The House / Huset

2016.

scenario i režija: Reinert Kiil (uz prevodilačke usluge Jana Helgea Lillevika)

uloge: Mats Reinhardt, Frederik Wolf, Sondre Krogtoft Larsen

Nacistički oficir Kreiner (Reinhardt) i vojnik Fleiss (Wolf) nakon što su izgubili svog vezistu moraju sprovesti zarobljenog borca Norveškog Pokreta Otpora Runea (Larsen) kroz zavejanu šumu. Kako ih kompas zeza, a karte nisu baš precizne, orijentacija im je problem. Sreća u nesreći je da nalete na veliku, osamljenu kuću na proplanku gde se makar mogu odmoriti, oporaviti i sačekati da oluja prođe. Ali, kako smo na terenu horora, kuća na osami je retko kad dobra vest...

Pripremite se, dakle, za klasične paranormalne aktivnosti. Sve počinje pomalo začudno, ali ne baš izravno opasno: u kući nema žive duše, ali je na štednjaku toplo jelo i radio je uključen i sam menja stanice. Tu je negde i sveska sa dečijim crtežima koji su malo morbidni, ali još uvek ništa ne pali lampice. Rune na uvezanoj knjižici i na vratima ormara su već druga priča, pa će se tako norveška zastava pojavljivati na jarbolu na kome su nacisti okačili svoju, partijsku, Rune će umirati i oživljavati, kretati se po kući i menjati krevete, a Kreiner i Fleiss će ugledavati prikaze iz svog života, svađati se i tonuti u ludilo dok se dani pretvaraju u Dan Mrmota.

Kuća, naravno, ima svoju pred-istoriju, slučaj egzorcizma iz prošlosti ne baš jasno povezan sa događajima u vremenu sadašnjem, ali prisutan u nekoliko flashback momenata. Te scene izgledaju zgodno na foršpanu, ali čini se da im je to i jedina namena, dok Kiil tek na kraju, uz prilično dobar obrat, uspeva da ponudi suvislo objašnjenje koje sa egzorcizmom nema neke naročite veze.

Prvi kvalitet filma je njegova ekonomičnost: snimljen za desetak dana na ograničenom broju lokacija i za samo 100-ak hiljada dolara, film se više oslanja na pametno složen produkcijski dizajn nego na efekte. I njih ima, ali su relativno diskretni. Mana te ekonomičnosti je što je nije teško pročitati, pa tako loše osvetljenje često deluje kao maska u iznudici nego neki nameran psihološki ili kakav već efekat.

Drugi kvalitet filma je relativno uspela karakterizacija likova. Kreiner je obrazovaniji, kulturniji, razboritiji, pa čak i humaniji od nacističkog dvojca, dok je Fleiss fanatični vojnik partije na ivici živaca i željan osvete zbog smrti svog saborca. U njihovim međusobnim okršajima, oficir će se često pozivati na čin, sa sve manje i manje efekta. Problem je, međutim, što su njih dvojica nacisti sa kojima se publika ne može i ne treba saživljavati (nemojmo se zavaravati, The House ni u kom slučaju nije nekakav snažni anti-ratni film poput Peckinpahovog Cross of Iron, već film o ukletoj kući koji Drugi svetski rat koristi kao pozadinu), a Rune kao žrtva je zamišljen kao enigma, ali zapravo deluje pasivno i skoro mutavo. Najvažnije, on ne pruža nikakvu perspektivu.

The House ostaje film dobre ideje kojoj u suštini fali razrade. Idealan format za nešto takvo bi bio kratkometražni jer materijala zapravo ima za 20-30 minuta. Sve preko toga deluje kao razvlačenje i ponavljanje jednog te istog bez nekog naročitog efekta. The House izgleda kao prvi, dramaturški nespretni dugometražni film autora koji je zanat pekao na kratkom metru, ali to nije. Reinert Kiil je prekaljeni asistent scenografije i reditelj nekoliko kratkih i dugometražnih filmova, od kojih je Whore (2009) jedan od skandinavskih low-budget klasika. Od njega smo, dakle, videli i bolje, čak i za manje para.