The Laundromat

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Da je pameti kao što nije, „Panamski papiri“ bili bi otkriće veka i tačka od koje više ništa neće biti isto. Nažalost, sva je prilika da je šansa da se izborimo sa korupcijom na globalnom nivou nepovratno propuštena. Zbog čega je to tako, ostaje nam da se pitamo, ali narodu su generalno, naročito filmadžijama i dokumentaristima, očito mnogo zanimljivije istorijske ličnosti, krunisane glave, zvezde iz ove ili one industrije zabave, leteći ljudi u ogrtačima, tinejdžerske anksioze, ratovi, prirodne katastrofe i teorije zavere, na primer.

Novac je dosadan (osim kada bi ga trebalo trošiti), njegovi tokovi su komplikovani i dave. Ekonomija je takođe po definiciji dosadna sa papirima koji su puni nekih brojeva za koje je potrebna diploma ne bi li se rastumačili. Zbog toga su svoje, što dokumentarne, što igrane hagiografije dobili i Edvard Snouden i Džulijan Asanž, bez obzira na to koliko su nakon „herojskih“ dela napravili gadosti i trulih kompromisa kako bi zadovoljili nove gazde.

S druge strane, afera koja se bavi nečim supstancijalnim, našim i tuđim novcem zbog čijeg skrivanja propadaju škole, bolnice i putevi - nestala je iz medija jednom kada su dva advokata iz panamske firme Mosak-Fonseka završili u zatvoru. Seća li se uopšte još neko te dvojice - Jirgena Mosaka i Ramona Fonseke?

Ispada da ih se Stiven Soderberg ipak seća - i na tome mu možemo i moramo biti zahvalni. Njegov „The Laundromat“ (naslov označava javnu perionicu veša, odnosno veš mašinu koja radi na žetone, s tim da se ovde, logično, radi o pranju novca), premijerno prikazan na ovogodišnjoj Mostri, jeste filmsko delo vredno pažnje i kada je reč o odabiru teme i kada govorimo o razigranoj realizaciji.

Soderberg je sam po sebi raznovrstan autor koji ume da se dohvati svega i svačega žanrovski, stilski, tematski i budžetski. Može se reći da pred sobom imamo jednog od najagilnijih i najraznovrsnijih filmskih stvaralaca modernog doba, ma koliko mu filmovi diljem karijere bili neujednačenog kvaliteta. Njegova ostvarenja, s druge strane, često odišu ljudskošću, odnosno potrebom da se u svakoj ili iza svake priče kriju stvarni ljudi. Nekada je to direktno, kao u drami „Erin Brockovich“ (2000), nekada filozofski kao u rimejku „Solarisa“ (2002), nekada implicitno iskazano kroz humor kao u „Ocean's“ trilogiji i „Logan Lucky“ (2017).

U filmu „The Laundromat“, balansirajući između smrtno ozbiljne teme i pomalo brehtovskog pristupa koji je angažovan, i što da ne - povremeno humoran, Soderberg ispituje stvarne ili fiktivne (ali zbog toga ne manje verovatna) osobe na različitim stranama afere.

Prvo upoznajemo Mosaka (Geri Oldman koji pomalo karikira nemački akcenat) u funkciji naratora koji nam slikovito objašnjava poreklo novca kao merila vrednosti i sredstva plaćanja koristeći se kravama i bananama kao primerima zašto trampa nije uvek moguća. Uvek upadljivo obučen, bilo da je reč o plažnom kostimu ili smokingu, on se šeta po peščari, da bi nakon pronalaska bankarstva ušetao u koktel bar gde žurka počinje i gde mu se pridružuje Fonseka (Antonio Banderas u tipičnoj roli latino muškarčine).

Ljudska priča, međutim, počinje u stvarnom svetu, daleko od malopre opisanog vanvremenskog imaginarijuma. Elen Martin (Meril Strip u jednoj i najvećoj od nekoliko uloga ovde, ali da ne kvarimo užitak) i njen suprug (Džejms Kromvel) odlaze na krstarenje po jezeru sa prijateljima. Divan jesenji dan odjednom se pretvara u košmar kada naleti nevreme, brod potone, a Elen ostane udovica.

Ispada da je brod bio osiguran u prevarantskoj, fantomskoj osiguravajućoj kući čiji je vlasnik završio u zatvoru, a novac na ofšor računu negde na Karibima. U prevodu, na ime osiguranja ne mogu da se naplate ni porodična firma koja je organizovala krstarenje, ni Elen i drugi ožalošćeni koji su izgubili najmilije.

Dodatni udarac za Elen biće i to što će stan koji je kaparisala u Las Vegasu, gde je htela da provede penziju, biti prodat tajnovitom kupcu sa ofšor računom na istom mestu. To će je pokrenuti u akciju ispitivanja, istraživanja i praćenja novčanih tokova, a ispod površine naizgled mirne vode će otkriti ledeni breg mahinacija koje možda tehnički nisu ilegalne, ali su svakako duboko amoralne.

Mosak i Fonseka nisu baš birali klijente, kao ni podizvođače radova u svojoj velikoj finansijskoj shemi. Nije ih bilo briga peru li novac preko limitirano sposobnih zaposlenika kao što je bigamista Bonkemper (Džefri Rajt)... I to novac koji je pripadao narko-kartelu, trgovcima organima, korumpiranim političarima ili običnim „poštenim“ biznismenima kojima se više isplatilo da plate uslugu otvaranja računa i fiktivne kompanije njima dvojici nego da plate porez u sopstvenoj zemlji.

Ono što sledi su uglavnom primeri dati u segmentima, naslovljenim poglavljima između kojih se Mosak i Fonseka pojavljuju kao naratori koji objašnjavaju iskorišćeni mehanizam. Tu ima duhovitih, ali i potresnih momenata, a u epizodnim ulogama ćemo prepoznati plejadu internacionalnih glumaca poput Šeron Stoun, Matijasa Šenaertsa, Aleksa Petifera, Vila Fortea i drugih.

U smislu tretmana materijala, asocijacija je sasvim jasna: Adam Mekej i njegova stara majstorija od filma na sličnu temu (anatomija krize nekretnina i finansijske krize) „The Big Short“ (2015). Čini se da je to svesna Soderbergova odluka: iako će „The Laundromat“ dobijati packe zbog manjka originalnosti, verovatno nije postojao bolji način da se od priče o finansijama i komplikovanim prevarama načini pitak i zabavan film, a da se ipak njegov sadržaj ne „poglupi“ do kraja.

Ovaj film se, međutim, iskupljuje time što je struktura likova preglednija, a priča linearnija i fokusiranija. Odnosno, tačno se zna ko ima epizodnu funkciju u jednom od oglednih primera, ko pripada glavnom toku, a ko je narator. Možda nećemo dobiti Margo Robi u kadi, Selenu Gomez u kazinu ili pokojnog Entonija Burdena u kuhinji, ali će se zato Geri Oldman i Meril Strip žestoko potruditi da nas zabave i nasmeju do suza.

Kao što inače običava, Soderberg je sam sebi bio direktor fotografije i montažer potpisan pseudonimima. To ima i prednosti i nedostataka. Soderberg je, bez sumnje, izuzetno vičan zanatlija. Ima odlične instinkte da pronađe prave uglove da bi postigao maksimalni učinak i potpuno iskoristio potencijal izuzetno dizajnirane scenografije, a osećaj za ritam i dramatiku mu je istančan. Kada je reč o poslednjem, sjajno se poslužio muzikom irskog kompozitora Dejvida Holmsa. Stoga, kada se sve sabere, „The Laundromat“ može da se smatra prilično ispoliranim delom.

Ono što je problematično jeste Soderbergova u poslednje vreme religijska vernost mobilnom telefonu (u pitanju je ajfon, ali sada već i nema tolike razlike) kao uređaju za snimanje. Dotična sprava, međutim, zahteva „Mandušića Vuka“, odnosno Šona Bejkera („Tangerines“, „The Florida Project“) i poseban set anamorfnih objektiva da bi mogao da se približi nivou onoga što snima prava filmska kamera, analogna ili digitalna. Soderberg ipak ne uspeva da kao direktor fotografije uhvati svu tu dizajnersku raskoš.

Većini gledalaca ovo, međutim, neće ni najmanje smetati zbog toga što govorimo o Netfliksovoj produkciji. Film će kao takav biti distribuiran uglavnom po kućnim platformama od 18. oktobra. Do tada će „The Laundromat“ završiti festivalsku mini-turneju (Toronto, Cirih, San Sebastijan) i reda radi 27. septembra zaigrati i u američkim bioskopima... Zlu ne trebalo u sezoni nagrada u kojoj neće biti bez šansi makar za nominacije, ako se filmske institucije zažele nečeg ozbiljnog, a ipak dovoljno razigranog i pitkog.