Black Bag

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Teško da ima svestranijeg reditelja nego što je to Stiven Soderberg čiji celokupni pozamašni opus možemo prošarati ekstremnim dihotomijama. Angažovani ili zabavni Soderberg? Komercijalni ili eksperimentalni? Retro ili inovativni? Studijski ili indi? Tajna se verovatno skriva u autorovoj hiperaktivnosti (ni u najavljenoj penziji početkom 2010-ih nije dugo sedeo), „hands-on“ pristupu (svoje filmove često sam snima i montira), ekonomičnosti i utisku da se na njegovim snimanjima svi odlično zabavljaju.

Njegov najnoviji film Black Bag koji nam je upravo došao u bioskope po kriterijumima iz prošlog pasusa možemo definisati kao zabavni, komercijalni, retro i studijski Soderbergov film. Žanrovski, radi se o špijunskom trileru s mehanikom drame i diskretnim elementima komedije. Kao film u kojem „kul ljudi rade kul stvari“, on može biti lako otpisan kao trivijalan, ali makar zvezdana glumačka postava predvođena izuzetno rapoloženim Majklom Fazbenderom i Kejt Blančet, kao i trajanje od tek nešto preko 90 minuta, garantuju kvalitetnu zabavu. Na našu sreću, dobićemo i više od toga.

Prvo, reč-dve o naslovnom pojmu „crne torbe“. Za razliku od uopštenog tumačenja po kojem je to termin za tajnu i ilegalnu operaciju prikupljanja podataka, ovde imamo metaforu. Crna torba se ovde koristi kao termin da je određeni deo života operativca pod obavezom tajnosti, pa ga ne sme otkriti ni svom partneru, pa čak ni kolegama koji nemaju „klirens“ za taj podatak. „Crnu torbu“ je takođe moguće iskoristiti kao alibi i za aktivnosti koje nemaju veze s poslom, kao što su to, recimo, bračne prevare.

Tu dolazimo do specifičnosti Soderbergovog filma u odnosu na druge uratke sličnog žanra. Umesto tipičnih šablona po kojem su špijuni ili serijski zavodnici poput Džejmsa Bonda ili depresivni, moralno načeti usamljenici kao u romanima Džona Le Karea, ovde imamo situaciju s parovima među kolegama. Koliko je pametno ljubovati na takvom radnom mestu? Možda i ne baš ako se posao vrti oko tajni. Ali opet, ko će bolje razumeti nečiju potrebu da nešto drži u tajnosti od partnera i kolege koji takođe mora čuvati svoje tajne?

Soderberg preskače ekspoziciju i odmah počinje sa zapletom. Visokopozicioniranom agentu Džordžu Vudhausu (Fazbender) njegov prijatelj i nadređeni Mičam (Gustaf Skarsgord) daje informaciju da je u službi možda izdajnik koji nešto petlja s tajnim programom Severus što može imati posledice po globalnu bezbednost. Među osumnjičenima je i Džordžova supruga Ketrin Sent Žan (Blančet), te još četvoro kolega iz službe, a on ima nedelju dana vremena da ispita situaciju.

To ga dovodi u moralnu dilemu kome treba biti veran: supruzi koju voli više od bilo koga ili, pak, službi i zemlji kojoj služi. Metodični Džordž za koga kasnije saznajemo da nije imao problema da prokaže ni vlastitog oca, međutim, ima plan: sve osumnjičene će okupiti na večeri sa „zabavom i igrama“ kod sebe i Ketrin u kući. Ako sve ispadne idealno, otkriće krivca, pa će morati da počisti nered za sobom. Ako ne, makar će zamešati situaciju toliko da će ona početi da se raščišćava.

Osim Ketrin, osumnjičeni su njihov lucprdasti kolega Fredi (Tom Burk), njegova ljubomorna partnerka, analitičarka Klarisa (Marisa Abela), mladi i ambiciozni kolega Džejms (Rege-Žan Pejdž) i njegova devojka Zoi (Naomi Haris) koja radi kao psiholog na proceni zaposlenih. Ketrin dobija upozorenje da ne jede masalu koja je namenjena kolegama „pod merama“, dok će Džordž na njoj u toku naredne nedelje u tajnosti primeniti neke druge mere.

Špijunske trilere ugrubo možemo podeliti na tri grupe. S jedne strane, tu su akcione fantazije o junacima kao što su to Džejms Bond, Džejson Born, Itan Hant ili već neka varijacija na tu poznatu temu. S druge, imamo one dramski intonirane u kojima se misterije rešavaju poput ukrštenih reči (neka kao primer posluže filmovi s Majklom Kejnom u glavnoj ulozi). Takođe, imamo i one komične koji mogu varirati od direktnih parodija, preko pažljivo konstruisanih limunada za pokazivanje glumačkih raspona ili zvezdanih potencijala, pa do postmodernističkih prokazivanja apsurda kao kod braće Koen u Burn After Reading. Black Bag ima svoje „pipke“ u sve tri kategorije, ali možda ne baš na najočekivanijim mestima.

Dramski aspekt je tu najjasniji, budući da se relativno malo i u principu nespektakularno gine, akcioni spektakl se uglavnom vuče iz mogućnosi novih tehnologija za prismotru i intervenciju, a zapteljana misterija se raspliće dedukcijom. Komični momenti koji izviru iz atipične situacije „uparenih“ špijuna ovde su dovoljno podigrani da priča ne skrene u romantično-komični „skrubol“, dok akcija niskog intenziteta sprečava prelivanje prema „kaperu“. Što se tiče akcionih „špijunaca“, oni su tu prisutni samo u lagano humornim referencama: scenarista Dejvid Kep s kojim Soderberg u poslednje vreme intenzivno sarađuje bio je autor skripta za originalni filmski Mission Impossible, glumica Naomi Haris je igrala sekretaricu Manipeni u poslednja tri Bonda, dok bivši Bond iz 90-ih i ranih 2000-ih, Pierce Brosnan, ima ulogu direktora Artura Štiglica.

Svaka čast glumcima u epizodnim ulogama od Brosnana i Skarskorda koji zapravu imaju tek par trenutaka da zablistaju, preko Haris i Pejdža koji su pomalo čak i ograničeni jasnim, pomalo uštogljenim konceptima svojih likova, pa do Burka i Abele čiji su likovi dovoljno razbarušeni da mogu da podivljaju, a glumci makar da pokušaju da ukradu scenu. Svaka čast i Dejvidu Kepu na scenariju punom inteligentnih, duhovitih dijaloga kroz koje se likovi nadmudruju, skrivaju tajne i jedan drugog „uzimaju u rad“. Naravno, svaka čast i Soderbergu na tehničkim aspektima fotografije i montaže za koje opet koristi svoja dva alter-ega, Pitera Endrjuza i Meri En Bernard, jer tu sve teče glatko i upeglano, nenametljivo i potpuno u korist samog filma koji, iako je američke produkcije, odiše engleskim šarmom. Na kraju, pohvalu zaslužuje i „fri džez“ muzika Dejvida Holmsa koja pumpa napetost.

Međutim, najviše tereta nose dve glavne glumačke zvezde, Majkl Fazbender i Kejt Blančet, kojima ovde uspeva nešto gotovo nemoguće – da uštogljenost i formalnost prikažu kao nešto kul i seksi, i to kroz cerebralnost skoro robotskog nivoa, bez pokazivanja pravih emocija. Takav tip „kul“ hladnoće retko imamo priliku da vidimo u savremenoj kinematografiji, pogotovo ne u nekom pozitivnom kontekstu. Opet, jasno nam je da njihovi likovi nisu psihopate, a međusobna igra koju izvode njih dvoje glumaca je prava poslastica.

Kao reditelj, Stiven Soderberg se opet dokazuje kao dirigent savršeno skladnog orkestra koji izvodi neki klasičan, kompleksan, a opet izuzetno igriv komad u kojem ima mesta i za soliranje, ali i za timski rad. Tako smo dobili film kakav dugo nismo imali i kakvog smo se uželeli. Naravno, nije to film bez mane – ovako zabavan mogao bi da traje i malo duže, naročito u završnici, pa da naplata u našem zadovoljstvu bude i veća. Ali Black Bag svejedno ističe ranu kandidaturu za top-liste.

Presence

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U dugoj, plodnoj i nadasve raznolikoj autorskoj karijeri Stivena Soderberga koja podrazumeva barem po jedan film godišnje, uz ponešto rada i za televiziju, mogu se pronaći mnogi obrasci. Među njima ipak jedan dominira i možemo ga nazvati „jedan za publiku, jedan za sebe“. Soderberg je doista počeo kao „indi“ autor, ali su u Holivudu brzo shvatili da je itekako „bankabilan“, kako u smislu drama ili ozbiljnih trilera na velike teme koje su u datom trenutku u trendu, tako i u smislu „lakših nota“, kao što su žanrovski filmovi – akcije, trivijalniji trileri, komedije i mešavine istih. Kada snima „za sebe“, Soderberg, pak, najviše voli da eksperimentiše sa žanrovskim izražavanjem i sa dostignućima ne nužno skupe i profesionalne video-tehnologije, dakle foto-aparata i kamera na mobilnim telefonima.

Njegov najnoviji uradak, premijerno prikazan u noćnom programu Sandens festivala prošle godine, Presence, svakako je primer takvog filma iz Soderbergovog opusa. Za početak, hronološki dolazi nakon završetka trilogije o striperu „Magičnom Majku“, a zapravo nastavlja niz koji je autor uspostavio s Unsane (2018) i Kimi (2022) u smislu prostorno ograničenih filmova centriranih oko jedne fore. U ne nužno uspelom Unsane, to je bila estetika videa za prismotru pomoću koje pratimo mladu ženu zaključanu u ludnici protiv svoje volje, a u Kimi (samo-)nametnuta izolacija glavne junakinje koja dolazi u sukob s nadmoćnim protivnikom u tehno-trileru.

Sada naizgled imamo priču o duhovima na lokaciji „uklete kuće“, ali ispričanu upravo iz perspektive natprirodnog „prisustva“ iz naslova. Koncept nije nužno novi, budući da smo već gledali filmsku „pucačinu iz prvog lica“ Hardcore Henry (Ilja Najšuler, 2015), priču o duhovima većim delom iz prvog lica A Ghost Story (Dejvid Lauri, 2017), pa nedavno i „slešer“ iz perspektive koljača In a Violent Nature i kuću koja obavlja funkciju Foresta Gampa u Here. Ali imajući u vidu da se ovde radi o Soderbergu i vrlo pouzdanom scenaristi Dejvidu Kepu, jasno nam je da njih dvojica ovde imaju veće ambicije od reciklaže i preslagivanja filmskih „tropa“.

Uvodnom scenom u kojoj kamera prolazi kroz neosvetljene prostore u praznoj kući na sprat sve do pogleda kroz prozor u jednoj, ispostaviće se najznačajnijoj sobi se uspostavljaju pravila perspektive i estetike. Već u sledećoj vidimo agenticu za nekretnine (Džulija Foks) kako žuri unutra da se pripremi za sastanak s kupcima. Oni su porodica koju čine bračni par Rebeka (Lusi Liu) i Kris (Kris Saliven) s dvoje dece tinejdžerske dobi, Tajlerom (Edi Medej) i Kloi (Kalina Liang). Čini se da tu žustra karijeristkinja Rebeka vodi glavnu reč, da je Kris suviše mekan ili možda tup da bi je uspešno upozorio da se ne zaleće, a da je motiv za kupovinu možda preskupe kuće pripadnost školskom distriktu gde Tajler treba da nastavi svoju plivačku karijeru, dok Kloi tiho pati od za sada još neimenovane traume.

Čim se njih četvoro useli u kuću otkrivamo da savršena porodica, naime, nije ni izbliza toliko savršena kakvom se na prvi pogled čini. Rebeka ima neku frku na poslu koja će možda imati i finansijske i pravne posledice po oboje supružnika, pa Kris gleda da se, ako je ikako moguće, od toga zaštiti. Deca se ne slažu međusobno, jer prizemni sportista od brata sestru smatra cmizdravom ludačom, pritom je i naklonost roditelja podeljena, pa tako imamo situaciju da majka u svojoj favorizaciji „gura“ Tajlera, a otac štiti Kloi.

Natprirodno „prisustvo“ iz naslova je najjače upravo u Kloinoj sobi u kojoj najčešće i „boravi“ i čini se da je štiti od uticaja u kući dok se ona, saznajemo, oporavlja od smrti svoje najbolje prijateljice koja se navodno predozirala. Međutim, dolazak Tajlerovog druga Rajana (Vest Malholand) koji postaje i Kloina simpatija unosi nove tenzije. Posebno zato što je Rajan pomalo mračan lik, sin lokalnog farmaceuta i neka vrsta „dilera“ u školi...

Jasno, Presence nije baš klasičan horor, zapravo više funkcioniše kao porodična drama s natprirodnim elementima. Naravno, tu ima nešto „natprirodne intervencije“, pa čak i akcije u kratkim „rafalima“ kada stvari počinju da se pomeraju i tresu, a Kloi da se plaši. Ipak, čini se da je taj „kućni duh“ prema njoj blagonaklon i čak zaštitnički nastrojen, što je pomalo neočekivan štos, ali to ne vodi prema smirivanju tenzija, naprotiv. Ono što se isprva čini kao prednost takve postavke i njene dosledne dramaturške provedbe u čvrstom scenariju Dejvida Kepa će se do kraja pretvoriti u nedostatak jer se okreće na predvidljivost, očekivanu suspenziju neverice i „telefoniranje“ konačnog ishoda. Doduše, isto smo imali i prethodnoj saradnji dvojca na trileru Kimi.

Soderberg, sa svoje strane, na tu doslednost odgovara svojom u kojoj se drži zadatog stila, odnosno posmatranja iz te jedne i jedine izabrane perspektive koliko god je to moguće. To rezultira po pravilu dugim i neprekinutim scenama, čak sekvencama, sa samo tridesetak rezova za sat i po vremena trajanja, pa i određenom „traćenju vremena“ na hod, odnosno preletanje tog duha iz prostorije u prostoriju.

Reditelj je opet, pod uobičajenim pseudonimima, sam sebi montažer i direktor fotografije, pa održava kompletnu autorsku kontrolu nad time kako će film izgledati, usput se koristeći muzikom Zeka Rajana da „pumpa“ tenziju. Iznenađenje koje nam je priredio je, pak, to da, umesto mobilnog telefona kako se na prvi pogled čini, on snima foto-aparatom Sony Alpha9 III, i to u testnoj fazi proizvoda, u tajnosti i u kratkom vremenskom periodu.

Striktni koncept u neku ruku utiče i na glumce koji su po pravilu snimani iz daljine jer ih „prisustvo“ posmatra sa sigurne distance, pa onda ne mogu da se „razmašu“ kako bi to inače bio slučaj. Opet, takav pristup onda približavanja i retke rezove čini posebno značajnima, čime se prilično jasno naznačuje sled događaja. To postaje posebno problematično u scenama Rajanovih naoko nebuloznih monologa u krupnijim kadrovima, što može figurirati kao ušančivanje filma na jedinu moguću trasu, pa će na konačni sud uticati i to koliko se taj i takav jedini mogući kraj može „kupiti“.

Zbog toga, možda Presence kao film nije savršen, ali je zato kao dosledno izveden eksperiment prilično zanimljiv. Čak iako nije isprva bio ni originalan, a putem se potrošio i ušančio, doslednost eksperimenta začinjena s nešto pripovedačke veštine je ipak vrednost za sebe.

Kimi

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Voleli ga ili ne, neke stvari moramo priznati Stivenu Soderbergu: izuzetno je aktivan, efikasan i versatilan filmski autor.

Svesni smo, naravno, da je ona najava povlačenja sredinom prošle decenije bila poprilična farsa, ali ništa zato: nakon povratka nas je počastio filmovima kao što su južnjački caper ,,Logan Lucky“ (2017), postmoderna politička doku-drama ,,The Laundromat“ (2019), o čemu smo pisali s premijere u Veneciji, i vrlo dojmljivi neo-noar ,,No Sudden Move“ (2021). Naravno, provukao se tu i „odron“ kao što je horor-triler ,,Unsane“ (2018), zanimljiv samo zbog estetike „skrivene kamere“ jer je sniman mobilnim telefonom, te nepamtljiva drama ,,Let Them All Talk“ (2020), koja je zapravo služila kao portfolio izuzetnim glumicama da pokažu raskoš svog talenta.

Ako smo mislili da će zaobići trend korona-filmova, grdno smo se prevarili. Pred nama je uradak iz tog novog kinematografskog pravca ,,Kimi“, koji je odmah ušao u internetsku distribuciju, bez bioskopske. ,,Kimi“ se nastavlja na niz Soderbergovih „paranoidnih trilera“ započet filmom ,,Side Effects“ (2013) i nastavljen sa ,,Unsane“. Dok su na meti prvog (i najboljeg u toj seriji) bile farmaceutske korporacije, drugi je gađao „industriju“ privatnih institucija za lečenje psihičkih poremećaja, dok ,,Kimi“ za metu uzima tehnološke korporacije i kvalitativno se smešta u sredinu između dva prethodna filma.

Ako ćemo pravo, varirao je Soderberg u kvalitetu, a ne samo žanru, tematici i pristupu i pre povlačenja, pritom u principu gađajući lake mete u svojim „ozbiljnijim“ filmovima. Setimo se, uostalom, ,,Erin Brokovich“ (2000) i ,,Traffic“ (2000): ko se ne bi svrstao uz ekološku aktivistkinju protiv prljave korporacije i ko ne vidi problem u međunarodnoj trgovini drogom? U tom svetlu je ,,The Laundromat“ (2019) bio dobrodošao izuzetak, u smislu da se bavio temom pranja novca i verovatno najvažnijom aferom 21. veka, The Panama Papers, koja nije doživela da postane trend jer je bila promptno pospremljena pod tepih.

Naslovna Kimi je elektronski entitet poput Siri ili Alekse, od kojih se razlikuje po tome da iza nje stoje žive osobe, koje obrađuju prijavljene greške i sumnjive „strimove“, time joj pomažući da se uči. Naša junakinja Anđela Čajlds (Zoi Kravic) radi kao tehnička podrška za Kimi na ulaznom nivou, odnosno kao interpretatorka strimova. Pored toga, ona je agorafobičarka koja u principu ne izlazi iz stana čak ni da bi otišla kod zubara ili psihoterapeuta (kasnije ćemo otkriti zašto joj je terapija potrebna i šta je uzrok njenog poremećaja), ili da bi se videla s majkom (Robin Givens) ili sa dečkom Terijem (Bajron Bauers), sa kojim održava relativno slobodnu vezu. Korona, dakako, nije nimalo popravila stvari i samo ju je još više učvrstila u uverenju da se iz stana ne izlazi ni za živu glavu.

Jedan „strim“ sa posla će je, međutim, potaktnuti na akciju tako što će probuditi traumu iz njene recentne prošlosti. U prvom od sumnjivih zvučnih zapisa ona će naslutiti da se radi o seksualnom napadu koji ona mora prijaviti iako joj neposredni šef govori da se u to ne valja petljati. Anđela će dalje preko svog prijatelja hakera upasti u sistem i poslušati druge zapise s istog uređaja, a poslednji će biti ubistvo. Trag će je odvesti u neočekivanom pravcu, naterati da izađe iz kuće, te konačno dovesti u opasnost čak i u vlastitom domu...

Ako vam se scenario učini kao kompozit složen od poznatih elemenata, od Hičkokovog filma ,,Rear Window“ (1954), preko De Palminog ,,Blow Out“ (1981) i ,,Copycat“ (1995) Džona Amiela, pa sve do Finčerovog ,,Panic Room“ (2002), na pravom ste tragu. Scenarista Dejvid Kep (koji je napisao ,,Carlito’s Way“ (1993) i ,,Snake Eyes“ (1998) za Brajana de Palmu i ,,Panic Room“ za Dejvida Finčera) dosta je pokrao, uključujući i samog sebe. Sve to je fino ukalupio u okvir korone, začinio s kulturom straha, oslanjanjajući na tehnološka pomagala i življenja života u okviru četiri zida koje je pandemija propelirala i sa tinjajućim besom u američkom društvu, koji ponekad eksplodira u vidu uličnih protesta.

Sam scenario nema bilo kakvih viškova, gladak je i gibak (zbog čega film traje ugodnih 89 minuta i to u prilično jakom tempu), ali kako radnja odmiče od gledaoca naviknutog na elementarnu logiku, zahteva sve veću suspenziju neverice. Za početak, Anđela je kao lik nosilac (skoro) svih milenijalskih anksioza natrpanih u jednu osobu, glavni negativac je suviše zgodno izabran i „telefoniran“ već na startu... A obračun žgoljave Anđele i njenog dežmekastog i jednako hendikepiranog komšije sa trojicom rmpalija – plaćenih ubica za kraj deluje poprilično neverovatno.

Srećom pa je Soderbergova režija jednako efikasna kao Kepovo pripovedanje. Soderberg opet figurira kao sam svoj direktor fotografije (pod pseudonimom Piter Endjuz) i montažer (pod pseudonimom Meri En Bernard), čime ostvaruje potpunu kontrolu ne samo nad topografijom stana kao centralne lokacije (stan je, doduše, suviše prostran i šik da bi ga mogla održavati jedna radnica u kol-centru, ali pustimo sad to – ne može se oprema za snimanje filma sabiti u garsonjeru), nego i nad ritmom filma. Režiser se pritom znalački koristi i izvrsnim „saundtrackom“ Klifa Martineza koji fino dozira napetost, ali i dizajnom zvuka preko kojeg fiksira Anđelu kao našu tačku gledišta.

Glumački, sva pažnja je usmerena na Zoi Kravic, budući da je ona jedina zvezda u filmu, dok su ostali likovi manje-više epizodisti, a za njihove uloge su regrutovani redom holivudski „trećepozivci“. Možda je i tu reč o svesnoj autorskoj odluci, a moguće da se radi i o koronaškim budžetskim ograničenjima. Bilo kako bilo, ona se sa likom nosi solidno, koliko zna i ume. A pritom joj nije lako, jer je Anđela zapravo zamišljena kao prazno platno tek „zamrljano“ psihičkim poremećajima na koje mi kao gledaoci možemo slobodno projektovati svoja stajališta.

Na kraju svega, krilatica „not great, not terrible“ deluje kao nešto što može biti bez problema primenjeno na Kimi kao film. Načelno, film postavlja intrigantna pitanja u smislu toga kako se nosimo s (nametnutom ili samonametnutom) izolacijom, koliko smo spremni verovati korporacijama i žrtvovati privatne podatke radi kućnog komfora. I kako se naš moralni kompas drži sa svime time, ali ne uspeva da ih razradi do nivoa da bi bio zaista angažirajući. Kao trilerčić za kućno gledanje uz večeru ili pred spavanje, dakle bez nekih obaveza i jačeg angažmana, Kimi se nešto bolje drži, ali ni tu ne dobacuje dosta dalje od prolazne ocene.

No Sudden Move

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Ed Solomon

uloge: Don Cheadle, Benicio Del Toro, Craig muMs Grant, Brendan Fraser, Kieran Culkin, Julia Fox, Amy Seimetz, David Harbour, Noah Jupe, Lucy Holt, Frankie Shaw, Joe Hamm, Hugh Maguire, Ray Liotta, Bill Duke, Matt Damon

Steven Soderbergh svakako spada među najversatilnije autore i autore sa najizraženijom radnom etikom u savremenoj američkoj kinematografiji. Međutim, tempo od filma godišnje (uz intenzivan rad na televizijskim serijama pride) na različite teme, u različitim tonovima i po scenarijima različitih kvaliteta svakako odnosi svoj danak u smislu kvalitativne neujednačenosti filmova koji mogu biti puni pogoci, potpuni promašaji, ali i nešto između. Promašaji se po pravilu mogu opravdati kao eksperimenti koji su pošli po zlu, oni »nešto između« filmovi su verovatno tezge, dok su pogoci ono zbog čega Soderbergh zaslužuje status jednog od najcenjenijih filmskih autora današnjice.

Njegov najnoviji film No Sudden Move je »neo-noir« novohollywoodskog štiha smešten u Detroit 1954. godine u kojem se klasični motivi žanra poput rivalskih bandi, korumpiranih pandura, moćnih mogula i fatalnih žena ukrštaju s motivima rasprostranjene korupcije i strukturnog rasizma i klasizma. Vreme, mesto i glavni »McGuffin« za film nisu nipošto odabrani slučajno i prva asocijacija (automobilska industrija) je tačna. Moguće je da je Soderbergh hteo da napravi svoju varijaciju na temu Chinatowna (1974) Romana Polanskog, pa čak iako nije nadgradio svoj uzor (a nije), makar mu je dovoljno blizu prišao jer No Sudden Move prilično dobro »vozi« svoju priču.

Sekvenca kojom Soderbergh otvara film je zaista impresivna. Sveže pušten s robije, sitni-do-srednji kriminalac Curtis Goynes (Cheadle) ide peške kroz siva detroitska predgrađa nastanjena Afroamerikancima koja se nalaze relativno blizu centra grada (i koja će uskoro biti sravnjena sa zemljom u urbanističkom manevru), dok istovremeno ide i špica u retro-maniru u kojoj se pojavljuju imena glumaca i tehničke ekipe. Curtis je u poziciji da mu treba neki posao, pa ga njegov kolega Jimmy (Grant) spaja s misterioznim belim posrednikom Dougom Jonesom (Fraser) koji mu nudi »bejbisiterski« posao od tri sata posle kojeg će biti bogatiji za 5.000 dolara.

Partneri sa kojima Curtis mora da sarađuje su grubi i tupi Italijan Ronald Russo (Del Toro) i čudan tip imena Charley (Culkin), i to tako da Curtis i Russo čuvaju ženu (Seimetz) i decu svoje mete, administrativca Matta Wertza (Harbour), dok njega samog Charley pod pretnjom pištoljem tera u kancelariju da iz šefovog sefa ukrade jedan važan dokument. E, sad, lagani posao se ispostavlja zapravo užasno komplikovanim, psihopata Charley prebrzo izgubi živce, pa ga Curtis smakne, zbog čega i on i Russo moraju da se snalaze u šumi isprepletanih interesa.

Njih dvojica su u relativnoj nemilosti svojih šefova, Aldricka Watkinsa (Duke) i Franka Capellija (Liotta), Curtis zbog nelojalnosti i želje da se osamostali, Russo zbog tupavosti i toga što je na privatnom planu zagrizao preko svog limita, pritom je svet kojim se kreću jako kompleksan. S jedne strane, tu su finansijski interesi koji prevazilaze njihovo poimanje, a sa druge socijalni odnosi u kojima oženjeni muškarci imaju ljubavnice, a udate žene ljubavnike. Svi putevi vode do vrhova auto-industrije i visokopozicioniranih lokalnih političara, a i jedni i drugi u džepu imaju policiju oličenu u inteligentnom, ali beskrupuloznom poručniku Finneyu (Hamm). Čak i kad se domognu dokumenata koje mogu prodati za novac, pitanje je hoće li iz te situacije izvući živu glavu između ostalog i zbog toga što ne mogu da veruju jedan drugom.

Sve će biti kristalno jasno na kraju, kada na videlo izađe priroda tih dokumenata i kada advokat Lowen (Damon) održi svoj monolog, zbog čega će ovaj »period piece« noir zazvučati itekako aktuelno i dan-danas, pa tako opravdati svoju egzistenciju i priču punu naglih obrata. Put dotle će, međutim, biti prilično atmosferičan, tehnički doteran i glumački perfektan tako da nam neće ni na pamet pasti da je budžet za ovako stabilan film iznosio samo 8 miliona dolara. Likovi sami po sebi možda jesu prozaični i tipski za žanr (scenarista Ed Solomon je više »šljaker« nego autor s originalnim idejama), ali je glumačka podela izvanredna, a Soderberghov instinkt u vođenju ansambla posve ispravan.

Soderbergh briljira i u još dve uloge pod svojim uobičajenim pseudonimima, kao montažer (potpisan kao Mary Ann Bernard) i naročito kao direktor fotografije (potpisan kao Peter Andrews) snimajući scene širokougaonim »fish eye« objektivima tako da zamućenja i krivljenja na rubovima imaju i svoju dramaturšku funkciju. Uz savršeno uverljiv i detaljan dizajn koji verno rekreira vreme i mesto radnje (scenografija, kostimografija i rekvizita zaslužuju apsolutnu pohvalu), i odgovarajući džezerski skor Davida Holmesa, No Sudden Move je film starog kova kakav je uvek ugodno pogledati.

Let Them All Talk

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Deborah Eisenberg

uloge: Meryl Streep, Lucas Hedges, Diane Weist, Candice Bergen, Gemma Chan, Dan Algrant, John Douglas Thompson

Nemojte reći da niste bili upozoreni već samim naslovom. U filmu Let Them All Talk zaista svi živi govore li govore, pričaju i razgovaraju, toliko da sve podseća na filmovani teatar koji tek tu i tamo »ukači« dinamiku klasicističkog Woodyja Allena. Likovi su, naravno, situirani, opsednuti samim sobom i svojim životima, odnosno starošću koja im se odavno prikrala i spremna je da preuzme kompletnu životnu atmosferu. Ali dve su stvari koje Let Them All Talk čine interesantnim filmom: prvo, to je film o ženama koje se čine organskima, iako ne nužno »ženski film«, i drugo, to je film Stevena Soderbergha, jednog od najaktivnijih i najversatilnijih filmskih stvaralaca u Americi, od indie okruženja do Hollywooda.

Većina radnje je smeštena na prekookeanskom brodu, na liniji od New Yorka do Southamptona u Engleskoj. Nekome ko prati triviju neće biti teško prepoznati toponime iz najpoznatijeg prekookeanskog putovanja koje se završilo katastrofom, ali to ovde možemo pripisati slučaju-komedijantu, odnosno ironičnoj igri sudbine. U centru priče o ženama, pak, može biti samo jedna čiji ego može napuniti amfiteatar, kao skrojena za jednu od najboljih glumica svih vremena. Alice (Streep) je nagrađivana i cenjena spisateljica čiji status prevazilazi okvire tipičnog »ženskog pisma« i ona brodom putuje kako bi u Londonu primila nagradu toliko prestižnu da se čak ni ne dodeljuje svake godine, već prema potrebi. Kako iz zdravstvenih razloga ne može da putuje avionom, ona optira za »krstarenje« koje to nije, ali na njega liči, i sa sobom vodi svoju »sviru« koju sačinjavaju dve prijateljice iz studentskih dana i njen nećak, dok je na brodu takođe, bez njenog znanja, i njena nova agentica Karen (Chan) i njen rival, plodni pisac trivijalnih misterija Kelvin Kranz (Algrant) koji može da izbaci dve knjige godišnje, dok je ona u teškoj blokadi.

U sviti su, međutim, Susan (Wiest), žena koja se bavi aktivizmom u smislu borbe za oslobođenje žena osuđenih za zločine nad parterima koji su ih zlostavljali i Roberta (Bergen) koja na krstarenju kao da traži beg iz svog svakodnevnog života prodavačice u butiku, uverena da je zaslužila bolji život. Njih tri su u sporadičnom kontaktu od studentskih dana, Robertine ljubavne avanture koje su se loše končale su poslužile kao inspiracija za Alicine romane. Susan o tome nema naročiti stav i pokušava da bude tačka balansa i oslonca obema, dok Roberta pokušava da istrži nešto, materijalno i emocionalno, od Alice za koju misli da je parazitirala na njoj.

Sa druge strane, Tyler (Hedges) je Alicin omiljeni nećak i najbliže što ima nasledniku po »krvnoj liniji«, a ona je njemu ideja vodilja neke vrste i jedina osoba u njegovoj familiji koju on ne smatra banalnom i stida vrednom. Po prirodi stvari dobar dečko, on njoj figurira kao potrčko neke vrste, što će ga dovesti u neprilike u pod-zapletu koji on ima sa Karen čiji će interes za Alicin rad na novom romanu on krivo protumačiti kao interes za njega. Inače bi takva postavka predstavljala idealan »ulaz« za komediju zabune, ali Let Them All Talk nije takav film.

Ključ »misterije«, međutim, možda leži u neznancu (Thompson) koji svakog jutra izlazi iz Alicine sobe i koji je prati na plivanje... Iskusnijim gledaocima verovatno neće biti teško pogoditi preokret pri kraju filma jednom kada brod pristane i društvance se uputi na grob opskurne velške spisateljice koja je jako uticala na Alice. Takođe i pod-zapleti sa Karen i Kelvinom, a koji pokušavaju da raskrinkaju zakulisne igre u savremenom odumirućem izdavaštvu, deluju u priličnoj meri nedomišljeno i nerazrađeno.

Let Them All Talk se, uslovno rečeno, iskupljuje organskim dijalozima koji deluju skoro pa improvizovano, dok se »scenario« koji potpisuje autorica nagrađivanih kratkih priča i univerzitetska profesorka Deborah Eisenberg ponajpre liči na kolekciju vinjetica i crtica. U tom okruženju glumačka postava ima priliku da zablista. Srećom Meryl Streep ne preuzima ceo film, već samo njegovo centralno mesto (inače je sklona okupaciji celokupnog filmskog prostora ukoliko ne naleti na nekoga ko joj se može »suprotstaviti« ispred ili iza kamere), dok joj kontra-težu čine njeni partneri i partnerke, među kojima se ističe Candice Bergen, svojevremeno jedna od upadljivijih hollywoodskih lepotica, a sada izuzetno versatilna glumica koja zrači integritetom. Dobra stvar scenarija i Soderberghove interpretacije je i to da od Alice i Meryl Streep uspevamo tu i tamo predahnuti, dok Lucas Hedges, vrlo dobar kao Tyler, dobija solidnu minutažu na ekranu.

Steven Soderbergh se već pokazao i dokazao kao izuzetno plodan i raznovrstan filmski autor, od »indie« perioda sa Sex, Lies and Videotape (1989) kojim se upisao u istoriju kao najmlađi canneski pobednik, preko filmova koji određuju pravac kretanja Hollywooda, kao što su to Contagion (2011), Erin Brokovich (2000) i Traffic (2000) i ultimativnih filmova za srca i duše publike (Ocean’s serijal), pa do nekada srećnih, a nekada nesrećnih eksperimenata sa novim filmskim tehnologijama reda veličine Unsane (2018) i The Laundromat (2019) koji su snimljeni mobilnim telefonima. U Let Them All Talk Soderbergh dosta posla odrađuje sam, potpisujući se pseudonimima Peter Andrews kao direktor fotografije i Mary Ann Bernard kao montažer, pritom isprobavajući domete nove RED Komodo digitalne filmske kamere u situaciji bez dodatnog veštačkog osvetljenja, odnosno samo sa ambijentalnim i prirodnim. Vizuelno, rezultat je zadovoljavajući (u smislu da film ne izgleda ružno i amaterski), ali je opet daleko od nekog savršenstva, pa je u konačnici Let Them All Talk solidan film koji kvalitativno možemo smestiti negde u sredinu autorovog opusa i preporučiti za gledanje u slobodno vreme preko video-servisa ili, ako se prilika ukaže, u bioskopu.

The Laundromat

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Da je pameti kao što nije, „Panamski papiri“ bili bi otkriće veka i tačka od koje više ništa neće biti isto. Nažalost, sva je prilika da je šansa da se izborimo sa korupcijom na globalnom nivou nepovratno propuštena. Zbog čega je to tako, ostaje nam da se pitamo, ali narodu su generalno, naročito filmadžijama i dokumentaristima, očito mnogo zanimljivije istorijske ličnosti, krunisane glave, zvezde iz ove ili one industrije zabave, leteći ljudi u ogrtačima, tinejdžerske anksioze, ratovi, prirodne katastrofe i teorije zavere, na primer.

Novac je dosadan (osim kada bi ga trebalo trošiti), njegovi tokovi su komplikovani i dave. Ekonomija je takođe po definiciji dosadna sa papirima koji su puni nekih brojeva za koje je potrebna diploma ne bi li se rastumačili. Zbog toga su svoje, što dokumentarne, što igrane hagiografije dobili i Edvard Snouden i Džulijan Asanž, bez obzira na to koliko su nakon „herojskih“ dela napravili gadosti i trulih kompromisa kako bi zadovoljili nove gazde.

S druge strane, afera koja se bavi nečim supstancijalnim, našim i tuđim novcem zbog čijeg skrivanja propadaju škole, bolnice i putevi - nestala je iz medija jednom kada su dva advokata iz panamske firme Mosak-Fonseka završili u zatvoru. Seća li se uopšte još neko te dvojice - Jirgena Mosaka i Ramona Fonseke?

Ispada da ih se Stiven Soderberg ipak seća - i na tome mu možemo i moramo biti zahvalni. Njegov „The Laundromat“ (naslov označava javnu perionicu veša, odnosno veš mašinu koja radi na žetone, s tim da se ovde, logično, radi o pranju novca), premijerno prikazan na ovogodišnjoj Mostri, jeste filmsko delo vredno pažnje i kada je reč o odabiru teme i kada govorimo o razigranoj realizaciji.

Soderberg je sam po sebi raznovrstan autor koji ume da se dohvati svega i svačega žanrovski, stilski, tematski i budžetski. Može se reći da pred sobom imamo jednog od najagilnijih i najraznovrsnijih filmskih stvaralaca modernog doba, ma koliko mu filmovi diljem karijere bili neujednačenog kvaliteta. Njegova ostvarenja, s druge strane, često odišu ljudskošću, odnosno potrebom da se u svakoj ili iza svake priče kriju stvarni ljudi. Nekada je to direktno, kao u drami „Erin Brockovich“ (2000), nekada filozofski kao u rimejku „Solarisa“ (2002), nekada implicitno iskazano kroz humor kao u „Ocean's“ trilogiji i „Logan Lucky“ (2017).

U filmu „The Laundromat“, balansirajući između smrtno ozbiljne teme i pomalo brehtovskog pristupa koji je angažovan, i što da ne - povremeno humoran, Soderberg ispituje stvarne ili fiktivne (ali zbog toga ne manje verovatna) osobe na različitim stranama afere.

Prvo upoznajemo Mosaka (Geri Oldman koji pomalo karikira nemački akcenat) u funkciji naratora koji nam slikovito objašnjava poreklo novca kao merila vrednosti i sredstva plaćanja koristeći se kravama i bananama kao primerima zašto trampa nije uvek moguća. Uvek upadljivo obučen, bilo da je reč o plažnom kostimu ili smokingu, on se šeta po peščari, da bi nakon pronalaska bankarstva ušetao u koktel bar gde žurka počinje i gde mu se pridružuje Fonseka (Antonio Banderas u tipičnoj roli latino muškarčine).

Ljudska priča, međutim, počinje u stvarnom svetu, daleko od malopre opisanog vanvremenskog imaginarijuma. Elen Martin (Meril Strip u jednoj i najvećoj od nekoliko uloga ovde, ali da ne kvarimo užitak) i njen suprug (Džejms Kromvel) odlaze na krstarenje po jezeru sa prijateljima. Divan jesenji dan odjednom se pretvara u košmar kada naleti nevreme, brod potone, a Elen ostane udovica.

Ispada da je brod bio osiguran u prevarantskoj, fantomskoj osiguravajućoj kući čiji je vlasnik završio u zatvoru, a novac na ofšor računu negde na Karibima. U prevodu, na ime osiguranja ne mogu da se naplate ni porodična firma koja je organizovala krstarenje, ni Elen i drugi ožalošćeni koji su izgubili najmilije.

Dodatni udarac za Elen biće i to što će stan koji je kaparisala u Las Vegasu, gde je htela da provede penziju, biti prodat tajnovitom kupcu sa ofšor računom na istom mestu. To će je pokrenuti u akciju ispitivanja, istraživanja i praćenja novčanih tokova, a ispod površine naizgled mirne vode će otkriti ledeni breg mahinacija koje možda tehnički nisu ilegalne, ali su svakako duboko amoralne.

Mosak i Fonseka nisu baš birali klijente, kao ni podizvođače radova u svojoj velikoj finansijskoj shemi. Nije ih bilo briga peru li novac preko limitirano sposobnih zaposlenika kao što je bigamista Bonkemper (Džefri Rajt)... I to novac koji je pripadao narko-kartelu, trgovcima organima, korumpiranim političarima ili običnim „poštenim“ biznismenima kojima se više isplatilo da plate uslugu otvaranja računa i fiktivne kompanije njima dvojici nego da plate porez u sopstvenoj zemlji.

Ono što sledi su uglavnom primeri dati u segmentima, naslovljenim poglavljima između kojih se Mosak i Fonseka pojavljuju kao naratori koji objašnjavaju iskorišćeni mehanizam. Tu ima duhovitih, ali i potresnih momenata, a u epizodnim ulogama ćemo prepoznati plejadu internacionalnih glumaca poput Šeron Stoun, Matijasa Šenaertsa, Aleksa Petifera, Vila Fortea i drugih.

U smislu tretmana materijala, asocijacija je sasvim jasna: Adam Mekej i njegova stara majstorija od filma na sličnu temu (anatomija krize nekretnina i finansijske krize) „The Big Short“ (2015). Čini se da je to svesna Soderbergova odluka: iako će „The Laundromat“ dobijati packe zbog manjka originalnosti, verovatno nije postojao bolji način da se od priče o finansijama i komplikovanim prevarama načini pitak i zabavan film, a da se ipak njegov sadržaj ne „poglupi“ do kraja.

Ovaj film se, međutim, iskupljuje time što je struktura likova preglednija, a priča linearnija i fokusiranija. Odnosno, tačno se zna ko ima epizodnu funkciju u jednom od oglednih primera, ko pripada glavnom toku, a ko je narator. Možda nećemo dobiti Margo Robi u kadi, Selenu Gomez u kazinu ili pokojnog Entonija Burdena u kuhinji, ali će se zato Geri Oldman i Meril Strip žestoko potruditi da nas zabave i nasmeju do suza.

Kao što inače običava, Soderberg je sam sebi bio direktor fotografije i montažer potpisan pseudonimima. To ima i prednosti i nedostataka. Soderberg je, bez sumnje, izuzetno vičan zanatlija. Ima odlične instinkte da pronađe prave uglove da bi postigao maksimalni učinak i potpuno iskoristio potencijal izuzetno dizajnirane scenografije, a osećaj za ritam i dramatiku mu je istančan. Kada je reč o poslednjem, sjajno se poslužio muzikom irskog kompozitora Dejvida Holmsa. Stoga, kada se sve sabere, „The Laundromat“ može da se smatra prilično ispoliranim delom.

Ono što je problematično jeste Soderbergova u poslednje vreme religijska vernost mobilnom telefonu (u pitanju je ajfon, ali sada već i nema tolike razlike) kao uređaju za snimanje. Dotična sprava, međutim, zahteva „Mandušića Vuka“, odnosno Šona Bejkera („Tangerines“, „The Florida Project“) i poseban set anamorfnih objektiva da bi mogao da se približi nivou onoga što snima prava filmska kamera, analogna ili digitalna. Soderberg ipak ne uspeva da kao direktor fotografije uhvati svu tu dizajnersku raskoš.

Većini gledalaca ovo, međutim, neće ni najmanje smetati zbog toga što govorimo o Netfliksovoj produkciji. Film će kao takav biti distribuiran uglavnom po kućnim platformama od 18. oktobra. Do tada će „The Laundromat“ završiti festivalsku mini-turneju (Toronto, Cirih, San Sebastijan) i reda radi 27. septembra zaigrati i u američkim bioskopima... Zlu ne trebalo u sezoni nagrada u kojoj neće biti bez šansi makar za nominacije, ako se filmske institucije zažele nečeg ozbiljnog, a ipak dovoljno razigranog i pitkog.

Logan Lucky

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Rebecca Blunt

uloge: Channing Tatum, Adam Driver, Riley Keough, Daniel Craig, Katie Holmes, Farrah Mackenzie, David Denman, Seth MacFarlane, Jack Quaid, Brian Gleeson, Katherine Waterston, Dwight Yoakam, Sebastian Stan, Hilary Swank, Macon Blair

Nakon četvorogodišnjeg odmora od filma, versatilni reditelj Steven Soderbergh se vratio na velika vrata sa nečim što se čini baš kao njegov štih: komičnim trilerom u čijem centru stoji elaborirana pljačka. Premisu njegovog najnovijeg filma Logan Lucky je vrlo lako opisati kao ruralni, južnjački “twist” na autorovu komercijalno najuspešniju Ocean’s trilogiju, na šta se u filmu na jednom mestu vrlo duhovito referira (pljačka motodroma u Charlotteu za vreme NASCAR utrke Coca Cola 600 opisana je kao "Ocean’s 7-Eleven"), ali posredi je mnogo više od stereotipnog izrugivanja sa ruralnim, pritupastim južnjacima i pucanja na lake poene tipa Dukes of Hazard.

Mozgovi operacije su dvojica naslovne braće i njihova sestra čiju familiju bije glas da su generalno malo tupavi i od pamtiveka baksuzi. Oba ta epiteta se donekle mogu primeniti na starijeg brata Jimmyja (Tatum), nekadašnju lokalnu zvezdu američkog fudbala kojeg je povreda noge koštala ne samo profesionalne karijere, već i šansi za uspešan život. On je upravo otpušten sa posla na građevini kao rizik za osiguranje, a njegova bivša žena Bobby Jo (Holmes) se sprema da odvede kćerku (Mackenzie) preko državne granice gde je njen novi tupavi, ali zato bogati muž Moody (Denman) otvorio novi auto-salon. U “porodičnu kletvu”, pak, veruje mlađi brat Clyde (Driver), šanker i veteran rata u Iraku koji je na oltar domovine položio svoju šaku, pa sada ima protezu. Pre toga je, saznajemo, bio u popravnom domu jer je svom bratu pomagao u loše osmišljenoj pljački. Kletva kao da nije dotakla sestru Mellie (briljantna Riley Keough, Elvisova unuka publici poznata kao jedna od zarobljenih rodilja u Mad Max: Fury Road i kao predatorska šefica operacije sa pretplatom na časopise u American Honey), lokalnu frizerku i ljubiteljicu brze vožnje.

Kako je Jimmy radio na sanaciji motodroma, prokužio je kako se transportira novac (labirintom vakuumskih cevi direktno u ogroman podzemni sef), ali mu za poduhvat treba pomoć stručnjaka za obijanje po imenu Joe Bang (Craig) koji se nalazi u zatvoru. Ništa zato, Jimmy ima plan i za to, a kao bonus će dobiti i njegovu dvojicu zaista tupave braće (Quaid, Gleeson), pa će ekipa biti manje-više kompletirana što se tiče svesnih učesnika. Oni nesvesni će se, pak, uklopiti već nekako, a užasno smešna provedba plana uključuje kodiranje pomoću žohara pofarbanih lakom za nokte, neredima u zatvoru motiviranim knjigama i serijom Game of Thrones, zaista improviziranu eksplozivnu napravu i hrabar plan kako se otresti vlasti, NASCAR-a i drugih zainteresiranih.

Opet, Logan Lucky nije samo “heist” ili “caper” triler, a naročito nije običan izdanak istog koji do u nedogled reciklira The Sting ili makar Ocean’s filmove. Soderbergh, i sam poreklom s Juga, je mnogo zainteresiraniji za kulturni milje tog dela Amerike, a ono što u potpunosti “hvata” je ritam i nešto usporeniji tempo svega toga. Jasno, ono što priliči kazinima u Las Vegasu ili bankama u New Yorku (sva ta luda brzina poduhvata i “hi-tech” potkovanost pljačkaša) jednostavno ne paše vrućem, na NASCAR napaljenom Jugu i svetu budalastih seljaka, pa reditelj to poštuje do maksimuma.

On takođe poštuje i svoje likove, što je redak primer za ovakve filmove, i savršeno ih koristi da bi istakao lokalni kolorit i podvukao jako važnu poentu. Oni možda svi odreda deluju bleskasto i nesposobno za bilo kakvo planiranje udruženog zločinačkog poduhvata, ali će nas iznenaditi svojim zdravorazumskom visprenošću i, zašto ne, čovečnošću. To je ujedno i izjava o socijalnom stanju u ruralnoj Americi i tom osećaju izgubljenosti u vremenu i sve kompleksnijim klasnim odnosima, premda nimalo pamfletska i bombastična i pritom zapakovana u vrhunsku zabavu.

Soderbergh se takođe sasvim fino zeza sa glumcima, omogućivši im da se zabavljaju igrajući neki u tipu, a neki sasvim kontra istog. Iako se Channing Tatum proslavio prvo kao plesač, pa kao akcijaš, pa kao komičar, vrlo često upravo kod Soderbergha, ovde se još jednom, nakon sjajne uloge u Foxcatcheru, potvrđuje kao glumac sa žicom i za dramu. Driverov osećaj za “deadpan” komediju je vrhunski, dok je Riley Keough, čini se, pun pogodak kada igra južnjakinju bilo kakve sorte i kada može da nosi trashy, opskurnu odeću. Van tipa je svakako recentno bivši Bond Daniel Craig koji se sjajno zabavlja igrajući tetoviranog i izblajhanog karijernog kriminalca, premda ga na nekoliko mesta izdaje akcenat. Katie Holmes sjajno prolazi kao lajava bivša žena koja je igrom slučaja bolje prošla u životu, što isto važi za Hilary Swank u ulozi zagrejane agentica FBI-ja.

Logan Lucky žrtvuje realističnost radi faktora zabave, što samo po sebi nije problem, premda zatvor koji deluje kao hotel ispada kao nepotrebno šašava epizoda. Drugi, malo veći problem je sa klimavom motivacijom likova za poduhvat i malo suviše savršenom izvedbom istog, bez obzira na probleme koji iskrsavaju. No dobro, Soderbergh se iskupljuje makar time da nam kao publici veruje dovoljno da nismo retardirani, pa da mora da nam crta svaki korak. Takođe, pohvalno je što nema “evo kako ćemo” montaža.

Treći problem, onaj strukturni, ipak nije tako lako zanemariti. Radi se o inflaciji pod-zapleta i likova koji se u njima pojavljuju. Primer za to je prilično klimavo utemeljena i ne baš potrebna ljubavna priča sa Katherine Waterston u ulozi doktorke koja je u srednjoj školi bila zagledana u Jimmyja. Primer za to je i sukob između Moodyja i Mellie kojem i pored očitih kontrasta (bogatstvo – siromaštvo, hvalisavost – skromnost, glupost – promućurnost, na kraju krajeva i Ford – Chevy) fali motivacije. Primer je i karikaturalno zli upravnik zatvora (Yoakam), a naročito zaplet sa britanskim magnatom energijskih pića (MacFarlane), sponzorom NASCAR tima i nekom vrstom dežurnog kretenoidnog negativca. Čak se i kćerkinom izboru za malu miss posvećuje suviše vremena. Jasno je da Soderbergh time pokušava da oslika dubinsku sliku te dobrohotne, gostoljubive i u svojoj blentavosti simpatične ruralne Amerike, ali ih je naprosto previše i to opterećuje film.

Taj problem izvire iz scenarija i možda ga ne bi bilo pošteno pripisivati Soderberghu kao reditelju. Štos je, međutim, u tome što je potpisana scenaristkinja Rebecca Blunt očito fiktivna osoba iza koje se neko krije. Postoje razne teorije ko bi to mogao biti, a najsmislenijih nekoliko vode nazad do Soderbergha i njegovog okruženja. Reditelj se već tradicionalno potpisuje pseudonimima kao montažer i direktor fotografije, pa zašto ne bi i kao scenarista. A ako to nije on sam, onda je sasvim moguće da je u pitanju njegova sadašnja supruga Jules Asner ili, pak, bivša Betsy Brantley, a sasvim je moguće da je u tome prste i imao i Channing Tatum. Svi su oni vezani za južnjački milje, pa nisu nemoguće opcije. No, osoba potpisana kao Rebecca Blunt, ko god to bio, napisala je scenario u kojem je meandriranje koliko-toliko pokriveno sa osećajem za doziranje, što je Soderbergh nastavio sa svojom režijom. Gospođice Blunt, dobrodošli u Hollywood, gospodine Soderbergh, dobrodošli nazad!

Side Effects

2013.

scenario: Scot Z. Burns

režija: Steven Soderbergh

uloge: Rooney Mara, Jude Law, Catherine Zeta-Jones, Channing Tatum

Steven Soderbergh je snimio još jedan film, sa poznatim glumcima, intrigantnim zapletom i simpatičnim vizuelnim identitetom. Premijera filma zakazana za post-oscarovsku sezonu govori o tome da film nema nekih preteranih ambicija u lovu na sledeće Oscare i Zlatne Globuse, imajući u vidu da publika i kritika često zaboravljaju filmove objavljene pre leta. Takođe, treba imati u vidu da je u pitanju reditelj sa prosečnom stopom od dva filma godišnje, koji variraju i u kvalitetu, i u ambicijama, bilo komercijalnim, bilo umetničkim. Pogledajmo znamenitiju filmografiju ovog autora, a tu ćemo naći i tupave akcije i ensemble cast spektakularne franšize, i komedije i angažovane procesne drame, filmove bazirane na istraživačkom novinarstvu i psihološke studije. Reč je, dakle, o heterogenom i plodnom autoru od koga se može svašta očekivati. Kasnije iste godine je izašao još jedan Soderberghov film, biopic o Liberaceu, a kruže glasine da će reditelj posle toga uzeti odmor od filma i posvetiti se drugim formatima, pre svega kablovskoj televiziji.

Side Effects je inteligentan i zabavan film, kritičan do patoloških pojava u društvu, ali ne gnjavi, intelektualan, ali ne-elitistički, napet i pun zapleta i preokreta, ali bez generičkih akcionih flastera. I taj koncept filma, uz odlično odabrane glumce i vizuelna rešenja, je ujedno i njegova jaka strana. Opet, takav koncept filma dovešće film u nezgodnu poziciju i pokazaće se kao izuzetno otežavajuća okolnost.

 

Priča bi išla otprilike ovako: depresivna mlada žena Emily (Mara) očekuje povratak svog muža Martina (Tatum) sa četvorogodišnje robije zbog insajderske trgovine i berzanske prevare. Iako bi to trebalo da bude srećniji period, njeno stanje se ne menja, čak se pogoršava i Emily pokuša samoubistvo, što je dovodi u psihijatrijsku bolnicu za hitne slučajeve, gde njen slučaj preuzima Dr Banks (Law), koji joj odobrava ambulantno lečenje i u saglasnosti sa Emilynom prethodnom terapeutkinjom Dr Siebert (Zeta-Jones), prepisuje pacijentkinji neortodoksni novi lek sa čudnim nuspojavama. Kada Emily ubije Martina u stanju mesečarenja, počinje sudski proces, koji može imati samo dva ishoda: ili je kriva sama Emily ili je kriv njen psihijatar koji joj je prepisao pogrešan lek zbog sopstveniih previda. Film prati peripetije oko procesa uzrokovane time što Dr Banks jednostavno ne odustaje i ne prihvata ulogu nasamarenog, rizikujući još veću štetu za svoju praksu i privatni život da bi došao do istine na kraju. Dalje otkrivanje bi bio spoiler.

Film počinje kao angažovana drama, sa lagano propovedničkim tonom o poslovnoj etici (Martin je robijao zbog nedostatka iste) i zavisnosti američkog društva od lekova, što se spaja u razmatranje morala farmaceutskih kuća koje naručuju istraživanje lekova i njegovo reklamiranje po svaku cenu, čak iako nije dovoljno razvijen ili ispitan, da bi negde na polovini postao klasičan triler prevare (nalik na mađioničarske trikove, nije suština ono što vidimo, nego ono što se događa u pozadini), u maniru Hitchcockovih filmova, ali i B-trilera 90-ih (tipa Wild Things), gde se sve vreme odigrava partija nadmudrivanja između troje učesnika, savezništva se sklapaju i razaraju po potrebi. Ono što film obećava u prvoj polovini ne donosi u drugoj, ali donosi nešto sasvim novo. I tu imamo višestruki rizik: film pokušava da bude sve odjednom, i angažovan, i pomalo popujući, i zabavan i intelektualan. Pokušava, što ne znači da uspeva: oni koje film navuče sa početnom angažovanošću će se izgubiti u trivijalijama prezapletene druge polovine, oni koji bi hitchcockovske zagonetke možda neće izdržati prespori prvi deo, a pored toga tu su i problemi sa rupama u zapletu kako se film bliži kraju. Iako na filmu to deluje donekle smisleno i pažljivo urađeno, ipak gledaocu sa solidnim znanjem o spoljnom svetu rasplet filma će izgledati nategnuto, u najboljem slučaju.

 

Poslednje, možda i najmanje važno, je stereotipni tretman glavnih likova: Martin je klasična japi baraba, sa možda malo finijim manirima od uličnih, Emily je klasična provincijalna glupačica koja je teško podnela promenu u ničim zasluženom životu na visokoj nozi, Dr Banks je, naravno, Britanac, čime se objašnjava njegova predanost poslu psihijatra, nasuprot sklonosti ka komercijalizaciji i biznis-mešetarenju za koje se optužuju američki psihijatri, pre svega dr Siebert, ali i svi oni iz raznih profesionalnih udruženja i farmaceutskih kuća. Američka materijalističnost i samoživost posebno dolazi do izražaja kroz lik samoljubive, plitkoumne i neučtive Banksove žene (Vinessa Shaw). Ipak, glumci su u svojim zadacima sigurni i uverljivi, Tatum briljira u pasivnoj agresivnosti, Rooney Mara dodaje već drugu značajnu, zahtevnu i karakternu ulogu koja će joj pomoći u daljoj karijeri (nakon uloge Lisbeth Salander u američkoj verziji prvog dela Millenium trilogije), Jude Law je standardno dobar u pomalo nižem ključu od njegovih uobičajenih uloga, a Catherine Zeta-Jones se re-inventirala, pošto joj više ne prolaze uloge klasičnih lepotica, u ovom filmu se opredila za „smart is sexy“ pristup, koji joj stoji, a i primeren je filmu.

Side Effects je dobar film, ali ne sjajan. Jako zavisi od gledaočevih očekivanja. Ko očekuje nešto veliko i genijalno, to neće dobiti i biće razočaran. Ako očekujete sto minuta dobre filmske zabave, to ćete i dobiti, u solidnim količinama.