I Am Zlatan / Jag är Zlatan

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Jens Sjögren

scenario: Jakob Beckman, Zlatan Ibrahimović (prema autorizovanoj biografskoj knjizi Davida Lagercrantza)

uloge: Granit Rushiti, Dominic Andersson Bajraktati, Čedomir Glišović, Merima Dizdarević, Linda Haziri, Selma Mešanović, Emmanuele Aita, Dino Ćosović, Sami Rabie, Gijs Naber

Neki su ljudi u publici i u filmskoj branši zamerili Stevenu Spielbergu da je sa svojim nagrađivanim filmom Schindler's List zamenio teze: pričajući priču o naporima Oskara Schindlera koji su rezultirali spasavanjem 1.200 Jevreja od sigurne smrti, on je zapravo pričao svojevrsnu priču o uspehu, a pritom zanemario tragediju 6 miliona onih koji su nastradali od strane nacista. Oskar Schindler bio je „dobri nacista” (industrijalac i humanitarac je bio član Partije, a i koristio je besplatnu jevrejsku radnu snagu), relativno redak fenomen i izuzetak od pravila koja su krojili monstrumi a provodili i oni sami i bezlični birokrati. Iz malo šire perspektive, svaka priča o uspehu je fenomen i izuzetak od pravila.

Priča o Zlatanu Ibrahimoviću, švedskom fudbaleru i globalnoj zvezdi loptanja na golove, sinu balkanskih (jugoslovenskih) imigranata, Bošnjaka Šefika i Hrvatice Jurke, svakako je priča o uspehu, dakle fenomen i izuzetak od pravila. Zato je potrebno raširiti ugao gledanja i sagledati kontekst u kome ćemo pronaći pravilo koje možda nije u skladu sa nekim našim predodžbama o sredini u kojoj je Ibrahimović ponikao. Sam Ibrahimović je to, kroz pero Davida Lagercrantza, uspeo da istakne u svojoj biografiji Ja sam Zlatan, slikajući švedsko društvo kao rigidno, diskriminativno i sklono getoizaciji, prevaspitavanju i ukalupljivanju imigranata. On je u tom i takvom društvu uspeo protiv svih šansi i snagom svog prvo sirovog, a kasnije nešto rafiniranijeg talenta.

Sada pred sobom imamo filmovanu verziju knjige čiji scenario potpisuje nedovoljno iskusni Jakob Beckman (uz odobrenje samog Ibrahimovića), a režiju takođe relativno nepoznati Jens Sjögen. Obojica su se, naime, kalila na švedskoj TV sceni i priči o Ibrahimovićevom putu od betona imigrantskog komšiluka na rubu Malmöa do zvezdane slave prilaze iz prilično švedsog ugla, promašujući kontekst koji je Lagercrantz nekako uhvatio, verovatno zbog intenzivnog druženja sa Zlatanom. Na domaćem terenu, film je svakako dosegao status hita, ali to ne treba da čudi budući da je i Zlatan Ibrahimović dosegao status nacionalnog blaga i polu-božanstva igrajući za reprezentaciju i obarajući rekorde, uključujući i onaj golmana Thomasa Ravellija kao najstariji igrač koji je obukao nacionalni dres. (Poznavaoci fudbala znaju koliko je to veliko, budući da golmani i napadači u sportskom smislu stare drugačijim tempom.)

Sam film, pak, u dve linije radnje koje teku različitim ritmom i tempom, prati Zlatanovo sazrevanje. Ona okvirna u kojoj već odrasli Zlatan (Rushiti) čeka transfer iz Ajaxa u kojem se svađa sa trenerom Ronaldom Koemanom (Naber) u Juventus koji treba da realizuje njegov agent Mino Raiola (Aita) zapravo je zakrčena fudbalskim opštim mestima o prevladavanju stava, lenjosti, ega i sebičnosti. Ona druga, data u seriji „flashback” sekvenci, prati Zlatanov put od detinjstva (kao jedanaestogodišnjaka ga igra Dominic Andersson Bajraktati), kuće, komšiluka, škole, lokalnih fudbalskih terena do problema s kojima se susreće kao junior Malmö FF-a (tada već Rushiti preuzima ulogu), pa do transfera u prvi tim švedskog prvoligaša. Taj put prolazi kroz silna opšta mesta koja nisu nužno netačna (emocionalno nedostupni razvedeni roditelji zagledani u svoja sranja od života, status problematičnog klinca u školi, država koja je više nego spremna da reaguje dobrohotnim, ali tipskim i zato često pogrešnim rešenjima, druženje s lokalnim barabama u komšiluku od čega ga spasava sportska karijera, neslaganje s rigidnim trenerima i nekapiranje fudbala kao timske igre), a to čini strelovitom brzinom toliko da to jedva uspevamo da registrujemo. Dinamičkih akcenata između bitnog i nebitnog, opšteg i posebnog, nema, pa tako i ono bitno i posebno za razvoj Zlatanove karijere (poput rivalstva s favorizovanim „tatinim sinom”) ostaje u senci onog opšteg i standardnog za svaki sportski „biopic”.

Čini se da se reditelj fokusirao na nešto drugo, odnosno na što je veću moguću vernost detaljima perioda, fizičke sličnosti i stila Zlatanove igre. U tim aspektima, film je zanatski vrlo dobar na svakom polju: Granit Rushiti je izabran za ulogu i zbog fizičke sličnosti sa Zlatanom Ibrahimovićem, ali i zbog fudbalskih sposobnosti (bio je junior Malmöa), ona scena kulturološkog šoka IKEA-om je zlata vredna, a scene treninga i utakmica postavljaju zahtevne zadatke direktoru fotografije Gösti Reilandu, ali Sjögren situacije pametno kadrira. Potvrdu verodostojnosti, pak, dobijamo tek na samom kraju s montažnom sekvencom Ibrahimovićevog „kung-fu” fudbala sastavljenom od arhivskih TV snimaka.

Na kraju, I Am Zlatan ostaje film više namenjen fanovima Zlatanove fudbalske igre koji će se kroz njega na „fast forward” upoznati s crticama iz njegove biografije, nego fanovima Zlatanove persone na terenu i van njega, te njegove simboličke težine. Šta reći nego – šteta.