Tori and Lokita / Tori et Lokita

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nekada je sa braćom Darden bilo, uslovno rečeno, lako jer su njihovi radovi po više aspekata bili koncizni, te stoga predvidljivi.

Radnja je po pravilu bila smeštana u Seraing, predgrađe Liježa u Valoniji, uloge su dodeljivane naturščicima ili glumcima koje su braća sama pronašla, njih bi kamera pratila u pokretu, najčešće s leđa, a sve bi, između ostalog i zbog žrtvovanja ekspozicije radi „in medias res“ učinka, bilo spakovano u zgodnih devedesetak minuta trajanja.

U tom svetlu je i tematika njihovih filmova, ma koliko šarolika zapravo bila, mogla biti svedena na život (predominantno bele, domaće i frankofone) radničke klase u savremenoj Belgiji. Zbog toga je socijalno osetljivija štampa požurila da Žan-Pjeru i Liku Dardenu prilepi etiketu autora koji se bave „problemima Prvog sveta“, navodno zapostavljajući one važne poput migracija, diskriminacije i ekstremnog siromaštva kojima su izloženi oni drugi, za većinu nevidljivi stanovnici Evrope.

O legitimitetu svakog umetnika da se bavi tematikom kojom želi, te o zdravoj pameti koja govori da će se efikasnije baviti onime čime poznaje, ne treba ni trošiti reči, ali braća Darden su takođe pokazala izuzetnu sposobnost da se polako menjaju i prilagođavaju iz filma u film, a da ostaju uvek svoji.

Za početak, u svoje filmove su uveli internacionalne (po pravilu francuske) poznate glumice: Sesil de Frans u ,,The Kid with a Bike“ (2011), Marion Kotijar u ,,Two Days, One Night“ (2014) i Adel Enel u ,,The Unknown Girl“ (2016) i uklopili ih među naturščike i svoje ,,kućne“ glumce. Nadalje, poigravali su se konceptima žanra, pa je tako ,,Two Days, One Night“ bio spoj trilera u kojem ističe vreme sa metaforičnim vesternom. Bez konja i koltova, ali sa borbom i okupljanjem ekipe za suprotstavljanje korporativnom teroru, ,,The Unknown Girl“ bio je ne baš uspeli pokušaj detektivskog noara. A film za tim, ,,Young Ahmad“ (2019) bio je socijalno-politički triler u čijem centru stoji radikalizacija kao reakcija na izopštenost iz društva.

Uostalom, i milje koji portretiraju im se menjao: doktorica-detektivka u ,,The Unknown Girl“ je odgovore tražila unutar imigrantske, afričke zajednice, a naslovni protagonista u filmu ,,Young Ahmad“ je prvenstveni problem imao sa onim delovima arapske zajednice koji su pošli putem integracije u zapadno društvo i pripadajuće vrednosti.

Opet, teško da nas jedna ovakva retrospektiva može pripremiti na radikalni rez koji predstavlja njihov najnoviji film ,,Tori and Lokita“, premijerno prikazan u Kanu (to je tradicija koja se kod Dardenovih ne menja), a kod nas u regiji na velikoj otvorenoj pozornici na Sarajevo film festivalu. Jedno mora biti jasno: posle ovakvog filma lepljenje „first world problems“ etikete Dardenovima postaće više nego neumesno.

Naslovni junaci filma koje igraju ne-profesionalci Pablo Šils i Mbundu Žoeli se po svemu ponašaju kao brat i sestra. Vreme provode zajedno u izbegličkom centru u kojem žive i na poslu koji obavljaju (odnosno, jedinom koji mogu dobiti) dostavljajući hranu i drogu iz kuhinje restorana koji drži Betim (kosovski i sarajevski glumac Alban Ukaj). Oni, međutim, nisu ni u kakvom srodstvu, ne dele ni maternji jezik (komuniciraju na francuskom), nisu iz istog plemena, verovatno ni iz iste države, a upoznali su se negde na izbegličkoj ruti gde ga je ona, kao starija, uzela u zaštitu, pa su zajedno prošli i Mediteran i Siciliju i celu rutu do Belgije.

Nekakva računica postoji za takav aranžman. Toriju svakako treba neko stariji s kime će ići, dok je Lokiti Tori možda prečica do legalnog statusa u Belgiji. On, naime, ima prava na azil kao proganjana osoba, „dete-veštac“ kojeg se pleme rešilo iz sujeverja, a ona bi, kao starija sestra, mogla postati njegova starateljka. Bliskost njihovog odnosa, međutim, nije moguće negirati: iako ona ima obaveze prema svojoj biološkoj porodici koja je ostala u Africi, ona prvenstvenu lojalnost oseća prema njemu, pa bilo da se radi o zaradi kod Betima koju dele ili o dugovima prema švercerima koji su ih dopremili u Evropu.

Kada situacija eskalira, a ona bude prebačena na mesto „u proizvodnji“, njih dvoje će se morati odvojiti. Ali, snalažljivi kakvi jesu, oni će već naći načina da se ponovo spoje, čime će na sebe preuzeti enormni rizik. I to sve ide prema surovoj, izuzetno ružnoj i tragičnoj kulminaciji u kojoj maske „civilizacije“ ili moći „sistema“ da ugroženima pomogne nepovratno padaju.

Oslanjajući se na rad kamere Benoa Dervoa (koji je uslikao i njihov prethodni film, a na nekim ranijima je bio u timu kamermana), braća Darden se trude da nam bez previše objašnjavanja predstave rutinu svojih naslovnih junaka koja se sastoji od večitog snalaženja i retkih trenutaka užitaka koje oni dele s nepatvorenom dečijom nevinošću. Na primer, kao kada se „časte“ pevanjem karaoka u Betimovom restoranu. Naravno da imamo kameru koja prati likove, ali za braću Darden je atipična količina totala i uošte širih planova, odnosno distance između kamere i likova u pojedinim trenucima. Jedna od stvari koju time postižu je da se, teoretski, iza radnje koja nas hvata za gušu, može videti i pejzaž sa nešto lepote, ali bi se samo osoba bez srca mogla fokusirati na njega.

Odstupanje od poetike se unekoliko ogleda i u tome što ovde imamo dramsku ekspoziciju. Ona za standarde Dardenovih deluje prolongirano. Skoro kao kod Bresona ili Šredera, ali zapravo se gotovo matematički završava na trećini filma. Posledično, ,,Tori and Lokita“ po strukturi postaje i ostaje klasična tročinka.

Likovi su možda prisutni u svojoj datosti, ali ta datost sama po sebi nije dosadna ili monotona, budući da se ta datost kod dvoje protagonista očitava i kao snalažljivost u novim, izazovnim situacijama u koje oni koji vode „normalne“ živote ne mogu ni da upadnu. Sa druge strane, ni predstavnici „sistema“ nisu baš svi bezlični, iako su neki od njih sumnjičavi, a neki čak i žele da u okviru svojih moći pomognu simpatičnom dvojcu.

Na kraju, i negativci su prikazani kao „samo ljudi“ koji štite svoje amoralne i ilegalne biznise, a za Betima je takođe jasno da operiše izvan sistema zato što ga isti nije prihvatio, da je spreman da monstruozno iskorištava dvoje dece, ali i da im ponekad nešto „učini“, sve dok se oni ne ispostave kao rizik za njegov bizniNaravno da se filmu, a i braći Darden kao njegovim autorima može ponešto i prigovoriti, pre svega u smislu ekonomike scenarija, ali i režije i montaže. Naći će se tu poneki kadar, ili čak scena viška, a da to nije bilo neophodno za u suštini priču koja počinje negde u petom-šestom krugu pakla i propada dalje u deveti, makar za protagoniste.

Isto tako, likovi možda nisu iznijansirani onoliko koliko bi mogli biti. Ali opet, sam emotivni naboj koji ovaj film nosi u sebi dovoljan je i da nedostatke krupnije od tih jednostavno zanemarimo. Reč je o jednoj od najglasnijih filmskih izjava, poziva upomoć i konstatacija da taj naš hvaljeni „sistem“ više ne radi nego što radi.