Les Misérables

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Ladj Ly

scenario: Ladj Ly, Giordano Gederlini, Alexis Manenti

uloge: Damien Bonnard, Alexis Manenti, Djibril Zonga, Issa Perica, Al-Hassan Ly, Steve Tientcheu, Almamy Kanoute, Nizar Ben Fatma, Raymond Lopez

Montfermeil je istočno predgrađe Pariza nastanjeno uglavnom imigrantskom populacijom iz Magreba i Podsaharske Afrike, te Romima. Danas je to možda tipično parisko predgrađe: problematično, sa priličnom količinom nasilja ispod površine, ali ne nužno u fokusu medija i politike. Naprosto, neredi izbijaju i drugde a socijalni pejzaž cele Francuske, a naročito Pariza sa predgrađima izuzetno je zapaljiv.

Međutim, pre nekih 200-ak godina, Victor Hugo je baš u taj gradić nadomak Pariza smestio radnju svog kapitalnog romana Jadnici. Od tada do sada se izmenila rasna i etnička slika mesta, ali socijalna je ostala manje ili više ista - tamo je živela i živi uglavnom sirotinja kojoj su vrata društvenog napretka zatvorena. Film debitanta Ladja Lyja koji je ove godine premijerno prikazan uz nagradu žirija u Cannesu upravo to potencira, ali ovde nije reč o još jednoj verziji velikog romana tek prilagođenoj za savremeno doba, već o originalnom i napetom socijalnom trileru. Film je igrao u Open Air programu u Sarajevu, a publiku je pozdravila i ekipa filma.

Zapravo, prvu polovinu ili čak dve trećine filma možemo opisati kao relativno gladak miks dva velika američka uticaja: filma Training Day i serije The Wire. Novi policajac iz unutrašnjosti Stephane Ruiz (Bonnard) dolazi na novo radno mesto u predgrađu i biva pridodat timu koji sačinjavaju autoritarni rasista Chris (ko-scenirasta Alexis Manenti) i lokalac Gwada (Zonga). Već prvog dana dobija nadimak Zalizani i seriju predavanja kako se obavlja posao interventnog patroldžije u crnačko-muslimanskom predgrađu i kako je lojalnost kolegama važnija i od nominalnih pravila službe i od ličnog osećaja etike.

Mesto u kojem čuvaju red i zakon se, sa druge strane, transformisalo od legla klasičnog uličnog kriminala (narkomanija, reket, prostitucija) u nešto još haotičnije sa paralelnim strukturama moći gde se sukobljavaju kriminalci sa militantnim islamistima. Tako imamo Gradonačelnika (Tientcheu), zvaničnog ili nezvaničnog, koji je ulični prodavac, lažnog ili stvarnog imama Salaha (Kanoute), bivše i sadašnje kriminalce koji sarađuju sa policijom i decu o kojoj niko ne brine, pa zato ne samo da upadaju u nevolju, već je i aktivno traže. Na Chrisovo insistiranje, policijski pristup je uglavnom kaubojski jer je posvađane frakcije najlakše primiriti silom i praznom ponudom medijacije, ali se Ruizu takvo ponašanje baš i ne sviđa jer on ima žicu za diplomatiju koja može rešiti opasne situacije u kojima je jedan incident dovoljan za eskalaciju nasilja.

To će se i dogoditi kada jedan od klinaca ukrade mladunče lava iz ciganskog cirkusa, pa se ceo kraj nađe na meti naoružanih Roma predvođenih Zoroom (Lopez). U potragu kreću i Gradonačelnik i policija, ali se stvari izmiču kontroli kada policijski trio pokuša da privede osumnjičenog, pa ih dečaci napadnu motkama i kamenjem. Gwadin pištolj opali i fleš-bomba eksplodira u lice malom Issi (Perica), a sve to snimi drugi klinac, Buzz (Ly), sa svojim dronom. U takvoj situaciji Chrisova zastrašivanja neće pomoći, Gwadino poznavanje terena i struktura moći u getu takođe nije presudno, a pitanje je koliko Ruizova diplomatija može doprineti kontroli štete. Jer oni koji se sukobljavaju sa policijom su mladi, bez ičega svoga, bez snova i nade, sa starim i novim zameranjima i kao takvi oni nemaju šta da izgube, pa su spremni da idu do kraja.

Les Misérables je svoj smisao dobija svojim krvavim finalom. Daleko od toga da je jedini te vrste, setimo se samo slično lociranog canneskog pobednika od pre koju godinu, filma Dheepan ili uzmimo kao primer novi, takođe canneski film Quentina Tarantina Once Upon a Time in Hollywood. Ly u svom prvencu fantastično poentira u toj prolongiranoj, fluidnoj završnici rizikujući, poput svojih anti-junaka, apsolutno sve. Pogađa jer njegova poenta nije banalna (premda je film otvarao još prostora za produbljivanje još nekih od tema kojih se Ly tek dotakao: kulturoloških, religijskih, pa čak i političkih) i jer vrlo dobro zna o čemu govori kao neko ko je policijskoj brutalnosti svedočio ceo život i ko je i svoju karijeru započeo potajno snimajući upravo njih.

Ly je sasvim solidan scenarista, makar utoliko što zna da u formu dijaloga pretoči filmske formule i spoji ih sa lokalno važnim temama koje određuju francusko društvo, ali je kao reditelj još i bolji, naročito kada se uzme u obzir rad sa glumcima od kojih su neki po prvi put na filmu, a drugi potpuno različitih senzibiliteta. Zapravo možda je Les Misérables tu nekakav izdvojen slučaj na kome su reditelj i glavni glumci radili godinama, čak su kao trening snimili i kratki film, što svakako govori o tome da su u njega svi uključeni uložili puno sebe. To naročito važi za Lyja, ali postavlja se pitanje može li to ponoviti sa svojim sledećim filmom?