2016.
režija: Babak Jalali
scenario: Babak Jalali, Aida Ahadiany
uloge: Moshen Namjoo, Keyumars Hakim, Boshra
Dastoumezhad, Lars Urlich
Uz brojnu iransku dijasporu u Americi, njenu dobru
integriranost koja ipak nije u zaborav bacila folklorne specifičnosti
i sklonost Iranaca ka filmskoj umetnosti i umetnosti generalno, pravo
je čudo da se “irano-americana” kao filmski stil pojavila tek
nedavno sa A Girl Walks Home Alone at
Night Ane Lily Amirpour. Ovaj crno-beli
rano-jarmuschovski indie vampirski western je osvojio srca publike i
kritike sa svojom cool artificijelnošću u izrazu, dok se priča
doticala starih i novih običaja, klasnih razlika i socijalnih okvira
koji se teško prevazilaze.
Radio Dreams
iransko-britanskog autora Babaka Jalalija se takođe može nazvati
komadićem “irano-americane”, ne samo zbog koprodukcijskog
okvira, već i zbog sveta u kojem se kreće, unutar i oko
radio-stanice na farsi jeziku u okolici San Francisca. Stil koji je
Jalali izabrao nije toliko smišljeno cool kao onaj kod Amirpour,
bliži je našoj konvencionalnoj realnosti, ali daleko od toga da
možemo govoriti o nečemu dosadnom ili čak običnom. Naprotiv, ima
tu pametnih žanrovskih spojeva (mockumentary, deadpan komedija,
socijalna drama), daška apsurda i surealizma u priči sa višestruko
lokalnim koloritom i nekoliko univerzalnih poruka.
Počnimo od becketovskog teatra apsurda u kojem je
Godot Lars Urlich koji igra samog sebe. Naime, fiktivni radio PARS-FM
oko kojeg se sve vrti je svojim slušaocima najavio “jam session”
Metallice i afganistanske rock grupe Kabul Dreams (članovi sastava
takođe igraju sami sebe). Iako su interkontinentalni gosti stigli
neki dan ranije i već popričali sa novinarima i Jalalijem
(mockumentary segment), oni iz komšiluka kasne li kasne, pa od cele
Metallice spade knjiga na Larsa. Kojeg čekamo.
Dok čekamo, imamo priliku da upoznamo čudesni
svet lokalne radio-stanice, pa još one čija je publika određena
etička skupina. Za samu ideju “jam sessiona” je odgovoran
urednik Hamid (Namjoo), umetnički tip duge kose koji je u matičnoj
zemlji bio pisac, a u emigraciji tezgari na radiju govoreći o
umetnosti, čitajući poeziju i prozu, kao filozofske tekstove.
Njegov viši cilj je otvaranje dijaloga na polju kulture između
Amerike i Afganistana, po prvi put nakon događaja iz 2001. godine, a
globalne zvezde i mladi band koji u svojoj zemlji oseća pritisak
totalitarne i netolerantne sredine su prave osobe za to.
Nasuprot njegovoj plemenitoj nameri, uprava radija
u tako nečemu vidi samo priliku za profit, pa je sastanak muzičara
gromoglasno najavljen ne bi li se prikupila lova od oglasa i plaćenih
termina. Menadžerka (Dastoumezhad) i Hamid će se sukobljavati oko
koncepcije radija, dok je gazda (Hakim) opsednut sa rvanjem (sportom,
olimpijskim) i lagano drži stranu finansijskom lobiju. To će
rezultirati bizarnim nadgornjavanjima poput činjenice da obe strane
imaju po jednog klavijaturistu koji uživo svira amaterske džinglove
za reklame, prispodobama iz sveta visoke umetnosti sukobljenim sa
onima iz svakodnevnog, čak banalnog života Amerikanaca iranskog
porekla i razgovorima u kojima obe strane govore, a nijedna ne sluša.
Iz opisa radnje se mogu stvoriti očekivanja da je
Radio Dreams
jedna glasna, čak urnebesna komedija o šašavim umetnicima, šašavim
gazdama i hladnim menadžerima, ali Jalali u svom pristupu pokazuje
više nežnosti i mudrosti. Paletom zatamnjenih boja on pojačava
teskobu skučnih prostora koja korespondira sa teskobom koju u srcu
oseća Hamid, emigrant u “fish out of water” situaciji, apatrid
koji je u staroj domovini nepoželjan, a nova njegove veštine smatra
beskorisnim. Humora tu svakako ima, ima i stava, čak i gega, ali on
tu samo baca svetlo na ozbiljne teme emigracije, integracije i
naivnog verovanja u “zemlje mogućnosti” u savremenom,
atomiziranom i utilitarno ustrojenom svetu.
U tom smislu, izbor Moshena Namjooa za glavnu
ulogu nije nimalo slučajan, reč je o iranskom kantautoru kojeg u
domovini porede sa Dylanom. Njegova pojava sa dugom, prosedom i
nevešto sapetom kosom potpuno odgovara umetničkom statusu Hamidovog
lika, izuzetno je pamtljiva i sjajno simbolizira nesnađenost u
“realnom” svetu. Možda mladi afganistanski muzičari zaista
veruju u bajke, možda je tako verovao i Hamid, ali sva je prilika da
će, ako im se snovi ostvare, završiti otprilike kao i on,
izgubljeni u prevodu.
Radio Dreams je
film o mnogo čemu, poput radija, nadanja, teskobe, plemenitih namera
i neizbežnosti komercijalizacije. Nije to film o Iranu, ali je o
Irancima, njihovom “balonu” u kojem žive i senzibilitetu sa
kojim žive daleko od domovine. Ali više od toga, Radio
Dreams je film o Americi, onoj
anticipiranoj i onoj zaista percipiranoj i rascepu između te dve
slike.
No comments:
Post a Comment