EO

 kritika objavljena na XXZ

2022.

Režija: Jerzy Skolimowski

Scenario: Jerzy Skolimowski, Ewa Piaskowska

Uloge: Sandra Drzymalska, Isabelle Huppert. Lorenzo Zurzolo, Mateusz Kosciukiewicz, Tomasz Organek, Lolita Chammah, Agata Sasinowska, Anna Rokita, Michal Przybyslawski, Gloria Iradukunda

 

Verovatno da nema životinje koja je jači simbol napornog rada i patnje nego što je to magarac, i verovatno da nema filma koji je to zornije oslikao nego što je Au hasard Balthazar (1966) Roberta Bressona. Magareći trud i patnja teško da su deo neke božanske pravde, verovatno pre nepravde, odnosno kosmičke nameštaljke koju se ne može pobediti, nego samo transcendirati, što je nekako i poenta celokupnog Bressonovog kinematografskog opusa. Na ovom mestu se možemo zapitati ima li smisla istu poentu ponavljati, čak i kada nije reč o istoj priči?

Bilo kako bilo, pred sobom imamo još jedan film o magarcu koji se zlopati u svetu ljudi, naslov EO (onomatopejskog porekla, na „naš“ bi se prevelo kao „I-A“) čiju režiju potpisuje veteran Jerzy Skolimowski. Film je premijerno prikazan u Cannesu, gde je nagrađen za najbolji „soundtrack“, a takođe je podelio (zajedno sa The Eight Mountains Felixa van Groeningena) nagradu žirija. Vidljiva, iako ne nužno po nagradama uspešna, festivalska turneja koja je u toku prošle nedelje je dobila „krunu“ u vidu osvajanja statusa poljskog nacionalnog kandidata za nagradu Oscar.

Delimično, to je svakako zbog „stareštva“, jer Skolimowski nije makar ko, nego je jedan od retkih još uvek živih i aktivnih veterana Poljskog novog vala iz 60-ih prošlog veka, poznat i u zemlji i u inostranstvu gde je stvarao još od ranih 70-ih. Neki od njegovih filoma, Deep End (1970), The Shout (1978) i Moonligting (1982), na primer, deo su globalne filmske baštine. Skolimowski je napravio pauzu 90-ih, ali se u novom milenijumu vratio iz „penzije“, primera radi sa filmom Essential Killing (2010), dok mu je poslednji uradak 11 Minutes (2015) uspeliji kao poigravanje s različitim formatima video-zapisa u oštrom montažnom ritmu nego kao svrsishodan „hyperlink“ film na tragu Altmana ili Egoyana.

Sa EO Skolimowski i česta mu ko-scenaristkinja Ewa Piaskowska nastavljaju s nestandardnim, a opet ne nužno eksperimentalnim pripovedanjem, prateći putešestvije naslovnog dugouhog kopitara kroz seriju vinjeta, često napetih, neretko brutalnih, a ponekad i gorko-slatkih, uz povremene meditativne relaksacije. Ono što Skolimowskog zanima i više od avantura jednog magarca je ono što ih pokreće, usmerava i odvija se u pozadini: ljudsko ponašanje, ljudski postupci i ljudsko društvo, čime EO pokazuje ambiciju da postane nekakva metafora ili makar hronika. Uspeh tu nije zagarantovan.

Naslovnog junaka upoznajemo u cirkusu gde ima tačku s krotiteljicom i jahačicom Kasandrom (Drzymalska). Njen odnos prema njemu je nežan i pun ljubavi, ali ni ta ljubav nije bezgranična, niti je ona jedina u cirkusu. Dok bi drugi životinju maltretirali, ona ne bi uvek bila u stanju da je zaštiti, a pitanje je (na koje ćemo kasnije dobiti i odgovor) koliko je sama spremna da se izloži i žrtvuje. On, sa druge strane, iznova i iznova potvrđuje koliko voli svoju vlasnicu i koliko čezne za njom.

Iz cirkusa ga spasavaju aktivisti za dobrobit životinja, poslovično kratkovidi iza svoje jedine i do bola pojednostavljene misije. Put ga tako vodi od bogataške farme konja do prisnije sredine u zoološkom vrtu, pa na cestu u vlastitoj režiji gde se komični momenat zalaska na teren usred lokalne seoske utakmice pretvara prvo u slavlje, a onda u brutalno mučenje. EO će završiti i na kamionu za klanicu, ali će mu jedno čudo doći upomoć, a pod svoje će ga uzeti i sveštenik, možda lažni, a svakako poročni (Zurzolo) i prezentirati ga svojoj maćehi, recentnoj udovici pokojnog grofa (Huppert)...

Filmovi ovog tipa često se suočavaju sa sijaset problema koji su im prosto inherentni. Više vinjeta, kako god vešto dramaturški i montažno povezanih, podrazumevaju neujednačenost, a isto vredi i za višestruke opservacije, stavove koje iznose i poente koje „gađaju“ autori filma. Neke su suviše plitke, očigledne i banalne, one druge, pak, na jako „dugačkom štapu“, pa je konačni rezultat po pravilu kvalitativno ispod zbira svojih sastavnih delova. Dobra vest sa filmom EO je da makar nije ispod proseka.

Za to se treba zahvaliti egzekuciji Skolimowskog koji se ne boji da bude drugačiji, makar to značilo da će ponekad sa nečim i preterati, kao što je to slučaj i sa izuzetno glasnom muzikom Pawela Mykietina ili sa farbanjem slike crvenim tonovima, e da bi autor podelio s nama svoju viziju kako magarci čuju i vide bez neke jasne naučne potvrde, ali to se sve može podvesti pod umetničke slobode, posebno kad su fotografija Michala Dymeka i montaža Agnieszke Glinske u „normalnim“ momentima na vrhunskom nivou. Sa druge strane, čini se da u pojedinim situacijama Skolimowski svoj autoritet ne koristi dovoljno, kao što je to slučaj sa vinjetom koju ima Isabelle Huppert koja, po svom običaju, sama sebe režira, i to igrajući tu neku uobičajenu, recikliranu personu iz svih filmova posle Elle Paula Verhoevena. Možda je to takođe stvar i producentske kalkulacije jer poznato ime na posteru bolje prodaje film, a možda je i reditelj baš takvu „personu“ i tražio.

Na kraju, dobre stvari ipak odnose laganu prevagu nad onim lošijima kod Skolimowskog u filmu. To se, pak, ne može reći ni za život koji živi EO, ni za živote drugih pripadnika njegove vrste, a ni za živote nas, njihovih dvonožnih saputnika.

11 minut / 11 Minutes

2015.

scenario i režija: Jerzy Skolimowski

uloge: Richard Dormer, Paulina Chapko, Wojciech Mecwaldowski, Andrzej Chyra, Dawid Ogrodnik, Ifi Ude, Ana Maria Buczek

Jedan grad, nekoliko ljudi, 11 minuta, jedna tragedija koju očekujemo. To nije spoiler, to je pravilo. Naprosto, hyperlink film. Inarritu, Egoyan, Altman ili neki nadobudni klinac koji ih imitira u svom prvencu nabijenom na 80-ak minuta sa sve odjavnom špicom. Ne, ne, ovo je nešto drugo. Ovo je Skolimowski, poljski “novovalac” koji se nakon pauze 90-ih vratio filmu, osamdesetogodišnjak koji ima energiju dvadesetogodišnjaka i pripadajuću ludačku hrabrost da se upusti u eksperiment sa formatima i ispituje granice.

Grad je Varšava, vreme je sadašnje, a ljudske priče su razne. U uvodu ih vidimo nekoliko, snimljenih različitim nestandardnim formatima: kamerama mobilnih telefona, kao kod očito boljestojećeg para, sigurnosnom kamerom kao kod tipa koji izlazi iz zatvora, ili web kamerom sa laptopa kojim klinac lovi neki fenomen na nebu. Kod nekog drugog, to bi izgledalo kao “rant” za ili protiv tehnologije, ne i kod Skolimowskog, iako su rezovi možda za nijansu prekratki i prenapadni.

 Taj uvod od nestandardnih formata dobija novi smisao jednom kada počne radnja filma, kada ljigavi producent (Dormer) snima perspektivnu glumicu (Chapko) koja baš i ne zna šta da očekuje u ovom nestandardnom intervjuu za ulogu. Nju, pak, prati ljubomorni muž (Mecwaldowski), makar da joj kaže da joj je sipao nešto u piće pre nego što je otišla u hotel da se nađe s producentom. U istom hotelu drugi par gleda porno-film. Tip koji je izašao iz zatvora (Chyra) je sad ulični prodavac viršli koji se zeza sa svakom ženskom osobom koja priđe štandu, a otkrićemo da je pre bio učitelj i da je robijao zbog pedofilije. U međuvremenu, devojka (Ude) posle raskida nasleđuje psa čiji rakursk Skolimowski povremeno koristi. Narko-kurir (Ogrodnik) juri motorom tamo-amo kroz grad, malo baveći se kriminalom, malo uživajući u fiksu adrenalina, malo bežeći od sebe, a ekipa hitne pomoći predvođena doktoricom (Buczek) pokušava da se pored besnog muškarca probije do žene na porodu.

Takođe, klinac se vozi autobusom, perači prozora lašte moderni hotel u staklu i generalno svako živi svoj život malo mareći za ono što se oko njega dešava. Nije to, kao kod Altmana, povezana priča o jednom gradu ili jednom fenomenu. Niti kao kod Egoyana, ispitivanje tragedije i njenih posledica, pa čak ni uzroka. Niti je prožeto za Inarritua tipičnim new ageom u kojem je sve povezano sa nekim višim smislom. Ne, Skolimowski ovde insistira na slučajnosti bez višeg smisla, ponekad toliko banalnoj i glupoj da sama tragedija izgleda kao propali plan čuvenog kojota u lovu na pticu trkačicu.

Neko će u takvom stavu videti cinizam i pesimizam, pa će hektične pokrete kamere, tako tipične za ovaj film, videti kao sliku našeg hektičnog i bezglavog tumaranja kroz život. Skolimowski će, isto tako haotično kao ljudsku gadost, dati i lepotu, možda prolaznu poput oblaka na nebu i svakako nadasve slučajnu, ali svejedno svakodnevno prisutnu u našem životu. I istim hektičnim pokretom će povući kameru, zaustaviti je na neko vreme na jednom nevezanom mestu (poput balona od sapunice koji se preliva u duginim bojama i puca) i vratiti je nazad na “business as usual” živote naših junaka.

11 minut je film koji skoro sve karte baca na stil i estetske odluke, dok je kontekst tanak i najčešće i sam vezan za taj stil. Sudeći po rakursima i fingiranom amaterizmu pojedinih snimaka, Skolimowski kao da nam poručuje da džabe snimamo, bilo svoje perverzije maskirane u poslovne ponude, bilo šetnje ili adrenalinske vožnje. Nismo toliko bitni i posebni, a u smrti koja je neupitna i neizbežna, i dolazi u najčudnije vreme i u najčudnijoj slučajnoj formi smo isti.

 Na jednom drugom nivou ovaj film pada i to jako kvari utisak. Nije za očekivati da sve priče budu jednako razvijene i snažne, ali neke od njih ne samo da nisu čak ni simulacija života (život ne mogu biti jer se život ne može objasniti jednom teorijom ili idejom), nego jedva da su uopšte priče. Pa čak je i noseća, centralna i najprisutnija o producentu, glumici i njenom mužu toliko puna opštih mesta da postaje banalna. A ona je najrazrađenija... Ona šta tek reći o drugima? 11 minut je film koji bi svakako profitirao od detaljnije razrade, prvo u glavi autora, a onda u scenariju i na ekranu i, što ću retko reći, od dodatnih 20-ak minuta trajanja. Ovakvo dramaturško brljanje i poštapanje ne priliči majstoru kalibra Skolimowskog, i nije ga moguće u potpunosti zamuljati inventivnim režijskim dosetkama.