Adults in the Room

kritika objavljena na XXZ

scenario i režija: Costa-Gavras (prema knjizi Yanisa Varoufakisa)

uloge: Christos Loulis, Alexandros Bourdoumis, Urlich Tukur, Daan Schuurmans, Valeria Golino

Bilo je to januara 2015. godine. Grčka se još uvek neuspešno borila sa finansijskom krizom i recesijom koju su izazvale nametnute mere štednje. Na političkoj platformi suprotnoj od toga je na izborima pobedila nova levičarska partije Syriza i zajedno sa jednom desnom populističkom partijom sastavila vladu sa obećanjem da će se štednja ukinuti, a ugovor sa kreditorima ponovo razmotriti. Opasnosti koje su pretile su bile velike, gotovo katastrofalne: izbacivanje iz Eurozone i posledično iz Evropske Unije.

U premijersku fotelju je seo Alexis Tsipras, a ključno mesto ministra finansija zauzeo je atipični ekonomista Yanis Varoufakis koji pre toga nije imao nikakvog političkog iskustva. Tsipras je svoj mandat isterao do kraja, ali bez Varoufakisa koji je izdržao samo šest meseci i podneo ostavku zbog izneverenih obećanja i napuštanja programa. Kasnije je pokrenuo svoj panevropski politički projekat, ali to nije naša tema... Film Adults in the Room naslovljen po Varoufakisovoj memoarskoj knjizi prati tih šest meseci iscrpljujućih pregovora po raznim evropskim institucijama i poentira na njihovom neuspehu, odnosno na rešenosti Varoufakisovih protivnika u redovima evropskih političara i birokrata da ne popust i da od Grčke naprave primer drugima.

Autor filma je grčko-francuski sineasta Costa-Gavras, poznat ne samo po svojim delima, već i po prilično jasnom levičarskom (čak komunističkom) političkom opredeljenju. Ovo mu je prvi grčki film, odnosno prvi film na temu grčke politike još od ikoničkog filma Z (1969) koji se indirektno bavio krvavim vojnim režimom u Grčkoj i koji je svojevremeno osvojio dve nagrade Oscar. Zapravo, cela Gavrasova karijera je obeležena političkim filmovima i stoga ne treba da čudi da je nakon sedam godina pauze posle prilično neuspelog korporativnog trilera The Capital (2012) izabrao žanr političke doku-drame sa puno imena, funkcija, institucija i akronima.

Film, dakle, prati Varoufakisa (vrlo dobri i svom liku čak fizički slični Christos Loulis) i njegov pokušaj da pliva u mutnim vodama na strani (London, Pariz, Berlin, Frankfurt, Riga, Brisel), odnosno na sastancima sa predstavnicima kreditora i političarima, ali i kod kuće, odnosno u okviru kabineta i užeg kruga ljudi oko Alexisa Tsiprasa (Bourdoumis). Kao antagonista vredan poštovanja u toj priči figurira Wolfgang Schäuble (Tukur), nemački ministar finansija i najvatreniji zagovornik štednje, čovek koji ima običaj da usred pregovora izjuri iz prostorije u invalidskim kolicima. Drugi "neprijatelj" je Jeroen Dijsselbloem (Schuurmans), predsednik Eurogrupe čija moć izvire isključivo iz prilično netransparentne funkcije koju obavlja, dok drugi igrači iz redova raznih finansijskih i političkih institucija u tom odmeravanju snaga menjaju strane ili služe kao tampon-zona i glasačka mašinerija.

Film je, dakle, otvoreno politički i prilično jednostran, što se od Gavrasa i očekuje. Njegove nepodeljene simpatije uživa Varoufakis kao čovek od intelekta i integriteta kojeg uglavnom viđamo u poslovnom, hladnom i neprijateljskom okruženju kao kakvog ratnika svetla protiv sila mraka i bezumlja. Izuzetak su možda par scena kod kuće sa suprugom (Valeria Golino, jedva prepoznatljiva) koje ističu njegovu normalnost, iskrenost i pristupačnost. Štos je što u stvarnom životu dobri momci ne moraju da pobede, a autsajderi ostaju autsajderi. Gavras je tu da pohvali i proslavi njihov častan poraz i sizifovski trud.

Čisto filmski, jednom kada se naviknemo na "setting" modernih zgrada u koje su smeštene međunarodne institucije, kada pohvatamo koja je čija funkcija i u kojoj instituciji, a naročito kada prihvatimo princip po kojem filmski likovi vrlo često govore u parolama i citatima, a glumci to zdušno deklamuju, Adults in the Room postaje izuzetno efikasan politički triler. Prosto, osećamo koji su tu "naši" i za koje navijamo, bilo da se lično slažemo sa autorovom ideologijom ili ne, a sa druge strane dobijamo i detaljan uvid u izuzetno zanimljive i napete događaje iz bliže prošlosti koje smo u inflaciji informacija i treniranom solipsizmu nacionalnih država već i zaboravili. Od reditelja-veterana kojem je ovo možda poslednji film, ovo je i više nego što smo očekivali i po pitanju jasne vizije i po pitanju energije koju demonstrira.