Where the Crawdads Sing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima u Šumadiji jedna pretnja da će neko nekome pokazati „gde raci (iliti rakovi) zimuju“. Nije to neka jaka pretnja, upućuje se po pravilu sitnoj deci, a niti ima naročito smisla: lokalna zoologija nije baš poznata po rakovima, a nije baš jasno zašto bi njihovo zimovanje ikome bilo strašno, budući da tamo čak nije ni nezamislivo hladno.

Bilo kako bilo, u filmu ,,Where the Crawdads Sing“ Olivije Njuman koji se nedugo nakon gala-premijere na Pjaci Grande u Lokarnu ukazao i u bioskopima širom sveta, pa i naše regije, rakovi ne zimuju (premda film pokriva prolongirani vremenski period, pa verovatno i zimuju, ali to nije poenta), nego pevaju. Dobro, ne pevaju, nego više cvrče i pucketaju, zajedno sa cvrčcima, barskim pticama i ostalom močvarnom florom i faunom Severne Karoline.

Sam film nam dolazi s produkcijskim potpisom Ris Viderspun, pa bi pomalo čak redundantno bilo pominjati da je u pitanju adaptacija romana (poznata glumica ima običaj da otkupi produkcijska prava na visoko-tiražne knjige koje na nju ostave utisak, bilo da planira i da igra u adaptacijama ili to nema na umu). Zanimljiva je, međutim, kontroverza oko spisateljice izvornog romana Dilije Ovens.

Ona je postala predmetom istrage ubistva lovokradice u zambijskom nacionalnom parku devedesetih dok je tamo živela, bavila se sprečavanjem krivolova i pisala neke drugačije knjige, one stručne s područja zoologije. Istini za volju, ona je organima gonjenja zanimljiva (tek) u svojstvu svedoka, ali budući da je njen roman, kao i filmska adaptacija Njumanove delom i misterija oko ubistva, teško je ne primetiti ironiju u celoj toj stvari.

Inače, producentkinja i spisateljica izvornog romana nisu jedine super-zvezde iza kamere ovog filma. Iako Olivija Njuman to nije (pre toga je režirala par kratkih filmova i nekoliko epizoda televizijskih serija, te samo jedan dugometražni, ,,First Match“ iz 2018. godine, inače derivat kratkog iz 2010), scenaristkinja Lusi Alibar je nešto slave stekla kao autorica izvorne drame i scenarija za film ,,Beasts of the Southern Wild“ (Ben Cejtlin, 2012). A tematsku pesmu u filmu je napisala i otpevala globalno poznata kantautorica Tejlor Svift.

U maniru klasičnih književnih adaptacija, film se otvara naracijom naše protagonistkinje na temu razlika između rita i močvare, te statusa prirodne pojave (retko tragedije, a nikada greha) koju tamo uživa smrt. Budući da film skače kroz vremenske okvire od kasnih šezdesetih do ranih pedesetih godina prošlog veka, naratoru kao dramaturškom pomagalu ćemo se još obilato vraćati.

Sve počinje u „sadašnjosti“, odnosno krajem šezdesetih, kada lokalni šerif i njegov zamenik nabasaju na telo lokalne sportske zvezde Čejsa Endjuza (Haris Dikinson) ispod požarne osmatračnice. Šta je on tražio u močvari po noći? Zašto se penjao na osmatračnicu? Je li odatle pao ili skočio? Je li to učinio sam ili ga je neko gurnuo? Ili ga je taj nepoznat neko samo gore namamio, pre toga mu namestivši stupicu u vidu nezatvorenog otvora među platformama? Na ta pitanja policajci još nemaju odgovor, ali meštani imaju dežurnog krivca: devojku iz močvare, misteriozno biće od krvi i mesa koje tamo živi, a u gradu se retko pojavljuje.

Dotična devojka je Kaja (Dejzi Edgar-Džouns, viđena u serijama ,,Normal People“ i ,,War of the Worlds“), samoobrazovana prirodnjakinja i istraživačica biljnog i životinjskog sveta močvare, te autorka ilustrovanog ornitološkog vodiča. Nju meštani smatraju „lošim semenom“ i divljakušom, zbog čega biva brzo uhapšena i optužena. Kao njen branilac javlja se penzionisani advokat Tom Milton (uvek pouzdani Dejvid Stratern), foto-robot Atikusa Finča iz romana ,,Ubiti pticu rugalicu“ i filmske adaptacije istog, koji joj kaže da mora da je upozna kako bi je branio.

Na tom mestu Kaja počinje svoju priču kroz seriju „flešbek“ sekvenci od ranog detinjstva nadalje. Počinje u periodu kada je bila osmogodišnjakinja (igra je Džodžo Redžina, vrlo dobra) i najmlađe dete nežne majke (Ana o’Rajli) i pijanog, nasilnog oca (Geret Dilahant), inače veterana koji je preživeo traume. Kako prvo majka, pa onda braća i sestre odlaze, ona ostaje sama s ocem kojeg se boji, a način preživljavanja je da ga izbegava. Od njega će naučiti poneku korisnu stvar o snalaženju u divljini, kao i to da spoljni svet valja izbegavati, pre nego što je i on ne napusti i ostavi samu da se snalazi. O Kaji unekoliko brigu preuzima tamnoputi bračni par koji drži lokalnu radnju, zapravo deluju kao kompozit epizodista iz ,,Čiča-Tomine kolibe“ Herijet Bičer-Stou, kupujući od nje ulovljene školjke i dajući joj poneki poklon ili odeću iz crkve.

U njenom životu se kasnije pojavljuje mladić Tejt (Tejlor Džon Smit) koji će je naučiti da čita i razvija talente, ali će je napustiti u ključnom trenutku, idući za obrazovanjem i karijerom. Razočarana Kaja pada u ruke Čejsu, isprva slatkorečivom, ali sa izraženim tendencijama da nasilno zloupotrebljava privilegije kao muškarac, ali i kao momak „iz dobre kuće“. Premda, Kaja s kojom on ima posla nije ni divlja ni naivna, već je ostvarena žena koja se sama izborila za svoj uspeh...

Oslanjanje na naraciju tako predstavlja manji problem iako je zapravo to dosta rigidan postupak. Razlog za to je što su priče iz Kajinog odrastanja, naročito one rane, ujedno i najzanimljiviji deo filma. One će u međuvremenu skrenuti prema svojevrsnoj „sapunici“, odnosno klasičnoj ljubavnoj melodrami, a misterija oko ubistva zapravo nikada neće zaživeti. Povrh toga, imamo još jedan rigidniji okvir, onaj koji možemo nazvati sudskom dramom, ali i scenario Lusi Alibar i režija Olivije Njuman ga tretiraju krajnje neinspirativno, kao nekakvu kopiju kopije filmskih adaptacija romana Džona Grišama, pa on čak često razbija ritam priče, odnosno priča u „flešbekovima“.

Ne treba za to, međutim, kriviti montažera Alana Edvarda Bela koji svoj posao obavlja korektno, već sam staromodni manir iz kojeg scenaristkinja i režiserka ne mogu ili ne žele da iskoče. Zapravo, jedino što u punoj meri zaslužuje pohvalu je fotografija Poli Morgan koja majstorski hvata impozantan i retko viđen krajolik, te donekle gluma svih uključenih koja je kompetentna, ali retko kada impozantna jer za tako nešto nema prostora.

Razlog tome je obiman i predvidljiv zaplet koji se čini pravolinijskim bez obzira na strukturu i koji kao takav ne dozvoljava bitnijim idejama i opservacijama da se razviju u nešto konkretnije i moćnije. Prilike za to je itekako bilo, od samog „robinzonskog“ života na negostoljubivom terenu koji se pokazuje darežljivijim nego što se to čini, preko toksičnosti male sredine koja ne trpi različitosti i spremna je da otera, progoni i žrtvuje one koji se ne uklapaju, pa sve do predatorske prirode određenih ljudi, pa i problema rodnih i klasnih privilegija.

Ovako, sa ,,Where the Crawdads Sing“, čini se da celokupna autorska ekipa samo „drlja“ po površini i na kraju dobijamo posve neimpozantan film za nedeljno popodne na kablovskoj televiziji, što će mu verovatno i biti sudbina. Ono što u celoj priči čudi je zvučna i glamurozna festivalska premijera, ali to zapravo više govori o festivalu i njegovoj trenutnoj poziciji u tom svetu, nego što govori o samom filmu.