R.M.N.

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kristijan Munđiu možda nije zasnovao i pokrenuo „novi talas“ u rumunskoj kinematografiji, ali mu je ,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“ (2007) doneo prvu veliku festivalsku titulu, i to ni manje ni više nego Zlatnu palmu u Kanu.

Zbog toga nije čudno to da se upravo njegovo ime uzima kao sinonim za pokret koji je promenio politiku i naročito poetiku rumunske kinematografije, te dotičnu učinio prepoznatljivom.

Doduše, ako se neko držao postulata poetike (kamera iz ruke, neprekinute kadar-sekvence) bez skretanja u druge vode (kao recimo Kornelju Porumboju sa „fudbalskim“ dokumentarcima ili Radu Žude s polemičkim doku-teatrom), onda je to bio upravo Munđiu.

Munđiuovi naredni filmovi su nastavili sa skupljanjem nagrada, doduše nešto manjih, u Kanu. ,,Beyond the Hills“ (2012) je pokupio nagrade za najbolji scenario i najbolju glumicu, a ,,Graduation“ (2016) za najbolju režiju. Stoga se Kan činio sasvim logičnim mestom za premijeru i Munđiuovog najnovijeg filma, ,,R.M.N.“, ali je autor na svom uobičajenom „lovištu“ ostao praznih ruku. Uteha je, međutim, brzo stigla u vidu Zlatnog tornja na festivalu na Paliću, a u Sarajevu je film prikazan u prestižnom programu „Fokus“ u kojem se prikazuju ponajbolji festivalski filmovi iz zemalja šireg regiona.

Nešto slabija „prođa“ na velikim festivalima, a bolja na onim manjim, signal je da je Munđiu ipak nešto promenio u svom pristupu. Na planu estetike, i dalje imamo prepoznatljive kadar-sekvence snimljene kamerom iz ruke i dominantno realistički pristup, ali nas na narativnom planu čeka jedna novina. Naime, u najuspešnijim filmovima, Munđiu se koncentrisao da ispriča po jednu zaokruženu priču. Bilo da je reč o ilegalnom abortusu u doba Čaušeskua (,,4 Months, 3 Weeks and 2 Days“), o tragičnom slučaju pokušaja egzorcizma koji, izgleda, Rumunska Pravoslavna Crkva „prepisuje“ češće nego lekari antibiotike (,,Beyond the Hills“) - ili o korupciji, kao ne samo akciji, nego i reakciji na sistemske anomalije (,,Graduation“).

Sa ,,R.M.N.“ pokušava ipak nešto drugo – da ponudi panoramsku sliku teoretski multietničke transilvanske „palanke“ u kojoj, paradoksalno, buja rasizam.

Dečak Rudi (Mark Edvard Blenješi) na putu do škole u šumi vidi nešto toliko strašno (Munđiu je dovoljno bistar da to ostavi izvan kadra), zbog čega biva istraumiran, ali neće da kaže šta ga je prestrašilo i čak prestaje da govori uopšte. Njegov otac Matijas (Marin Grigore) je u tom trenutku na „privremenom radu“ u Nemačkoj, gde ne uspeva da otrpi rasističku opasku svog nadređenog na poslu u klanici, pa dotičnog udara i gura kroz staklena vrata, nakon čega beži, sakriva se od policije i stopira na putu prema kući.

Božićno i novogodišnje vreme mu pruža dobar alibi zašto dolazi kući nenajavljen, ali ga tamo čekaju same muke i problemi. Brak sa ženom Anom (Makrina Barladeanu) se bliži kraju, a on njoj zamera što je razmazila sina kojeg će on prevaspitati „šok-terapijom“ u kojoj ga tera da se suoči sa svojim strahovima. Matijasov otac, Papa Oto (Andrej Finci) je na samrti, a pritom mu iz dvorišta nestaju ovce. Matijas, pak, utehu pokušava da pronađe kod nekadašnje ljubavnice Čile (Džudit Stejt), ali je zapravo prestrašen njenim uspehom na poslu (ona je upravnica lokalnog postrojenja pekarske industrije), kao i njenim modernim, urbanim i gotovo elitističkim načinom života, zbog čega ne može da prizna da je voli, osim iz zezanja.

Pravi haos u selu, međutim, tek počinje kao posledica Čilinog projekta. Naime, da bi fabrika dobila veća evropska sredstva, mora da poveća broj zaposlenih. Lokalcima se, međutim, ne isplati da rade za malu platu ako već mogu da odu u „gastarbajtere“, pa firma zapošljava nekolicinu legalnih imigranata iz Šri Lanke. Dolazak prve dvojice, a kasnije još jednog, pokreće pravu buru rasizma na rečima i na delu od strane meštana. Čini se da u mestu u kojem u „miru i slozi“ žive Rumuni, Mađari i Nemci, pravoslavci, katolici i protestanti, nema mesta za ljude druge boje kože i možda čak i neke druge, potencijalno „opasne“ veroispovesti…

Sam naslov filma dolazi od skraćenice za magnetnu rezonancu na rumunskom jeziku. Doslovno, Papa Oto u jednom trenutku odlazi na dotičnu proceduru, ali nas u svakom slučaju više zanima preneseno značenje. Metaforički, magnetnu rezonancu radi sam Munđiu i njome otkriva „tumor“ rasizma i netolerancije inherentne za malo mesto.

To sve i te kako ima smisla i odlično se drži u prve dve trećine filma, do kulminacije i ponajbolje scene u filmu, zbora meštana u lokalnom Domu kulture na temu imigranata, poslovne politike fabrike hleba, navika i preferencija lokalnog stanovništva, državne i evropske politike po pitanju ovog i onog... Pa sve do medveda koji u lokalnim šumama obitavaju, njihovog „popisa“ i zakonske zaštite uprkos tome što oni, izgleda, seljanima napadaju stoku. Sama scena je snimljena u najboljem Munđiuovom maniru, u jednom kadru uz povremene „švenkove“ gde dvadesetak ljudi uzima sebi za pravo da govori, a Matijas i Čila koji su najbliži protagonistima se uglavnom drže po strani i možda potiho međusobno raspravljaju.

Do tog trenutka se film jako dobro drži i na izvedbenom planu. Džudit Stejt igra Čilinu prefinjenost i lagani elitizam sa punom kontrolom, a Marin Grigore fino naznačuje, a ipak sakriva da je Matijas naizgled misteriozan samo zato što je realno praznoglav, a naprasit. Po pitanju tehnike, sinergija kamere Tudora Vladimira Pandurua, montaže Mirčee Olteanua i scenografije Simonne Panduretu pod Munđiuovom dirigentskom palicom ostavlja dojam zaokružene „geografije“, ali i „sociologije“ atipičnog malog mesta.

Posle te scene, međutim, ne samo da stvari padaju nego, čini se, odlaze „u peršun“ toliko da se i do tada najjači aduti filma pretvaraju u antipod i postaju najveći problemi. Naime, Munđiu je uspeo da nas zaintrigira konstrukcijom nekoliko omanjih misterija, ali za potrebe filma on oseća nagon da ih rasplete i razreši na silu, prolongirajući kulminaciju i posežući za naglim rešenjima, zbog čega kraj filma deluje nakalemljeno, artificijelno, besmisleno, pa čak i nepotrebno, budući da je na zboru autor u priličnoj meri „završio priču“. Opet, „kilometraža“ koju je Munđiu uspeo da pređe pre nego što je „uprskao“ sasvim je dovoljna da se filmu da šansa u smislu gledanja.