EO

 kritika objavljena na XXZ

2022.

Režija: Jerzy Skolimowski

Scenario: Jerzy Skolimowski, Ewa Piaskowska

Uloge: Sandra Drzymalska, Isabelle Huppert. Lorenzo Zurzolo, Mateusz Kosciukiewicz, Tomasz Organek, Lolita Chammah, Agata Sasinowska, Anna Rokita, Michal Przybyslawski, Gloria Iradukunda

 

Verovatno da nema životinje koja je jači simbol napornog rada i patnje nego što je to magarac, i verovatno da nema filma koji je to zornije oslikao nego što je Au hasard Balthazar (1966) Roberta Bressona. Magareći trud i patnja teško da su deo neke božanske pravde, verovatno pre nepravde, odnosno kosmičke nameštaljke koju se ne može pobediti, nego samo transcendirati, što je nekako i poenta celokupnog Bressonovog kinematografskog opusa. Na ovom mestu se možemo zapitati ima li smisla istu poentu ponavljati, čak i kada nije reč o istoj priči?

Bilo kako bilo, pred sobom imamo još jedan film o magarcu koji se zlopati u svetu ljudi, naslov EO (onomatopejskog porekla, na „naš“ bi se prevelo kao „I-A“) čiju režiju potpisuje veteran Jerzy Skolimowski. Film je premijerno prikazan u Cannesu, gde je nagrađen za najbolji „soundtrack“, a takođe je podelio (zajedno sa The Eight Mountains Felixa van Groeningena) nagradu žirija. Vidljiva, iako ne nužno po nagradama uspešna, festivalska turneja koja je u toku prošle nedelje je dobila „krunu“ u vidu osvajanja statusa poljskog nacionalnog kandidata za nagradu Oscar.

Delimično, to je svakako zbog „stareštva“, jer Skolimowski nije makar ko, nego je jedan od retkih još uvek živih i aktivnih veterana Poljskog novog vala iz 60-ih prošlog veka, poznat i u zemlji i u inostranstvu gde je stvarao još od ranih 70-ih. Neki od njegovih filoma, Deep End (1970), The Shout (1978) i Moonligting (1982), na primer, deo su globalne filmske baštine. Skolimowski je napravio pauzu 90-ih, ali se u novom milenijumu vratio iz „penzije“, primera radi sa filmom Essential Killing (2010), dok mu je poslednji uradak 11 Minutes (2015) uspeliji kao poigravanje s različitim formatima video-zapisa u oštrom montažnom ritmu nego kao svrsishodan „hyperlink“ film na tragu Altmana ili Egoyana.

Sa EO Skolimowski i česta mu ko-scenaristkinja Ewa Piaskowska nastavljaju s nestandardnim, a opet ne nužno eksperimentalnim pripovedanjem, prateći putešestvije naslovnog dugouhog kopitara kroz seriju vinjeta, često napetih, neretko brutalnih, a ponekad i gorko-slatkih, uz povremene meditativne relaksacije. Ono što Skolimowskog zanima i više od avantura jednog magarca je ono što ih pokreće, usmerava i odvija se u pozadini: ljudsko ponašanje, ljudski postupci i ljudsko društvo, čime EO pokazuje ambiciju da postane nekakva metafora ili makar hronika. Uspeh tu nije zagarantovan.

Naslovnog junaka upoznajemo u cirkusu gde ima tačku s krotiteljicom i jahačicom Kasandrom (Drzymalska). Njen odnos prema njemu je nežan i pun ljubavi, ali ni ta ljubav nije bezgranična, niti je ona jedina u cirkusu. Dok bi drugi životinju maltretirali, ona ne bi uvek bila u stanju da je zaštiti, a pitanje je (na koje ćemo kasnije dobiti i odgovor) koliko je sama spremna da se izloži i žrtvuje. On, sa druge strane, iznova i iznova potvrđuje koliko voli svoju vlasnicu i koliko čezne za njom.

Iz cirkusa ga spasavaju aktivisti za dobrobit životinja, poslovično kratkovidi iza svoje jedine i do bola pojednostavljene misije. Put ga tako vodi od bogataške farme konja do prisnije sredine u zoološkom vrtu, pa na cestu u vlastitoj režiji gde se komični momenat zalaska na teren usred lokalne seoske utakmice pretvara prvo u slavlje, a onda u brutalno mučenje. EO će završiti i na kamionu za klanicu, ali će mu jedno čudo doći upomoć, a pod svoje će ga uzeti i sveštenik, možda lažni, a svakako poročni (Zurzolo) i prezentirati ga svojoj maćehi, recentnoj udovici pokojnog grofa (Huppert)...

Filmovi ovog tipa često se suočavaju sa sijaset problema koji su im prosto inherentni. Više vinjeta, kako god vešto dramaturški i montažno povezanih, podrazumevaju neujednačenost, a isto vredi i za višestruke opservacije, stavove koje iznose i poente koje „gađaju“ autori filma. Neke su suviše plitke, očigledne i banalne, one druge, pak, na jako „dugačkom štapu“, pa je konačni rezultat po pravilu kvalitativno ispod zbira svojih sastavnih delova. Dobra vest sa filmom EO je da makar nije ispod proseka.

Za to se treba zahvaliti egzekuciji Skolimowskog koji se ne boji da bude drugačiji, makar to značilo da će ponekad sa nečim i preterati, kao što je to slučaj i sa izuzetno glasnom muzikom Pawela Mykietina ili sa farbanjem slike crvenim tonovima, e da bi autor podelio s nama svoju viziju kako magarci čuju i vide bez neke jasne naučne potvrde, ali to se sve može podvesti pod umetničke slobode, posebno kad su fotografija Michala Dymeka i montaža Agnieszke Glinske u „normalnim“ momentima na vrhunskom nivou. Sa druge strane, čini se da u pojedinim situacijama Skolimowski svoj autoritet ne koristi dovoljno, kao što je to slučaj sa vinjetom koju ima Isabelle Huppert koja, po svom običaju, sama sebe režira, i to igrajući tu neku uobičajenu, recikliranu personu iz svih filmova posle Elle Paula Verhoevena. Možda je to takođe stvar i producentske kalkulacije jer poznato ime na posteru bolje prodaje film, a možda je i reditelj baš takvu „personu“ i tražio.

Na kraju, dobre stvari ipak odnose laganu prevagu nad onim lošijima kod Skolimowskog u filmu. To se, pak, ne može reći ni za život koji živi EO, ni za živote drugih pripadnika njegove vrste, a ni za živote nas, njihovih dvonožnih saputnika.