2016.
režija:
Farren Blackburn
scenario:
Christina Hodson
uloge:
Naomi Watts, Oliver Platt, Jacob Tremblay, Charlie Heaton
Skoro
da mi dođe žao filma Intruders, “home-invasion” horor-trilera
razvijanog pod naslovom Shut In. Ne zato što je to dobar
film, daleko od toga, u kritici za isti već napisah da je reč o
neuspelom hibridu Panic
Room i Saw serijala, već zato što mu je
kršteno ime uzeo drugi naslov koji je od njega samo budžetski
bogatiji, ali po kvalitetu još slabiji.
Dakle,
džabe to što Europacorp. nakon trash-akcija prelazi na
trash-trilere i trash-horore kada taj trash nije zabavan. I džabe
Naomi Watts koja čak i uspeva da oživi svoj prilično kartonski
napisan lik, Oliver Platt kojeg uglavnom gledamo kroz mali
komjuterski ekran, talentovani Jacob Tremblay koji se fino snalazi
samo sa mimikom u ulozi bez dijaloga i Charlie Heaton (Stranger
Things).
Kako
naslov govori, opet imamo “home-invasion” varijantu, a da bi
svakoj budali bilo jasno, naša junakinja, psihoterapeutkinja
specijalizirana za rad sa decom i omladinom sa poteškoćama u
ponašanju Mary Portman (Watts) ima i kup svojih trauma: u
saobraćajnoj nesreći je izgubila muža i ostala zarobljena sa
posinkom Stephenom (Heaton), osamnaestogodišnjakom problematičnog
ponašanja koji je uz to ostao i tetraplegičar. Ona, kao i svaki
filmski psiholog, pati od nesanice koja joj polako distorzira
realnost. Da stvar bude bude zajebanija, u vukojebini u kojoj živi
(“normalno” da živi u vukojebini, jebeni “trope”) su
najavili snežnu oluju.
Katalizator
događanja su dva događaja koja koincidiraju: Stephenovo preseljenje
u instituciju u kojoj bi dobio bolju negu i problemi u terapiji sa
malim, nemim Tomom (Tremblay) koji od institucionalizacije beži
upravo kod svoje terapeutkinje, a kad od nje ne dobije ono što
očekuje, odlazi u nepoznato na sneg. Ma koliko je
skype-psihoterapeut (Platt) uveravao da je sve što joj se dešava
posledica nespavanja, stvari nisu onakve kakvim se čine.
Gluma
je, očekivano, na visokom nivou. Naomi Watts je glumica sa izuzetnom
radnom etikom da se do kraja posveti i loše napisanoj ulozi u lošem
filmu, što i ovde čini. Jacob Tremblay koji se probio sa ulogom u
Room ovde ispunjava težak zadatak i dokazuje da mu je gluma
svakako karijerna opcija. Charlie Heaton, međutim, strada zbog
prirode svog lika koji je pokretač jednog od idiotskijih, lošije
objašnjenih i predvidljivijih filmskih obrata u poslednje vreme.
Upravo
taj obrat pokopava film i zabija ga duboko u zemlju. Do tada se može
razgovarati o diskretnom “slow-burneru” koji nas polako “radi”
i naizgled namerno uspavljuje, tripuje i vozika tamo-amo. Međutim,
kada otkrijemo šta su nam spremili debitantkinja Christina Hodson i
prekaljeni zantalija Farren Blackburn na autopilotu, možda bi ipak
bilo bolje da smo zaspali i odsanjali bolji film. Uostalom, to i ne
bi bilo tako teško.
No comments:
Post a Comment