Presence

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U dugoj, plodnoj i nadasve raznolikoj autorskoj karijeri Stivena Soderberga koja podrazumeva barem po jedan film godišnje, uz ponešto rada i za televiziju, mogu se pronaći mnogi obrasci. Među njima ipak jedan dominira i možemo ga nazvati „jedan za publiku, jedan za sebe“. Soderberg je doista počeo kao „indi“ autor, ali su u Holivudu brzo shvatili da je itekako „bankabilan“, kako u smislu drama ili ozbiljnih trilera na velike teme koje su u datom trenutku u trendu, tako i u smislu „lakših nota“, kao što su žanrovski filmovi – akcije, trivijalniji trileri, komedije i mešavine istih. Kada snima „za sebe“, Soderberg, pak, najviše voli da eksperimentiše sa žanrovskim izražavanjem i sa dostignućima ne nužno skupe i profesionalne video-tehnologije, dakle foto-aparata i kamera na mobilnim telefonima.

Njegov najnoviji uradak, premijerno prikazan u noćnom programu Sandens festivala prošle godine, Presence, svakako je primer takvog filma iz Soderbergovog opusa. Za početak, hronološki dolazi nakon završetka trilogije o striperu „Magičnom Majku“, a zapravo nastavlja niz koji je autor uspostavio s Unsane (2018) i Kimi (2022) u smislu prostorno ograničenih filmova centriranih oko jedne fore. U ne nužno uspelom Unsane, to je bila estetika videa za prismotru pomoću koje pratimo mladu ženu zaključanu u ludnici protiv svoje volje, a u Kimi (samo-)nametnuta izolacija glavne junakinje koja dolazi u sukob s nadmoćnim protivnikom u tehno-trileru.

Sada naizgled imamo priču o duhovima na lokaciji „uklete kuće“, ali ispričanu upravo iz perspektive natprirodnog „prisustva“ iz naslova. Koncept nije nužno novi, budući da smo već gledali filmsku „pucačinu iz prvog lica“ Hardcore Henry (Ilja Najšuler, 2015), priču o duhovima većim delom iz prvog lica A Ghost Story (Dejvid Lauri, 2017), pa nedavno i „slešer“ iz perspektive koljača In a Violent Nature i kuću koja obavlja funkciju Foresta Gampa u Here. Ali imajući u vidu da se ovde radi o Soderbergu i vrlo pouzdanom scenaristi Dejvidu Kepu, jasno nam je da njih dvojica ovde imaju veće ambicije od reciklaže i preslagivanja filmskih „tropa“.

Uvodnom scenom u kojoj kamera prolazi kroz neosvetljene prostore u praznoj kući na sprat sve do pogleda kroz prozor u jednoj, ispostaviće se najznačajnijoj sobi se uspostavljaju pravila perspektive i estetike. Već u sledećoj vidimo agenticu za nekretnine (Džulija Foks) kako žuri unutra da se pripremi za sastanak s kupcima. Oni su porodica koju čine bračni par Rebeka (Lusi Liu) i Kris (Kris Saliven) s dvoje dece tinejdžerske dobi, Tajlerom (Edi Medej) i Kloi (Kalina Liang). Čini se da tu žustra karijeristkinja Rebeka vodi glavnu reč, da je Kris suviše mekan ili možda tup da bi je uspešno upozorio da se ne zaleće, a da je motiv za kupovinu možda preskupe kuće pripadnost školskom distriktu gde Tajler treba da nastavi svoju plivačku karijeru, dok Kloi tiho pati od za sada još neimenovane traume.

Čim se njih četvoro useli u kuću otkrivamo da savršena porodica, naime, nije ni izbliza toliko savršena kakvom se na prvi pogled čini. Rebeka ima neku frku na poslu koja će možda imati i finansijske i pravne posledice po oboje supružnika, pa Kris gleda da se, ako je ikako moguće, od toga zaštiti. Deca se ne slažu međusobno, jer prizemni sportista od brata sestru smatra cmizdravom ludačom, pritom je i naklonost roditelja podeljena, pa tako imamo situaciju da majka u svojoj favorizaciji „gura“ Tajlera, a otac štiti Kloi.

Natprirodno „prisustvo“ iz naslova je najjače upravo u Kloinoj sobi u kojoj najčešće i „boravi“ i čini se da je štiti od uticaja u kući dok se ona, saznajemo, oporavlja od smrti svoje najbolje prijateljice koja se navodno predozirala. Međutim, dolazak Tajlerovog druga Rajana (Vest Malholand) koji postaje i Kloina simpatija unosi nove tenzije. Posebno zato što je Rajan pomalo mračan lik, sin lokalnog farmaceuta i neka vrsta „dilera“ u školi...

Jasno, Presence nije baš klasičan horor, zapravo više funkcioniše kao porodična drama s natprirodnim elementima. Naravno, tu ima nešto „natprirodne intervencije“, pa čak i akcije u kratkim „rafalima“ kada stvari počinju da se pomeraju i tresu, a Kloi da se plaši. Ipak, čini se da je taj „kućni duh“ prema njoj blagonaklon i čak zaštitnički nastrojen, što je pomalo neočekivan štos, ali to ne vodi prema smirivanju tenzija, naprotiv. Ono što se isprva čini kao prednost takve postavke i njene dosledne dramaturške provedbe u čvrstom scenariju Dejvida Kepa će se do kraja pretvoriti u nedostatak jer se okreće na predvidljivost, očekivanu suspenziju neverice i „telefoniranje“ konačnog ishoda. Doduše, isto smo imali i prethodnoj saradnji dvojca na trileru Kimi.

Soderberg, sa svoje strane, na tu doslednost odgovara svojom u kojoj se drži zadatog stila, odnosno posmatranja iz te jedne i jedine izabrane perspektive koliko god je to moguće. To rezultira po pravilu dugim i neprekinutim scenama, čak sekvencama, sa samo tridesetak rezova za sat i po vremena trajanja, pa i određenom „traćenju vremena“ na hod, odnosno preletanje tog duha iz prostorije u prostoriju.

Reditelj je opet, pod uobičajenim pseudonimima, sam sebi montažer i direktor fotografije, pa održava kompletnu autorsku kontrolu nad time kako će film izgledati, usput se koristeći muzikom Zeka Rajana da „pumpa“ tenziju. Iznenađenje koje nam je priredio je, pak, to da, umesto mobilnog telefona kako se na prvi pogled čini, on snima foto-aparatom Sony Alpha9 III, i to u testnoj fazi proizvoda, u tajnosti i u kratkom vremenskom periodu.

Striktni koncept u neku ruku utiče i na glumce koji su po pravilu snimani iz daljine jer ih „prisustvo“ posmatra sa sigurne distance, pa onda ne mogu da se „razmašu“ kako bi to inače bio slučaj. Opet, takav pristup onda približavanja i retke rezove čini posebno značajnima, čime se prilično jasno naznačuje sled događaja. To postaje posebno problematično u scenama Rajanovih naoko nebuloznih monologa u krupnijim kadrovima, što može figurirati kao ušančivanje filma na jedinu moguću trasu, pa će na konačni sud uticati i to koliko se taj i takav jedini mogući kraj može „kupiti“.

Zbog toga, možda Presence kao film nije savršen, ali je zato kao dosledno izveden eksperiment prilično zanimljiv. Čak iako nije isprva bio ni originalan, a putem se potrošio i ušančio, doslednost eksperimenta začinjena s nešto pripovedačke veštine je ipak vrednost za sebe.

Come Play

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Jacob Chase

uloge: Azhy Robertson, Gillian Jacobs, John Gallagher Jr, Winslow Fegley, Rachel Wilson

Horor kao žanr je najefikasniji kada se strahom ne bavi samo na njegovom pojavnom, manifestacionom nivou. Simbolička i metaforička komponenta tog straha su svakako pametnije, dosta često i strašnije od prostog prepadanja gledalaca. U tom smislu, Come Play, iako nije baš najoriginalniji i najdubokoumniji horor film svih vremena, dolazi kao relativno osveženje ove prilično mršave godine koja i sama izgleda kao horor-film.

Reditelj filma Jacob Chase kojem je ovo debi u dugometražnom formatu, a inače uglavnom radi kao montažer, veliki je fan horora i to se vidi u poigravanju sa konceptima i klišeima. Simpatičan komadić trivije je i to da je jedno vreme bio vlasnik malog biznisa kuće duhova. Come Play deluje kao ekspanzija jedne od bezbrojnih priča Stephena Kinga, a zapravo je nadogradnja autorovog prethodnog kratkog filma Larry, od kojeg posuđuje samo monstruma koji ima potencijala da postane franšizno čudovište u doglednoj budućnosti.

U centru priče stoji autistični dečak Oliver (Azhy Robertson) koji ne govori, već koristi telefonsku aplikaciju komunikatora i koji je toliko opsednut Sunđer-Bobom da dotični crtani film može beskonačno dugo gledati. Oliver pati zbog svoje različitosti u školi, naročito kada se nađe na meti nasilnika predvođenih njegovim nekadašnjim drugom Byronom (Fegley). Kod kuće su pod pritiskom, pak, roditelji: majka Sarah (Jacobs) se po ceo dan bavi sinovljevim potrebama, što je vrlo nezahvalan posao koji je iscrpljuje i stavlja pod stalni pritisak, a otac Marty (Gallagher) radi nekoliko poslova, pa ga uglavnom nema kod kuće, a kada se pojavi sa nekim poklonom ili spreman da se sinom poigra, postaje njegov instant-heroj.

Monstrum Larry, pak, nije tipičan monstrum iako tako izgleda svojom veličinom i disproporcionalnim udovima. On je lik iz elektronske slikovnice, odnosno aplikacije koja se sama po sebi instalira na telefonima, tabletima, kompjuterima i »smart« televizorima, dok se po kući i spoljnom svetu kreće samo tamo gde ima struje koju koristi kao pogonsko gorivo. Pričicu, rimovanu i ilustrovanu jednostavnim potezima voštanih bojica, naravno, treba pročitati do kraja. Štos sa Larryjem je, pak, taj da on samo želi prijatelja, po čemu se suštinski ne razlikuje od Olivera, ali prijateljstvo s njim ima svoju cenu...

U početku podtekst filma je zanimljiv jer se bavi višestrukim užasima onoga što se zove život, posebno ako taj život nije ni na koji način privilegovan. Sarah i Marty su relativno siromašni, briga o Oliveru im iscrpljuje resurse, što je horor sam po sebi, svađaju se, što je takođe horor. Oliverov autizam i »zaključanost« u unutrašnjem svetu svakako su strašni za njega. Konačno, tu je i onaj filozofski nivo usamljenosti i nerazumevanja su svakako strašni i više nego aktuelni u pandemijskoj godini koja podstiče jednu ili drugu formu asocijalnog ponašanja. Glumci su na visini zadatka, a Chase, čini se, zna šta radi, pa u prvoj polovini filma Come Play deluje kao nešto što može biti najbolji horor-film ove godine.

Nisu loše ni »set piece« scene bazirane na prepadima i poigravanjima sa percepcijom u kojima dozirano otkrivamo sve više i više o Larryju. Jasno, ima tu više elemenata pozajmljenih iz drugih filmova, za početak Larryja možemo zamisliti kao derivat Babadooka, pregorevanje sijalica je efektno, ali i očekivano i više puta viđeno, a koncept čudovišta koje u kuću ulazi putem tehnologije je štos iz originalnog Poltergeist filma. Kombinujući te elemente, Chase svejedno odaje utisak da ima originalnu i celovitu ideju.

Do pada, međutim, dolazi u drugoj polovini filma jer autor ne uspeva da svoje ideje i pitanja koje je otvorio »zapakuje« drugačije nego u formi tirade o opasnosti ovisnosti o tehnologiji. Taj neo-luditski stav, sam po sebi konzervativan, Chase dodatno podvlači insistiranjem na porodičnom zajedništvu, roditeljskoj ljubavi i nužnosti žrtve, što su dobro poznate »family values« mantre. Nesklad sa idejama o inkluziji i hororu usamljenosti pre svega tako postaje frapantan, a žrtvom postaju oni zanimljiviji delovi i originalnije ideje u filmu.

Opet, Come Play, nesavršen kakav je, interesantan je dugometražni prvenac, ali i svojevrsno upozorenje o izazovima transfera sa kratkog na dugi format. Kratki filmovi su sami po sebi koncentrovaniji i koncizniji, određena logička preskakanja mogu biti uračunata u to tako da ne smetaju previše dokle god je poenta jasna, ali kod dugog metra su pravila igre malo drugačija, a nedoslednosti uočljivije.

The House / Huset

2016.

scenario i režija: Reinert Kiil (uz prevodilačke usluge Jana Helgea Lillevika)

uloge: Mats Reinhardt, Frederik Wolf, Sondre Krogtoft Larsen

Nacistički oficir Kreiner (Reinhardt) i vojnik Fleiss (Wolf) nakon što su izgubili svog vezistu moraju sprovesti zarobljenog borca Norveškog Pokreta Otpora Runea (Larsen) kroz zavejanu šumu. Kako ih kompas zeza, a karte nisu baš precizne, orijentacija im je problem. Sreća u nesreći je da nalete na veliku, osamljenu kuću na proplanku gde se makar mogu odmoriti, oporaviti i sačekati da oluja prođe. Ali, kako smo na terenu horora, kuća na osami je retko kad dobra vest...

Pripremite se, dakle, za klasične paranormalne aktivnosti. Sve počinje pomalo začudno, ali ne baš izravno opasno: u kući nema žive duše, ali je na štednjaku toplo jelo i radio je uključen i sam menja stanice. Tu je negde i sveska sa dečijim crtežima koji su malo morbidni, ali još uvek ništa ne pali lampice. Rune na uvezanoj knjižici i na vratima ormara su već druga priča, pa će se tako norveška zastava pojavljivati na jarbolu na kome su nacisti okačili svoju, partijsku, Rune će umirati i oživljavati, kretati se po kući i menjati krevete, a Kreiner i Fleiss će ugledavati prikaze iz svog života, svađati se i tonuti u ludilo dok se dani pretvaraju u Dan Mrmota.

Kuća, naravno, ima svoju pred-istoriju, slučaj egzorcizma iz prošlosti ne baš jasno povezan sa događajima u vremenu sadašnjem, ali prisutan u nekoliko flashback momenata. Te scene izgledaju zgodno na foršpanu, ali čini se da im je to i jedina namena, dok Kiil tek na kraju, uz prilično dobar obrat, uspeva da ponudi suvislo objašnjenje koje sa egzorcizmom nema neke naročite veze.

Prvi kvalitet filma je njegova ekonomičnost: snimljen za desetak dana na ograničenom broju lokacija i za samo 100-ak hiljada dolara, film se više oslanja na pametno složen produkcijski dizajn nego na efekte. I njih ima, ali su relativno diskretni. Mana te ekonomičnosti je što je nije teško pročitati, pa tako loše osvetljenje često deluje kao maska u iznudici nego neki nameran psihološki ili kakav već efekat.

Drugi kvalitet filma je relativno uspela karakterizacija likova. Kreiner je obrazovaniji, kulturniji, razboritiji, pa čak i humaniji od nacističkog dvojca, dok je Fleiss fanatični vojnik partije na ivici živaca i željan osvete zbog smrti svog saborca. U njihovim međusobnim okršajima, oficir će se često pozivati na čin, sa sve manje i manje efekta. Problem je, međutim, što su njih dvojica nacisti sa kojima se publika ne može i ne treba saživljavati (nemojmo se zavaravati, The House ni u kom slučaju nije nekakav snažni anti-ratni film poput Peckinpahovog Cross of Iron, već film o ukletoj kući koji Drugi svetski rat koristi kao pozadinu), a Rune kao žrtva je zamišljen kao enigma, ali zapravo deluje pasivno i skoro mutavo. Najvažnije, on ne pruža nikakvu perspektivu.

The House ostaje film dobre ideje kojoj u suštini fali razrade. Idealan format za nešto takvo bi bio kratkometražni jer materijala zapravo ima za 20-30 minuta. Sve preko toga deluje kao razvlačenje i ponavljanje jednog te istog bez nekog naročitog efekta. The House izgleda kao prvi, dramaturški nespretni dugometražni film autora koji je zanat pekao na kratkom metru, ali to nije. Reinert Kiil je prekaljeni asistent scenografije i reditelj nekoliko kratkih i dugometražnih filmova, od kojih je Whore (2009) jedan od skandinavskih low-budget klasika. Od njega smo, dakle, videli i bolje, čak i za manje para.

Sensoria

2015.

režija: Christian Hallman

scenario: Christian Hallman, Mans F.G. Thunberg

uloge: Lanna Olsson, Norah Andersen, Alida Morberg, Boel Larsson, Rafael Pettersson, Karin Bertling, Harald Leander

Hm... Urbani horor sa ženskim likom u središtu zbivanja koji nam pritom dolazi iz Skandinavije, tačnije iz Švedske. Pa to bi moralo biti zanimljivo. U svakom slučaju, očekuju se hladnoća i depresija, što samo po sebi pokreće dobar horor. Kako to zajebati? Jednostavno: sa kurčevitim stavom. Jer koji je moj taj Polanski da su njegovi urbani horori o otuđenosti u velikim gradovima klasici žanra? Ko je Hitchcock da ga se smatra majstorom napetosti? Bergman i psihologija? Uostalom, kad Eskil Vogt može da izvodi tripove u svom prvencu Blind, što ne bi mogao i Christian Hallman?

I šta je Hallman zapravo na sve to smislio? Ženu depresivnu iz nekoliko šturo navedenih razloga i duhove. Ne zajebavam se, imamo stan u blokovskom predgrađu naseljen duhovima, uz komšije čudake kao bonus. I ne spoilam jer je to nemoguće posle uvodne scene (stiglo proleće, visi baba na tavanu) i izmaglice koja se pojavljuje na ogledalu bez razloga i vrata od nameštaja koja se otvaraju takođe bez razloga u reda veličine trećoj-četvrtoj sceni. Sve je telefonirano i trasirano odmah, objašnjeno prigodno, a Hallman još krajnje bezobrazno žica nastavak sa onom scenom posle odjavne špice.

Pritom se ne ide ni u kakvu dubinu, likovi kakve sretnemo takvi su. Barem od onih živih. Tako slepac s psom (Leander) osim što deluje malo čudno u svojoj prijatnosti služi da našoj junakinji otkrije tajnu koju mi kao gledaoci znamo od početka, perverznjaku (Pettersson) na čelu piše “lažni trag”, a luda baba (Larsson) je “off” od samog početka. Ni duhovi nisu mnogo dublji, druga luda baba, ona što visi, (Bertling) vreba iz senki tako da je vidimo mi, a ne naša protagonistkinja, a jedino devojčica (Andersen) nosi u sebi malo misterije, doduše lenjo napisane i stoga lako dokučive.

Isto važi i za našu protagonistkinju (Olsson) i njenu depresiju. Ona ima jednu prijateljicu (Morberg) koja, gle čuda, ima i svoj život pa ne može da je dadilja baš stalno. Zato naša protagonistkinja tone u ludilo i crne misli. Tu se, recimo, ukazuje prilika za povezivanje skandinavski “hitova”: socijalne države i depresije (pošto ženska ne radi ništa osim što visi u stanu i šetka se po ulicama), ali Hallman tu ne poentira. Bila je to prilika za subvetziju, ma kako zaumnu, ali ipak nešto zanimljivo i originalno u filmu.

Hallman je, međutim, imao druge planove. Pokušao je da se izvuče na sporost i atmosferičnost, neuspešno. Prvo, zato što se stalno “offira”. Drugo, zato što je to toliko puta viđeno u modernim horor-dramicama sa duhovima: kao, ništa se ne događa, a ono... Čak je i hladnoća pejzaža očekivana i do daske banalna i zapravo jedino što pomera film iz kategorije negledljivo u kategoriju gledljivo lošeg je perfektna gluma Lanne Olsson koja i sa tako plitkim i bezveznim likom uspeva da izvuče emociju i pobudi nam empatiju.

Vraćam se na Polanskog i njegovu stanarsku trilogiju. Svi ti filmovi su govorili i ulazili u suštinu pojava koje su se nalazile iza viđenog. Radio ih je kreativan i iskusan filmaš koji je znao šta i kako hoće reći. Pre dugometražnog debija Sensorie, Hallmanu je “highlight” bio televizijski dokumentarni specijal o nekadašnjoj porno-zvezdi, čak ne ni posebnoj po nečemu. Pametnom dosta.

The Boy

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: William Brent Bell

scenario: Stacey Menear

uloge: Lauren Cohan, Rupert Evans, James Russell, Ben Robson, Jim Norton, Diana Hardcastle

Tri su klišea koje scenarista-debitant Stacey Menear i reditelj William Brent Bell (autor poprilično bezveznih hororaca Stay Alive i The Devil Inside) koriste kao tačke oslonca za svoj horor-triler uradak imena The Boy. Prvi je jeziva kuća na osami. Drugi je devojka koja bežeći od svoje prošlosti u toj kući prihvata posao dadilje. Treći je sam subjekt dadiljanja, naslovni jezivi dečak. Preciznije, kuća je zapravo dvorac, i to u Engleskoj, viktorijanski, razume se, a dečak je zapravo lutka u prirodnoj veličini.

Devojka je Amerikanka Greta Evans (Cohan) i saznaćemo zašto tako očajnički beži od prošlosti, mada to neće naročito uticati na njenu situaciju. Posao dadilje se čini dovoljno jednostavnim i lepo je plaćen, a to što je kuća jeziva, što su njeni prozori hermetički zatvoreni, što nema interneta i signala za mobitel – šta sad, niko nije savršen. Vlasnici kuće su stariji bračni par (Norton, Hardcastle) i posle mnogo godina idu na odmor, ostavljajući Greti precizne upute i zaduženja vezana za kućni red i dečakove aktivnosti. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom je Malcom (Evans) vlasnik lokalne radnje i dostavljač, jedan od retkih kojima vlasnici kuće veruju. On će joj objasniti pozadinu lutke: njihov pravi sin je poginuo u požaru na svoj osmi rođendan, a lutka i dnevne aktivnosti s njom su im mehanizam nošenja sa bolom.

Greta će, logično, zanemariti popis zaduženja i lutku tretirati, pa, kao lutku, odložiti je u kut i nastaviti da dangubi. Uslediće čudne stvari, lutka će se samoinicijativno pomerati, njoj će nestajati sitnice, odeća i obuća bez ikakvog objašnjenja, a jednu noć će čak provesti na tavanu. Da li je ona zaista sama u kući? Je li lutka zapravo živa? Ili su u pitanju duhovi? Ako su duhovi, šta žele od nje i kakve su im namere? Ili to ona zapravo gubi razum?

Postavka je jasna da ne može biti jasnija, a verzirani gledalac horora i misterija će sa dobrom dozom sigurnosti pretpostaviti šta će se dalje dešavati i biće uglavnom u pravu. Vidimo da se Bell fura na atmosferu, ali da mora ubaciti neke “jump scare” momente kako bi razbio očekivani ritam, možemo ih osetiti i nagovestiti dovoljno unapred. Glede atmosfere, The Boy solidno stoji, u kombinaciji sa sasvim solidno odabranim glumcima uglavnom sa televizije i prilično dobrom i pažljivo osmišljenom scenografijom, ali, budimo iskreni, William Brent Bell nije Guillermo del Torro da bi uspeo da nam proda “gothic” u trajanju celovečernjeg filma. Na samom početku imamo i naznake meta-humora i referencu na Stephena Kinga kada Malcom “pogađa” motive Gretinog javljanja na posao, ali ni Menear ni Bell nemaju hrabrosti da krenu tim samosvesnim tokom. Pa čak je i rasplet u cilju “hvatanja konaca” istovremeno neočekivan, konvencionalan, šlampav i priglup, ali gledaocima pruža elementarno zadovoljenje što se tiče radoznalosti.

Kamen spoticanja je, dakle, scenario i on je po većini pitanja katastrofalan. Iako se Menear trudi da nam obajsni sve što nas zanima, upadljive nelogičnosti izbijaju na površinu. Kako je Greta uopšte saznala za posao kad njeni poslodavci izgledaju kao da nisu čuli ni za televiziju, kamo li za internet? Zašto i kako oni veruju Malcomu i gde su u toj priči ostali meštani? Mislim, svima je ponekad potreban majstor, a inkasanti za struju i vodu dolaze i nepozvani. Kako Gretu njena prošlost sustiže tu, na kraju sveta, gde i pošta dolazi isključivo posredstvom Malcoma? Prosto, previše je tih sitno iritantnih pitanja, pa The Boy deluje kao potpuno slučajan film.

Na jednu stvar se pazilo, kako u scenariju, tako i dalje u produkciji. U pitanju je ekonomska komponenta. The Boy je film sa jednom lokacijom, zamkom i okolicom, i to u Kanadi koja sasvim solidno glumi Englesku, te sa vrlo malim brojem likova od kojih samo dvoje, možda troje imaju konkretne glumačke zadatke. Tako je skromni budžet mogao pokriti i scenografiju i nešto efekata tako da se filmu ne može zalepiti etiketa jeftinog smeća. Producenti iz Amerike, Kanade i Kine su pravilno tempirali i termin prikazivanja na američkom tržištu (zima), pa je The Boy zaradio petostruko preko svog budžeta. Postoji šansa da dobijemo nastavak, ali, ako mene pitate, toga se više plašim nego što ga iščekujem.

The Devil's Candy

The Devil's Candy

2015.

scenario i režija: Sean Byrne

uloge: Ethan Embry, Shiri Appleby, Kiara Glasco, Pruitt Taylor Vince, Tony Amendola, Leland Orser

Znojavi, masni sredovečni tip (Vince) uzima “Flying V” gitaru, uključuje je u pojačalo, odvrće na maksimum i dere teške metalske riffove pred raspelom. Starija gospođa dolazi da ga opomene da će zvati oca da ga vrati nazad u bolnicu, na šta debeli odgovara da “ga ne čuje” jedino kad svira glasno. Jasno nam je na koga se ovo “ga” odnosi, kao što nam je jasno kako će se ovaj intro završiti, do detalja kao što je prevrnuto raspelo.

Rez. Druga scena isto počinje sa metal muzikom, odvrnutom do kraja. Apsolutno uživljen, do lakata prljav frajer maže nešto po platnu. On je Jesse (Embry) i slikar je koji gaji ljubav prema metalu i morbidnim prizorima. Otuda dolazi kao šok što su na slici žive boje i leptiri, što postaje predmet sprdnje njegove kćeri tinejdžerke, i takođe ljubiteljke teškog zvuka, Zoey (Glasco). Jebiga, klijenti koji plaćaju ne vole morbidne, metalske prizore na slikama. Njena majka, a njegova žena Astrid (Appleby) ne deli muzičku fascinaciju sa mužem i kćeri, još manje deli njihovu sklonost ka estetici strašnog, a najmanje ceni to što je Jesse u svojoj uživljenosti zaboravio da imaju zakazanu obavezu. Naime, moraju otići do udaljenog okruga i pogledati kuću koja se prodaje ispod cene.

Pogađate, kuća je ista ona iz uvodne scene, samo je dan, pa deluje svetlo i prostrano, a usput ima i ogromnu garažu – radionicu, a razlog za tako nisku cenu je a) to što je kuća u potpunoj zabiti i na potpunoj osami, i b) to što je u kući neko nedavno umro. Prodavac objašnjava da je to bio stariji par, gospođa se stropoštala niz stepenice, a gospodin se ubio kad je video prizor. Jasno nam je da nije baš tako, ipak gledamo horor...

Za razliku od mase horora, The Devil's Candy makar ima petlje da, kad već koristi standardne elemente, njih makar ubaci više. Tako imamo i ukletu kuću, i opsednutost vragom i demonski (sirenski) zov novca i psihički poremećenu osobu. Štos je u tome što Sean Byrne sve te elemente slaže kako treba, u nešto unikatno, dovoljno atmosferično i jezivo na neočekivani način (usamljena kuća u teksaškoj pustari je “American Gothic” zicer koji se ne koristi dovoljno često).

Pored toga što je elementarno strašan (zadatak koji postaje sve teži za moderne horore), The Devil's Candy je i izrazito “napaljiv” film. Za to se treba zahvaliti pre svega muzici koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski. Metal možete voleti ili ne voleti, ali da stvara napetost – stvara, i to je valjda suština horor filmova. Odlična je i posebno komponovana vražja tema, gitarsko-vokalni “drone” koji potpisuje Sunn O)).

Inovativan je i tretman likova koji više nisu crno-beli. Niti su novi vlasnici kuće neki ubogi bogomoljci, čak naprotiv, niti je ludak koji ih ganja apsolutno zlo, već je više nalik na izmučenu dušu. Zapravo, ceo taj štos da se poveže ukleta kuća, zaposednust vragom i psihička bolest u takvoj postavci likova dobija puni smisao. Pohvalio bih posebno tretman deteta, odnosno tinejdžerke Zoey koja nije ni klasična mutava žrtva iz horor-filmova koja bi bežala u skučen prostor umesto na otvoreno, a ni nekakva “kick-ass” heroina, već je tipična, simpatična “angsty” tinejdžerka sa dozom otpora i ljudskim licem. Iako se čini samostalnom i buntovnom, ona itekako može biti savladana i osetljiva.

Glumci svoje likove igraju perfektno. To pre svega važi za mladu Kiaru Glasco koja nema nimalo jednostavan zadatak sa svojim slojevitim likom. Ethan Embry je odličan u ulozi opuštenog, “lako ćemo” oca koji je potpuno u stanju zameniti umeničku inspiraciju sa vražjom intervencijom. Pohvalu je zaslužila i Shiri Appleby, jer nije lako odigrati onaj realni, naizgled bezlični lik koji predstavlja dozu realnosti. Što se negativca tiče, ponekad deluje karikirano, ali nisu li psihotične njuške takve? Osveženje, makar u minimalnim epizodama, predstavljaju Tony Amendola kao prefrigani galerista i Leland Orser kao televizijski propovednik.

The Devil's Candy ima sve predispozicije da bude odličan film i drži se do samog kraja. A tamo nastaje problem. Razumljiva je potreba da se film završi obračunom, na to smo navikli i to očekujemo. Razumljivo je i da taj obračun teče od određenoj formuli, da naši junaci u neravnopravnoj borbi savladaju uljeza. Dakle, očekivana je nekakva distorzija realnosti i pripadajuće fizike i fiziologije. Toga, uostalom, ima i u drugim filmovima, ne samo u hororima. Ono što smeta je kada se sa tom distorzijom pretera, pa se onda u sve to natrpa i gomila lošeg CGI-ja, kakti zbog spektakularnosti, pa celo finale deluje blentavo i naivno, što Byrne svakako nije hteo postići. Uveren sam da on zna i za bolje.

I to je šteta. Mislim, zeznuti ovako dobar film na kraju. Ali dotle The Devil's Candy nudi sasvim dovoljno materijala ljubiteljima žanra i zaslužuje moju preporuku.

Jesabelle

2014.

režija: Kevin Greutert

scenario: Robert Ben Garant

uloge: Sarah Snook, Mark Webber, Joelle Carter, David Andrews, Amber Stevens

Dva su razloga zašto sam se prihvatio ćoravog posla gledanja još jednog u moru horora sastavljenog isključivo od recikliranih rezervnih delova poput Jesabelle. Prvi je “southern gothic” atmosfera, okruženje Louisiane (doduše, snimano je nešto severnije i istočnije, ali svejedno je to Jug), močvare, akacije i prostrane, zapuštene, zlokobne kuće. Drugi je glumačka postava predvođena Sarom Snook (kupila me je za sva vremena ulogom u filmu Predestination) i Markom Webberom, versatilnim i pouzdanim, na momente čak i izuzetno kreativnim glumcem koji fura indie/art priču koliko i žanr. Moj njuh po tom pitanju je bio dobar, Jesabelle se dosta vozi na tu “southern gothic” atmosferu, a ni glumci nisu razočarali. Problem je drugde, ne samo u reciklaži, nego i u temeljnoj nesposobnosti autora da pogode pravi ton, čak i kada je on jedini logičan izbor.

Naslovna junakinja (Snook) odmah na početku filma ostaje bez svega što je mogla smatrati svojim životom, njen dečko gine u saobraćajnoj nesreći, ona gubi dete i ostaje vezana za invalidska kolica. Nemajući gde, vraća se u rodnu kuću na osami kod svog hladnog, ćutljivog i otuđenog oca (Andrews). Majke se ne seća, ona je umrla dok je Jesabelle bila beba, ali svejedno dobija njenu sobu u prizemlju kuće iz, je li, tehničkih razloga. Majka je navodno umrla od posledica tumora na mozgu, ali to, naravno, nije cela priča, pa će naša junakinja otkriti štek video-kaseta koje je njena majka snimala u poslednjih nekoliko meseci svog života. Isprva su one u relativno veselom i sentimentalnom tonu, kasnije skreću u mračnjaštvo objašnjivo fizičkom bolešću, da bi na koncu potpuno zabludele u misticizam, sektaštvo, voodoo i misteriju. Uporedo sa tim, Jesabelle otkriva da se u kući skrivaju dva “prisustva”, odnosno duha. I oni nisu nimalo prijateljski raspoloženi.

Scenografija i sama ta kuća su najjači aduti filma, ma koliko to bio standardni horor motiv, ovde to izgleda više nego dobro. Čak je nekako moguće progutati i sav taj VHS trip koji je prisutan još negde o japanskog Ringa, a u poslednje vreme se nemilice troši. Duhovi kao takvi nisu ništa novo, služe za “jump scare” momente koji su nekako i očekivani iz iskustva sa horor filmovima, ali su pristojni, ni manje, ni više. Problemi počinju sa popriličnim režijskim promašajem da kapitalizira na prostoj činjenici da je Jesabelle nepokretna. Film naprosto nije ni dovoljno strašan, ni dovoljno snažan da nam ukaže na njenu ranjivost i izloženost, da nas pogodi u emocije i utera nam nesvesni strah. Istini za volju, Sarah Snook je dobra, ne toliko u scenama u kojima se od nje očekuje tipična “scream queen” uloga, koliko u scenama gde ima prostora za emotivnu reakciju, kao što su to trenuci u kojima gleda majčine kasete ili kada pokušava da izgradi emocionalni odnos sa ocem čija tišina ne sluti na dobro.

Drugi problem je sa standardnom horor premisom “očekujte neočekivano”, gde to neočekivano usled iskustava očekivanja postaje ne samo očekivano koliko standardno. Gledalac sa iskustvom će sve predvideti ne na vreme, nego pre vremena, na početku filma. Portret voodoo kulture i afroameričke zajednice je toliko plitak da graniči sa rasističkim, oni su skoro bezimeni i bezizražajni, pa služe kao nekakvi bauci. Jesabellino istraživanje je takođe nešto što smo dosta puta videli i prolazi kroz svaki zamislivi suspense/horor kliše. U najnezahvalnijoj poziciji je tu Mark Webber čiji je lik, inače Jesabellin bivši dečko, samo štaka glavnoj junakinji u invalidskim kolicima. Čini se da on nema previše ličnosti, a ima previše vremena da bi se upuštao u njene misterije i istrage. Sa takvim likom čuda nisu moguća.

Zapravo, kada pogledamo autorski dvojac, znali smo da čuda nisu moguća. Robert Ben Garant je potpisao scenario za brojne komedije, od kojih se izdvajaju serijal Night at the Museum i TV serija i filmovi Reno 911. Sa hororom je imao dodirnih tačaka u horor-komediji Hell Baby (2013), ali teško da je to ozbiljna referenca. Reditelj Kevin Greutert je bivši montažer, zapažen na Saw serijalu, a poslednja dva nastavka je i režirao. Jesabelle je možda njihov limit, možda čak i ispod limita, jedan relativno gledljiv, ali dosadan hororčić koji je u svojim najboljim trenucima tek prosečan. Sarah Snook malo popravlja statistiku, ali sa ovakvim materijalom njene mogućnosti su ograničene.

Housebound

2014.

scenario i režija: Gerard Johnstone

uloge: Morgana O'Reilly, Rima Te Wiata, Glen-Paul Waru, Ross Harper, Cameron Rhodes, Ryan Lampp, Mick Innes

Housebound je film koji daje nadu da horor nije umro i izgubio se u besmislu nastavaka i filmova na isti kalup. Ako ćemo iskreno, ne nudi Housebound ništa novo i neviđeno, ne podiže strah na novi nivo, čak ni komični deo nije naročito nov. Međutim, stvar je u ideji razrađenoj do detalja koja opšta mesta žanrova i pod-žanrova dovodi u potpuno novi, ne samo ironični kontekst. Sa produkcijske strane, ovaj novozelandski mali dragulj od filma dokazuje da za dobru ideju najčešće nije potrebno previše novca.

Problematična devojka Kylie (O'Reilly) je iskoristila prvu priliku da se osamostali. Kako prva prilika nije uvek i najbolja, Kylie je završila kao narkomanka i provalnik. Upoznajemo je kada zajedno sa dečkom pokušava da eksplozivom raznese bankomat ne bi li pokupila lovu. Sudija je bio blag prema njoj, pa je umesto na zatvorsku kaznu ili duševnu bolnicu, osuđena na osam meseci kućnog pritvora (sa sve “nanogicom”, kao Ceca) u “stabilnom okolišu” kuće u kojoj je odrasla, uz redovnu kontrolu i posete psihijatra Dennisa (Rhodes).

To je možda i najteža robija koju Kylie može zamisliti, jer je vezana za oronulu i pomalo sablasnu kuću iz koje je jedva čekala da ode, priglupu majku (Wiata) koja stalno ispaljuje banalne gluposti i očuha (Harper) koji je mutava, vezana vreća. Majčin najnoviji biser je javljanje u radijske kontakt-emisije sa idejom da je njena kuća ukleta. Što je najgore, to čak i može biti istina, pošto je primećena “duhovita” aktivnost (vrata se otvaraju i zatvaraju, stalno fali hrane, čuje se nekakvo lupanje), kuća ima mračnu prošlost, a barem jedan sused (Innes) se ponaša kao osvedočeni ludak. Kylie ima tu sreću da je njen nadzornik Amos (Waru) entuzijastičan po pitanju istraživanja paranormalne aktivnosti. Problem je u tome što Amos nije baš ni najspretniji ni najpametniji, to vrlo dobro znaju on, njegovi nadređeni i policija, pa su svi uvereni da Kylie samo pravi dramu oko toga što joj je kretanje ograničenu na kuću koju mrzi ili da čak u tom smislu razvija psihološke odbrambene mehanizme.

Ono što sledi se najbolje može opisati kao totalni pičvajz. Scenario je briljantan i obrati su učestali i tempirani perfektno radi maksimalnog ugođaja, kao što su to i momenti čiste guste atmosfere, sa povremenim “jump scare” momentima. Ono što je tu veoma važno je logika: film nijednog trenutka ne napušta unutrašnju logiku, postoji čak i korespodencija sa spoljnim svetom, a istovremeno postiže neverovatnost i nepredvidljivost na granici čistog apsurda. Režija je kompetentna, montaža dinamična, a digitalna fotografija bez greške, pa se ovaj mali i jeftin film (budžet od oko 300.000 dolara) snimljen na svega par lokacija čini većim i bogatijim. Tuča u kojoj se koriste ksilofon, rende za sir i korpa za veš je jedna od urnebesnijih scena u poslednje vreme.

U tome dosta pomažu dve stvari. Jedna od njih je novozelandski smisao za humor (nalik na britanski, samo uvrnutiji i za nijansu oštriji, nešto poput australskog), a druga je gluma. Likovi jesu zamišljeni kao skice (frikovi), malo su karikaturalni, ali ne previše, tako da se oseti neka toplina. Gluma sa merom je tu ključna. Morgana O'Reilly apsolutno briljira kao frustrirana večita gubitnica Kylie, večito besna i nadrkana na sve oko sebe, često bez ikakvog razloga. Rima Te Wiata donosi veoma koloritan portret njene majke, dosadne malograđanke. Glen-Paul Waru je izuzetno simpatičan kao prostodušni čuvar i amaterski lovac na duhove Amos. Kocept divljeg čoveka koji pati od agorafobije, pa se skriva po šupljim zidovima i tajnim pregradama je nov koliko i apsurdan, a Ryan Lampp takvog lika igra apsolutno savršeno.

Housebound je jedna od najboljih i najveselijih horor zabava u poslednje vreme. Apsolutno svaki detalj je na mestu, svako lažno navođenje i svaki obrat, svako krvoliptanje i svaka slika kuće koje je sablasna, a nije nimalo “gothic”, svaka interakcija i svaki odnos između likova. Problematično je je jedino trajanje, film bi bio zanimljiviji i dinamičniji da je za 15 minuta kraći, ali ni sa 110 minuta nije dosadan i preterano razvučen. Housebound ima moju masnu preporuku ne samo ljubiteljima žanra, baš kao što je imao i australski 100 Bloody Acres. Kandidat za zajebanciju godine.

Rigor Mortis / Geung si

2013.
režija: Juno Mak
scenario: Lai-yin Leung, Philip Yung
uloge: Chin Siu-Ho, Anthony Chan, Fat Chung, Kara Hui, Lo Hoi-Pang, Richard Ng, Hee Ching Paw

Tokom 80-ih i početkom 90-ih u Hong Kongu je snimano puno “hopping vampire” filmova. U pitanju su fantastične horor-komedije koje su inspiraciju vukle više iz folklornih nego iz zapadnjačkih mitova, a njihovi vampiri se mogu opisati kao nešto između Nosferatua i jako ubrzanih zombija. Najpopularniji serijal filmova te vrste zove se Mr. Vampire i ima četiri dela. On je stvorio sijaset svojih klonova, spin-off varijanti, pa čak parodija u pokušaju (nisu uspele jer su Mr. Vampire filmovi sami po sebi bili prilično parodični). “Hopping vampire” fenomen je uglavnom zamro, a van Hong Konga globalno nije ni zaživeo: poznaju ga u principu fanovi honkonške kinematografije.
Rigor Mortis svakako ima veze sa Mr. Vampire serijalom, prolazi kao njegov tonalno različiti “sequel”, ali nije samo to. U pitanju je gladak i stilski upeglan miks čudnih sastojaka, od originalnog serijala i njegove ironizacije na granici parodije (isti glumci u nešto različitijim ulogama) do uticaja japanskih horora o ukletim kućama i zgradama (producent je Takashi Shimizu), uz primese socijalnog komentara i pretresanja stanja honkonške kinematografije.
Sredovečni propali glumac Chin Siu-Ho (igra nimalo laskavo samog sebe) dolazi u derutnu zgradu u nameri da izvrši samoubistvo. Brak mu je propao, sa sinom se ne viđa, a od stare slave ima još samo fotografije i kostime sa seta. Ako vam ovo liči na JCVD, niste daleko od istine, ali poveznice su veoma diskretne. Ta stara zgrada je nastanjena veoma čudnim i radoznalim ljudima koji glumca bukvalno skinu sa konopca i nekako vrate u život. Tu je ostareli lovac na vampire (Chan), sada kuvar – specijalista za glutensku rižu (istu onu koja je služila kao sredstvo zaštite od vampira), lokalni vlasnik dućana sa crnomagijskim pomagalima (Chung), udovica (Hui) sa albino sinom, stari čuvar (Lo) i stara gospođa (Paw) koja želi da oživi mrtvog muža (Ng).
U poređenju sa ekipom u ovoj zgradi, ekipa iz The Million Dollar Hotel izgleda veoma “straight”, ali njihovo čudaštvo je najmanji problem. Zgrada je ukleta, a posebno jedan od njenih stanova, baš onaj u kojem Chan živi. Tu se desila strašna tragedija, zbog ludila jednog čoveka nastradale su bliznakinje čiji duhovi još uvek ne mogu da nađu mir. Dodajmo tome i jednog pravog pravcatog vampira i žurka može da počne.
Istina, Rigor Mortis je neujednačen film koji ne zna šta bi bio (“creature feature”, priča o ukletoj kući ili od početka do kraja “freak fest”), ali je jedan od onih filmova koji se napeto prate čak kada ne pokazuju ni zrno smisla. Fanovi serijala Mr. Vampire će verovatno uočiti više poveznica nego ja, moje znanje o tom fenomenu je više “wikipedijsko”, ali korištenje glumaca u filmu koji prikazuje, prema sopstvenom tekstu, “život čudniji od svakog filma” je znakovito. Osnovna linija radnje se možda presporo pomalja, pod-zapleti su možda suviše brojni i zahtevni, ali pružaju priliku za uživanje. Tu posebno treba istaći melanholičnu notu koju pogađa apsolutno sjajna Hee Ching Paw, čija kompletna uloga setne i blago dementne starice izgleda kao da je pokupljena iz nekog filma Wong Kar-Waija.
I ostali glumci, veterani Mr. Vampire serijala su upotrebljeni sa merom i stilom, Anthony Chan je apsolutno briljantan kao ostareli lovac kojeg jednostavno više nije briga, a Fat Chung kao šarlatan željan da makar jednom napravi nešto veliko. Chin Siu-Ho ima nimalo laskav zadatak da odigra propalu verziju samog sebe i to mu uspeva. Čini se da debitant u domenu režije Juno Mak (inače lokalno poznat pop pevač i glumac u nekoliko filmova) ima dosta talenta makar za rad sa glumcima, što je retko slučaj među rediteljima – amaterima.
Naravno, kako minutaža odmiče, “trope” likovi će se složiti u “trope” priču i, osim obrata na kraju, tu ima vrlo malo misterije. Stil i efekti će nam pomoći da ta opšta mesta nekako progutamo. Pa ipak treba odati priznanje da je Rigor Mortis jedan jako čudan nastavak (ako je uopšte nastavak) i da je svakako više angažirajući i uznemirujući od lagane zabave iz 80-ih na koju se naslanja. Treba to znati ceniti.

The Canal

2014.

scenario i režija: Ivan Kavanagh

uloge: Rupert Evans, Antonia Campbell-Hughes, Steve Oram, Hannah Hoekstra, Kelly Byrne, Callum Heath

Scenarista i reditelj Ivan Kavanagh ima iskustva sa različitim filmskim izrazima u nimalo prijatnim finansijskim uslovima. Već je snimio 4 filma po svom sistemu štapa i kanapa, po dve drame i horora. Reklo bi se da ova dva žanra imaju samo jednu zajedničku osobinu: moguće je realizovati relativno jeftino, jer drame ne iziskuju specijalne efekte, a u hororu jeftini efekti dodaju jednu trash low-fi patinu.

The Canal je film sa kojim će se Kavanagh probiti iz zonske lige irskih indie/trash filmova (neki od njegovih filmova imaju budžete od po 10.000 €, što je lova koju bi mogao da nakrpi prosečan student na nekoj balkanskoj privatnoj akademiji) u ipak malo viši filmski rang, onaj koji podrazumeva festivale (makar specijalizovane) i kritiku (makar specijalizovanu ili “web-based”, poput vašeg iskrenog filmskog kritičara). U pitanju je veoma atmosferičan i morbidan spoj dramskih, trilerskih i horor klišea koji od prvobitne sporosti dobija na dinamici i završava se u krešendu nasilja, govana, krvi i paranoje.

Zaplet je prilično prozaičan. David (Evans) je kukavni arhivar filmskog materijala koji živi u senci svoje uspešne yuppie žene (Hoekstra). Jedino zadovoljstvo mu pričinjava njihov simpatični sin (Heath). Kada slučajno pogleda nekakav snimak svoje kuće iz prošlosti i otkrije da je ona bila poprište groznih ubistava i jednog samoubistva, a istovremeno pretpostavi da ga žena vara sa kolegom, David će pasti na dosta niske grane. Kada njegova žena nastane, na scenu će stupiti detektiv McNamara (Oram) i tretirati ga po svim pravilima “hitchcockovskog” familijarnog trilera: ljubomorni muž je prvi osumnjičeni, mada je sumnjivo kako takav tužan prizor kao što je David može da skupi muda, ubije i raskomada ženu. Uostalom, bez tela nema ni dokaza... Uporedo sa tim, David upada u paranoju po pitanju svoje kuće i duhova koji žive u njenim starinskim, debelim zidovima. U tu svrhu, on stalno snima pomoću “vintage” opreme koju diže s posla, bojeći se za sebe i za svoga sina.

Duhovi, prikaze i utvare mogu biti elementi šoka, ali jednako tako i klasični aparati zapleta, pa i poprilično standardna simbolika. Film je u prve dve trećine veoma natrpan klišeima, dok je istovremeno spor i atmosferičan. Znamo da se neće na tome završiti, i da se neće završiti normalno, upravo zbog te atmosfere koja će površnijim kritičarima zaličiti na Lyncha. Lynch nema veze s tim, Kavanagh nije preterano darežljiv ni u bojama, ni u kutevima, njegov svaki kadar deluje nihilistički prezrivo, pre nego uvrnuto ili šokantno. Elementi horora su prisutni gotovo od početka, ali se većinom svode na najjeftiniji “jump scare”. Jedan takav uspešan moment je negde na polovini filma. Reći ću samo kamera i lap-top.

Kada se misterija manje ili više otkrije, kada se ispostavi ono na šta smo od početka sumnjali, The Canal uleće u frenetičnu jurnjavu po kući, kanalizaciji i javnim toaletima, mestima odvratnim, mračnim, prljavim i gadnim. Kulminacija je ujedno i vrhunac režijske veštine u filmu, a ne samo vrhunac drame u jednostavno zamišljenom, ali čvrstom scenariju. Čak ni dekrešendo posle toga i još nekoliko veoma očekivanih “prepada” ne deluju loše i nelogično, sve ima atmosferu mučnine posle solidne vožnje u luna-parku.

Ono što The Canal čini boljim filmom od samo pristojne žanrovske igrarije su poigravanja sa likovima i gotovo idealan “casting” manje poznatih britanskih, irskih i holandskih glumaca. David kao lik je muška (in)verzija žene na rubu nervnog sloma. Evans ga igra sa merom, u njegovoj interpretaciji on je šonjav, ali sa jednom skrivenom unutarnjom snagom i odlučnošću. Štos sa takvim likom je što je on malo čudan još i pre početka klizanja u ludilo. Znamo kuda njegov život ide, znamo da je kanal njegova sudbina, ali nam, nekim čudom, uglavnom ne smeta da se vozimo zajedno s njim kroz veoma hrabro i drsko otvorene prizore mraka, zla, ludila i gadosti.

Oculus

2013.

režija: Mike Flanagan

scenario: Jeff Howard, Mike Flanagan (prema svom kratkom filmu)

uloge: Karen Gillan, Brenton Thwaites, James Lafferty, Katee Sackhoff, Rory Cochrane, Annalise Basso, Garret Ryan

Oculus je jedan od onih horora o kojima se dosta pričalo u krugovima fanova ovog žanra i koji je dobijao ocene daleko iznad proseka. Ipak ne očekujte nešto ne znam kako novo, čak niti potpuno originalan film. Oculus se oslanja na standarde savremene horor kinematografije – uređaje za posmatranje, merenje i snimanje, ali revitalizuje “trope” starih, legendarnih filmova, poput The Shining i The Amityville Horror. Rezultat je blago natprosečan, i solidno strašan (odnosno manje smešan od većine horor produkcije), ali tu prosto nema ni dubine ni konteksta, a ni pravih, iskrenih emocija.

Scenario filma je zanimljiv, iako koristi sve same poznate sastojke: disfunkcionalnu familiju, izolaciju, uklete objekte u ukletoj kući, dve vremenske linije radnje, kao i pozivanje na sumnju je li to baš tako. Posebno je detaljan u pogledu likova od kojih većina nisu izvučena iz kutije ispod kreveta gde se čuvaju tipski horor likovi. Dobro, ukleto ogledalo je jednako dobar (ili jednako loš) trik kao i ukleta kaseta ili ukleta kuća, ali ovde su se makar minimalno potrudili da nam u par minuta isklepeću njegovu istoriju (preuzeto iz originalnog kratkog filma). Nije da nam puno znači, a nije ni da ćemo videti sve što treba, ali bolje išta nego ništa.

Priča je veoma standardna. Upravo potpuno punoletnog momka Tima (Thwaites) puštaju iz ustanove zatvorenog tipa gde je proveo prethodnih 10 godina lečeći se od trauma zbog toga što je ubio svog oca nakon što je ovaj ispraznio šaržer u poludelu majku i pokušao da zadavi ni krivu ni dužnu sestra. Pomenuta sestra Kaylie (Gillan) je za tih deset godina izgradila nekakvu karijeru, dovoljnu da istražuje o ukletim ogledalima i ima ideju da ona i brat sprovedu elaborirani eksperiment, dokumentiraju i dokažu da je ogledalo ukleto, opasno, kakvo god bilo, da suši biljke i jede pse i da tera ljude da se ponašaju kao dijabole. Ne čini se kao najpametnija ideja, s obzirom da je Tim sveži povratnik iz ludare, a mere opreza nikada nisu dovoljne. Pride, nismo baš 100 % sigurni je li Kaylie baš čitava. Mislim, ukleta ogledala i to...

Druga linija priče je sama po sebi spoiler. Znamo kako će se završiti, a jednom kad počne, tačno pretpostavljamo sve usputne korake. Dakle, dobrostojeći par se useljava u kuću. Otac Alan (Cochrane) dobro zarađuje, majka Marie (Sackhoff) je fina i otmena. Deca (Basso, Ryan) su nestašna, ali ništa preko normalne granice. Kako vreme prolazi stvari postaju čudne oko očeve radne sobe, majka klizi u paranoju, a otac u diktatorsko-sadistički mod. Kad ludilo potpuno uzme maha, nastaje pokolj, odnosno porodična tragedija.

U filmu ima nekoliko sasvim solidnih “jump-scare” momenata i čak i treniran gledalac oseti iznenađenje, ali ima prostora za ozbiljnije strahove nastale iz dilema. Jedna koja se proteže kroz veći deo filma, ali biva za nijansu prebrzo razrešena je: je li Kaylie normalna. Karen Gillian ima nimalo lak zadatak da nas drži u neizvesnosti i uspeva, što se ne može reći za Brentona Thwaitesa koji je naprosto suviše zgodan i uglađen za nekoga ko je proveo tolike godine u ludnici. Priča iz flashbacka ima dodatnu vrednost (pored nekoliko cimanja) samo u glumcima, i tu prednjači mlada nada Annalise Basso.

Ono što filmu nedostaje da bi bio bolji je širi kontekst koji bi valjalo nekako iščitati iz priče. Znamo da je ogledalo u boljem slučaju simbol nečega, dok je u gorem samo trik. Ako je simbol nečega, nigde se to ne vidi jasno. Nemamo pojma kako ono tera ljude u ludilo. Jedino donekle razumno objašnjenje, mada na prilično dugačkom štapu je to da ogledalo predstavlja apstraktne pojmove poput moći i hijerarhije. Kuća je u finom kraju grada, a ne u divljini, ali nikad ne vidimo susede makar da prođu. Ne može gost protiv domaćina. Muško ludilo je “na van” i agresivno je, dok je žensko autodestruktivno. Ne može žena protiv muža. Deca pokušavaju da odreaguju i koriste institucije sistema, zovu doktore da pomognu majci, ali doktori imaju uvek isti odgovor: neka nazove otac. Ne može dete protiv roditelja. Možda je to ključ u kojem je Oculus dobar film.