Superman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da je „fandom“ koncept koji drži filmsku industriju ne samo iznad vode, nego i u veoma profitabilnim sferama, ali će joj, pre ili kasnije, doći glave. Za sada se čini da još uvek ima više ljudi koji na taj „voz“ uskaču od onih koji s njega iskaču. Opet, demografski trendovi u razvijenom svetu (onom koji ima taj luksuz da gleda filmove) su negativni, a starija publika je sklonija „kopčanju“ da je izlazak iz „fandoma“ i masovne konzumacije moguć.

Veliku grešku čine i najveći „dileri“ fanovskog sadržaja u mediju filma, DC i Warner s jedne, te Marvel i ostale velike produkcijske kuće s druge strane. Greška je u tome da jedni pokušavaju da privabe fanove drugih u svoj tabor, dok su izvorne, stripovske koncepcije junaka, a s njima i marketinške strategije autora i izdavača originalnih stripova sasvim drugačije. DC je uvek „pucao“ na decu, njihovu naivnost i spremnost da prihvate zadatost junaka većih od života. Marvel je, pak, svoje likove uglavnom „valjao“ tinejdžerima, apelujući na njihove osećaje neshvaćenosti. Izuzetnost, čak superiornost tih junaka im je zajednička, ali razlike u prezentaciji su ipak fundamentalne.

Naravno, dešava se da fanovi „igraju“ za oba tabora, pa čak i da samoinicijativno pređu iz jednog u drugi. Desi se i da filmadžije promene „tim“ za koji igraju. To je, recimo, bio slučaj s Džejmsom Ganom koji je stvorio Guardians of the Galaxy kao komični otklon od „marvelovske“ ozbiljnosti, pa mu je povereno da „vadi kestenje iz vatre“ sa Suicide Squad nakon što se Dejvid Ajer preigrao s prvim filmom. Ganov je dobio i prefiks „The“, koji možemo prevesti kako „onaj pravi“ ili „jedan i jedini“ i reklo bi se da je uspeo da održi i stripovsku kuću i filmski studio u superherojskoj trci za profitom. Za nagradu je dobio posao na krunskom dragulju franšize – Supermenu, i to kao „šouraner“ celog serijalizovanog sadržaja.

Zapravo, DC-Warner ekipi se prethodna „kocka“ s integracijom (skoro) svih junaka pod jedan krov u skladu s vizijom Zeka Snajdera nije isplatila, pa su krenuli da odvajaju. Dva filma o Džokeru su predstavljala izlet u to kako mali Perica (odnosno Tod Filips) vidi art-film, dok je Met Rivs Betmena vratio izvornim, detektivskim, čak „noarovskim“ korenima. Na red je došao i „re-but“ Supermena.

Naslovljen jednostavno Superman, Ganov film naleteo je na topao prijem i pohvale od strane većine filmske kritike. Hvaljene su reference na original i čak „povratak korenima“, premda, očigledno, nema tu ni traga od zvezdane moći koju je imao Kristofer Riv, da ne pominjemo Džina Hekmana kod Ričarda Donera. Hvaljena je i razboritost i zapravo originalnost u pristupu da ne dobijemo još jednu „priču o poreklu“ koju ionako svi već znamo. Međutim, Gan je, radeći upravo suprotno, pa se onda vraćajući da nam „činjenice“ koje znamo servira „na parče“ tokom filma, gledaoce ubacio u blender konfuzije i dezorijentacije. Zamislite da se negde na polovini treće sezone uključujete u seriju koju do tada niste pratili.

U trenutku kada film počinje, Supermen ne samo da je Klark Kent (Dejvid Korensvet), novinar lista Dejli Planet, već je u „tajnoj“ vezi s koleginicom Lois Lejn (Rejčel Brosnahan) i, uz to, globalni je „selebriti“. Njegovo herojstvo je nadaleko čuveno: zaustavio je invaziju Boravije (čijeg diktatora igra Zlatko Burić, sada i zvanično novi Šerbedžija po pitanju igranja ruskih negativaca u Holivudu) na susedni Džarhanpur.

Ali, Supermen je doživeo i svoj prvi poraz u tuči od Hamera, a Leks Lutor (Nikolas Holt) mu je namestio igru s Imigracionim, jer je kao neko s Kriptona u Ameriku ušao možda ilegalno. On će preko svojih pomagača Ultramena i Inženjerke (Marija Gabrijela de Farija) nastaviti s pokušajima da mu smrsi konce, dok Džastis Geng predvođen Grin Lanternom (Nejt Filon), a sa Mister Terifikom (Edi Gategi) i Hokgerl (Izabela Mersed) nema petlje da ga zaštiti. Uz to, na putu je da otkrije da poruka njegovih pravih roditelja nije bila baš tako mila i dobrohotna kakvom se činila. Ali, možda je još i veći problem od toga što mu je rođaka ostavila svog super-psa na čuvanje, a pas baš i ne zna da se ponaša.

Kada Boravija opet krene u invaziju, a Lutor uspe da zatvori Supermena u „džepni univerzum“ i pritom zaduži Metamorfa (Entoni Kerigen) da ga čuva, naš super-junak će opet morati da spasava svet. Opasnost preti i samom Metropolisu, a ključ spasenja se možda krije i u novinskoj redakciji i komunikaciji koju foto-reporter Džimi (Skajler Gizondo) ima sa Lutorovom devojkom Iv (Sara Sampajo) koja nije ni izbliza tupava kakvom se predstavlja.

Dobra stvar s novim filmskim čitanjem stripa Superman je to da, za razliku od mnogih recentnih blokbastera, traje tek nešto preko dva sata, a ne dva i po ili tri. Loše je, međutim, skoro sve ostalo: zaplet je konfuzan, a akcija puca od CGI-ja i pretumbacija kamere po skoro svakoj osi u inflatornim i prolongiranim scenama borbe. Ako imate tu nesreću da film gledate na 3D projekciji, slobodno možete da računate da će vas boleti oči, glava i mozak.

Pritom, Džejms Gan kao da ne može na pogodi jedan odgovarajući ton i drži ga, pa se, kao, vadi na duhovitost, satiru, migove, omaže i šale koje kao da ima već spremne da ih jednokratno „detonira“. Nemojmo zaboraviti da je za čitanje stripa kao što je Superman, koji je ipak namenjen iskrenoj publici, potpuna jedna određena doza ozbiljnosti. Ona ne mora biti velika, ali zato mora biti konstantno prisutna. Ironisanje tu ne pomaže, već pre odmaže.

Dobro, reći će fanovi, ovaj novi Supermen nije o stripovima i super-herojštini, već je o svetu u kojem mi obitavamo. Svoj će stav pravdati time da je Gan i sam iznova i iznova izjavljivao da svojim filmom „gađa“ MAGA pokret i naročito Donalda Trampa i Elona Maska. Ipak, Leks Lutor je skoro savršen hibrid njih dvojice: orijentisan je na tehnologiju i zaradu kao Mask, a patološki mrzi vanzemaljce, odnosno tuđince, to jest strance, kao Tramp. Takođe, Ganov Superman je i oštra kritika američkog intervencionizma.

...Osim što na kraju nije. A ni to s Maskom i Trampom nije ni izbliza toliko novo, sveže i neviđeno jer njih dvojica su toliko sveprisutni u medijima da su lake mete. Pritom kao da su oklopljeni i prilično imuni na sitnu pljuvačinu sa sigurne distance što Holivuda protiv kojeg mogu pokrenuti novi kulturni rat, što svojih ne-fanova kojima zapravo ne mogu da im naude, pa im ostaje ventiliranje frustracija.

Uostalom, je li moguće da je upravo Džejms Gan prvi koji se toga setio?! Naravno da nije, nagledali smo se filmova i filmova koji metaforički prozivaju MAGArce još od prvog Trampovog mandata. A u svom političkom popovanju i pokušaju da od junaka stvori mučenog, narodskog naivca, autor je čak i nepravedan prema Supermenu i lišava ga njegovog najvećeg aduta: njegove urođene izuzetnosti i superiornosti. (Svi smo gledali Kill Bill, ne treba Bilovu i Tarantinovu teoriju posebno ponavljati.)

U redu, ima tu nešto hemije između Korensveta i Brosnahan, ali njihova interakcija se praktično svodi na jednu scenu, i to rascepkanu i kompletno u flešbaku. Nejt Filon ima solidan komičarski tajming, Gategi je skoro pa otkrovenje filma jer njegov Mister Terifik ima nekog posla, a Nikolas Holt po običaju briljira u ulogama ludaka i psihopata, tu negde na nivou s ulogama prepredenih ljigavaca. Burić takođe ima svoj šou u par scena, posebno kada se dere na maternjem jeziku i akcentu. Nije loša ni deglamurizacija Supermenovih „zemaljskih“ roditelja koji deluju uverljivo kao farmeri, kao ni auditivno omažiranje Džona Vilijamsa i njegove ikoničke muzičke teme iz originala.

Ali to su sve komadići prašine na vetru i ostrvca u moru konstantnog cimanja, što ovaj novi Superman jeste pre svega. Ko je fan, taj je do sada već „čekirao“ stvar, ma šta kritičari o njoj pisali. Ko nije, nakon ovog filma neće postati.

Here

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Umetnost je večna, život je kratak“, uči nas latinska poslovica. Ali mi, ljudi kao ljudi, imamo tendenciju da ljudski život stavimo u centar našeg interesovanja, bez obzira što postoje i dugotrajnije stvari od našeg veka. Recimo, kuće u kojima živimo su možda promenile, a možda će tek promeniti na desetine vlasnika i traju ili će trajati generacijama.

Sa svojim „oskarovskim“ filmom Forrest Gump (1994), Robert Zemekis je kroz prizmu života intelektualno hendikepiranog, ali zato srećnog naslovnog protagoniste ispričao istoriju druge polovine XX veka u Americi. Sada pokušava da uradi nešto slično, samo u još širem istorijskom spektru, i kroz bukvalno još suženiju vizuru jedne dnevne sobe u jednoj kući negde u Pensilvaniji.

Za potrebe filma Here, Zemekis je ponovo skupio ekipu ispred i iza kamere s kojom je sarađivao na filmu koji je ove godine proslavio okrugli tridesetogodišnji jubilej. U glavnim ulogama ponovo su Tom Hanks i Robin Rajt koji su za potrebe filma digitalno podmlađivani i postaravani, što će biti posebna tema za diskusiju. Scenario je opet skupa s rediteljem napisao Erik Rot, muziku je napisao Alan Silvestri, direktor fotografije bio je Don Berdžiz, a angažovana je i kostimografkinja Džoana Džonson.

Film u jednom kadru od duboke praistorije do današnjih dana prati prvo jedno parče zemlje, a onda i kuću, odnosno dnevnu sobu u njoj kroz XX i početak XXI veka. Tako ćemo videti kišu meteora koja je potamanila dinosauruse, ledeno doba, ponovni procvat života, indijanski par koji se tamo sastaje, kolonijalno doba i američku revoluciju kroz prizmu sukoba između Bendžamina Frenklina i njegovog nezakonitog sina Vilijama, porodicu koju čine pionir avijacije, njegova zabrinuta žena i kći koja svira violinu, par koji sačinjavaju izumitelj i njegova supruga koji imaju vrlo zdrav seksualni apetit. U savremeno doba, kuću okupira dobrostojeća afroamerička porodica, a na kraju je ona opet prazna i spremna za prodaju.

Glavni deo priče, međutim, prati tri generacije porodice Jang. Kuću su posle rata kupili vojni veteran Al (Pol Betani) i Rouz (Keli Rajli) i tu podigli svoje troje dece. Najstariji od njih, Ričard (Henks) će u kuću dovesti svoju devojku Margaret (Rajt) s kojom će se tu i oženiti kada ona zatrudni, pa će oni tu podići svoju kći Vanesu (Za Za Zemekis, bez zezanja, rediteljeva kći se zaista tako zove).

Centralne teme te centralne priče su prolaznost vremena, traćenje života na brige, razmimoilaženja, neostvareni snovi kojima se vraćamo, a sve kroz prizmu Alovog alkoholizma zbog neuspeha na poslu, Rouzinog šloga, Ričardove zabrinutosti za svoju budućnost zbog čega se odrekao i umetničke karijere, Margaretinog žala za odustajanjem od svojih ambicija, njihovih prepirki oko toga što ona želi da se odseli, a on je zabrinut prvo za svoju karijeru, a onda i za zdravlje roditelja. U dnevnoj sobi se usput slave praznici, dešavaju venčanja, porođaji i smrti, menja se nameštaj i njegov raspored. Život kao takav.

Filmu ne bi bilo teško naći hiljadu mana, od „bumerskog“ nostalgičnog tona, preko, u slučaju Henksa nepotrebnog (glumac ima sinove koji jako liče na njega), a u slučaju Rajt do nivoa jeftine plastifikacije neuspelog digitalnog podmlađivanja, pa do iznuđenosti mizanscena koji uvek deluje krajnje lažno i neprirodno, sa jedinom svrhom da se u kadar strpa ono što je zamišljeno. Problem su i brojne digresije koje retko kada imaju „naplatu“ u glavnoj priči i zapravo samo skreću pažnju, a pritom same nisu dovoljno razvijene da bi funkcionisale samostalno.

Možda je najveći problem nekonzistentna montaža, od ubrzane linearne sekvence kao na reklamama na početku, do skokovite između priča i linije radnji kasnije, pritom „oplemenjena“ najavom skoka kroz stripovske okvire u okviru glavnog kadra. Za tako nešto treba zahvaliti izvornom materijalu, strip-romanu Ričarda Mekgvajera, dok bi Zemekisov eksperiment možda bolje funkcionisao u pozorištu, ali bi tamo bio i predvidljiviji.

Pa opet, dva su nivoa i razloga zašto je Here uspeo filmski eksperiment. Prvo, izvrsno funkcioniše kao vremenska kapsula, i to za isti period kao Forrest Gump. I drugo, Zemekis uspeva da pogodi emotivnu žicu, ma koliko poenta o tome kako vreme leti bila banalna.

Joker: Folie a Deux

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Komercijalni uspjeh, kao i uspjeh u sezoni nagrada prvog Jokera, filma čija je glavna ambicija bila biti drugačiji od super-herojskih filmova do tada, zatekla je potpisnika ovih redaka, ali nije poljuljala njegov sud. Uglavnom negativni sud donesen još na premijeri u Veneciji 2019. godine promijenjen je u sasvim negativni na drugo gledanje, nakon što je redatelj Todd Phillips, do tada najpoznatiji po nepristojnim komedijama poput serijala Hangover, dobio Zlatnog Lava, a njegov film ušao u redovitu kino distribuciju. Bit će da je filmski kritičar inicijalno precijenio publiku da neće nasjesti na trik da im Phillips živu dosadu deriviranu iz sastavnih dijelova daleko boljih filmova Martina Scorsesea i Paula Schradera, kao što su Taksist, Kralj komedije i Tihi spavač, podvaljuje kao ozbiljan, skoro pa art-film. Publika je u velikim brojevima progutala „udicu” koja im je obećavala genezu ikoničkog stripovskog, animiranog i igrano-filmskog negativca, reinterpretacije Batmanova kanona, hvalospjeve o metodskoj glumi Joaquina Phoenixa i još koješta, uključujući i obećanje o artikulaciji pobune. U tom filmu, Jokerova geneza je površna i svodi se na traume u djetinjstvu, a odsustvo institucionalne podrške društva kasnije, odbacivanje, ismijavanje, te na koncu i odbijanje predstavnice suprotnog spola da se upusti u romantični odnos s njime, stavlja Arthura Flecka, kako navodno glasi Jokerovo pravo ime, u kategoriju „incela”. Reinterpretacija kanona po kojem je antijunakova majka bila zaposlenica, a možda i ljubavnica Thomasa Waynea, oca kasnijeg Batmana, rezultirala je paradoksom da je Joker jednu cijelu generaciju stariji od zaštitnika Gothama, a možda i njegov polubrat. Metodska gluma Joaquina Phoenixa stoji u smislu njegove posvećenosti ulozi (za koju je navodno skidao kilograme i smišljao tikove), donekle i po pitanju instinkata koji su uglavnom ispravni, ali Phoenix je u životu, pa čak i relativno recentno imao i boljih uloga, čak i u sličnom ključu marginalca spremnog na osvetu (kod Lynne Ramsay u Iskupljenju u New Yorku). Od artikulacije pobune, dobivamo, pak, površnu „eat the rich” parolu za koju su se tek rijetki u publici zapitali koliko može biti iskrena ako nam ju odašilje druga najveća stripovska korporacija i jedan od najvećih hollywoodskih filmskih studija. Također smo dobili mračnu i turobnu sliku i priliku propalih i propadajućih velikih gradova Amerike iz Reaganova doba, istog onog koje pristaše američkih republikanaca i prije i nakon preuzimanja stranke od strane Donalda Trumpa nazivaju zlatnim. Imajući u vidu dotadašnju Phillipsovu filmografiju, vaš kritičar duboko sumnja da je redatelj ikada imao ambicije političkog komentiranja, bilo za račun jedne, bilo za račun druge strane, pa tako na film Joker ne možemo bez zadrške gledati ni kao na kritiku „trumpizma” i prije njega „reaganizma”, baš kao što su i pretjerane tvrdnje da upravo taj film daje „incelima” heroja kojeg su oduvijek čekali i koji će im poslužiti kao inspiracija. Prije će biti da se Phillips neslano šalio, bacao „udice” i čekao tko će se „upecati”, pa reagirati.
Čini se da su i sam redatelj, i produkcijske kuće Warner i DC Comics bili zatečeni uspjehom Jokera: zaradom od preko milijardu dolara (u odnosu na vrlo umjeren proračun od nekih šezdesetak milijuna), te osvajanjem dva Oscara (Phoenix za glavnu ulogu, kompozitorica Hildur Gudhnadóttir za originalnu glazbu) uz još devet nominacija. Zbog toga je nastavak koji inicijalno nije planiran postao samo pitanje vremena. Nagađalo se kakav bi mogao biti, a informacije su curile na kapaljku, poput one da će Phoenixovom partnericom postati Lady Gaga, što bi nastavak moglo zavrtjeti i u pravcu mjuzikla. Pet godina kasnije, Joker: Ludilo u dvoje vratio se na isto mjesto, u Veneciju, za premijeru, a mjesec dana zatim je zaigrao u kinima globalno. Prve kritike nisu bile ni izbliza toliko entuzijastične kao za prvi dio, među onim kasnijima prevladale su negativne, pa ni odaziv publike nije entuzijastičan, što možda govori o iznevjeravanju očekivanja, možda o Phillipsovoj namjernoj spački, a možda su se i autor i produkcijska kuća Warner ipak „preigrali”, i to s ozbiljnijim proračunom od 200-tinjak milijuna dolara. Za početak, novi Joker spaja žanrove zatvorske, romantične i sudske drame te mjuzikla, uz rijetke i pozne natruhe akcije, sve to u formatu od 140-ak minuta, uglavnom praznog hoda.
Phillips film otvara dosjetljivo i igrivo, animiranom sekvencom koja služi kao djelomična rekapitulacija kraja prethodnog filma, odnosno ubojstva Murraya Franklina uživo u programu. Animacija je naivna, dosta u suprotnosti sa sumornim vizualnim identitetom prethodnog filma, te može poslužiti kao prva naznaka da Phillips svojim novim ostvarenjem zapravo replicira fanovima prethodnika, što je teza koja će se sve više provlačiti kako film odmiče. Arthura Flecka nadalje vidimo u umobolnici Arkham gdje je zatvoren na odjelu maksimalne sigurnosti, pod stalnom paskom stražara predvođenih Jackiejem (Brendan Gleeson). S njima ima dogovor da im kaže neku od svojih nesmiješnih šala ne bi li dobio cigaretu. Fleck čeka na suđenje, prije toga na još jednu u nizu provjera sposobnosti da mu se sudi, a ima dobronamjernu i sposobnu odvjetnicu Maryanne Stewart (Catherine Keener) koja ga brani i savjetuje, naročito o taktici nastupa. Kada mu ona dođe u još jedan u nizu posjeta, njega stražari sprovode na otvoreniji odjel gdje su i sobe za sastanke. Tu upoznaje i nju – Lee (Lady Gaga), pacijenticu koju primjećuje na probi zbora. Na sljedećoj probi, nakon što mu je Jackie to „sredio” kao aktivnost za razonodu, njih dvoje se i upoznaju, a Lee kaže da je njegova obožavateljica koja je dvadeset puta gledala televizijski film o njemu i njegovom pohodu. Njih dvoje nemaju prilike produbiti svoju vezu, ali Lee se ukazuje na kino-projekciji starog mjuzikla s Fredom Astaireom, kada podmetne požar. Njih dvoje pokušaju pobjeći skupa, za što će Fleck biti kažnjen samicom, što mu neće teško pasti jer će otpočeti s fantazijama o Lee kroz mjuzikl-scene i sekvence, a ona će mu fantazije dodatno podgrijavati. Suđenje počinje, a Fleck je sve više u fantazijama i sve manje sluša svoju odvjetnicu koja se pokušava suprotstaviti tužitelju Harveyu Dentu (Harry Lawtey) tezom da Arthur Fleck nije isto što i Joker. Ona, naime, tvrdi da je on podvojena ličnost te da je Joker reakcija na traumu. Također se sazna da Lee ne dolazi iz njegova svijeta bijede i nerazumijevanja, već iz onog koji ga je odbacivao i ismijavao, da je bogatašica koja ima luksuz da u Arkham sama dođe i iz njega sama ode. Na kraju, odvjetnica biva otpuštena, a Fleck se sam brani, na svoju štetu, pritom raskrinkavajući brutalne arkhamske stražare i karakter ljudi koje je ubio. Sve dok na izricanju presude ne pukne bomba koju je postavio nepoznati netko iz njegove sljedbe i on se ponovo nađe na slobodi, nadajući se da ga konačno netko voli i razumije. Njega, Arthura Flecka, a ne Jokera kao manifestaciju mračne strane njegove ličnosti.
Prvo pitanje u procjeni kvalitete filma jest koliko Joker: Ludilo u dvoje funkcionira u svojim pojedinim aspektima, koliko je u njima to originalan i svjež film, a koliko funkcionira u cjelini. Kao zatvorska, sudska ili romantična drama, Phillipsov novi film ne dobacuje ni do prosjeka, zapravo je repetitivan i dosadan, oslonjen na provjerene režijske trikove manipulacije glazbom i svjetlom koje je redatelj primjenjivao i u prvom Jokeru. Sve to je površno u karakterizaciji i psihološkoj potki. U tome najveća žrtva postaje lik Lee, odnosno Harley Quinn, stripovske super-zločinke koja je kod Phillipsa i pomoćnika mu na scenariju Scotta Silvera svedena na karikaturu razmažene bogatašice kojoj je dosadno u životu. Jasno, Phillips ne mari puno za stripovski kanon, ali na taj način upropastiti vjerojatno najzanimljiviji lik u novijoj povijesti stripovske franšize graniči s kriminalnim. Tu će u problemu pred masom razočaranih fanova ni kriva ni dužna biti Lady Gaga, koja će biti proglašena za pogrešan glumački odabir. Osim što imamo teret samog lika svaljen na Gagina glumački ne baš najjača pleća, imamo i teret sada već ikoničke interpretacije istog od strane Margot Robbie koja je gotovo svojeručno iznijela diptih Odred otpisanih, te samostalni uradak Birds of Prey u čijem je središtu bio upravo lik Harley Quinn. Opet, Gaga je kao pjevačica izabrana za mjuzikl-dionice, što također možda nije bio najpametniji izbor. Kao mjuzikl, možda bi Joker: Ludilo u dvoje bio i najinteresantniji jer to polje otvara više mogućnosti, što za ironiju, što za poigravanje s percepcijom, što za „trollanje” fanova kako prvog filma, tako i izričaja spomenutog žanra. Sve od toga Phillips i provodi, pritom solidno lutajući kroz žanrove od starovremenskih šlagera, preko „big band jazza” i funka do gospela i natruha progresivnog rocka, ali tu dolazimo do dispariteta u izvedbi Phoenixa i Lady Gage. Naime, Joaquin Phoenix nije pjevač po struci, ali je itekako osposobljen za pjevanje, što je dokazao igrajući Johnnyja Casha i pjevajući njegove dionice u Hodu po rubu Jamesa Mangolda. Glumac ovdje instinktivno pjeva van ritma i promašuje melodiju, za što ima dramaturško opravdanja, budući da se scene i sekvence s pjesmom i plesom odvijaju unutar poremećenog uma Arthura Flecka. Gagi, pak, pjevački ponos ne dozvoljava da bi ga u tome pratila, već ona nastupa u ozbiljnom ključu, kreirajući priličan disparitet koji prijeti srušiti jedinstvo vizije. Iako stilski varirani, mjuzikl-umeci služe jednoj jedinoj stvari u mehanizmu filma, da nam signaliziraju da se taj dio odvija u Fleckovoj odnosno Jokerovoj glavi, pa postaju repetitivni. Isto vrijedi i za Philipsovo poigravanje s pojačavanjem inače solidne, ali zapravo već viđene i u odnosu na prvi dio tek minimalno varirane partiture Hildur Gudhnadóttir, kada slutimo da Flecka obuzimaju crne misli. Također isto vrijedi i za promjenu palete boja u inače solidnoj fotografiji Lawrencea Shera, od plavo-sivih za sumornu realnost, do toplo-žućkastih za Jokerova snoviđenja.
To nas dovodi do kapitalnog krimena Ludila u dvoje, zapravo istog koji je za autora ovog teksta počinio i originalni Joker: film je repetitivan, dosadan i isprazan. Doduše, ovdje je to možda i poanta koju Phillips pokušava izreći prozivajući fanove prethodnika i njegovog naslovnog junaka, suočavajući ih s bolnom istinom da Joker ne postoji, već je to samo Arthur Fleck, jadni i isprazni gubitnik, nimalo mističan i nimalo inspirativan, čak toliko nekontroliran da povrjeđuje i traumatizira i ljude do kojih mu je nominalno stalo. Možda je autor to pokušavao reći i prvim filmom. Ali za to je potrebna i nekakva konzistentnost koju Todd Phillips kao autor neujednačenih nepristojnih komedija namijenjenih prije svega brzoj i površnoj provokaciji svih u publici jednostavno nema. A možda je i sada, kao i u prvom dijelu i u prethodnim filmovima, samo opetovano u modusu provokacije, pa tko se upeca i na što se upeca – upecao se.

Morbius

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako postati super-junak ili makar super-zlikovac? Suludim vojnim eksperimentom? Upadanjem u hemikalije? Bogom dano, kroz prizmu nordijske, orijentalne ili afričke mitologije? Ujedom radioaktivnog pauka? Ili petljanjem s nekim drugim životinjama, zverima, ptičurinama ili šišmišima?

Šišmišima? A nisu li oni iz druge, rivalske kompanije... Ma, jesu, ali nema veze. Ionako, „šišmišarstvo“ u ,,Morbiusu“ nije ni slično onome u ,,Betmenu“, odnosno nije stvar kostima i skupih igračaka za letenje, nego eksperimenta sa stvarnim letećim sisarima koji se otrgao kontroli. Ne, nije Ozi Ozborn nikome otkinuo glavu, niti je iko ostavio supu nedokuvanu i izazvao globalnu pandemiju...

Film ,,Morbius“ Danijela Espinoze počinje lovom na vampire, ali ne onakvim kakav bi organizovan Van Helsing loveći Drakulu. Ovaj lov je u naučne svrhe i predvodi ga doktor Majkl Morbius kojeg igra Džared Leto, sa štakama kanalizirajući još slabašniji izgled nego u „oskarovskoj“ ulozi u ,,Dallas Buyers Club“ (Žan-Mark Valje, 2013) ili kao džanki u ,,Requiem for a Dream“ (Daren Aronofski, 2000). A vampiri nisu antropomorfni monstrumi, nego vrsta šišmiša koji žive u pećinama Latinske Amerike (mesto radnje je Kostarika, a lokalitet se prigodno zove Đavolje brdo i nalazi se usred džungle). Pilot helikoptera i pratnja su prestrašeni od samog mesta i od dobrog doktora traže pare odmah kako bi mogli da zbrišu takođe odmah, ali on u svom naumu, da ih namami i zatvori u zamku, to jest, uspeva, što i ne treba da čudi ako samo posmatramu njegovu samouverenost kada na pitanje da li mu treba pomoć doktora on odgovori kako je on tu (jedini) doktor.

Idemo zatim nekoliko godina ili decenija u prošlost, budući da ovaj naslov nema u sebi brojeve i podnaslove, što po prvom zakonu „marvelologije“ znači da ovde imamo „origins story“. Grčka, u njoj neimenovani grad, a u njemu bolnica specijalizovana za retke poremećaje krvi. U bolnicu dolazi novi momčić Lucijan koji dobija da deli sobu s Majklom, koji mu objašnjava koji je tu „dril“ na snazi („promena ulja triput dnevno“), i daje mu nadimak Majlo, koji zapravo ide u kompletu s krevetom, od Majklovog prvog cimera nadalje. Kada jedna od mašina na koje je Lucijan prikopčan otkaže, Majkl je na improvizovan način popravi i svom novom drugu spasi život. On zatim dobija ponudu od doktora Nikolsa (Džered Haris) da ode u posebnu školu u Njujorku, pa se i njemu i drugu zaklinje da će život posvetiti pronalaženju leka za njihovu bolest.

Nazad u sadašnjost. Doktor Morbius je upravo odbio Nobelovu nagradu za izum veštačke krvi (ala ,True Blood“, ne u smislu efekata u žanrovskim filmovima, toga je bilo i ranije, čak i u MCU), na veliko neodobravanje njegove asistentkinje i partnerke Martin Benkrtoft (Adrija Ardžona) koja ga upozorava da je to loše za finansiranje laboratorije, naročito ako dotok novca od misterioznog finansijera Majla prestane. Taj Majlo (Met Smit) je zapravo isti onaj Lucijan koji je sad odrastao, i izgleda kao da će ga smrt svaki čas sustići.

Doktor Morbius, doduše, ima rizičan plan za njih dvojicu, a to uključuje rekombinaciju genetike čoveka i šišmiša-vampira (jerbo su to jedini sisari koji se kao odrasli hrane isključivo krvlju, te imaju enzim koji sprečava koagulaciju, što dvojici patnika i drugara treba), a prvi pokusni kunić će biti on sam. Eksperiment na brodu se okreće naopako, a Morbius se budi sa željom da konzumira krv. Ona veštačka ga drži neko vreme, doduše sve kraće, policija počinje da sumnja u njega, a pravi pičvajz izbija tek kada i Majlo ubrizga serum u sebe, a na svoju novu situaciju počne da gleda kao na opojnu moć, a ne kao na prokletstvo. Sukob dvojice bivših drugova je neizbežan...

Morbius „Ljudski Vampir“ je inače sasvim legitiman lik iz stripova i jedan od viđenijih Spajdermenovih protivnika, ali ga ovaj film u „multiverzum“ popularnog super-junaka ubacuje tek na kraju, odnosno u jednoj od dve scene usred odjavne špice, povezujući ga s još jednim negativcem, Lešinarom (nekadašnji Betmen i Berdmen Majkl Kiton), čime se publici stavlja do znanja da je na delu franšiziranje. Ne bi, doduše, Morbius bio prvi Spajdermenov negativac koji je dobio svoj film i franšizu: dovoljno je setiti se Venoma (Tom Hardi) i celog onog cirkusa u kojem je nezrela publika vođena niskim fanovskim porivima „odbranila“ blamantno loš film od stroge, ali dobronamerne kritike.

To nameće jedno logično poređenje u kojem Morbius ispada čak i bolji film, makar marginalno i makar tek kao nešto manji treš, nego što je to ,,Venom“ (Ruben Flajšer, 2018) bio. Opet, teško bi bilo reći da Morbius ima ikakvu umetničku vrednost, ali to se od kreativnog tima sačinjenog od autora Espinoze, koji je u svojoj karijeri potpisao par legitimnih akcionih filmova kao što su ,,Easy Money“ (2010) i ,,Safe House“ (2012), te podebiljenu varijaciju na priču o Andreju Čikatilu ,,Child 44“ (2014, zanimljivo još jedna blamantna uloga Toma Hardija) i konačno ,,Alien“ klon pod nazivom ,,Life“ (2017), kao od i scenarista nižeg ešalona Meta Sazame i Burka Šarplesa, nije ni očekivalo.

,,Morbius“ je, doduše, negde do polovine još i imao potencijala da se iskristališe kao drugačiji super-herojski (ili super-zlikovački, svejedno) film, koji bi bio zabavan i služio nečemu osim ekspanziji univerzuma. Skrivalo se tu potencijala za legitimni B-filmski horor, začinjen naučnom fantastikom na tragu devedesetih, čak tu i tamo bljesne poneka „set piece“ sekvenca u tom stilu, a razvijao se i potencijal za onaj pravi, pomalo sirovi B-filmski humor. Najuspeliji štos u filmu je svakako posveta prvom „pravom“ vampirskom filmu ,,Nosferatu“ (1922), kroz naziv broda po njegovom režiseru Murnauu. A i par saveznih agenata koji ispituju slučaj, i koji se sastoji od jedne stereotipne vojničine i jednog šaljivdžije.

Od polovine prema kraju, međutim, film se utapa u orgiji CGI akcije s iritantnim prevrtanjem likova u kadru i prevrtanjem kamere, zbog čega postaje jasno njegovo studijsko poreklo. Pritom, neki od aspekata same priče ostaju neistraženi, već samo ovlaš dodirnuti. Recimo, zašto Majkl i Majlo nisu probali sa životinjskom krvlju, a i uopšte ceo sistem lažne „nauke“ po kojem taj svet funkcioniše. Poruka kreativnog i produkcijskog tima je čak i jasna: ako oni nisu uložili vreme i napor da to osmisle, ne bi trebalo ni da gleadoci cepidlače, već da se zavale i uživaju u spektaklu.

Pohvalno je to da Morbius traje kraće od proseka superherojskih naslova, samo 106 minuta, ali da je po bilo čemu spektakularan – nije. Akcija je već toliko puta viđena, dizajn je generički, zvuk zaglušujući (kako li je tek slepim šišmišima ako mi kao gledaoci skoro ogluvesmo), a ni glumačka ekipa nije baš briljantna. Džered Haris je verovatno glumački najjača karika filma, ali zapravo nema puno prostora da se pokaže, Met Smit preglumljuje toliko da je to bolno za gledanje, a Adrija Ardžona je prilično bezlična.

Glavni „objekat interesa“ je sigurno Džared Leto u naslovnoj ulozi, a njega bi se i uz najbolju nameru teško moglo nazvati ozbiljnim glumcem, nagradama i reputaciji uprkos. Tome u prilog govore ona recentna blamiranja u ulozi „emo-Džokera“ u prvom ,,Suicide Squad“ (2016) i Snajderovom ,,Justice League“ (2017), ona nemaštovita epizoda u Vilnevovom ,,Blade Runner 2049“ (2017), te zaslužena Zlatna malina za kreveljenje u filmu ,,House of Gucci“ (2021) Ridlija Skota. Ovde je budalesanje svedeno na razumnu meru, Leto pokazuje želju da se shvati ozbiljno, ali čini se da je za to izabrao pogrešan film.

The King's Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Franšiziranje... To je onaj postupak, kada je preduslov za neki film postojeća baza fanova, ma koliko neznatna bila. Ponekad taj pristup iznedri nešto izuzetno, što je bio slučaj s prvim ,,Kingsman“ filmom, podnaslovljenim ,,The Secret Service“.

Producent koji je prešao u režiserske vode Metju Von tada se dohvatio delimično poznatog serijala stripova Marka Milara i od toga napravio sopstvenu postmodernu varijaciju na temu „bondovštine, špijuniranja i engleziranja“ gusto protkanu referencama na klasike žanra, od blesavijih Bondova iz ere Rodžera Mura, preko serijala ,,Mission Impossible“, serija ,,The Avengers“ i ,,24 Hours“, koja je vešto balansirala između omaža i parodije, a pritom bila sasvim legitimna akciona komedija.

Vonov film ,,Kingsman: The Secret Service“ (2014) je, podsetimo se, bio hit između ostalog i zbog toga što se činio kao nešto što je puklo kao grom iz vedra neba. Po logici franšiziranja, nastavak je morao uslediti, ali su fore i fazoni u velikoj meri bili potrošeni, pa je pristup „još malo istoga“ rezultirao time da smo umesto istovremenog omaža i parodije Bond-filmovima dobili reciklažu istih, i to iz onog najblesavijeg registra.

Skoro sve je u nastavku bilo slabije nego u originalu, od gradnje priče i likova, preko gradnje komičnih momenata, pa do koncepta glavnog negativca, ali je makar akcija ostala na nivou, a fora s otetim Eltonom Džonom je mogla poslužiti kao dovoljan razlog da gledanje Vonovog filma ,,The Golden Circle“ (2017) ne bude traćenje vremena.

Problemi s trećim nastavkom dali su se naslutiti još od serijskog pomeranja njegove premijere. Ona je bila zakazana za februar koronične 2020. godine, ali je iz poznatih razloga odlagana za dalju i dalju budućnost. Film je na kraju ušetao u bioskope u vreme omikrona, pred Božić, i sa žestokom konkurencijom u vidu novog ,,The Matrix“ serijala (koji je doduše podbacio) i novog ,,Spiderman“ dela (koji je opravdao, ako ne i preskočio očekivanja). Gotovo je sigurno da ,,The King‘s Man“ neće ispuniti očekivanja (iako verovatno neće biti ni totalni promašaj), a razloge za tome treba potražiti i u samom filmu.

Reč je tu o kombinaciji faktora. Prvi je činjenica da je ,,The King‘s Man“ u svim aspektima još i slabiji nego ,,The Golden Circle“. Druga dva faktora su međusobno povezana: promena tona u smeru ozbiljnijeg (ponekad čak nasmrt ozbiljnog i čak melodramatičnog) i potpuna promena glumačke postave iznuđene su samim konceptom filma koji je prikvel. Vic je, međutim, u tome što štos koji nas je jednom oduševio u potpuno drugačijem kontekstu (primera radi, u japanskom horor-serijalu ,,Ringu“) ne mora nužno da radi u onom drugom.

Von film otvara u Južnoj Africi 1902. godine, za vreme Burskih ratova. Patron Crvenog krsta Orlando Oksford (Ralf Fajns) zajedno sa ženom Emili (Aleksandra Marija Lara), malim sinom Konradom i vernim batlerom Šolom (Đimon Hounsou) odlazi u posetu koncentracionom logoru, kojim upravlja njegov prijatelj Kičener (Čarls Dens) kako bi ispregovarao humaniji tretman burskih zatvorenika. Sledi burski gerilski napad, u kojem Emili pokupi snajperski metak i na samrti natera Oksforda da joj obeća da njihov sin neće rata videti.

Nakon 12 godina, Konrad (Haris Dikinson) je poodrastao momak željan avanture i službe zemlji u vojsci, ali Orlando koristi svoje veze u vojsci i sa kraljem Džordžom (Tom Holander), kako bi njegove želje osujetio i držao ga na sigurnom. U međuvremenu na drugom kraju sveta pastir obrijane glave koji govori s jakim škotskim akcentom skuplja koloritne likove kao što su Gavrilo Princip (Džoel Basman), Raspućin (Ris Ifans), Mata Hari (Valeri Pahner) i Erik Jan Hanusen (Danijel Brul). I kuje zaveru kako bi zakuvao Prvi svetski rat, uništio englesku krunu marifetlucima da rat što duže traje (izbaciti Rusiju iz igre, ne dozvoliti Americi da u rat uđe) i tako izborio nezavisnost Škotske.

Orlando pritom zajedno sa Šolom i vernom sluškinjom Poli (Džema Arterton) vodi globalnu špijunsku mrežu koja se trudi da prvo spreči rat, a onda da sačuva Englesku. Na „kućnom frontu“ ipak ne može sprečiti da Konrad ode na front. Ima li plemićkoj familiji i celom svetu spasa, posebno ako se uzme u obzir da zlikovci imaju još ponekog asa u rukavu, primera radi Lenjina i njegove boljševike?

Kao i prethodni Kingsman film, i ovaj se ponajbolje drži u čisto akcionim scenama, od kojih je bar jedna, ona baletska tuča Raspućina protiv trojice „naših“, izvanredna. S druge strane, čobani u Pastirovoj sviti izgledaju kao četnici iz partizanskih filmova i ginu jednako lako. Opet, teško je poverovati da glumac u godinama i sa specifičnom gospodskom aurom poput Fajnsa može da bude pravi akcioni heroj posebno jer ga Von i ko-scenarista Karl Gajdušek grade prevashodno kao uverenog pacifistu. Fajns se, pak, koliko je to moguće, trudi da filmu unese potrebnu dramsku težinu, što i uspeva dok ga melodramatična skretanja u scenariju ne izbace iz takta.

Dramski, čak i tragičan aspekat filma na tragu one-take ekstravagance ,,1917“ Sema Mendesa je u žestokoj koliziji sa momentima komedije u pokušaju, koja nikad ne zaživi dalje od toga da nam podastre istorijske fakte iz sfere Prvog svetskog rata. Ponekad pojednostavljene do nivoa gluposti, ponekad iskrivljene do nivoa neuverljivosti. Jedini uspeli štos u tome je da Tom Holander, pored toga što igra kralja Džordža, glumi i njegove rođake nemačkog kajzera Vilhelma i ruskog cara Nikolaja, dok će gledaoci iz naših krajeva prepoznati i Branku Katić u minijaturnoj epizodi ruske carice Aleksandre. I upitati se da li je možda bilo moguće naći i nekog našeg glumca na privremenom radu u inostranstvu za jednako sitnu ulogu Gavrila Principa.

Glumački, najveća razočaranja su Ris Ifans kao Raspućin koji u preglumljivanju ne uspeva da pogodi komični ton, kao i preterano drveni Haris Dikinson u ulozi Konrada, dok potencijal Džeme Arterton ostaje u velikoj meri neiskorišćen. Vizuelno, osim u par solidno koreografiranih i režiranih scena borbe, ,,The King‘s Man“ je prilično neimpresivan film, a raskošna scenografija odzvanja kao CGI lažnjak. U svakom slučaju, The King‘s Man je korak unazad za franšizu, ali i takav „žicka“ nastavak scenom usred odjavne špice, koji će verovatno na kraju i dobiti.

Joker

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Neretko se događa da je filmski heroj definisan sopstvenim antipodom, zlikovcem. Uzmimo, na primer, mnoge filmske i televizijske verzije Šerloka Holmsa. Čim pređemo prvu stepenicu i odlučimo koliko nam se dopada glumac u naslovnoj ulozi (u skladu sa našim očekivanjima i preferencijama, je li), preći ćemo na sledeću i analiziraćemo ono što je važno: kakav je zlikovac, profesor Moriarti, kakav je odnos dvojice i kako su to zamislili scenarista i režiser. Votson nam nije zanimljiv, on je uvek isti.
Hajde sada da podignemo uloge i isti mentalni eksperiment ponovimo uz dodavanje prefiksa „super“ ispred pojmova heroja i zlikovca. Eto nas na teritoriji stripa (koji je, za razliku od literature, moguće resetovati, pa će se fanovi ubeđivati decenijama šta je tu kanon, a šta nije) i superherojskih filmova. Na pamet nam instantno pada jedan dvojac, Betmen i Džoker, u kojem negativac definiše heroja mnogo više nego ovaj njega.
Istini za volju, ima tu i drugih zlikovaca, poput Pingvina i Žene-mačke koji su još i dobili pristojan tretman od Tima Bartona, pa do plejade negativaca koje je u dva filma uništio Džoel Šumaher tako da ih novomilenijumske verzije uglavnom ne diraju (Bane je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo). No, Džokeru se svi uredno vraćaju uveliko definišući junaka kroz njega. Nije to bez vraga. Lik je otvoren za tumačenja, kako scenaristička, tako i glumačka, pa predstavlja ozbiljan izazov. 

Džokera su u različitim instalacijama Betmena igrali mnogi. Davno još - Sezar Romero. Zatim Džek Nikolson koji ga je iskoristio kao poligon za iživljavanje ekscentrizma i priliku da održi frivolni glumački masterklas. 
Onda, posthumnim Oskarom nagrađeni Hit Ledžer kojeg su ta uloga i dubine u koje je zbog nje navodno uronio koštali mentalnog zdravlja, možda i života. (Tolika dimenzija tragike se ipak nije videla na velikom platnu, nevezano za to koliko se kome svideo njegov Džoker u Nolanovoj trilogiji). Među poslednjima i „Emo“ Džared Leto kao zamišljeni negativac u novoj instalaciji sa Benom Aflekom koja nikada nije zaživela, a on se nakratko pojavio tek kao epizodista u „Suicide Squad“, Ajerovom filmu prilično upitnih kvaliteta.
Tek sada je, prvi put, Džoker dobio svoj, baš svoj film. „Joker“ u režiji Toda Filipsa je čak, kako kažu, arthaus usmerenja, sa ambicijama prema velikim nagradama. Glumac Hoakin Feniks je više od velikog imena. On je zaista ozbiljan i izuzetno posvećen svom poslu, a priča se da je zbog uloge praktikovao dijetu od jedne jedine jabuke dnevno. Svetska premijera njegovog „Jokera“ nedavno je održana na Venecijanskom filmskom festivalu, a u bioskope stiže početkom oktobra...
Džokera upoznajemo kao Artura Fleka, mentalno krhkog gubitnika u surovim, kriznim vremenima. Gotam u dlaku podseća na Njujork s kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih. To je jedno prljavo, propalo i izgrafitirano mesto u kojem ne rade ni državne službe, ni javna uprava, a pretnja nasiljem visi u vazduhu. 

Artur radi kao renta klovn. Bilo da nosi reklamni pano ili zabavlja bolesnu decu, sanja o karijeri stend-ap komičara, brine o bolesnoj majci Peni (Frensis Konroj) i sa njom redovno prati noćni talk show sa Marijem Frenklinom (Robert de Niro u retko ozbiljnoj novijoj ulozi)...
Iako ga majka zove srećnim, Artur je sve samo ne srećan. Život mu se raspada, psihijatrijska nega će mu uskoro biti uskraćena, talenta za humor baš i nema, čudno se drži i ponaša, često je meta grubih šala, nasilja i iživljavanja. Majčine deluzije o tome kako će im pomoći njen bivši poslodavac Tomas Vejn (Bret Kalen koji kao da pokušava da „skine“ Aleka Boldvina i njegovu bogatašku bezosećajnost) ne popravljaju situaciju. 
Arturov osećaj realnosti je sasvim krhak, momenti sreće sa dobronamernom komšinicom (Zazi Bits) deluju kao da su iz nekog drugog svemira, a nekoliko incidenata će ga gurnuti preko ivice.
U pitanju je, dakle, „origins story“, što je u neku ruku mač sa dve oštrice. Pomislite, recimo, na prvi „Mad Max“ i činjenicu da junak troši poslednje atome normalnosti u vremenima krize i kolapsa. Dodajte na to činjenicu da Artur Flek nikada nije bio „normalan“, kao i to da znamo ko je Džoker, odnosno onaj koji će Flek postati: zlikovac koji je otelotvorenje anarhije i bezrazložnog nasilja. Pitanje tu ostaje kako i narativ je tu samo jedan od faktora.
„Joker“ je izuzetno pametno dizajniran film (vizuelnoj komponenti komplementarna je i muzička – soundtrack koji sačinjavaju onovremeni radijski hitovi i još stariji šlageri) koji je, atipično za režisera komedija Toda Filipsa, uronjen u veoma mračne i ozbiljne tonove. 

 Od toga najviše profitiraju dva prvopotpisana glumca. Feniks zbog toga što mu dramske uloge savršeno leže i što je sposoban da ode duboko radi kanalisanja emocija. Njegov Džoker je više Artur Flek, a manje superzlikovac, čak je i nekontrolisani smeh neprijatni tik. Zbog toga nasilje koje se dešava u filmu dolazi iznenada i efektno je jednom kada do njega dođe. Stoga je glavni glumac verovatno i najveći adut filma sa solidnim šansama da bude krunisan u ovogodišnjoj sezoni uručenja nagrada.
Robert de Niro je tu više u svojstvu reference na dva filma Martina Skorsezea, koji zapravo služe Feniksu kao smernica kako da gradi lik. Dok je „Taksista“ prisutan u nepotrebnim i često banalinim citatima (tom linijom je više hodao drugi recentni naslov sa Feniksom u glavnoj ulozi, „You Were Never Really Here“), „Kralj komedije“ koji tematizira neuspešnog i prilično (o)tužnog komičara u kriznim vremenima jeste malo precizniji orijentir u izgradnji Flekovog/Džokerovog lika. Sam De Niro kao pseudohumoristični voditelj pseudozabavne televizijske emisije jeste vrlo dobar i dokazuje da je, kada bira i sprema uloge, i dalje jedan od najboljih živih glumaca.
Problem sa „Jokerom“ kao filmom jeste to što je ipak dosadan i razvučen uprkos izvrsnoj glumi i režiji kojom dominiraju reference, pa se čini da su prva i druga trećina samo prolongirana ekspozicija. Deo tog problema otpada na (pre)ozbiljni ton kojeg se Filips drži po svaku cenu, ali i na sveprisutni trend realističnog superherojskog filma, što je samo po sebi oksimoron. Naprosto, „Joker“ nije stripovski film, nije napet i nema naročito mnogo akcije.

Zbog toga i deluje kao film sa krizom identiteta koji nema pravu publiku jer se obraća svima i svakome. Arthaus publika preskočiće ga po stripovskoj osnovi, „kokičari“ će se dosađivati sa prilično jednodimenzionalnom psihološkom dramom koju će žvakati dugo nakon što potroše zalihe grickalica, a za familije sa decom biće neprimeren zbog male, ali prilično eksplicitne količine nasilja. Dakle, ostaje niša gledalaca željnih da se osećaju kao ozbiljni filmofili, a da istovremeno ne izađu iz zone ugodnosti koju im filmovi o superherojima pružaju.
Takođe, film demonstrira sličnu neodlučnost kada se radi o dilemi da li je samostalan rad za sebe ili ipak zauzima neko mesto u DC univerzumu zbog poveznica sa Nolanovom trilogijom koje su ujedno i direktne i kontradiktorne. 
Konačno, i moralna poruka filma na kojoj se toliko insistira zvuči licemerno ne zbog toga kakva je (opravdava Džokerovu sklonost ka anarhiji faktorima mentalne bolesti, zapostavljanja u detinjstvu i užasne socijalne situacije Reganove Amerike koju Trampova uzima kao nekakav ideal), već zbog toga od koga dolazi. Odnosno, možemo li verovati velikoj korporaciji koja zauzima važnu ulogu u lukrativnom biznisu kada nam kaže da se pobunimo protiv bogataša?
„Joker“ je, dakle, daleko od katastrofalnog filma. Čak nije ni loš koliko je konfuzan zbog silnih ambicija koje pokušava, ali ne uspeva da ispuni. Za utehu, pak, imamo Feniksov otvoreni čas glume koji češće izvodi sam nego uz pomoć kolega za koje je ostavljen vrlo limitiran prostor. Koliko je to samo po sebi dovoljno - ostaje da se vidi tek pošto se očekivanja svedu na neku razumnu meru.

Glass

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Već na samom početku ovog prikaza ću prekršiti dva važna pravila filmske kritike jer materijal od mene to nalaže. Kao svojevrsni anti-fan M. Night Shyamalana ću govoriti, odnosno pisati, u prvom licu i to pisanje ću započeti ovakvom ogradom da bi recipijentima ovog izlaganja moja perspektiva bila potpuno jasna. Shyamalan je, naime, globalnu slavu stekao misteriozno intoniranom melodramom o duhovima Šesto čulo čiji se doprinos svjetskoj kinematografiji može svesti na za akcijaša i povremenog komičara Brucea Willisa atipičnu utišanu, dramsku ulogu i na ničim izazvani nagli obrat koji dotadašnju priču okreće naglavce. Takvih nadnaravnih drama je znalo biti u tom periodu, na prelazu milenija, za njima su posezala i velika redateljska imena poput Martina Scorsesea (Bring Out the Dead), ali su takvi filmovi, naročito s takvim obratima, često uslijed kritičarske lijenosti dobivali epitet “shyamalanovskih”. Redatelj je to obilato koristio dok je mogao, reciklirajući ponešto ili gotovo sve od toga u daljnjim filmovima, poput Znakova (2002), Zaselka (2004), Žene u vodi (2006), pa donekle i Događaja (2008) koji je označio autorovo skretanje ka žanrovski donekle čistoj akcijskoj znanstvenoj fantastici u kojoj se Shyamalan nije najbolje snašao nastavkom Avatara - Posljednji Airbender (2010), i naslovom Zemlja: Novi početak (2013). Nakon nekoliko vezanih promašaja, filmaš se vratio (ili probudio) s Posjetom (2015) gdje je demonstrirao izuzetnu redateljsku vještinu dovoljnu da zamaskira nedovoljno dobar scenarij izuzetno zanimljive teme.

Dva sam filma namjerno preskočio u ovom kratkom presjeku karijere iz razloga što smatram da ih je za temu, Shyamalanov najnoviji film Glass, važno obraditi posebno i malo detaljnije. Neslomljivi (2000) se očito nastavlja na poetiku Šestog čula i zbog opet dramski utišanog, gotovo tužnog i deprimiranog Brucea Willisa u glavnoj ulozi zaštitara Davida Dunna koji postaje svjestan svojih super-moći i svoje stripovske super-junačke ranjivosti, pa se ne zna s time nositi, kao i zbog neveselog tona pripovjedanja, pa i zbog perifernih momenata poput psihički i fizički krhkog djeteta, odnosno Dunnovog sina Josepha, u plejadi sporednih likova. Gledano iz perspektive filmske povijesti, Neslomljivi je, pak, ostvarenje koje je unijelo revoluciju u žanr filmova o super-junacima i postavilo temelje na kojima su filmske imperije sagradili stripovske mega-korporacije DC Comics i Marvel. Shyamalan je, naime, u nekada čisto akcijski žanr, čiji su se filmovi razlikovali jedino po vizualnom dizajnu i stilizaciji, uveo realistične i dramske momente koji su poslužili kao osnova i za Nolanovu trilogiju o Batmanu i za cjelokupni Marvelov univerzum od Iron Mana nadalje. Istini za volju, realizma, kao i socijalnih konotacija, bilo je i u Singerovom X-Men serijalu započetom baš u godini izlaska Neslomljivog, s tim da je Shyamalanov film svakako elegantniji i uglađeniji. Drugi film koji sam preskočio je Glassov direktni prethodnik, Podvojen (2016), inače ne posve uspjeli psihološki triler o shizofrenom otmičaru imena Kevin Wendell Crumb sa 23 različitih osobnosti, koji drži tri otete djevojke čekajući da se pojavi 24. osobnost, kanibalističko-monstruozna Zvijer. Iako je bio baziran na šarlatanskoj “psihologiji” i scenaristički traljav, naročito iz aspekta predstavljanja različitih osobnosti, film je bio zanimljiv zbog raznovrsne glumačke interpretacije Jamesa McAvoya koji je odigrao višestruku ulogu zaključanu u jedno tijelo, kao i zbog intervencije na kraju, kad se Dunn pojavljuje kao spasitelj i time film povezuje sa Neslomljivim. Shyamalan očito nije odolio iskušenju da zaključi trilogiju i tako smo dobili Glass.

U smislu vremena radnje, Neslomljivi ostaje dublje u prošlosti. Dunn, kojeg opet igra Willis, je sada vlasnik male zaštitarske firme u kojoj je drugi zaposleni njegov sin Joseph (igra ga opet Spencer Treat Clark kojem je uloga u Neslomljivom bila jedna od prvih u karijeri). Svoju super-herojsku sudbinu je prihvatio, pa kao maskirani osvetnik u slobodno vrijeme štiti građane od nasilnika i zločinaca. Glass se vremenski više naslanja na Podvojenog, jer je dotični otmičar opet u akciji i primarni je slučaj kojim se bave David i Joseph Dunn, prvi kroz akciju, a drugi kroz ulogu pomoćnika iz fotelje. Treći i naslovni junak, gospodin Stakleni, alias Elijah Price, teoretičar stripa, terorist i masovni ubojica (ulogu iz Nealomljivog reprizira Samuel L. Jackson), u priču ulazi nešto kasnije, kada nakon prologa i prvog obračuna, Dunn i Crumb, ne sasvim uvjerljivom scenarističkom intervencijom, završe u istoj eksperimentalnoj duševnoj bolnici s njim. Za intervenciju je odgovorna Dr. Ellie Staple (Sarah Paulson), po vlastitom navodu specijalistica za deluzije grandioznosti, a posebno za ljude koji su umislili da su stripovski likovi, koja je u stanju iskoristiti njihove slabosti, u Dunnovom slučaju osjetljivost na vodu i fobiju od iste, a u Crumbovom osjetljivost na jaku svjetlost koja ga tjera da mijenja ličnosti. Njena je ideja da svu trojicu (Price je u instituciji već neko vrijeme i pod sedativima je toliko da je skoro katatoničan) podvrgne terapiji u dva koraka, od kojih je prvi klasično uvjeravanje pomoću racionalizacije, a drugi nikada do kraja objašnjen stroj koji će im učiniti nešto s frontalnim korteksom gdje se navodno krije tajna njihovih deluzija. U pritisku na trojicu pacijenata Dr. Staple računa na pomoć njima bliskih osoba. Joseph je, ako se sjećamo, u super-herojske moći svog oca vjerovao i prije i jače od njega samog. Casey Cooke (Anya Taylor-Joy), jedina preživjela žrtva otmice, nad Crumbom ima moć istinske empatije i kao takva može “opozvati” Zvijer, dok je Crumbu zahvalna što joj je spasio život. A za Pricea, odnosno Staklenog, tu je njegova majka (Charlayne Woodward, doduše koju godinu mlađa od Jacksona, što i upada u oči na ekranu) koja je u međuvremenu, čini se, postala ekspert za stripove kao “posljednju formu usmene povijesti”. Nakon izuzetno “brbljivog” i repetitivnog srednjeg dijela filma punog skrivenih pravih i krivih tragova, slijedi završni obračun praćen “shyamalanovskim” obratima…

Najjača karika prethodnih Shyamalanovih filmova, režija u užem smislu, ovdje je tek korektna i nedovoljna da zamaskira nategnutost scenarija opterećenog verbalnim repeticijama i zakrčenog meta-tekstom i u smislu poveznica sa prethodna dva filma u ovoj na silu sastavljenoj trilogiji, i u smislu teorije i povijesti stripa kao forme umjetnosti i zabave. Sve je to izvedeno lijeno i pješački, flashback scene služe da trilogiju povežu u jednu cjelinu, psihijatrijska bolnica u sjećanje priziva svaku psihijatrijsku bolnicu u horor-filmu, a ne donosi ništa novo na tom planu, manja otkrića svoje korijene vuku iz teorije i povijesti stripa i servirana su uvijek iz drugog plana, a čak ni sam veliki obrat više nije toliko iznenađujući, što zbog činjenice da od Shyamalana tako nešto i očekujemo, što zbog svoje nedorađenosti i nepotkrijepljenosti. Srećom, kod Shyamalana je drama između likova (kada je ima) uvijek jača strana, pa su tako i ovdje odnosi dovoljno uvjerljivi da Glass ne bude loš film. Motivaciju naslovnog junaka možemo shvatiti na ljudskiji način od toga da ga pospremimo u ladicu za zle genije, a iako su Crumbove ličnosti dane još “turističkije” nego u Podvojenom, Zvijer je sasvim funkcionalan zlikovac, dok je Dunn ipak izgubio na svojoj svježini zbog trenda realistički intoniranih super-heroja koji se u međuvremenu razvio pa tako nakon, na primjer, Logana ne predstavlja neko značajno osvježenje. Pitanje je koliko je Dunn zamišljen kao super-heroj koji pati od zamora materijala, a koliko je Bruce Willis zapravo umoran kao glumac. Sarah Paulson, Anya Taylor-Joy, Charlayne Woodward i Spencer Treat Clark imaju premalo prostora u okviru svojih ne baš sjajno napisanih likova da pokažu raskoš glumačkog talenta, a Samuel L. Jackson je u priličnoj mjeri ograničen hendikepom i pozicijom svog lika na glumu tikovima (progovori tek u drugoj polovici filma). Čini se da se jedino James McAvoy zabavlja igrajući višestruku, podvojenu ličnost, osjećajući potrebu da većinu svojih osobnosti učini pamtljivima, ali ni tu mu gužva u scenariju ne ide u prilog.

Konačni dojam je da je Glass kao film nastao stihijski i samo iz autorove potrebe da sklopi trilogiju, te da bi vjerojatno bio bolji da je nastao nakon više promišljanja i neke kasnije verzije scenarija. Međutim, možda je Shyamalanova motivacija bila nešto sasvim drugačije, nešto poput uspostavljanja vlastite super-herojske franšize (kraj filma sugerira tu mogućnost), jer ipak je prvi imao ideju da redefinira žanr i usmjeri ga prema stvarnim ljudima i njihovim emocijama ispod maski i plaštova.

Atomic Blonde

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: David Leitch

scenario: Kurt Johnstad (prema stripu The Coldest City Anthonyja Johnsona i Sama Harta)

uloge: Charlize Theron, James McAvoy, Eddie Marsan, John Goodman, Toby Jones, James Faulkner, Roland Moller, Sofia Boutella, Bill Skarsgard, Johannes Hakur Johannesson

Bombastično najavljivana još od proleća plakatima i napaljivim “trailerom” u Cinestaru, Atomska plavuša je podgrejavala očekivanja da bi na kraju ostavila pomalo gorak ukus u ustima. Dobro, da se ne foliramo, nije reč o lošem ili dosadnom filmu u kojem se ne može uživati na neki trashy pop-corn način, ima tu svega i svačega, od izuzetno zvučne glumačke postave, preko zanimljivog konteksta priče (kraj Hladnog rata u Berlinu), malo seksa i politike, puno nasilja, akcije i tučnjave. Bude tu i stila, ali na moju veliku žalost – nauštrb supstance.

Charlize Theron igra Lorraine Broughton, agenticu MI6, platinastu plavušu koja svoje neprijatelje, policiju, istočnonemačke i ruske špijune slaže na gomilu golim rukama, hladnim i vatrenim oružjem pritom pazeći da ne pokvari svoje savršene crno-bele odevne kombinacije sa obaveznim parom štikli, kupa se u ledu i pije “stoly on rocks”. Upoznajemo je dok je saslušava njen nadređeni (Jones) u prisustvu agenta CIA-e (Goodman), dok veliki šef C (Faulkner) promatra iza stakla. Tema saslušanja je misija u Berlinu koja je pošla po zlu i to će biti okvir za priču koja se uglavnom odvija u “flashbacku”. Dakle, neko je zeznuo stvar, ali pitanje je ko, šta, kako i zašto.

Cilj misije bio je dokopati se spiska svih aktivnih agenata u podeljenom gradu sa najviše špijuna po glavi stanovnika. Popis je, naravno, “macguffin” koji služi samo da pokrene priču i dovede našu heroinu u opasnost, ali i u kontakt sa lokalnim agentom Davidom Percievalom (McAvoy) koji ima vrlo fluidan osećaj lojalnosti i od toga zarađuje, francuskom agenticom-početnicom Delphine Lasalle (Boutella) koja će poslužiti kao “love interest”, tipom nadimka Durbin (Marsan) kojeg treba spasiti jer je zapamtio celu listu. A glavna tačka interesa na toj listi je izuzetno opasni dvostruki agent čiji identitet ona navodno otkriva.

Red koreografirane tučnjave, red muzike iz 80-ih (u remix varijanti ili ne), dosta nekakvog retro-chic stila (makar u pokušaju), poneka jurnjava zapadnoevropskim ili ruskim automobilima po ulicama Budimpešte koja najčešće glumi Berlin (uz ponešto vešto umontiranih pravih lokacija) i višestruki obrati na kraju koji dosta popravljaju situaciju i eto nama celog filma. Gledljivog, čak umereno zabavnog, premda ispraznog i u osnovi pogrešnog. Pa da vidimo šta sve tu ne štima...

Prvo, likovi. Naslovna plavuša, ma kako je dobro igrala Charlize Theron, ostaje ograničena tipom “kickass” ženske bez prošlosti i budućnosti čija se humana, ranjiva strana stidljivo pomalja u jednoj replici na saslušanju pred sam kraj filma i u trapavo izvedenom ljubavnom pod-zapletu sa naivnom Francuskinjom čije su jedine funkcije da bude od početka do kraja naivna i da našoj junakinji preda informaciju koju mi znamo skoro pa od samog početka filma. Uz to, čim vidimo McAvoya kako igra Davida Percievala, jasno nam je kakav je to lik: sebičan, ljigav i lud. McAvoy je majstor da odigra takve likove, ali to što uvek igra baš takve je “spoiler” sam po sebi. Dodajmo na to neiskorištene potencijale skoro svih ostalih glumaca, počevši od Johna Goodmana, i eto filma koji bi mogao biti mnogo bolji da se neko oko toga stvarno potrudio.

Druga stvar je stil, odnosno njegova inflacija, i to, kakve li ironije, inflacija potpuno pogrešnog stila. Ovaj miks retro-chic-futurizma i čega god bi idealno izgledao u nekakvoj stripovskoj priči van prostora i vremena a la John Wick, što je i prethodni film Davida Leitcha, inače kaskadera i ko-ordinatora vratolomija po struci. U filmu (baziranom na stripu, ali svejedno) u kojem postoje tačne odrednice vremena i mesta, takve egzibicije su malo opasne po život. Treba paziti na detalje, ne samo na to da se u trećem planu na milisekundu ne pojavi laptop u kadru (te su skalamerije u ona doba bile izuzetno retke i skupe) ili na barem deceniju mlađe štikle glavne junakinje koje dobijaju svoj krupni kadar, nego i na razlike između Istoka i Zapada, njihovog osećaja za modu i stil, u to doba najvidljivije upravo na primeru Berlina. Nije dovoljno staviti Trabante i Lade na ulice Istočnog Berlina (na stranu što izgledaju kao muzejski primerci, a ne korištena vozila). Treba takođe voditi računa kako su se jedni i drugi nosili u ona doba, šta su slušali od muzike, na koji način su se i protiv čega bunile mlade generacije na obe strane zida i kako je ta pobuna izgledala. U Leitchevoj interpretaciji, to sve deluje skoro isto.

Treće, doslednost. Ne menja se tako bogat stil pred kraj filma da bi finalna masovna tuča / jurnjava u kojoj naša junakinja mlati komunističke bitange bila urađena potpuno drugačije. Dakle, umesto pažljivih koreografija, na tom mestu dobijamo infuziju “dark & gritty” sadržaja, sa sve obaveznom “greengrassovskom” drmusavom kamerom, valjda da bi nas Leitch podsetio kako su to bila zajebana vremena ili da bi se naklonio Bourne filmovima, svejedno. Ta dva pristupa nemaju šta tražiti u istom filmu, naročito ovako bez opravdanja.

Na kraju krajeva, imamo problema i sa pričom. Jasno, ona je samo konstrukcija da našu junakinju prebaci od opasnosi A do opasnosti B ne bi li ona morala da ih rešava svojim ubojitim veštinama. Međutim, Kurt Johnstad, poznat po radu na dva 300 filma, čak ni ne zapetljava tako da nije moguće otpetljati, nego čini upravo suprotno: pušta da scenario suviše dugo “jaše” na višestruko konstatiranim i ničim dalje razrađenim pretpostavkama. Dakle, jasno nam je ko je tu ko i šta je tu šta, bez potrebe za ponavljanjem, pa je gotovo debilno očekivati da se iznenadimo kada se stvari odviju tako kako se odviju. Obrati na kraju su zbog toga efektniji i, rekoh, donekle vade stvar, ali sve se to moglo rešiti daleko diskretnije.

Možda će se moje zamerke učiniti preoštrima, naročito za jedan lagan film na plemenitoj misiji očuvanja klasične špijunske šprance u doba kada je takve poslove tehnologija preuzela od živih ljudi. Ali taj argument naprosto ne stoji. Jer ne samo da se Bond filmovi prilagođavaju vremenu iz generacije u generaciju (kako, to je već druga tema za diskusiju), već smo u poslednje vreme imali i dva superiornija moderno stilizirana, a opet retro-špijunska filma. Kingsman će uskoro dobiti nastavak, a isto se nadam i za The Man from U.N.C.L.E. Za Atomic Blonde nisam siguran želim li nastavak ili nastavke.

Valerian and the City of Thousand Planets

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2017.

scenario i režija: Luc Besson (prema stripu Valerian and Laureline Pierrea Christina i Jean-Claudea Mezieresa)

uloge: Dane DeHaan, Cara Delevingne, Clive Owen, Sam Spruell, Rihanna, Ethan Hawke, Herbie Hancock

Luc Besson je renesansna ličnost zabavnog, akcijom nabijenog B filma. On je veliki boss Europacorpa, firme koja na evropskom tlu baštini tradiciju klasičnog i obnovljenog Hollywooda. On je producent po nekoliko naslova godišnje. On je scenarista i kreator likova, iako zapravo ne zna da piše. On je reditelj vrlo haotičnih i neujednačenih filmova koji iskreno preslikavaju haos u njegovoj glavi i odaju počast njegovim filmskim i uopšte kulturnim uzorima. Istini za volju, vrhunac svoje autorske karijere je imao 80-ih i 90-ih godina, i to kakav, ali makar ne očekuje od sebe da ponovi The Big Blue, La femme Nikita i Leon: The Professional.

Čini se da stvari ipak malo drugačije stoje sa The Fifth Element, možda ne najboljim, ali svakako najosebujnijim i najšarenijim Bessonovim filmom do nedavno. U tom kontekstu, Valerian and the City of Thousand Planets radi kao svojevrsni “update” za uslove današnje industrijski napravljene filmske zabave. Dakle, unapređena kompjuterska grafika. Dakle, 3D. Dakle, veliki ekrani. Osnovne stvari su tu: haos, šarenilo, reference, vrlo tanka i pratljiva, premda ne naročito logična priča koja uglavnom služi da spoji razne manje ili više nadahnute akcijske sekvence u jedan popcorn film.

Ali ovde nije reč o Bessonovom tipičnom štancu, već o projektu na kojem je u većoj ili manjoj meri radio od svoje desete godine kada je po prvi put pročitao strip Valerian and Laureline. Uostalom, ko je pratio stripovsku i filmsku scenu, primetio je uticaj Christina i Mezieresa i uopšte francuske škole stripa na produkcijski dizajn The Fifth Element. Valerian će možda postati franšiza u budućnosti (ovisno o uspehu na svetskim blagajnama, posebno u Evropi i Kini, naročito kada se u obzir uzme budžet od preko 200 miliona eura) i stoga se razvodniti, ali za sada ga treba posmatrati kao film u kojem je Besson dao celog sebe, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

Radnja filma je vrlo bazična. Valerian (DeHaan) i Laureline (Delevingne) su dvojac kosmičkih federalnih agenata na naizgled jednostavnoj misiji da pokupe poslednji primerak životinjske vrste i uhapse krijumčara koja će otkriti zaveru i zataškavanje od strane vojnog zapovednika Aruna Filitta (Firth), pa se bezmalo pretvoriti u misiju spasavanja univerzuma ili makar jedne njegove miroljubive rase koja je pala žrtvom ratova drugih humanoida. Valerian je sposoban operativac, ali je, naravno, anarhoidan i serijski zavodnik, te stoga sklon incidentima, naročito pošto je bacio oko na Laureline. Ona je, pak, organiziranija i sklonija igranju po pravilima, ali je svejedno izuzetno lojalna svom partneru, pa je na nama da otkrijemo hoće li se do kraja filma između njih razviti i ljubavna priča.

Ono što sledi je zapravo akcija u elaboriranim, dizajniranim i koreografiranim scenama, te panoramska turneja kroz šarenilo celog univerzuma iz stripa i iz Bessonove glave. Par stvari je tu na izuzetno visokom nivou. Dizajn bića, vodenih, gasovitih, humanoidnih, drugačijih, divljih, pitomih, civiliziranih, primitivnih. Dizajn lokacija. Uvrnute ideje i filigranski detalji, poput androgino-avatarastih vanzemaljaca koji se umivaju biserima. Sarkazam upućen filmskoj industriji u jednoj od ranih scena smeštenih na virtuelnom bazaru gde junaci moraju na sebi imati naočare i rukavice da se kroz isti kretali. Reference na Star Wars, Star Treck i opskurne filmove poput Stalloneovog Paradise Alley. Sitna i krupna ludila, poput situacije u kojoj Laureline, tražeći Valeriana, stavlja meduzu na glavu da bi u jednoj od sledećih scena bila upecana od strane divljaka (leptir je poslužio kao mamac) i posluživala večeru ili bila poslužena kao večera na njihovom dvoru.

Jedna od najboljih, ako ne i najbolja sekvenca u filmu u sebi sadrži Ethana Hawkea kao makroa sa kaubojskim šeširom na glavi (teško opisivo blesav prizor) i Rihannu kao striptizetu koja menja oblike, citira klasičnu dramu i poeziju i lamentira nad životom u ilegalnoj emigraciji. Iako je u pitanju cameo-ulogica, fakat je da muzička zvezda ima potencijala da bude zvezda i na velikom platnu.

Sa nekim drugim stvarima, Valerian and The City of Thousand Planets ne stoji tako dobro. Ne samo da je priča tanka, nego je na najvišem nivou predvidljiva toliko da nema apsolutno nikakve napetosti. Čak je i anti-kolonijalna izjava odrađena sa pola mozga, kao prepisana iz Avatara, u suštini tek prazna tlapnja.

Problemi se daju iščitati i iz naslova. Valerian je preslabo definiran, generički lik, a Dane DeHaan je pogrešan izbor za akcijskog junaka jer više nego išta deluje kao prerasli klinac, ne šmeker, ne zavodnik, ne mangup, ne baraba. Uz Bessonov scenario sa potpisno lošim dijalozima, to se još dodatno vidi. Nije isto kada ti takvo šta izgovori Bruce Willis i prerasli klinac: u prvoj varijanti to može proći kao stilska izjava, u drugoj je samo glupo. Istini za volju, Besson je po pravilu bolje stajao sa heroinama nego sa herojima, ali ovde ni to nije slučaj, jer ni Laureline ni Cara Delevingne nemaju dovoljno prostora da se razviju kao lik, odnosno glumica, s tim da glumica ne dobiva ni adekvatno vođenje. Sa takvim likovima, nije ni čudo da ljubavna priča deluje kao ofrlje odrađen dodatak.

Konačno, i taj grad tisuću planeta, zamišljen kao svemirsko-operetsko-futuristički pandan Parizu s prelaza prošlih vekova, New Yorku s poslednjeg prelaza, Londonu ili Berlinu danas, ta fokalna tačka civilizacija, rasa, kultura, tehnologije i nauke, ne uspeva da u Bessonovoj viziji preraste ono što zapravo je od uvodne scene: prerasla svemirska stanica na koju su svi živi kačili svoje delove. Mesto zapravo nema duha, nema ništa što ga drži skupa i promovira u prestonicu civiliziranog svemira. Naravno, osim detaljčića koji nam plene pažnju svojim šarenilom i okreću nam fokus od problematične priče i još problematičnijeg scenarija.

Naravno, od letnjeg hita teško da možemo očekivati nekakav vrhunac filmske umetnosti, pa bi možda bilo dobro ignorirati sve te silne nedorečenosti i nelogičnosti i posvetiti se onome što u Valerianu valja. Dizajn, šarenilo, akcija i humor su ponekad sasvim dovoljni.