Three Thousand Years of Longing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ponekad se dogodi da jedan film, ili jedan tip filma, obeleži karijeru autora toliko da se njegovi ostali radovi brišu iz našeg kolektivnog pamćenja, iako se ne brišu iz njegove filmografije.

Za Džordža Milera, ono po čemu ga pamtimo je ,,Mad Max“ serijal, ne toliko samo jedan od ,,Mad Max“ filmova i njemu pripadajućih svetova (jer su i oni međusobno toliko različiti), koliko žanr (post)apokaliptične akcije od koje zastaje dah. U tom domenu, Miler je postigao mnogo, čak je uspeo da nas ugodno iznenadi poslednjim filmom iz franšize, naslovom ,,Fury Road“ (2015). Činjenicom da je ne samo promenio ikoničkog glavnog glumca koji igra naslovni lik serijala, već i da ga je postavio na „zadnje sedište“, u prvi plan gurajući borbenu feminističku heroinu Furiozu (čiji „spin-off“ željno iščekujemo).

Zaboravljamo, međutim, da je Miler snimio i neke drugačije filmove poput biografske (melo)drame ,,Lorenzo‘s Oil“ (1992) ili bajkovite horor-komedije ,,The Witches of Eastwick“ (1987) koji je ikonički film sam po sebi, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog glumačke postave u kojoj Džeka Nikolsona „muče“ veštice Šer, Suzan Sarandon i Mišel Fajfer.

Nekako ćemo se setiti filma ,,Babe“ (1995) kao Milerovog, jer ipak je dostignuće napraviti dobru filmsku basnu oko premise da prase koje govori želi da postane ovčarski pas. Ali ćemo isto tako zaboraviti da je iza toga korežirao dva ,,Happy Feet“ animirana filma za klince, i to dok je radio na kompleksnoj pretprodukciji za ,,Fury Road“.

Naravoučenije, ako ga uopšte ima, bilo bi to da Džordž Miler svakako zna da ispriča razne filmske priče, pogotovo fantastične. Zato je samo iznenađenje filmske publike i dela filmske kritike Milerovim najnovijim filmom ,,Three Thousand Years of Longing“, koji nam je upravo uplovio u bioskope nakon festivalske premijere van konkurencije u Kanu, zapravo pomalo iznenađujuće. I suštinski služi kao podsetnik na našu inherentnu zaboravnost.

,,Three Thousand Years of Longing“ zapravo je bajka o ljudskim emocijama na koje nisu imune ni natprirodne pojave, a u kojoj se sreću jedna racionalna naučnica, i to naratologinja (specijalizovana za priče, pričanja i skrivene poruke u njima) Alitea (Tilda Svinton u još jednoj u nizu „čudačkih“ uloga) i jedan džin, odnosno duh iz boce kojeg igra Idris Elba (inače dominantna pojava na kasno-letnjem bioskopskom repertoaru budući da igra glavnu ulogu i u filmu ,,Beast“ Baltasara Kormakura).

Ono što je možda nesvakidašnje za Milera je struktura filma u vidu priča u priči, ali, budući da se tu radi o adaptaciji novele „Duh u Slavujevom Oku“ A. S. Bajat, to možemo uzeti i kao poprilično zadatu stvar.

Usamljena profesorka u zrelim godinama Alitea dolazi u Istanbul kako bi održala jedno od predavanja, ali već na aerodromu počinje da uočava natprirodne pojave kakve je sretala samo u mitološkim materijalima koje je proučavala. Pošto je skeptična po prirodi, neće je zavesti izmišljene priče, kako one koje mogu biti istinite (recimo da je u njenom hotelu Agata Kristi napisala ,,Ubistvo u Orijent eksperesu“), tako i one sasvim neverovatne, kao kada se onesvesti na vlastitom predavanju jer joj se učinilo da ima džina u publici.

Pravi džin joj, međutim, dolazi drugim putem, i to sa bazara, iz zadnje sobe u jednoj radnji gde se kriju razne tričarije gde kupuje flašicu s plavim uzorkom „slavujevog oka“, a zapravo priču iza nje. Kako to u ovakvim pričama i bajkama obično biva, čim je dobro istrlja četkicom za zube (električnom pritom), iz nje izlazi „duhovito“ biće. Isprva je ono veličine Hulka, a jedini jezik na kojem se njih dvoje mogu sporazumeti je starogrčki.

Kada džin poprimi „ljudskiji“ oblik (razlika u visinama između dvoje glumaca ostaje malo predimenzionirana) i progovori engleskim jezikom, iznosi joj ponudu da joj, zauzvrat za oslobođenje, ispuni tri želje. Međutim, pošto je Alitea naratologinja i kao takva zna da sa željama treba biti pažljiv, a i da džinovi mogu biti lažljivi, ona okleva da prihvati ponudu, posebno budući da nema nekih velikih želja u životu ispunjenim mirom i zadovoljstvom. Ne bi li je odobrovoljio i uverio, džin počinje da joj priča svoje priče o tome kako je u zarobljeništvo dopao i kako se iz njega do trenutka sadašnjeg nije izvukao.

Prva priča uključuje njegovu polusestru i ljubavnicu Kraljicu od Sabe (takođe „džinicu“ po majci), kralja Solomona i Pesmu nad pesmama. Solomon Mudri je zapravo bio moćni čarobnjak koji je džina zatočio iz ljubomore, kako bi svoju dragu imao samo za sebe.

Druga priča nas vodi u Carigrad iz doba sultana Sulejmana Veličanstvenog, a duha oslobađa robinja Gulten, zaljubljena u princa Mustafu na kojeg će potrošiti dve želje, pre nego što oboje padnu kao žrtve dvorske intrige, ostavivši treću želju neiskorišćenom a džina zarobljenim.

Treća se priča tiče ratobornog sultana Murata IV i njegovog detinjastog brata Ibrahima, a bočicu na kraju nalazi zbunjena, preplašena konkubina koja se ne snalazi, dok u četvrtoj imamo Zefir, ženu bogatog trgovca koja je željna znanja i ljubavi, što će joj sve džin pružiti, ali će ih njen temperament skupo koštati. Nakon tih priča, Alitea je spremna da poželi prvu od svoje tri želje...

Sa ovakvom zadatom strukturom, film kao celina dosta zavisi od pojedinačnih priča koje se u njemu pričaju, i to ne samo od njihovih pojedinačnih kvaliteta ili kvaliteta poveznica među njima (Miler to jednostavno rešava pauzama između njih koje se odvijaju u „vremenu sadašnjem“ u hotelskoj sobi, gde se džin i Alitea nadmudruju), već pre svega od njihove ujednačenosti.

Upravo je ujednačenost među njima tu problematična. Nije tu reč o tematskoj i stilskoj raznolikosti koje po pravilu dobro dođu, već o potpuno različitim emocionalnim registrima, dinamikama, pa i trajanjima. Doduše, dok se samih priča drži, film još nekako i pliva iznad površine, ali pravi problem nastaje jednom kad „poruke“ svih tih priča pojedinačno treba „naplatiti“ na kraju.

Drugi problem je „orijentalizam“ kao takav, odnosno sklonost autora sa Zapada da uzimaju istočnjačke motive u arbitrarnim dozama i prilagođavaju ih zapadnjačkom „oku“ svoje publike.

Iako se Miler vrlo dobro izborio s „izbeljivanjem“ likova iz Biblije ili sa Starog istoka (odnosno, nije ga radio, za razliku od mnogih svojih slavnih prethodnika iz doba holivudskog klasicizma), ipak se u suštini nije othrvao egzotizaciji i pojednostavljenom čitanju folklorne tradicije islamskog sveta koje se i dalje može opisati krilaticom „gde god nađeš zgodno mesto, ti džina posadi“. To sve čini onaj pokušaj „vađenja“ negde u poslednjoj trećini, kada Alitea odbrusi svojim rasistički nastrojenim komšinicama, prilično nespretnim i iznuđenim. Na stranu to što bi naratologinja po profesiji većinu dižnovih priča i narativa morala već poznavati, a njihove elemente prepoznavati iz knjiga koje je pročitala.

Srećom, glumački tandem je takav da u svakom trenutku može da drži pažnju, iako je uloga Tilde Svinton za nijansu „normalnija“ od onih koje u poslednje vreme bira, a Idris Elba „vozi“ nedefinisani strani akcenat bez ikakvog razloga. Njih dvoje su komplementirani sa sijaset pažljivo odabranih epizodista sposobnih da utelove uloge bez većih problema. Miler takođe uspeva da se iskupi vizuelnim dizajnom filma koji cilja na spektakl i neretko ga dostiže, što podrazumeva izvrsnu scenografiju, solidan CGI, ali i neka ingeniozna stilska rešenja, poput jedne od priča u priči koja je zaodenuta u sasvim „felinijevsko“ ruho.

Na kraju, možemo se upitati čemu sve to jer se Miler kockao na sve ili ništa da nas zadivi. ,,Three Thousand Years of Longing“ u celini nikako nije zadivljujući film, a to što njegove pojedine komponente jesu ipak nije dovoljno.