Joker

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Neretko se događa da je filmski heroj definisan sopstvenim antipodom, zlikovcem. Uzmimo, na primer, mnoge filmske i televizijske verzije Šerloka Holmsa. Čim pređemo prvu stepenicu i odlučimo koliko nam se dopada glumac u naslovnoj ulozi (u skladu sa našim očekivanjima i preferencijama, je li), preći ćemo na sledeću i analiziraćemo ono što je važno: kakav je zlikovac, profesor Moriarti, kakav je odnos dvojice i kako su to zamislili scenarista i režiser. Votson nam nije zanimljiv, on je uvek isti.
Hajde sada da podignemo uloge i isti mentalni eksperiment ponovimo uz dodavanje prefiksa „super“ ispred pojmova heroja i zlikovca. Eto nas na teritoriji stripa (koji je, za razliku od literature, moguće resetovati, pa će se fanovi ubeđivati decenijama šta je tu kanon, a šta nije) i superherojskih filmova. Na pamet nam instantno pada jedan dvojac, Betmen i Džoker, u kojem negativac definiše heroja mnogo više nego ovaj njega.
Istini za volju, ima tu i drugih zlikovaca, poput Pingvina i Žene-mačke koji su još i dobili pristojan tretman od Tima Bartona, pa do plejade negativaca koje je u dva filma uništio Džoel Šumaher tako da ih novomilenijumske verzije uglavnom ne diraju (Bane je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo). No, Džokeru se svi uredno vraćaju uveliko definišući junaka kroz njega. Nije to bez vraga. Lik je otvoren za tumačenja, kako scenaristička, tako i glumačka, pa predstavlja ozbiljan izazov. 

Džokera su u različitim instalacijama Betmena igrali mnogi. Davno još - Sezar Romero. Zatim Džek Nikolson koji ga je iskoristio kao poligon za iživljavanje ekscentrizma i priliku da održi frivolni glumački masterklas. 
Onda, posthumnim Oskarom nagrađeni Hit Ledžer kojeg su ta uloga i dubine u koje je zbog nje navodno uronio koštali mentalnog zdravlja, možda i života. (Tolika dimenzija tragike se ipak nije videla na velikom platnu, nevezano za to koliko se kome svideo njegov Džoker u Nolanovoj trilogiji). Među poslednjima i „Emo“ Džared Leto kao zamišljeni negativac u novoj instalaciji sa Benom Aflekom koja nikada nije zaživela, a on se nakratko pojavio tek kao epizodista u „Suicide Squad“, Ajerovom filmu prilično upitnih kvaliteta.
Tek sada je, prvi put, Džoker dobio svoj, baš svoj film. „Joker“ u režiji Toda Filipsa je čak, kako kažu, arthaus usmerenja, sa ambicijama prema velikim nagradama. Glumac Hoakin Feniks je više od velikog imena. On je zaista ozbiljan i izuzetno posvećen svom poslu, a priča se da je zbog uloge praktikovao dijetu od jedne jedine jabuke dnevno. Svetska premijera njegovog „Jokera“ nedavno je održana na Venecijanskom filmskom festivalu, a u bioskope stiže početkom oktobra...
Džokera upoznajemo kao Artura Fleka, mentalno krhkog gubitnika u surovim, kriznim vremenima. Gotam u dlaku podseća na Njujork s kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih. To je jedno prljavo, propalo i izgrafitirano mesto u kojem ne rade ni državne službe, ni javna uprava, a pretnja nasiljem visi u vazduhu. 

Artur radi kao renta klovn. Bilo da nosi reklamni pano ili zabavlja bolesnu decu, sanja o karijeri stend-ap komičara, brine o bolesnoj majci Peni (Frensis Konroj) i sa njom redovno prati noćni talk show sa Marijem Frenklinom (Robert de Niro u retko ozbiljnoj novijoj ulozi)...
Iako ga majka zove srećnim, Artur je sve samo ne srećan. Život mu se raspada, psihijatrijska nega će mu uskoro biti uskraćena, talenta za humor baš i nema, čudno se drži i ponaša, često je meta grubih šala, nasilja i iživljavanja. Majčine deluzije o tome kako će im pomoći njen bivši poslodavac Tomas Vejn (Bret Kalen koji kao da pokušava da „skine“ Aleka Boldvina i njegovu bogatašku bezosećajnost) ne popravljaju situaciju. 
Arturov osećaj realnosti je sasvim krhak, momenti sreće sa dobronamernom komšinicom (Zazi Bits) deluju kao da su iz nekog drugog svemira, a nekoliko incidenata će ga gurnuti preko ivice.
U pitanju je, dakle, „origins story“, što je u neku ruku mač sa dve oštrice. Pomislite, recimo, na prvi „Mad Max“ i činjenicu da junak troši poslednje atome normalnosti u vremenima krize i kolapsa. Dodajte na to činjenicu da Artur Flek nikada nije bio „normalan“, kao i to da znamo ko je Džoker, odnosno onaj koji će Flek postati: zlikovac koji je otelotvorenje anarhije i bezrazložnog nasilja. Pitanje tu ostaje kako i narativ je tu samo jedan od faktora.
„Joker“ je izuzetno pametno dizajniran film (vizuelnoj komponenti komplementarna je i muzička – soundtrack koji sačinjavaju onovremeni radijski hitovi i još stariji šlageri) koji je, atipično za režisera komedija Toda Filipsa, uronjen u veoma mračne i ozbiljne tonove. 

 Od toga najviše profitiraju dva prvopotpisana glumca. Feniks zbog toga što mu dramske uloge savršeno leže i što je sposoban da ode duboko radi kanalisanja emocija. Njegov Džoker je više Artur Flek, a manje superzlikovac, čak je i nekontrolisani smeh neprijatni tik. Zbog toga nasilje koje se dešava u filmu dolazi iznenada i efektno je jednom kada do njega dođe. Stoga je glavni glumac verovatno i najveći adut filma sa solidnim šansama da bude krunisan u ovogodišnjoj sezoni uručenja nagrada.
Robert de Niro je tu više u svojstvu reference na dva filma Martina Skorsezea, koji zapravo služe Feniksu kao smernica kako da gradi lik. Dok je „Taksista“ prisutan u nepotrebnim i često banalinim citatima (tom linijom je više hodao drugi recentni naslov sa Feniksom u glavnoj ulozi, „You Were Never Really Here“), „Kralj komedije“ koji tematizira neuspešnog i prilično (o)tužnog komičara u kriznim vremenima jeste malo precizniji orijentir u izgradnji Flekovog/Džokerovog lika. Sam De Niro kao pseudohumoristični voditelj pseudozabavne televizijske emisije jeste vrlo dobar i dokazuje da je, kada bira i sprema uloge, i dalje jedan od najboljih živih glumaca.
Problem sa „Jokerom“ kao filmom jeste to što je ipak dosadan i razvučen uprkos izvrsnoj glumi i režiji kojom dominiraju reference, pa se čini da su prva i druga trećina samo prolongirana ekspozicija. Deo tog problema otpada na (pre)ozbiljni ton kojeg se Filips drži po svaku cenu, ali i na sveprisutni trend realističnog superherojskog filma, što je samo po sebi oksimoron. Naprosto, „Joker“ nije stripovski film, nije napet i nema naročito mnogo akcije.

Zbog toga i deluje kao film sa krizom identiteta koji nema pravu publiku jer se obraća svima i svakome. Arthaus publika preskočiće ga po stripovskoj osnovi, „kokičari“ će se dosađivati sa prilično jednodimenzionalnom psihološkom dramom koju će žvakati dugo nakon što potroše zalihe grickalica, a za familije sa decom biće neprimeren zbog male, ali prilično eksplicitne količine nasilja. Dakle, ostaje niša gledalaca željnih da se osećaju kao ozbiljni filmofili, a da istovremeno ne izađu iz zone ugodnosti koju im filmovi o superherojima pružaju.
Takođe, film demonstrira sličnu neodlučnost kada se radi o dilemi da li je samostalan rad za sebe ili ipak zauzima neko mesto u DC univerzumu zbog poveznica sa Nolanovom trilogijom koje su ujedno i direktne i kontradiktorne. 
Konačno, i moralna poruka filma na kojoj se toliko insistira zvuči licemerno ne zbog toga kakva je (opravdava Džokerovu sklonost ka anarhiji faktorima mentalne bolesti, zapostavljanja u detinjstvu i užasne socijalne situacije Reganove Amerike koju Trampova uzima kao nekakav ideal), već zbog toga od koga dolazi. Odnosno, možemo li verovati velikoj korporaciji koja zauzima važnu ulogu u lukrativnom biznisu kada nam kaže da se pobunimo protiv bogataša?
„Joker“ je, dakle, daleko od katastrofalnog filma. Čak nije ni loš koliko je konfuzan zbog silnih ambicija koje pokušava, ali ne uspeva da ispuni. Za utehu, pak, imamo Feniksov otvoreni čas glume koji češće izvodi sam nego uz pomoć kolega za koje je ostavljen vrlo limitiran prostor. Koliko je to samo po sebi dovoljno - ostaje da se vidi tek pošto se očekivanja svedu na neku razumnu meru.