Furiosa: A Mad Max Saga

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako već to nije učinio s prvim Mad Max filmom za koji možda i možemo tvrditi da je svoj uspeh postigao slučajno pogodivši puls ondašnjeg vremena, Džordž Miler je sa drugim filmom, Road Warrior, u potpunosti otkrio dobitnu formulu za svoju sagu o pustinjskom akcionom junaku. Formula je jednostavna: što više akcije nakačene na bazični kostur od priče, dok se detalji izgradnje i funkcionisanja postapokaliptičnog sveta izlažu usput, na njenim marginama.

U tom smislu je treći nastavak, Beyond the Thunderdome, unekoliko prekršio to pravilo inflacijom priče i širenjem „kosmologije“, ali je svejedno funkcionisao kao zaokruživanje originalne trilogije. Miler se onda tokom 90-ih okrenuo drugim stvarima, recimo prasićima na farmi i u gradu, a potencijalni četvrti Mad Max film je do kraja decenije ostao u drugom planu. Protok vremena je učinio svoje, Mel Gibson je ostario, a i svet se promenio, možda ne potpuno u pravcu apokalipse, ali svakako je postao turbulentniji, pretprodukcija je upala u zastoj i projekat je na neko vreme stavljen na led.

A onda nam se 2015. godine ukazao Fury Road, s novim glumcem Tomom Hardijem u ulozi Pobesnelog Maksa, time učvrstivši nagoveštaj dat u trećem filmu da naslovni junak serijala nije nužno čovek sa singularnim identitetom, već je zapravo pre arhetip i ideja, kao nekakav vestern-junak koji luta apokaliptičnom pustopoljinom, ne dolazi niotkuda i ne ide nikuda, dok mu je jedini fiksni komad identiteta automobil V8 Interceptor. To, međutim, nije bio najveći štos koji je Miler izveo sa Maksom i sa celom franšizom. Naime, naslovni junak je tu bio pomeren na metaforičko suvozačko sedište, s akcione strane imao je dvoje barem ravnopravnih partnera, Imperatoricu Furiosu (Šarliz Teron) i odbeglog „ratnog dečka“ Naksa (Nikolas Hoult), dok je na centralnom mestu i u smislu dramaturgije i u smislu moralnog kompasa filma stajala upravo heroina.

Uspeh filma koji je ponovio (zapravo duplirao) formulu Road Warriora sam po sebi je nametnuo pitanje nove „franšize“ centrirane oko ikoničke junakinje. Ideja je vrlo brzo odobrena od strane studija i stavljena u razvoj, a to je, opet, pokrenulo neka druga pitanja, posebno kada smo saznali da će to definitivno biti „prikvel“ za Fury Road i da je ulogu Furiose dobila Anja Tejlor-Džoj umesto Šarliz Teron. Sada, nakon premijere van konkurencije u Kanu i automatskog ulaska u široku distribuciju, nešto od tih odgovora imamo.

Miler otvara film na mestu koje je Furiosa tražila u prethodnom filmu, u Zelenom Mestu Mnogih Majki, plodnoj oazi usred radioaktivne pustinje. Furiosa (Alila Braun) tamo odrasta, sve dok mesto ne otkrije izvidnica bajkerske bande koja devojčicu otima i vodi svom vođi Dementusu (Kris Hemsvort). U prvom činu (od ukupno pet za skoro dva i po sata trajanja filma) vidimo još pokušaj njene majke da je spasi i same devojčice da se vrati u rodni kraj koji se završava majčinom tragičnom smrću i Furiosinim statusom Dementusove trajne zarobljenice koju on tretira bolje od svojih podanika i posilnih, skoro očinski.

Već drugi čin nam otkriva šta je zapravo Milerova preokupacija u filmu. Radi se tu o politici, političkoj ekonomiji i sukobima za prevlast nad Pustarom koji Dementus vodi protiv negativca iz Fury Road, Besmrtnog Džoa (Leči Halm koji je zamenio pokojnog Hjua Kiz-Birna). U procesu gde je Furiosa, kao i ostale žene, svedena na robu za trgovinu, upoznajemo ne samo Džoovu citadelu, već i Grad Benzina i Farmu Metaka, pratimo izgradnju prve ratne cisterne i Furiosin napredak od statusa kupljene robe (sećamo se, Džo skuplja genetski čiste, nemutirane žene za „rasplod“, ali i za majčino mleko kojim trguje), preko maskiranja u dečaka, pa do njenog napredovanja u hijerarhiji, od posla kraniste, preko mehaničara (tada već ulogu preuzima Anja Tejlor-Džoj) do suvozača svom mentoru i kasnije ljubavnom partneru Pretorijancu Džeku (Tom Burk). Furiosa za sve to vreme nije zaboravila odakle je i gde treba da se vrati, samo čeka priliku za to koja će se možda ukazati kada Dementus prekrši dogovor i pokrene rat sa Besmrtnim Džoom i njegovom Citadelom.

Glavna odrednica da je Furiosa: A Mad Max Saga „prikvel“ (što znači da znamo šta će se dogoditi posle) u velikoj meri definiše film i pred Milera i ko-scenaristu Nika Laturisa postavlja izazove. S jedne strane tu je, naravno, pitanje ruke koju Furiosa u Fury Road nema, odnosno kako će je izgubiti, što Miler koristi za komunikaciju s publikom pomalo na tragu „prepada“ iz horor-filmova i „cimova“ iz komedija, a pritom je ulog ovde svesno povećan jednim indikativnim detaljom. Druga stvar koju ovako koncipiran pred-nastavak na tragu (super-)herojskih „priča o poreklu“ čija radnja pokriva dvadesetak godina implicira je i to da će ovog puta akcija biti podređena priči. Štos je još u tome da ta priča daje nešto širi uvid u kojem itekako može stradati lik ili makar neki njegovi aspekti. Iako se Miler dosta trudi da pokaže umesto da objašnjava, te dijaloške i monološke štake su ipak povremeno neophodne, a ponekad dođe i do preteranog oslanjanja na njih.

Na kraju, sam glavni i naslovni lik ovde nije dat na tako ikonički i elokventan način kao u prethodnom filmu, neki aspekti poput ljubavne priče su samo „preleteni“, ali to zaista nije do glumaca pojedinačno ili njihove zajedničke hemije, budući da su i Tejlor-Džoj i Burk dobri i možemo im verovati u tim obrnutim pozicijama Konana i Valerije iz kultnog Miliusovog filma, već je to stvar koncepcije koja takođe mora da balansira taj razvoj likova, odnosa i situacija sa širom pričom i sa akcijom po koju smo zapravo došli u bioskop. Dvojica negativaca su, pak, možda i najveće vrednosti filma jer se Miler zaista posvetio njihovom profiliranju. Besmrtnog Džoa poznajemo iz prethodnog filma kao čoveka kojeg vodi bes, osećaj povređenosti i potreba za osvetom, ali on je ovde dat kao zloban i manipulativan, ali u tome ipak relativno razborit diktator koji pre svega praktičan. Sa druge strane, Dementus je psihopata i čovek koji pati od deluzija o sopstvenoj veličini, koji sebe vidi kao rimskog imperatora (ona njegova motorizovana dvokolica je jedan od najboljih detalja u filmu), ali nije čista zlica lišena svake ljudskosti, budući da su njegova „očinska“ osećanja prema Furiosi iskrena, iako neutemeljena.

Samim time, sukob između njih dvojice je uverljiv, dok ona u toj situaciji dobija priliku da razvija svoj „ugao“ (eko-feminizma kojeg smo se možda i pribojavali pre gledanja filma ima samo u tragovima) i stiče iskustvo neophodno za Fury Road i možda njegov nastavak o kojem se šuška. Uostalom, i sam Miler ubacuje Pobesnelog Maksa kao kratki kameo (igra ga Džejkob Tomuri, Hardijev dubler iz prethodnog filma), čime potvrđuje da još nije rekao sve što želi o naslovnom junaku franšize.

Po pitanju same akcije, nje možda ima manje nego u prethodnom filmu i možda nije tako spektakularna, ali ima je i više nego dovoljno da film funkcioniše i u svemu tome ima i nešto spektakla onog stripovskog tipa, uz najčešće vrlo elegantna rešenja za nasilne momente, posebno smrti važnijih likova. Pa opet, poređenja su neminovna makar zato što je Fury Road bio takav kakav je bio, a Furiosa ipak ne dobacuje do tih visina. Razlog za to je više tehničke prirode, budući i da struktura u pet činova i balans između razrađenije priče i spektakla prilično dobro funkcionišu. Naime, iako je Miler dobio još i veći budžet, on ga je drugačije rasporedio, pa je, silom prilika, morao da uključi više CGI-ja. Rezultat je drugačiji balans nego u prethodniku i, uprkos nekim zgodnim novinama i dosetkama (poput bajkera opremljenih padobranima, recimo), u konačnici manje tog akrobatskog tipa spektakla.

Kada se na to dodaju detalji muzike koja je „napaljiva“, ali više u nekom „hans-cimerovskom“ epskom neoklasičnom ključu, i lokacija (snimanje je vraćeno u Australiju, a tamošnja pustinja ipak zrači drugačijim bojama u odnosu na namibijsku iz prethodnog filma), vidimo određena odstupanja između dva filma. To je još dodatno naglašeno ubačenim insertima iz Fury Roada koji zbog toga još i više figurira kao onaj bolji film na odjavnu špicu, ali to i dalje ne znači da je Furiosa loš film. Daleko od toga, vrlo dobar je i na putu prema odličnom, a to što nije remek-delo, pa ne može baš ni svaki film to da bude.

Joker

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Neretko se događa da je filmski heroj definisan sopstvenim antipodom, zlikovcem. Uzmimo, na primer, mnoge filmske i televizijske verzije Šerloka Holmsa. Čim pređemo prvu stepenicu i odlučimo koliko nam se dopada glumac u naslovnoj ulozi (u skladu sa našim očekivanjima i preferencijama, je li), preći ćemo na sledeću i analiziraćemo ono što je važno: kakav je zlikovac, profesor Moriarti, kakav je odnos dvojice i kako su to zamislili scenarista i režiser. Votson nam nije zanimljiv, on je uvek isti.
Hajde sada da podignemo uloge i isti mentalni eksperiment ponovimo uz dodavanje prefiksa „super“ ispred pojmova heroja i zlikovca. Eto nas na teritoriji stripa (koji je, za razliku od literature, moguće resetovati, pa će se fanovi ubeđivati decenijama šta je tu kanon, a šta nije) i superherojskih filmova. Na pamet nam instantno pada jedan dvojac, Betmen i Džoker, u kojem negativac definiše heroja mnogo više nego ovaj njega.
Istini za volju, ima tu i drugih zlikovaca, poput Pingvina i Žene-mačke koji su još i dobili pristojan tretman od Tima Bartona, pa do plejade negativaca koje je u dva filma uništio Džoel Šumaher tako da ih novomilenijumske verzije uglavnom ne diraju (Bane je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo). No, Džokeru se svi uredno vraćaju uveliko definišući junaka kroz njega. Nije to bez vraga. Lik je otvoren za tumačenja, kako scenaristička, tako i glumačka, pa predstavlja ozbiljan izazov. 

Džokera su u različitim instalacijama Betmena igrali mnogi. Davno još - Sezar Romero. Zatim Džek Nikolson koji ga je iskoristio kao poligon za iživljavanje ekscentrizma i priliku da održi frivolni glumački masterklas. 
Onda, posthumnim Oskarom nagrađeni Hit Ledžer kojeg su ta uloga i dubine u koje je zbog nje navodno uronio koštali mentalnog zdravlja, možda i života. (Tolika dimenzija tragike se ipak nije videla na velikom platnu, nevezano za to koliko se kome svideo njegov Džoker u Nolanovoj trilogiji). Među poslednjima i „Emo“ Džared Leto kao zamišljeni negativac u novoj instalaciji sa Benom Aflekom koja nikada nije zaživela, a on se nakratko pojavio tek kao epizodista u „Suicide Squad“, Ajerovom filmu prilično upitnih kvaliteta.
Tek sada je, prvi put, Džoker dobio svoj, baš svoj film. „Joker“ u režiji Toda Filipsa je čak, kako kažu, arthaus usmerenja, sa ambicijama prema velikim nagradama. Glumac Hoakin Feniks je više od velikog imena. On je zaista ozbiljan i izuzetno posvećen svom poslu, a priča se da je zbog uloge praktikovao dijetu od jedne jedine jabuke dnevno. Svetska premijera njegovog „Jokera“ nedavno je održana na Venecijanskom filmskom festivalu, a u bioskope stiže početkom oktobra...
Džokera upoznajemo kao Artura Fleka, mentalno krhkog gubitnika u surovim, kriznim vremenima. Gotam u dlaku podseća na Njujork s kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih. To je jedno prljavo, propalo i izgrafitirano mesto u kojem ne rade ni državne službe, ni javna uprava, a pretnja nasiljem visi u vazduhu. 

Artur radi kao renta klovn. Bilo da nosi reklamni pano ili zabavlja bolesnu decu, sanja o karijeri stend-ap komičara, brine o bolesnoj majci Peni (Frensis Konroj) i sa njom redovno prati noćni talk show sa Marijem Frenklinom (Robert de Niro u retko ozbiljnoj novijoj ulozi)...
Iako ga majka zove srećnim, Artur je sve samo ne srećan. Život mu se raspada, psihijatrijska nega će mu uskoro biti uskraćena, talenta za humor baš i nema, čudno se drži i ponaša, često je meta grubih šala, nasilja i iživljavanja. Majčine deluzije o tome kako će im pomoći njen bivši poslodavac Tomas Vejn (Bret Kalen koji kao da pokušava da „skine“ Aleka Boldvina i njegovu bogatašku bezosećajnost) ne popravljaju situaciju. 
Arturov osećaj realnosti je sasvim krhak, momenti sreće sa dobronamernom komšinicom (Zazi Bits) deluju kao da su iz nekog drugog svemira, a nekoliko incidenata će ga gurnuti preko ivice.
U pitanju je, dakle, „origins story“, što je u neku ruku mač sa dve oštrice. Pomislite, recimo, na prvi „Mad Max“ i činjenicu da junak troši poslednje atome normalnosti u vremenima krize i kolapsa. Dodajte na to činjenicu da Artur Flek nikada nije bio „normalan“, kao i to da znamo ko je Džoker, odnosno onaj koji će Flek postati: zlikovac koji je otelotvorenje anarhije i bezrazložnog nasilja. Pitanje tu ostaje kako i narativ je tu samo jedan od faktora.
„Joker“ je izuzetno pametno dizajniran film (vizuelnoj komponenti komplementarna je i muzička – soundtrack koji sačinjavaju onovremeni radijski hitovi i još stariji šlageri) koji je, atipično za režisera komedija Toda Filipsa, uronjen u veoma mračne i ozbiljne tonove. 

 Od toga najviše profitiraju dva prvopotpisana glumca. Feniks zbog toga što mu dramske uloge savršeno leže i što je sposoban da ode duboko radi kanalisanja emocija. Njegov Džoker je više Artur Flek, a manje superzlikovac, čak je i nekontrolisani smeh neprijatni tik. Zbog toga nasilje koje se dešava u filmu dolazi iznenada i efektno je jednom kada do njega dođe. Stoga je glavni glumac verovatno i najveći adut filma sa solidnim šansama da bude krunisan u ovogodišnjoj sezoni uručenja nagrada.
Robert de Niro je tu više u svojstvu reference na dva filma Martina Skorsezea, koji zapravo služe Feniksu kao smernica kako da gradi lik. Dok je „Taksista“ prisutan u nepotrebnim i često banalinim citatima (tom linijom je više hodao drugi recentni naslov sa Feniksom u glavnoj ulozi, „You Were Never Really Here“), „Kralj komedije“ koji tematizira neuspešnog i prilično (o)tužnog komičara u kriznim vremenima jeste malo precizniji orijentir u izgradnji Flekovog/Džokerovog lika. Sam De Niro kao pseudohumoristični voditelj pseudozabavne televizijske emisije jeste vrlo dobar i dokazuje da je, kada bira i sprema uloge, i dalje jedan od najboljih živih glumaca.
Problem sa „Jokerom“ kao filmom jeste to što je ipak dosadan i razvučen uprkos izvrsnoj glumi i režiji kojom dominiraju reference, pa se čini da su prva i druga trećina samo prolongirana ekspozicija. Deo tog problema otpada na (pre)ozbiljni ton kojeg se Filips drži po svaku cenu, ali i na sveprisutni trend realističnog superherojskog filma, što je samo po sebi oksimoron. Naprosto, „Joker“ nije stripovski film, nije napet i nema naročito mnogo akcije.

Zbog toga i deluje kao film sa krizom identiteta koji nema pravu publiku jer se obraća svima i svakome. Arthaus publika preskočiće ga po stripovskoj osnovi, „kokičari“ će se dosađivati sa prilično jednodimenzionalnom psihološkom dramom koju će žvakati dugo nakon što potroše zalihe grickalica, a za familije sa decom biće neprimeren zbog male, ali prilično eksplicitne količine nasilja. Dakle, ostaje niša gledalaca željnih da se osećaju kao ozbiljni filmofili, a da istovremeno ne izađu iz zone ugodnosti koju im filmovi o superherojima pružaju.
Takođe, film demonstrira sličnu neodlučnost kada se radi o dilemi da li je samostalan rad za sebe ili ipak zauzima neko mesto u DC univerzumu zbog poveznica sa Nolanovom trilogijom koje su ujedno i direktne i kontradiktorne. 
Konačno, i moralna poruka filma na kojoj se toliko insistira zvuči licemerno ne zbog toga kakva je (opravdava Džokerovu sklonost ka anarhiji faktorima mentalne bolesti, zapostavljanja u detinjstvu i užasne socijalne situacije Reganove Amerike koju Trampova uzima kao nekakav ideal), već zbog toga od koga dolazi. Odnosno, možemo li verovati velikoj korporaciji koja zauzima važnu ulogu u lukrativnom biznisu kada nam kaže da se pobunimo protiv bogataša?
„Joker“ je, dakle, daleko od katastrofalnog filma. Čak nije ni loš koliko je konfuzan zbog silnih ambicija koje pokušava, ali ne uspeva da ispuni. Za utehu, pak, imamo Feniksov otvoreni čas glume koji češće izvodi sam nego uz pomoć kolega za koje je ostavljen vrlo limitiran prostor. Koliko je to samo po sebi dovoljno - ostaje da se vidi tek pošto se očekivanja svedu na neku razumnu meru.