Furiosa: A Mad Max Saga

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako već to nije učinio s prvim Mad Max filmom za koji možda i možemo tvrditi da je svoj uspeh postigao slučajno pogodivši puls ondašnjeg vremena, Džordž Miler je sa drugim filmom, Road Warrior, u potpunosti otkrio dobitnu formulu za svoju sagu o pustinjskom akcionom junaku. Formula je jednostavna: što više akcije nakačene na bazični kostur od priče, dok se detalji izgradnje i funkcionisanja postapokaliptičnog sveta izlažu usput, na njenim marginama.

U tom smislu je treći nastavak, Beyond the Thunderdome, unekoliko prekršio to pravilo inflacijom priče i širenjem „kosmologije“, ali je svejedno funkcionisao kao zaokruživanje originalne trilogije. Miler se onda tokom 90-ih okrenuo drugim stvarima, recimo prasićima na farmi i u gradu, a potencijalni četvrti Mad Max film je do kraja decenije ostao u drugom planu. Protok vremena je učinio svoje, Mel Gibson je ostario, a i svet se promenio, možda ne potpuno u pravcu apokalipse, ali svakako je postao turbulentniji, pretprodukcija je upala u zastoj i projekat je na neko vreme stavljen na led.

A onda nam se 2015. godine ukazao Fury Road, s novim glumcem Tomom Hardijem u ulozi Pobesnelog Maksa, time učvrstivši nagoveštaj dat u trećem filmu da naslovni junak serijala nije nužno čovek sa singularnim identitetom, već je zapravo pre arhetip i ideja, kao nekakav vestern-junak koji luta apokaliptičnom pustopoljinom, ne dolazi niotkuda i ne ide nikuda, dok mu je jedini fiksni komad identiteta automobil V8 Interceptor. To, međutim, nije bio najveći štos koji je Miler izveo sa Maksom i sa celom franšizom. Naime, naslovni junak je tu bio pomeren na metaforičko suvozačko sedište, s akcione strane imao je dvoje barem ravnopravnih partnera, Imperatoricu Furiosu (Šarliz Teron) i odbeglog „ratnog dečka“ Naksa (Nikolas Hoult), dok je na centralnom mestu i u smislu dramaturgije i u smislu moralnog kompasa filma stajala upravo heroina.

Uspeh filma koji je ponovio (zapravo duplirao) formulu Road Warriora sam po sebi je nametnuo pitanje nove „franšize“ centrirane oko ikoničke junakinje. Ideja je vrlo brzo odobrena od strane studija i stavljena u razvoj, a to je, opet, pokrenulo neka druga pitanja, posebno kada smo saznali da će to definitivno biti „prikvel“ za Fury Road i da je ulogu Furiose dobila Anja Tejlor-Džoj umesto Šarliz Teron. Sada, nakon premijere van konkurencije u Kanu i automatskog ulaska u široku distribuciju, nešto od tih odgovora imamo.

Miler otvara film na mestu koje je Furiosa tražila u prethodnom filmu, u Zelenom Mestu Mnogih Majki, plodnoj oazi usred radioaktivne pustinje. Furiosa (Alila Braun) tamo odrasta, sve dok mesto ne otkrije izvidnica bajkerske bande koja devojčicu otima i vodi svom vođi Dementusu (Kris Hemsvort). U prvom činu (od ukupno pet za skoro dva i po sata trajanja filma) vidimo još pokušaj njene majke da je spasi i same devojčice da se vrati u rodni kraj koji se završava majčinom tragičnom smrću i Furiosinim statusom Dementusove trajne zarobljenice koju on tretira bolje od svojih podanika i posilnih, skoro očinski.

Već drugi čin nam otkriva šta je zapravo Milerova preokupacija u filmu. Radi se tu o politici, političkoj ekonomiji i sukobima za prevlast nad Pustarom koji Dementus vodi protiv negativca iz Fury Road, Besmrtnog Džoa (Leči Halm koji je zamenio pokojnog Hjua Kiz-Birna). U procesu gde je Furiosa, kao i ostale žene, svedena na robu za trgovinu, upoznajemo ne samo Džoovu citadelu, već i Grad Benzina i Farmu Metaka, pratimo izgradnju prve ratne cisterne i Furiosin napredak od statusa kupljene robe (sećamo se, Džo skuplja genetski čiste, nemutirane žene za „rasplod“, ali i za majčino mleko kojim trguje), preko maskiranja u dečaka, pa do njenog napredovanja u hijerarhiji, od posla kraniste, preko mehaničara (tada već ulogu preuzima Anja Tejlor-Džoj) do suvozača svom mentoru i kasnije ljubavnom partneru Pretorijancu Džeku (Tom Burk). Furiosa za sve to vreme nije zaboravila odakle je i gde treba da se vrati, samo čeka priliku za to koja će se možda ukazati kada Dementus prekrši dogovor i pokrene rat sa Besmrtnim Džoom i njegovom Citadelom.

Glavna odrednica da je Furiosa: A Mad Max Saga „prikvel“ (što znači da znamo šta će se dogoditi posle) u velikoj meri definiše film i pred Milera i ko-scenaristu Nika Laturisa postavlja izazove. S jedne strane tu je, naravno, pitanje ruke koju Furiosa u Fury Road nema, odnosno kako će je izgubiti, što Miler koristi za komunikaciju s publikom pomalo na tragu „prepada“ iz horor-filmova i „cimova“ iz komedija, a pritom je ulog ovde svesno povećan jednim indikativnim detaljom. Druga stvar koju ovako koncipiran pred-nastavak na tragu (super-)herojskih „priča o poreklu“ čija radnja pokriva dvadesetak godina implicira je i to da će ovog puta akcija biti podređena priči. Štos je još u tome da ta priča daje nešto širi uvid u kojem itekako može stradati lik ili makar neki njegovi aspekti. Iako se Miler dosta trudi da pokaže umesto da objašnjava, te dijaloške i monološke štake su ipak povremeno neophodne, a ponekad dođe i do preteranog oslanjanja na njih.

Na kraju, sam glavni i naslovni lik ovde nije dat na tako ikonički i elokventan način kao u prethodnom filmu, neki aspekti poput ljubavne priče su samo „preleteni“, ali to zaista nije do glumaca pojedinačno ili njihove zajedničke hemije, budući da su i Tejlor-Džoj i Burk dobri i možemo im verovati u tim obrnutim pozicijama Konana i Valerije iz kultnog Miliusovog filma, već je to stvar koncepcije koja takođe mora da balansira taj razvoj likova, odnosa i situacija sa širom pričom i sa akcijom po koju smo zapravo došli u bioskop. Dvojica negativaca su, pak, možda i najveće vrednosti filma jer se Miler zaista posvetio njihovom profiliranju. Besmrtnog Džoa poznajemo iz prethodnog filma kao čoveka kojeg vodi bes, osećaj povređenosti i potreba za osvetom, ali on je ovde dat kao zloban i manipulativan, ali u tome ipak relativno razborit diktator koji pre svega praktičan. Sa druge strane, Dementus je psihopata i čovek koji pati od deluzija o sopstvenoj veličini, koji sebe vidi kao rimskog imperatora (ona njegova motorizovana dvokolica je jedan od najboljih detalja u filmu), ali nije čista zlica lišena svake ljudskosti, budući da su njegova „očinska“ osećanja prema Furiosi iskrena, iako neutemeljena.

Samim time, sukob između njih dvojice je uverljiv, dok ona u toj situaciji dobija priliku da razvija svoj „ugao“ (eko-feminizma kojeg smo se možda i pribojavali pre gledanja filma ima samo u tragovima) i stiče iskustvo neophodno za Fury Road i možda njegov nastavak o kojem se šuška. Uostalom, i sam Miler ubacuje Pobesnelog Maksa kao kratki kameo (igra ga Džejkob Tomuri, Hardijev dubler iz prethodnog filma), čime potvrđuje da još nije rekao sve što želi o naslovnom junaku franšize.

Po pitanju same akcije, nje možda ima manje nego u prethodnom filmu i možda nije tako spektakularna, ali ima je i više nego dovoljno da film funkcioniše i u svemu tome ima i nešto spektakla onog stripovskog tipa, uz najčešće vrlo elegantna rešenja za nasilne momente, posebno smrti važnijih likova. Pa opet, poređenja su neminovna makar zato što je Fury Road bio takav kakav je bio, a Furiosa ipak ne dobacuje do tih visina. Razlog za to je više tehničke prirode, budući i da struktura u pet činova i balans između razrađenije priče i spektakla prilično dobro funkcionišu. Naime, iako je Miler dobio još i veći budžet, on ga je drugačije rasporedio, pa je, silom prilika, morao da uključi više CGI-ja. Rezultat je drugačiji balans nego u prethodniku i, uprkos nekim zgodnim novinama i dosetkama (poput bajkera opremljenih padobranima, recimo), u konačnici manje tog akrobatskog tipa spektakla.

Kada se na to dodaju detalji muzike koja je „napaljiva“, ali više u nekom „hans-cimerovskom“ epskom neoklasičnom ključu, i lokacija (snimanje je vraćeno u Australiju, a tamošnja pustinja ipak zrači drugačijim bojama u odnosu na namibijsku iz prethodnog filma), vidimo određena odstupanja između dva filma. To je još dodatno naglašeno ubačenim insertima iz Fury Roada koji zbog toga još i više figurira kao onaj bolji film na odjavnu špicu, ali to i dalje ne znači da je Furiosa loš film. Daleko od toga, vrlo dobar je i na putu prema odličnom, a to što nije remek-delo, pa ne može baš ni svaki film to da bude.

Three Thousand Years of Longing

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ponekad se dogodi da jedan film, ili jedan tip filma, obeleži karijeru autora toliko da se njegovi ostali radovi brišu iz našeg kolektivnog pamćenja, iako se ne brišu iz njegove filmografije.

Za Džordža Milera, ono po čemu ga pamtimo je ,,Mad Max“ serijal, ne toliko samo jedan od ,,Mad Max“ filmova i njemu pripadajućih svetova (jer su i oni međusobno toliko različiti), koliko žanr (post)apokaliptične akcije od koje zastaje dah. U tom domenu, Miler je postigao mnogo, čak je uspeo da nas ugodno iznenadi poslednjim filmom iz franšize, naslovom ,,Fury Road“ (2015). Činjenicom da je ne samo promenio ikoničkog glavnog glumca koji igra naslovni lik serijala, već i da ga je postavio na „zadnje sedište“, u prvi plan gurajući borbenu feminističku heroinu Furiozu (čiji „spin-off“ željno iščekujemo).

Zaboravljamo, međutim, da je Miler snimio i neke drugačije filmove poput biografske (melo)drame ,,Lorenzo‘s Oil“ (1992) ili bajkovite horor-komedije ,,The Witches of Eastwick“ (1987) koji je ikonički film sam po sebi, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog glumačke postave u kojoj Džeka Nikolsona „muče“ veštice Šer, Suzan Sarandon i Mišel Fajfer.

Nekako ćemo se setiti filma ,,Babe“ (1995) kao Milerovog, jer ipak je dostignuće napraviti dobru filmsku basnu oko premise da prase koje govori želi da postane ovčarski pas. Ali ćemo isto tako zaboraviti da je iza toga korežirao dva ,,Happy Feet“ animirana filma za klince, i to dok je radio na kompleksnoj pretprodukciji za ,,Fury Road“.

Naravoučenije, ako ga uopšte ima, bilo bi to da Džordž Miler svakako zna da ispriča razne filmske priče, pogotovo fantastične. Zato je samo iznenađenje filmske publike i dela filmske kritike Milerovim najnovijim filmom ,,Three Thousand Years of Longing“, koji nam je upravo uplovio u bioskope nakon festivalske premijere van konkurencije u Kanu, zapravo pomalo iznenađujuće. I suštinski služi kao podsetnik na našu inherentnu zaboravnost.

,,Three Thousand Years of Longing“ zapravo je bajka o ljudskim emocijama na koje nisu imune ni natprirodne pojave, a u kojoj se sreću jedna racionalna naučnica, i to naratologinja (specijalizovana za priče, pričanja i skrivene poruke u njima) Alitea (Tilda Svinton u još jednoj u nizu „čudačkih“ uloga) i jedan džin, odnosno duh iz boce kojeg igra Idris Elba (inače dominantna pojava na kasno-letnjem bioskopskom repertoaru budući da igra glavnu ulogu i u filmu ,,Beast“ Baltasara Kormakura).

Ono što je možda nesvakidašnje za Milera je struktura filma u vidu priča u priči, ali, budući da se tu radi o adaptaciji novele „Duh u Slavujevom Oku“ A. S. Bajat, to možemo uzeti i kao poprilično zadatu stvar.

Usamljena profesorka u zrelim godinama Alitea dolazi u Istanbul kako bi održala jedno od predavanja, ali već na aerodromu počinje da uočava natprirodne pojave kakve je sretala samo u mitološkim materijalima koje je proučavala. Pošto je skeptična po prirodi, neće je zavesti izmišljene priče, kako one koje mogu biti istinite (recimo da je u njenom hotelu Agata Kristi napisala ,,Ubistvo u Orijent eksperesu“), tako i one sasvim neverovatne, kao kada se onesvesti na vlastitom predavanju jer joj se učinilo da ima džina u publici.

Pravi džin joj, međutim, dolazi drugim putem, i to sa bazara, iz zadnje sobe u jednoj radnji gde se kriju razne tričarije gde kupuje flašicu s plavim uzorkom „slavujevog oka“, a zapravo priču iza nje. Kako to u ovakvim pričama i bajkama obično biva, čim je dobro istrlja četkicom za zube (električnom pritom), iz nje izlazi „duhovito“ biće. Isprva je ono veličine Hulka, a jedini jezik na kojem se njih dvoje mogu sporazumeti je starogrčki.

Kada džin poprimi „ljudskiji“ oblik (razlika u visinama između dvoje glumaca ostaje malo predimenzionirana) i progovori engleskim jezikom, iznosi joj ponudu da joj, zauzvrat za oslobođenje, ispuni tri želje. Međutim, pošto je Alitea naratologinja i kao takva zna da sa željama treba biti pažljiv, a i da džinovi mogu biti lažljivi, ona okleva da prihvati ponudu, posebno budući da nema nekih velikih želja u životu ispunjenim mirom i zadovoljstvom. Ne bi li je odobrovoljio i uverio, džin počinje da joj priča svoje priče o tome kako je u zarobljeništvo dopao i kako se iz njega do trenutka sadašnjeg nije izvukao.

Prva priča uključuje njegovu polusestru i ljubavnicu Kraljicu od Sabe (takođe „džinicu“ po majci), kralja Solomona i Pesmu nad pesmama. Solomon Mudri je zapravo bio moćni čarobnjak koji je džina zatočio iz ljubomore, kako bi svoju dragu imao samo za sebe.

Druga priča nas vodi u Carigrad iz doba sultana Sulejmana Veličanstvenog, a duha oslobađa robinja Gulten, zaljubljena u princa Mustafu na kojeg će potrošiti dve želje, pre nego što oboje padnu kao žrtve dvorske intrige, ostavivši treću želju neiskorišćenom a džina zarobljenim.

Treća se priča tiče ratobornog sultana Murata IV i njegovog detinjastog brata Ibrahima, a bočicu na kraju nalazi zbunjena, preplašena konkubina koja se ne snalazi, dok u četvrtoj imamo Zefir, ženu bogatog trgovca koja je željna znanja i ljubavi, što će joj sve džin pružiti, ali će ih njen temperament skupo koštati. Nakon tih priča, Alitea je spremna da poželi prvu od svoje tri želje...

Sa ovakvom zadatom strukturom, film kao celina dosta zavisi od pojedinačnih priča koje se u njemu pričaju, i to ne samo od njihovih pojedinačnih kvaliteta ili kvaliteta poveznica među njima (Miler to jednostavno rešava pauzama između njih koje se odvijaju u „vremenu sadašnjem“ u hotelskoj sobi, gde se džin i Alitea nadmudruju), već pre svega od njihove ujednačenosti.

Upravo je ujednačenost među njima tu problematična. Nije tu reč o tematskoj i stilskoj raznolikosti koje po pravilu dobro dođu, već o potpuno različitim emocionalnim registrima, dinamikama, pa i trajanjima. Doduše, dok se samih priča drži, film još nekako i pliva iznad površine, ali pravi problem nastaje jednom kad „poruke“ svih tih priča pojedinačno treba „naplatiti“ na kraju.

Drugi problem je „orijentalizam“ kao takav, odnosno sklonost autora sa Zapada da uzimaju istočnjačke motive u arbitrarnim dozama i prilagođavaju ih zapadnjačkom „oku“ svoje publike.

Iako se Miler vrlo dobro izborio s „izbeljivanjem“ likova iz Biblije ili sa Starog istoka (odnosno, nije ga radio, za razliku od mnogih svojih slavnih prethodnika iz doba holivudskog klasicizma), ipak se u suštini nije othrvao egzotizaciji i pojednostavljenom čitanju folklorne tradicije islamskog sveta koje se i dalje može opisati krilaticom „gde god nađeš zgodno mesto, ti džina posadi“. To sve čini onaj pokušaj „vađenja“ negde u poslednjoj trećini, kada Alitea odbrusi svojim rasistički nastrojenim komšinicama, prilično nespretnim i iznuđenim. Na stranu to što bi naratologinja po profesiji većinu dižnovih priča i narativa morala već poznavati, a njihove elemente prepoznavati iz knjiga koje je pročitala.

Srećom, glumački tandem je takav da u svakom trenutku može da drži pažnju, iako je uloga Tilde Svinton za nijansu „normalnija“ od onih koje u poslednje vreme bira, a Idris Elba „vozi“ nedefinisani strani akcenat bez ikakvog razloga. Njih dvoje su komplementirani sa sijaset pažljivo odabranih epizodista sposobnih da utelove uloge bez većih problema. Miler takođe uspeva da se iskupi vizuelnim dizajnom filma koji cilja na spektakl i neretko ga dostiže, što podrazumeva izvrsnu scenografiju, solidan CGI, ali i neka ingeniozna stilska rešenja, poput jedne od priča u priči koja je zaodenuta u sasvim „felinijevsko“ ruho.

Na kraju, možemo se upitati čemu sve to jer se Miler kockao na sve ili ništa da nas zadivi. ,,Three Thousand Years of Longing“ u celini nikako nije zadivljujući film, a to što njegove pojedine komponente jesu ipak nije dovoljno.

Mad Max: Fury Road

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom programu HRT-a. Dostupan je na linku: http://radio.hrt.hr/aod/filmoskop/115187/, a ovde ga, kao autor, prenosim u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 

U trenutku kada je Divlja cesta, četvrti film iz serijala o Pobješnjelom Maxu, ugledala mrak kino-dvorane, bilo je prošlo već dugih 30 godina od poslednjeg nastavka iz originalne trilogije. U nedostatku svježih ideja, filmska industrija predvođena Hollywoodom često se okreće “re-startima” i “re-bootima” provjerenih, starih hitova, dodavanju novih i novih nastavaka ili “prequela”. To nije ništa novo, a često nije ni dobro: novi naslovi rađeni sa šuškanjem i zveckanjem dolara u mislima nerijetko samo bacaju sjenu na originalne, kultne naslove koji su svoju slavu itekako zaslužili i zaradili. Potpuno promišljen i pritom dobar novi naslov u franšizi posle toliko duge pauze rijedak je primjer. Pobješnjeli Max: Divlja cesta upravo je to.

Još čudnija je činjenica da je, prije podizanja prašine koja se naziva marketingom, sve ukazivalo upravo na suprotan ishod. Film je bio u različitim fazama produkcije još od 1998. godine. Mijenjan je glumac koji nije samo igrao Pobješnjelog Maxa, on je BIO Pobješnjeli Max. Produkcija je odlagana i premještana zbog stvari koje sa filmom nikakve veze nemaju, poput kretanja na valutnom tržištu i izbijanja novog rata u Iraku. Ideja je relativno brzo dobila studijsku podršku i budžet od nezanemarivih 100 miliona dolara, “storyboard” i scenario su hitro razvijeni, Mel Gibson je pristao na ulogu, iako je autor George Miller imao rezervi prema njegovim godinama. U međuvremenu je svijet postao izuzetno dinamično i nepredvidljivo mjesto, produkcija je iz australske pustinje prebačena u namibijsku uslijed kiše koja je na predviđene lokacije donijela nimalo apokaliptični dekor u vidu divljeg cvijeća, a Melu Gibsonu su njegov bijes i ludilo došli karijere. 

Miller je ionako htio mlađeg glumca i dobio ga je u Tomu Hardyju. S tim su i serijal i njen naslovni junak dobili jedno novo promišljanje i praktički izvanvremensku kvalitetu. Maxova epizodičnost i prolaženje kroz priču već su bili nagoviješteni u drugom dijelu, a u potpunosti uspostavljeni u trećem, ali tek u Divljoj cesti Mad Max prestaje biti čovjek sa osobnom poviješću, iako se kroz “flashback” momente ona generira u vidu njegove kćeri, a postaje ideja i legenda, apokaliptični western-junak koji ne dolazi niotkuda i ne ide nikamo. Druga, važna stvar; Max sada ne samo da nije središnji dio priče, nego čini se gotovo da nije niti njezin posebno bitan dio. On ima u najmanju ruku ravnopravnu, ako ne i dominantnu partnericu u Imperatorici Furiosi koju igra Charlize Theron i koja je zapravo “alfa i omega” ove priče, kako u dramaturškom, tako i u moralnom i etičkom smislu.

Istina je da je priča u Divljoj cesti samo kostur na kojem se drži akcija i po tome taj film liči na legendardnog Cestovnog ratnika. Priča, međutim, počinje sa Maxom kao nepouzdanim naratorom koji rekapitulira saznanja o postapokaliptičnom svijetu u kojem su uništeni svi tragovi civilizacije. Taj detalj se čini nepotrebnim poznavaocima franšize, ali ne treba zaboraviti vremensku distancu i generacije nove publike koje su u međuvremenu stasale. Max je nedugo zatim zarobljen od strane War Boysa, vojske zlog diktatora Besmrtnog Joea (igra ga Hugh Keays-Byrne) i, kao univerzalni donator krvi, postaje “vrećica” prikačena na Nuxa (Nicholas Hoult), jednog od iskusnijih, istrošenijih vojnika.

Stvari se pokreću kada Furiosa dobije zadatak da s oklopnom cisternom ode po gorivo u partnerski Gas Town, te po streljivo na partnersku Bullet Farm. Ona neće oteti samo dragocjeni kamion sa zalihom vode, nego i Joeovu najvrijedniju imovinu: njegovih pet mladih, prelijepih, genetski čistih, nemutiranih žena, od kojih je jedna u visokoj trudnoći. Kada Furiosino skretanje sa ceste bude primjećeno, za njom će se u potjeru dati cijela vojska iz Joeove Citadele, sa njima i Nux u svom automobilu željan da pogine i ode u obećanu Valhallu, a sa njim i Max, prikačen na haubu automobila. Akcija tako počinje skoro instantno i uz prijeko potrebne predahe traje do kraja filma.

Ta akcija, ta nezaustavljiva vožnja u svakom je pogledu fascinantna. Efekti nisu jeftini, kompjuterski, već je akcija organska i uglavnom analogna, temeljena na kaskaderskim akrobacijama. Pritom je gotovo sve tu podređeno stilu kroz gomilu “over the top” detalja, poput gitare s dva vrata koja bljuje vatru, bubnjeva u prtljažniku i izuzetno adrenalinske muzičke pratnje koja kombinuje rock/metal/industrial muziku i epsku klasiku veću od života. Dizajn vozila u jurnjavi je hrabar i nesputan, dostojan takvog akcijskog spektakla. Miller se dosta igrao s usporavanjem i ubrzavanjem snimki, podižući i spuštajući broj sličica u sekundi kad god je to bilo potrebno. Naravno, tu je i legendarni V8 Interceptor iz prvog dijela, makar nakratko, a ratni poklič War Boysa je nesumnjiva posveta 80-ih godinama prošlog stoljeća i najhimničnijoj pjesmi ultimativnog pop-sastava Duran Duran.

Jedina zamjerka koja se može uputiti takvoj akciji jest da je za nijansu previše artificijelna. Netko će zamjeriti formulaičnost akcije od početka jurnjave, preko neočekivanog savezništva i moralne transformacije jednog ili više junaka, do neočekivanog obrata i odveć zgodnog i jednostavnog kraja, ali to je već cjepidlačenje. Nemoguće je napisati priču koja će, prema Millerovu citatu Hitchcockovih riječi: “biti razumljiva Japancu bez pomoći titlova”, a ujedno i potpuno originalna, da ne spominjemo imperativ jednostavnosti. Ono što, pak, od priče u filmu postoji služi akciji, ali i dvjema veoma pametnim metaforama.

Jedna od njih je socijalnog karaktera i prisutna je na početku filma. Besmrtni Joe ima monopol na vodu na Citadeli i svojim podanicima je dijeli na kapljice, pritom ih “očinski” savjetujući da se ne “navuku” na nju, da ne bi morali osjetiti kako je to kada je nema. Istovremeno, on živi u raskoši, tolikoj da ima pet lijepih, nemutiranih i dotjeranih žena koje mu moraju roditi sina-nasljednika, budući da su njegova dva sina rođena sa manom ili mutacijom. Zatim, čini se da je majčino mlijeko postalo luksuzna roba ili neka vrsta eliksira na kojoj je Joe izgradio imperij trgujući sa susjedima. Joe svoju vojsku koju drži polu-živu, gladnu i žednu krvi, u konstantnom religijskom zanosu. Postavlja se pitanje je li to metafora suvremenog kapitalizma, despotskog totalitarizma ili prvog koji počinje sličiti na drugo.

Drugi kontekst koji je pokrenuo neke rasprave u centru ima Furiosu i svodi se na feminizam, pitanje emancipacije i patrijarhata. U postapokaliptičnom divljem svijetu žene su, uz određene izuzetke, svedene na vlasništvo muških gospodara. Poruka je jasna: muškarci su imali svijet u svojim rukama i evo kako je to završilo. Furiosa preuzima glavnu, revolucionarnu i prosvjetiteljsku ulogu žene koja će osloboditi ženski rod iz okova. Ona je atipična predstavnica svojega roda, prvo kao osoba sa vidljivim fizičkim hendikepom, zatim i kao androgina ratnica sa funkcionalnom, muškom frizurom i na tipično muškom zaduženju vožnje kamiona, ali i kao osoba sa ambicijom da nešto promjeni, da se iskupi ili makar vrati na ono što pamti kao bolje. Rasprave na internetu na stranu, Furiosa je možda i najkompletnija akcijska heroina koju smo gledali na velikom platnu, čak iznad Ellen Ripley iz Aliena i Sarah Connor iz Terminatora. Ona je heroina novoga doba u filmu novoga doba za publiku novoga doba: ne samo za nikada potpuno odrasle dečke željne akcije, nego i za moderne cure koje su odrastale igrajući video-igrice i kojima su Transformersi bile draže igračke nego lutke. I to svjedoči o ovom našem ne-apokaliptičnom, civiliziranom svijetu i promjenama koje su se dogodile u posljednjih 30 godina.

Postoji šansa da ćemo Furiosu gledati i u nekom od slijedećih nastavaka. Po najnovijim glasinama “spinoff” Mad Max: Furiosa već je najavljen, scenario je spreman, čeka se samo na “zeleno svjetlo” od studija, do čega će vjerojatno doći usled komercijalnog uspeha Divlje ceste koji je neminovan, a novi Mad Max film nositi će podnaslov Wasteland. Postavlja se pitanje gdje je tu Max u cijeloj priči, jer kao da je marginaliziran i potisnut na poziciju običnog epizodista. Miller ipak vrlo dobro zna što radi i zašto to radi. Divlja cesta je novo promišljanje jednog starog junaka, a Pobješnjeli Max novog doba sasvim je legitiman junak.