Past Lives

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Azijska kinematografija kao takva više nije nikakva egzotika. Određeni njeni predstavnici sjajno prolaze na festivalima, a ni fuzije iste s evropskom ili američkom kinematografijom više nisu nikakva retkost. Uostalom, imali smo Crazy Rich Asians kao globalni fenomen na kino-blagajnama, Minari u trci za Oskare, pa u neku ruku i Everything Everywhere at the Same Time koji je, kao omaž različitim pravcima iz različitih kinematografija azijskih zemalja silne nagrade i pokupio u prošloj sezoni.

Ovogodišnja azijsko-američka senzacija zove se Past Lives i delo je režiserke-debitantkinje Selin Song, inače kanadske spisateljice korejskog porekla. Svetska premijera bila je održana na Sandensu, otkad film polako gradi momentum pred sezonu nagrada. Na ekstenzivnoj turneji, film se zaustavio i na festivalu u Karlovim Varima, odakle donosimo ovaj prikaz.

Song otvara film naizgled običnom scenom u nekom američkom baru, bez tona, ali sa slikom koja prikazuje trojac, muškarca i ženu azijskog porekla i još jednog muškarca, belca koji sedi sa strane i pogledom fiksira ženu. Njih iz „off“-a komentarišu muški i ženski glas, pitajući se u kojim su njih troje relacijama. Jesu li žena i beli muškarac par, a drugi muškarac je njen rođak ili prijatelj u poseti? Ili su možda dvoje Azijata par turista, a belac njihov vodič? Odgovor na to, a i na mnoga druga pitanja dobićemo na kraju filma, a dotle ćemo se u nekoliko tačaka upoznati s 24 godine jedne lične istorije.

Na-jang (Seung A-mun) i Hae-sung (Seong Min-jim) su dvanaestogodišnjaci, školski drugovi, rivali po školskim uspesima i međusobne simpatije u Seulu negde početkom našeg milenijuma. Pre nego što njihove simpatije poprime makar i najnaivniji, pubertetski fizički oblik, Na-jang s roditeljima i sestrom odlazi u Kanadu. To je možda pre svega očeva i majčina želja, ali je donekle i njena: ona ne može zamisliti da korejska žena dobije Nobelovu nagradu za književnost, a život na Zapadu bi to možda baš njoj omogućio. Već na imigracionom šalteru Na-jang i zvanično postaje Nora.

Dvanaest godina kasnije, Nora (Greta Li) je spisateljica koja živi i radi u Njujorku, što joj je i bila ambicija. Hae-sung (Teo Ju) je ostao u Seulu, studira i namerava da postane respektabilni inženjer. Svoju drugaricu i simpatiju iz školskih dana, međutim, još uvek nije zaboravio, pa je traži na internetu. Nije ni ona njega, pa njih dvoje otpočinju komunikaciju koja se od kratkih poruka ubrzo pretvara u maratonske „skajp-seanse“. Privlačnost je tu, ali se razlike u načinima života i svetonazorima osećaju, zbog čega Nora insistira na pauzi u komunikaciji kako bi se oboje posvetili svojim životima. U njenom slučaju, to je lov na Pulicerovu nagradu.

Još dvanaest godina kasnije, Nora je udata za kolegu-pisca, Amerikanca Artura (Džon Magaro), osetljivog momka kojeg je upoznala na umetničkoj rezidenciji za mlade pisce. Sada radi uglavnom u pozorištu i želja joj je nagrada Toni, ali Hae-sung je najavio dolazak u posetu u Njujork na odmor i želi da je vidi. To u njoj budi konfliktne emocije, ne samo u smislu vernosti Arturu i privlačnosti „neraščišćenih računa“ s Hae-sungom, već i u smislu toga da je ona svesna da oni višu nisu iste osobe koje su bili, a da možda nisu ni kompatibilni. A i Artur je svestan da bi vrlo lako mogao da upadne u kliše zlikovca iz ljubavnih romana: novog, privilegovanog muža koji stoji na putu staroj ljubavi.

Past Lives je, naravno, film o ljubavi i u tom smislu je izuzetno suptilan u portretiranju finih emocija, ali i u citatima starijih i novijih klasika romantičnog žanra i njihovih autora. Ima tu odjeka Vonga Karvaija i njegove majstorije In the Mood for Love, ali i Linklejtera i njegove Before trilogije, Dejvida Lina, Vudija Alena i Noe Baumbaha. Motiv na koji se Song poziva je korejski koncept In-Juna, povezanosti iz prošlih i sadašnjih života kroz susrete. Nora to oseća i sa Hae-sungom i sa Arturom, a i njih dvojica imaju nešto zajedničkog In-Juna, ali je li to dovoljno za status sudbinske povezanosti?

Selin Song se takođe bavi i ponešto profanijim i životnijim temama, kao i važnijim filozofskim pitanjima. S jedne strane, tu je pitanje emigracije i formiranja ličnog identiteta u jednoj ili više kultura, u zatvorenijim ili otvorenijim kulturama, što je pitanje po kojem se Nora i Hae-sung razilaze, ona kao internacionalna, ali pre svega njujorška spisateljica, on kao vrlo konzervativni korejski inženjer. U smislu potrage za definicijom identiteta, Past Lives se u neku ruku nadovezuje na recentni Return to Seoul.

U tom smislu, Song najveći deo inspiracije za lik Nore crpi iz svog ličnog iskustva. Kao i Nora, i Selin je kao dvanaestogodišnjakinja i kći filmskog reditelja došla iz Koreje u Kanadu, da bi kasnije otišla u Njujork, udala se i postala dramska spisateljica i pozorišna režiserka. U zvaničnoj biografiji se, doduše, ne spominje simpatija iz školskih dana, ali zašto je ne bi imala, ili zašto je ne bi mogla zamisliti?

Možda i suštinsko filozofsko pitanje koje Selin Song svojim nežnim filmom postavlja nije nužno pitanje ljubavi, nego pitanje nas samih, čoveka kao takvog. Jesmo li mi jedna osoba, prisutna u svojoj zadatosti kroz ceo svoj život, ili smo sasvim druga osoba u svakom sledećem trenutku? Je li istina negde između (verovatno jeste), a ako jeste, kako povući linije i označiti te formativne trenutke? Kolike su zapravo emotivne posledice (u smislu prijateljstava, ljubavi, veza) notorne činjenice da nas život vuče na različite strane? Pitanja će možda ostati bez odgovora, ali to i nije poenta: ipak ih je nužno postaviti.

Selin Song sve to pažljivo vizuelizira u jednom novom mediju koji nije posve „njen“, i to joj ide odlično. Ne samo da su glumci pažljivo vođeni od strane autorke, nego se još čine ležernim u svojim ulogama i povezanim sa likovima koje igraju. Fotografija Šabijera Kiršnera sjajno hvata sitne, realistične detalje kojima se isitiče razlika u životnim stilovima Amerike i Koreje, odnosno Njujorka (u kojem se u jednu smesu stapaju i dnevna gužva i noćna svetlost i monumentalna moderna arhitektura) i Seula (u svom svojem šarmu ružnjikave, ali funkcionalne stihijske gradnje), a nežna muzika Kristofera Bera i Danijela Rosena sjajno oslikava emocije likova. Reč je, dakle, o jednom od onih filmova koji svojom mudrošću, čistom emocijom i diskretnim šarmom osvajaju.

Soldier Ahmet / Soldat Ahmet

 kritika objavljena na Dokumentarni.net

"Sretnu se tako negde krokodil i hijena i zapletu u razgovor. Krokodil kaže hijeni:
- Nije meni lako. Kad god zaplačem, drugi me gledaju i kažu: 'Evo ga, opet roni krokodilske suze!', a ne pomisle da sam možda stvarno tužan.
Hijena mu odgovori:
- Misliš li da si jedini kojeg ne razumeju? Dogodi se tako da se nasmejem, a drugi gledaju i kažu: 'Vidi je kako se smeje kao budala!', a ja sam zapravo samo radosna zbog lepote ovog sveta što nas okružuje."

Poruka ove basne, ako je uopšte ima, bila bi da se ne povodimo za stereotipima i predrasudama, već da pokušamo svom sagovorniku pogledati duboko u dušu i probamo shvatiti. Ova se basna pojavljuje dva puta u filmu "Soldat Ahmet" (2021) reditelja Jannisa Lenza, prvi put na samom početku i u ozbiljnom tonu, kao priča junakove majke koju je zapamtio u detinjstvu, a drugi na kraju, nekako šaljivo i na distinktivnom bečkom dijalektu nemačkog jezika, bez jasne poruke, ali sasvim dovoljno za opisivanje nekih od paradoksa Ahmetovog života.

Ahmet je sin turskih imigranata, na prvu čini se savršeno integrisanih u austrijsko društvo, koji ipak drže do nekih tradicija koje su doneli sa sobom. Kako ima tridesetak godina, cela familija na Ahmeta vrši pritisak da se oženi, i to devojkom koju će dovesti iz stare domovine. Njemu to nikako nije privlačna ideja. S druge strane, Ahmet je iskreni austrijski patriota i vojnik, zapravo vojni bolničar s određenim ratnim iskustvom zbog čega je uznapredovao do pozicije vojnog instruktora. Paradoksi tu ne završavaju jer je Ahmet još i amaterski bokser, koji uživa u borbi i koji itekako u sebi nosi dozu agresije. No, naš glavni junak takođe je i amaterski glumac, dakle čovek pun emocija koje želi podeliti sa svetom, a čini se da nije odustao ni od sna o profesionalnoj karijeri u teatru.

Ko je onda pravi Ahmet, a šta tek njegove uloge? Istini za volju, odgovor na postavljeno pitanje ne zna ni sam Ahmet, zato ga i upoznajemo na svojevrsnoj psihoterapeutskoj seansi, koja jednako tako može ličiti i na privatnu rundu razgovora s učiteljicom glume. Istina je, međutim, da ovaj oseća kako mu vreme za odluku prolazi, otud i pritisak zbog kojeg se može slomiti. Tokom 76 minuta trajanja filma, Ahmeta ćemo pratiti u različitim kontekstima i ulogama na putu njegovog samospoznavanja.

Nemački filmaš s austrijskom adresom Jannis Lenz autor je nekoliko kratkih igranih i dokumentarnih filmova od kojih je "Wannabe" (2017) čak bio nominovan za nagradu EFA-e. "Soldat Ahmet" njegov je dugometražni prvenac, u kojem nije samo demonstrirao sposobnost pronalaska prave priče i pravog lika oko kojeg bi ona bila izgrađena ili zanatsku veštinu etički neupitne opservacije svoga subjekta u vreme ponovnog zidanja vlastitog osobnog identiteta, već i izuzetnu dozu empatije i mogućnost savršene komunikacije s gledateljima koje tako uvlači u Ahmetov svet, odnosno u svetove koje ovaj istražuje.

Zahvaljujući montaži koju skupa s Lenzom potpisuju Roland Stöttinger i Nooran Talebi, film je izuzetno dinamičan i savršeno pratljiv. Kamera Jakoba Fuhra ("Democracy, Ltd.") našeg junaka i njegovu interakciju s okruženjem, ma kakva ona bila, prati iz blizine, ali pritom nije invazivna. Ahmet je zbog toga jednako zanimljiv kao (igrano)filmski lik, a opet posve stvaran i životan kao dokumentarni subjekt kojemu samo možemo poželeti sreću. Sreću možemo poželeti i Lenzu budući da je "Soldat Ahmet" tek na početku svoje festivalske turneje. Svetsku premijeru imao je na Visions Du Réelu, ove godine održanom u hibridnom obliku, a nacionalnu na Festivalu austrijskog filma Diagonale koji se od 8. do 13. juna održavao u Grazu, i to pred živom publikom. Nikoga zapravo ne bi smelo da začudi da Lenzov dokumentarac počne sa žetvom nagrada, obzirom da je ovako elegantan spoj univerzalnih i intimnih tema zapravo retkost.

Lemonade

kritika objavljena na DOP-u

“When life gives you lemon, make a lemonade.”

U ovoj poslovici je sadržana suština američkog slepog optimizma jer, ma kako se stvari činile lošima, one se mogu popraviti, preokrenuti u svoju korist i iz njih se nešto može naučiti. Istočnoevropski pesimizam i cinizam bi tu tvrdnju u najmanju ruku propitao argumentima poput “šta ako je ta škola ipak preskupa, pa se ne isplati?” ili “šta ako taj proverbijalni limun koji nam je život dodelio miriše na penicilin, odnosno neupotrebljiv je usled plesni?” Dva pogleda na svet i dve škole filma će se susresti, ako ne i sudariti u filmu naslova Lemonade u režiji Ioane Uricaru koji tematizira imigraciju rumunskih medicinskih radnica u Ameriku i izazove kompleksne birokratije i nezgodne ekonomije tamo. Film je svetsku premijeru imao u programu Panorama na Berlinalu, odakle je krenuo na svetsku turneju sve do takmičarskog programa Sarajeva, gde je i “ulovljen”.

Naša junakinja, medicinska sestra Mara (Malina Manovici) samohrana je majka koja je sina ostavila doma i pošla da zaradi nešto novca u Americi koristeći se privremenom radnom vizom. Na poslu je upoznala Daniela (Dylan Smith), vrtlara koji je doživeo nesreću na radu. Nekih mesec dana pre isteka njene vize, njih dvoje su se venčali i počeli da žive zajedno. Ona ima plan da proda stan u Rumuniji, a da u Ameriku dovede i svog sina Dragosa (Milan Hurduc), da tu svi skupa ostanu kao familija ili makar funkcionalna celina. Poslednja prepreka na tom putu je sticanje zelene karte po ubrzanom postupku, što uključuje i intervju sa imigrantskim službenikom Mojijem (Steve Bačić) koji će se ticati njenog braka…

U početku profesionalno srdačan, Moji će se pokazati kao pravi gad, ucenjivač i seksualni predator jednom kada pomisli da je brak fiktivan, ma koliko Mara tvrdila da voli svog muža. Kao i svaka kurva, i on ima svoju tužnu priču, i njega je život zajebao, pa pokušava da kompenzira nastupom sa pozicije moći kad za to dobije priliku. Institucije sistema koje su namenjene da zaštite Maru i druge poput nje su, pak, više fokusirane na svoje sve kompleksnije i zapetljanije procedure gde su neke stvari nekad povezane, a nekad odvojene, ovisno o volji onoga ko je u poziciji moći. Pritom događaji s početka stoleća pružaju sjajan alibi za stvaranje društva straha, a kao Marina jedina šansa se može ispostaviti čovek koji celu tu kalvariju već prošao, pa u birokratskoj kaljuži odlično pliva, advokat bosansko-srpskog porekla (odlični Goran Radaković).

Suštinski je jasno da je američki san umro odavno, ako je ikada i postojao, da su karte podeljene i da se dobitnici i gubitnici znaju unapred. Sve ostalo je iluzija od koje neki profitiraju, neki se u njoj snalaze, a nekima će se obiti o glavu. Zanimljivo je primetiti kako se lako mešavina “dog eat dog” individualne inicijative i administrativno-državne intervencije slične najautoritarnijim socijalističkim režimima može pokazati toksičnom, toliko da se zapitamo zašto bi iko želeo tamo živeti, ali je reklama koju odašilje lažni svet MTV-a i Hollywooda izgleda suviše moćna. Kao vrhunac paradoksa valja istaći da je čak i ovaj film čija se radnja odvija u neimenovanom američkom grad(ić)u snimljen u – Kanadi. Toliko o tržišnoj klimi.

Socijala, ljudska gadost i birokratske nedaće su nešto što spaja rumunski novi val sa delom američke indie kinematografije. Taj spoj se oseća i na polju stila, sa tipičnim rumunskim neprekinutim kadrovima snimljenim kamerom iz ruke koji se izmenjuju sa srednjim planovima i polu-totalima. Ioana Uricaru (najpoznatija po učešću na omnibusu Tales from the Golden Age) deluje kao učenica Mungiua koja se vešto snalazi u novom internacionalnom kontekstu, gradeći jednostavan, pratljiv i prijemčiv film koji ne nudi mnogo toga novoga, ali ni ne brlja putem. U tome ona ima veliku pomoć glumačke ekipe, posebno Maline Manovici na čiju se običnost na granici naivnosti uvek može osloniti.

Radio Dreams

2016.

režija: Babak Jalali

scenario: Babak Jalali, Aida Ahadiany

uloge: Moshen Namjoo, Keyumars Hakim, Boshra Dastoumezhad, Lars Urlich

Uz brojnu iransku dijasporu u Americi, njenu dobru integriranost koja ipak nije u zaborav bacila folklorne specifičnosti i sklonost Iranaca ka filmskoj umetnosti i umetnosti generalno, pravo je čudo da se “irano-americana” kao filmski stil pojavila tek nedavno sa A Girl Walks Home Alone at Night Ane Lily Amirpour. Ovaj crno-beli rano-jarmuschovski indie vampirski western je osvojio srca publike i kritike sa svojom cool artificijelnošću u izrazu, dok se priča doticala starih i novih običaja, klasnih razlika i socijalnih okvira koji se teško prevazilaze.

Radio Dreams iransko-britanskog autora Babaka Jalalija se takođe može nazvati komadićem “irano-americane”, ne samo zbog koprodukcijskog okvira, već i zbog sveta u kojem se kreće, unutar i oko radio-stanice na farsi jeziku u okolici San Francisca. Stil koji je Jalali izabrao nije toliko smišljeno cool kao onaj kod Amirpour, bliži je našoj konvencionalnoj realnosti, ali daleko od toga da možemo govoriti o nečemu dosadnom ili čak običnom. Naprotiv, ima tu pametnih žanrovskih spojeva (mockumentary, deadpan komedija, socijalna drama), daška apsurda i surealizma u priči sa višestruko lokalnim koloritom i nekoliko univerzalnih poruka.

Počnimo od becketovskog teatra apsurda u kojem je Godot Lars Urlich koji igra samog sebe. Naime, fiktivni radio PARS-FM oko kojeg se sve vrti je svojim slušaocima najavio “jam session” Metallice i afganistanske rock grupe Kabul Dreams (članovi sastava takođe igraju sami sebe). Iako su interkontinentalni gosti stigli neki dan ranije i već popričali sa novinarima i Jalalijem (mockumentary segment), oni iz komšiluka kasne li kasne, pa od cele Metallice spade knjiga na Larsa. Kojeg čekamo.

Dok čekamo, imamo priliku da upoznamo čudesni svet lokalne radio-stanice, pa još one čija je publika određena etička skupina. Za samu ideju “jam sessiona” je odgovoran urednik Hamid (Namjoo), umetnički tip duge kose koji je u matičnoj zemlji bio pisac, a u emigraciji tezgari na radiju govoreći o umetnosti, čitajući poeziju i prozu, kao filozofske tekstove. Njegov viši cilj je otvaranje dijaloga na polju kulture između Amerike i Afganistana, po prvi put nakon događaja iz 2001. godine, a globalne zvezde i mladi band koji u svojoj zemlji oseća pritisak totalitarne i netolerantne sredine su prave osobe za to.

Nasuprot njegovoj plemenitoj nameri, uprava radija u tako nečemu vidi samo priliku za profit, pa je sastanak muzičara gromoglasno najavljen ne bi li se prikupila lova od oglasa i plaćenih termina. Menadžerka (Dastoumezhad) i Hamid će se sukobljavati oko koncepcije radija, dok je gazda (Hakim) opsednut sa rvanjem (sportom, olimpijskim) i lagano drži stranu finansijskom lobiju. To će rezultirati bizarnim nadgornjavanjima poput činjenice da obe strane imaju po jednog klavijaturistu koji uživo svira amaterske džinglove za reklame, prispodobama iz sveta visoke umetnosti sukobljenim sa onima iz svakodnevnog, čak banalnog života Amerikanaca iranskog porekla i razgovorima u kojima obe strane govore, a nijedna ne sluša.

Iz opisa radnje se mogu stvoriti očekivanja da je Radio Dreams jedna glasna, čak urnebesna komedija o šašavim umetnicima, šašavim gazdama i hladnim menadžerima, ali Jalali u svom pristupu pokazuje više nežnosti i mudrosti. Paletom zatamnjenih boja on pojačava teskobu skučnih prostora koja korespondira sa teskobom koju u srcu oseća Hamid, emigrant u “fish out of water” situaciji, apatrid koji je u staroj domovini nepoželjan, a nova njegove veštine smatra beskorisnim. Humora tu svakako ima, ima i stava, čak i gega, ali on tu samo baca svetlo na ozbiljne teme emigracije, integracije i naivnog verovanja u “zemlje mogućnosti” u savremenom, atomiziranom i utilitarno ustrojenom svetu.

U tom smislu, izbor Moshena Namjooa za glavnu ulogu nije nimalo slučajan, reč je o iranskom kantautoru kojeg u domovini porede sa Dylanom. Njegova pojava sa dugom, prosedom i nevešto sapetom kosom potpuno odgovara umetničkom statusu Hamidovog lika, izuzetno je pamtljiva i sjajno simbolizira nesnađenost u “realnom” svetu. Možda mladi afganistanski muzičari zaista veruju u bajke, možda je tako verovao i Hamid, ali sva je prilika da će, ako im se snovi ostvare, završiti otprilike kao i on, izgubljeni u prevodu.

Radio Dreams je film o mnogo čemu, poput radija, nadanja, teskobe, plemenitih namera i neizbežnosti komercijalizacije. Nije to film o Iranu, ali je o Irancima, njihovom “balonu” u kojem žive i senzibilitetu sa kojim žive daleko od domovine. Ali više od toga, Radio Dreams je film o Americi, onoj anticipiranoj i onoj zaista percipiranoj i rascepu između te dve slike.

Peur de rien / Parisienne

2015.

režija: Danielle Arbid

scenario: Danielle Arbid, Julie Peyr

uloge: Manal Issa, Vincent Lacoste, Damien Chapelle, Paul Hamy, Dominique Blanc, Clara Ponsot, India Hair

Nije lako biti emigrant. Možda je to deo surovosti modernog sveta, to osvajanje slobode koja je nekom drugom prirođena. Možda je to izazov koji nas čini boljim i snažnijim ljudima. Možda je to naprosto prirodno stanje stvari: dođeš negde gde ne poznaješ (skoro) nikoga, gde ne govoriš ili jedva govoriš jezik sredine i krećeš od nule. Ta sredina te dočekuje sa indiferentnošću, podozrenjem, ponekad i sa neprijateljstvom, birokratija ti postavlja prepreke i moraš da naučiš da plivaš uzvodno u toj reci propisa i začkoljica.

Možda imaš sreće, pa odgovaraš poželjnom profilu imigranta, čeka te posao ili je tržište dovoljno propulzivno da te primi. Možda, pak, bežiš od rata ili siromaštva u svojoj zemlji. Možda su tvoji razlozi lični. Bilo kako bilo, čeka te izazov i naoružaj se upornošću i strpljenjem. Koliko se sve to isplati, znaće se na kraju. Iz iskustva govorim, tek sam na pola puta u potpunu integraciju i za sada povratak nije opcija. Odlazak dalje je. Nisam mazohista i ne volim da se mučim, ali zapravo volim izazove, nove ljude, nove predele i nova iskustva.

Parisienne je zato priča koja mi se na osnovu opisa učinila privlačnom. Reč je o polu-autobiografskom delu francuske autorice libanskog porekla Danielle Arbid smeštenom u unikatno okruženje Pariza ranih 90-ih godina. Dodajmo na to da originalni francuski naslov prevodiv kao Bez straha od bilo čega navodi na pomisao da nećemo gledati još jednu žalopojku itragediju nego film o rešenosti i jačanju duha, nešto tako potrebno u današnjem kontekstu velikih migracijskih valova i neopravdanih strahova pred istim.

Naša protagonistkinja je Lina (Issa) i čini se da ima solidnu startnu poziciju. Ona dolazi iz nestabilnog Libana gde je tek okončan iscrpljujući građanski rat sa namerom da studira u Parizu i tamo izgradi sebi život. U početku živi kod tetke i teče u predgrađu, ali ta ugodna situacija postaje nepodnošljiva kada teča pokaže svoje sklonosti ka seksualnom uznemiravanju nećakinje. Konzervativna tetka rešenje vidi jedino u tome da Lina ode i ona se snalazi menjajući adrese stanovanja kod niza prijatelja i frajera, poslove i studije, sve vreme se boreći sa zapetljanim birokratskim propisima i skrivajući se od imigracione policije.

U početku naivna i neiskusna, inteligentna Lina vrlo brzo uspeva da pohvata konce. Naivnost se možda očituje u izboru prijatelja, prvo površne koleginice Antonie (Ponsot), zatim koleginice Victoire (Hair) koja je rojalistkinja (čitaj: desničarka) po uverenju i upetljana sa skinheads ekipom, ali i u izboru prvih frajera, oženjenog bogataša Jean-Marca (Hamy) i dobrodušnog, ali besciljnog konobara/dilera Juliena (Chapelle). Međutim, nekako verujemo i znamo da će Lina doći na svoje, naći prave prijatelje i pristojnog momka, pa makar to bio sin njenog inicijalno nezainteresovanog advokata (njen slučaj ipak nije toliko strašan da bi on to preuzeo pro bono). Taj momak je njen kolega sa fakulteta Raphael (Lacoste), urednik univerzitetskog levičarskog biltena.

Nekoliko stvari treba pohvaliti na ovom mestu. Prva je osećaj Danielle Arbid za detalje i atmosferu Pariza 90-ih koji je ipak bio manje nadrkan i opasan od Pariza danas, ali je svejedno bio relativno haotičan i surov, ekonomski i glede policije i spontanog uličnog nasilja. Veliki gradovi imaju svoj višeslojni šarm i Arbidovoj tu ne pomažu samo neke od anegdota koje ubacuje u film, već i fotografija Helene Louvart (La meraviglie, Xenia) koja se uglavnom drži Line i ostaje u njenoj blizini, ali u pozadini sjajno hvata atmosferu.

Pohvalu takođe treba uputiti na račun glumaca i castinga. U sporednim ulogama tako možemo videti nekoliko zvučnih imena mlađe generacije francuskog glumišta (Paul Hamy protiv svog tipa i zvezda u nastajanju Vincent Lacoste su svakako najzvučnija), ali i karakternu glumicu Dominique Blanc u ulozi Linine profesorke sa fakulteta i inspiracije za integraciju u moderno i tolerantno francusko društvo. Ipak, debitantkinja Manal Issa je otkriće ovog filma. Ona u svojoj prvoj ulozi demonstrira prisustvo na ekranu kakvo se retko viđa. U izvedbi neke druge, manje sposobne glumice, Lina bi bila i ostala kartonski lik koji jedan kliše menja za drugi, ali Issa je igra sa integritetom tako da možemo prepoznati mladu, inteligentnu i ponosnu curu koja se ne plaši ničega na putu do svog cilja.

Osim što film uglavnom korača po poznatom terenu i za nijansu je predug, moj najveći problem s njim je poruka koju on šalje. Verovatno da se Danielle Arbid držala svoje perspektive, jedine koju ima koju smo već mogli videti u njenim ranijim radovima smeštenim u njenu prvu domovinu, i da se pozivala isključivo na svoja iskustva, ali slaba je to uteha. Osvežavajuće je to što Lina na svom putu da uspe u životu baš u Parizu ne nailazi na paklene i nemoguće probleme, pa taj put baš i nije kalvarija, iako Arbidova to ponekad implicira. Njeni problemi su uglavnom takve prirode da se sa njima mogu susretati i drugi Parižani, imigranti, deca imigranata ili etnički Francuzi određene klasne pripadnosti.

Ali rešenja koja Lina nalazi i koja Danielle Arbid nudi su moralno dubiozna i svode se na mantru da devojka mora biti mlada i lepa, naivno simpatična prema prijateljima i zavodljiva prema muškarcima jer je to jedini siguran put do uspeha. Da ne spominjem muškarce (koji se mogu izboriti mukotrpnim radom ili, nedajbože kriminalnim aktivnostima), ali šta ćemo sa ženama koje nisu mlade, nisu lepe ili jednostavno nisu ugodne i simpatične da nekog zavedu? Ne zaslužuju li i one šansu za bolje sutra, bez straha od bilo čega?

Mediterranea

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Jonas Carpignano

uloge: Koudous Seihon, Alassane Sy, Pio Amato, Vincenzina Siciliano, Davide Schipilliti, Norina Ventre

U celoj ovoj poplavi rasprava oko izbeglica i migranata sa istoka, kao da smo zaboravili da već dugi niz godina, nesmanjenim intenzitetom nesrećni ljudi dolaze i sa juga. Možemo se složiti da je rat strašna stvar i da ratno stanje direktno ugrožava osnovnu egzistenciju ljudi, ali ne zaslužuju li i ekonomski migranti šansu za pristojan život od svog rada? Ne polaze li i oni zbog toga na duga putovanja puna opasnosti? Nisu li to radili i Evropljani, pre možda nekih 100 godina, kada su išli u Ameriku i Australiju? Možemo biti prinicipijelni humanisti, ali činjenično stanje je takođe takvo da Evropa ni uz najbolju volju ne može prihvatiti sve te nesrećne i izmučene ljude odjednom, bilo da beže od rata ili od siromaštva u sopstvenoj zemlji. Isto tako, to što ne mogu svi odjednom doći, ne znači da neće pokušati, jer je u konačnici njihov život u pitanju. I eto nam krize.

Mediterranea je film koji se bavi tom trenutno skrajnutim iz medija, ali itekako aktivnom mediteranskom rutom po kojoj putuju izbeglice i migranti iz Afrike. Jonas Carpignano se čini kao prava osoba da snimi takav film, sin je Italijana i Afroamerikanke i svakako je upoznat sa problemima rasizma u Italiji. Film je razvijen iz nagrađivanog kratkometražnog filma A Chjana (2012) koji je svom autoru doneo pristup radionicama (Sundance Lab) i fondovima. Istražujući za potrebe filma, autor se upoznao sa Koudousom Seihonom koji mu je postao neka vrsta vodiča, a ne samo glavni glumac.

Seihon u Mediterranei reprizira ulogu Ayive, imigranta iz Burkine Faso koji zajedno sa Abasom (Sy) i multinacionalnom grupom ljudi polazi na put preko pustinje i mora ne bi li se domogao boljeg života u Evropi. Njih dvojica su se namerili u Italiju, u grad Rosano na jugu zemlje gde Ayiva ima strica. Na putu ih čekaju krijumčari i banditi, olujno more i čamac bez kapetana, ali čini se da njihov put nema alternativu. Ni u Italiji stvari nisu bajne, oni ne znaju jezik i mogu dobiti samo turističku, tromesečnu vizu dok im za trajniju varijantu treba stalni, prijavljeni posao, za šta im opet treba gomila dokumenata koju oni nemaju, pa su osuđeni na ilegalne poslove za siću i život u kampovima i pretrpanim kućama. Da ne pominjemo da se tu radi o punom predrasuda ruralnom i siromašnom jugu Italije i da domaće stanovništvo nije oduševljeno prilivom pridošlica, iako su se njihovi stari, isto tako očajni i siromašni, raseljavali preko pola sveta.

Hipotetički, da ja emigriram iz Afrike u Evropu, sumnjam da bi mi krajnji cilj bio Italija, a posebno Rosano, pa makar imao strica tamo. Išao bih negde gde znam jezik i gde je ekonomska situacija takva da se može pristojnije zaraditi čak i od ilegalnog nadničarenja. Zapravo, da emigriram bilo odakle, sumnjam da bih išao u Rosano. Opet, nisam ni pretpostavljao da će me put u EU odvesti do ruralnog severoistoka Slovenije koji se još nije oporavio od deindustrijalizacije, pa sam se tamo smestio i ne žalim se.

No dobro, nazad na njih dvojicu. Situacija im je, očito, teška, a čak i dobre strane, poput humanitarnog angažmana Mame Afrike (Ventre) dolaze sa tipičnom evropskom i kršćanskom poputinom u vidu pridike. Možeš dobiti tradicionalni obrok, ali za stolom moraš skinuti kapu i jaknu, ma kako ti hladno bilo jer je takav red. Njihovi mehanizmi borbe odnosno prihvatanja su različiti. Ayiva je simpatičan, vredan i pomirljiv i nada se da će ga šef Rocco (Schipilliti) zaposliti za stalno. Čak i da ima iskrenu volju da tako nešto učini, to je nemoguće, što iz tržišnih, što iz proceduralnih razloga. Abas je, sa druge strane, bundžija koji na naznaku nepravde reaguje agresijom ili sabotažom. Razvoj situacije vodi ka neredima koji su izbili u Rosanu 2010. godine i oni neće zaobići ni naše junake.

Ovakav materijal bi u nekoj hollywoodskoj obradi poslužio za “inspirativnu”, srceparajuću melodramu, verovatno sa happy-endom ili sa ultra-patetičnim tužnim krajem, ali Carpignano je odlučio da igra na drugi efekat. Glumci su prirodni u svojim ulogama i sve vreme ih prati kamera iz ruke, u njihovoj visini, što pojačava realistički dojam. Fotografiju potpisuje Wyatt Garfield, poznat po radu na vizuelno atraktivnom Beasts of the Southern Wild, a reditelj istog filma Ben Zeitlin ovde potpisuje soundtrack.

Iako je rasizam univerzalan problem, pošto je isti na primer u Americi i u Italiji, Mediterranea ne igra na kartu široke, globalne publike, nego ostaje pre svega arthouse film za treniraniju i preciznije ciljanu publiku. To je odlično iz prostog razloga što nema potrebe za kompromisima, objašnjavanjem jasnog i namigivanjem poente. Mediterranea nije film jedne određene poruke, mada se ona može bez problema iščitati, koliko film jednog iskustva, partikularnog, ali potpuno primenjivog na opšte.

Nama ostaje da se pitamo posle gledanja filma je li našim junacima sve to vredelo. Čemu emigracija, ako te tamo gde ideš dočekuju sa mržnjom, indiferentnošću ili patroniziranjem? Možda su za te novce u svojoj zemlji mogli pokrenuti neki posao i poboljšati egzistenciju. Kada bi, ne samo oni, nego svi emigranti doneli nešto iskustva, ideja i malo novca, ne bi li te afričke zemlje krenule napred? Je li zaista vredi izlagati se životnom riziku sa MP3 player, slušalice, kompjuter, mobilni telefon i ostale hi-tech igračke? Ne budimo naivni, njima je pitanje emigracije i snalaženja u Evropi često pitanje života i smrti i u tu svrhu im je siromašni jug Italije primamljiv skoro jednako kao bogati sever zemlje. Iz njihove perspektive često gladnih stomaka ni razlike između recimo Belgije i Makedonije nisu tako drastične, što smo imali prilike videti u belgijskom fudbalskom filmu Scouting for Zebras.

Vraćam se na svoje migrantsko iskustvo, koje nije bilo ni tako intenzivno, ni tako ilegalno, ni tako opasno kao njihovo. Otišao sam legalno, bez ikakvog straha od deportacije, kao pripadnik srednje klase u tamošnju srednju klasu i, što je još važnije, u relativno sličnu kulturu. Naravno, nije sve isto i nedostaju mi neke stvari na koje sam navikao, što je posledica razlika na relaciji grad – selo, ali i posledica sitnih kulturnih razlika koje umeju postati iritantno bitne. Nisam tamo gde sam sad ostvario neke impozantne uspehe, nemam čak ni stalan posao, što je možda stvar mog umetničkog senzibiliteta i snobovskih shvatanja o tome da niti je svaki posao za mene, niti sam ja za svaki posao, ali i činjenice da tamo gde sam, čak ni kad bih se više prilagodio tržišnim uslovima, svejedno verovatno ne bih našao pristojan posao, kao što ga ne nalaze ni moji susedi i drugari. Ali svejedno nemam nameru da se vraćam. To naprosto nije opcija. Otići dalje, naučiti neki novi jezik i upoznati drugačiju kulturu, možda, ali nazad nikako.

U tom smislu mi, na jednom krajnje ličnom nivou, kraj filma nikako nije seo i delovao mi je kao jedna folirantska, blazirana i patronizirajuća izjava, floskula koju bi bio sposoban izjaviti samo neko jako dobro situiran. Možda je to samo moj lični dojam, ali ne dozvolite da vam takav kraj pokvari zahtevno, ali zato snažno iskustvo koje Mediterranea ostavlja.

Brooklyn

2015.

režija: John Crowley

scenario: Nick Hornby (po romanu Colma Toibina)

uloge: Saoirse Ronan, Emory Cohen, Domnhaal Gleeson, Jim Broadbent, Fiona Glascott, Jane Brennan, Brid Brennan, Eileen O'Higgins, Julie Waters, Jessica Paré

Mogu govoriti samo za sebe i nakon osam godina i sve države, reći ću da je odluka da emigriram jedna od najboljih u mom životu. Zvuči otrcano, ali svako novo iskustvo je generalno dobra stvar, naročito ako vodi ka boljem životu. Takođe, treba biti pošten i reći da migrantski put nije posut zlatnom prašinom i da od čoveka zahteva upornost i fleksibilnost za koju mnogi nisu spremni. Naprosto, pravila igre se malo razlikuju od države do države i od mesta do mesta, a birokratsko društvo (a svako društvo je birokratsko na ovaj ili na onaj način) se trudi da svojim propisima imigracije oteža. Svejedno, vredi pokušati.

Ali vredi imati na umu i razlike u uslovima i iskustvima migracija. Ako idete na sigurno, sa poslom koji vas čeka ili se makar možete osloniti na nečiju pomoć, biće vam dosta lakše nego da uprtite zavežljaj na leđa i krenete u nepoznato bez igde ikog svog. Kada vas čeka smeštaj, lakše ćete se naviknuti na novi svet nego kad vas stave u izbeglički kamp isključivo sa vama sličnima. Međutim, otežavajuće okolnosti malo znače ako ste tamo gde jeste očajni. Vredi pokušati.

Jednom kada se nađete tamo gde idete, imajte u vidu da je vaš put tek na početku. U modernom svetu više nije ni toliko fizički teško ili skupo doći negde, ali duhovna i mentalna transformacija će možda potrajati ceo život. Treba se naviknuti, naučiti jezik, uklopiti, izgraditi novi identitet, možda očuvati i stari ili makar neke njegove delove. A ni nostalgija nije nešto za potcenjivanje. Napašće vas svakako, možda čak i gadno i pitaćete se šta vam je sve to trebalo. Opet, u današnjem globalnom svetu život je na različitim geografskim širinama i dužinama suštinski više sličan nego što je različit, a modernim kanalima komunikacije se efikasno krati distanca. U svakom slučaju, spremniji ste nego što su bile neke prethodne generacije.

Naša junakinja Eilis (Ronan) je mlada devojka koju njen rodni depresivni irski gradić ograničava. Ona je stidljiva, neugledna i nesrećna. Radi nedeljom u prodavnici kod gospođe Kelly, trač-babe otrovnog jezika, nema neke velike šanse u životu i zapravo je na teret majci i sestri. Njena porodica se ne može nazvati siromašnom u klasičnom smislu te reči, ali Irska 50-ih godina definitivno nije ni nalik na Irsku danas. Iako ni kod kuće neće gladovati, Eilis se može ostvariti jedino negde daleko. Srećom, pa njena sestra Rose (Glascott) poznaje sveštenika Flooda (Broadbent) u Brooklynu koji joj može naći i smeštaj u pansionu kod tipične stare irske gospođe Keogh (Julie Waters, odlična) i posao u robnoj kući.

I eto nje na brodu, na Ellis Islandu i konačno u Brooklynu. Eto je u pansionu, na poslu i u crkvi. Eto je u večernjoj školi (jer je dovoljno pametna i ambiciozna, a otac Flood je velikodušan) i na igrankama. Prvo ima napade nostalgije, teško se uklapa u život, radni i socijalni, u Brooklynu i ne komunicira ni sa kim ako ne mora. Ali kad se u njenom životu pojavi Tony (Cohen), simpatični italijanski vodoinstalater dobrog srca, i njena perspektiva se menja. Postaje samouverena, čak duhovita i polako gradi svoj život u Brooklynu.

Sve dok se ne dogodi tragedija. Rose iznenada umre, a Eilis mora otići kući na mesec dana da makar pomogne majci. Ali Eilis je sada druga osoba. Iako još uvek govori sa irskim akcentom, ona je u očima sugrađana sada samouverena, obrazovana i relativno uspešna Amerikanka i svi se utrkuju da je zadrže, da joj nađu posao i dobru partiju za muža. A imućni Jim Farrell (Gleeson) se čini baš kao prava partija za nju, a još je i prilično zagrejan...

Na prvi pogled se čini da je u pitanju jedna kompetentno snimljena i eskapistički nostalgična ljubavna drama, ali ispod centralnog zapleta o “slatkim mukama” oko izbora između dva momka kriju se neke druge i dublje teme. Emigracija. Izgradnja osobe kroz iskustvo. Društvo šansi nasuprot društvu nasleđenih privilegija. Nostalgija. Modernizacijske intervencije su minimalne, ljubavne scene su decentne, gotovo konzervativne i samo pojačavaju utisak nostalgije za starim vremenima i starim filmovima. Čini se da su jedine novine u odnosu na taj klasičan pristup povremeni ispadi humora, toaletnog (ona minijatura na brodu sa nevremenom i kantom), a i generalno očekivanog (simpatično praznoglave cure sa kojima Eilis deli životni prostor, simpatično lajavi Tonijev najmlađi brat), a i oni služe da nam film učine još lakšim i simpatičnijim. Ali Brooklyn nije film bez težine.

Evo dva primera. U jednoj sceni Eilis odlazi u crkvu da pomogne ocu Floodu oko božićne večere za siromašne stare radnike koji godinama tradicionalno dolaze. Sveštenik objašnjava da su to ljudi koji su izgradili grad, mostove i tunele, da sada više ni nemaju od čega živeti, a da često nemaju ni nikog svog, kako u New Yorku, tako i kod kuće. Drugi primer je duh palanke u Eilisinom rodnom gradiću. Jednom kada je uspela u životu, svi se otimaju oko nje i žele je u svom društvu, isti oni koji je nisu ni primećivali ili su je potcenjivali.

Brooklyn je film čiji autori pokazuju osećaj za nijanse. Nije tu stvar ni samo u veoma dobroj, za Oscara nominovanoj adaptaciji scenarija koju potpisuje Nick Hornby, i sam pisac romana. On je svakako sjajan izbor za adaptaciju jer može razmišljati na dva koloseka. Stvar je i u nijansama i detaljima koji život znače, u sjajnoj upotrebi kamere za rekonstrukciju vremena i prostora, kao i za prikazivanje promene perspektive koju Eilis doživljava. Gradić koji je na početku filma depresivan, kasnije je okupan letnjim bojama i gotovo turistički atraktivan. Slučajno ili ne, i njen doživljaj se menja od depresivnog do turistički toplog.

Saoirse Ronan je jako zanimljiva glumica mlađe generacije i to iz filma u film demonstrira. Ona savršeno bira uloge koje odgovaraju njenoj gotovo dečijoj pojavi koja se vrlo lako može transformirati u vrlo ženstvenu i samouverenu. Ona ovde igra na tu kartu, a kao bonus njen irski akcenat je autentičan. Emory Cohen je sjajno prati kao Tony i uspeva da na uverljiv način prikaže jednostavnost, simpatičnost i optimizam italijaskog šljakera. Domnhaal Gleeson je možda malo suviše hladan kao Jim i nema dovoljno hemije između njega i Ronanove, ali stiče se dojam da se on preforsirao u poslednjih par godina jer ga zaista ima posvuda, što možda utiče na kvalitet pojedinih izvedbi. Ostatak ansambla ima uglavnom jednostavne likove i fino popunjava prostor koji im je ostavljen, dodajući filmu još više duha.

Za mene predstavlja iznenađenje da je ovakav film, i to još tako suptilno režirao John Crowley. Istina, on je imao i dobrih filmova na početku karijere (Intermission, Boy A), ali je njegov prethodni film Closed Circuit bio sve ono što Brooklyn nije: teškorukaški predvidljivi triler sa puno popovanja. Brooklyn je slojevit, inteligentan i intrigantan film zapakovan u gledljivu i dopadljivu formu koji se itekako isplati gledati, bilo da planirate emigraciju ili ne.

Dheepan

kritika originalno objavljena na: fak.hr

2015.

režija: Jacques Audiard

scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, Noé Debré

uloge: Jesuthasan Anthonythasan, Kalieaswari Srinivasan, Claudine Vinasithamby, Vincent Rottiers, Marc Zinga

Kada je Dheepan dobio Zlatnu Palmu u Cannesu, bio sam malo iznenađen. Naslepo mi se činilo da je bilo jačih autorskih imena i značajnijih filmova u ovogodišnjoj konkurenciji. Mada, iskreno govoreći, bilo bi neodgovorno tvrditi da je Jacques Audiard tikva bez korena i u Cannesu i u francuskom filmu kao takvom. Njegov prošli film Un prophete (2009) postigao je ogroman uspeh baš na tom mestu (Grand Prix), a kasnije se našao u konkurenciji za Oscara za strani film, te godine izuzetno oštroj. I to je Audiarda pozicioniralo kao globalno značajnog filmskog autora.

Njegov filmski stil je takav da značajne socijalne teme obrađuje na način blizak žanrovskom. Njegovi filmovi su nabijeni akcijom i napetošću, ali opet imaju širinu i dubinu art filma. I Dheepan je u tom smislu za njega korak u nekoliko smerova. Sa jedne strane, koristi sada popularan autorski pristup da izađe iz zone ugodnosti i snimi film na stranom jeziku (u ovom slučaju tamilskom). Sa druge strane, vraća se svojim korenima, relativno malim budžetima i podvlačenju možda svog najvećeg talenta za casting i pronalaženje nepoznatih glumačkih talenata. Konačno, Dheepan je i punokrvni žanrovski film o čoveku koji beži od rata i nasilja da bi ga rat i nasilje stizali i pratili gde god se pojavi.

Naslovni junak je bivši vojnik Tamilskih Tigrova, poražene strane u dugotrajnom ratu u Šri Lanki, jednom od onih ratova koji puni rubrike “vesti iz sveta”, ali za koji nama na Zapadu nije jasno ko tu koga i zašto. Bilo kako bilo, rat je gotov, a posle krvavog rata je za očekivati odmazdu. Film počinje na Šri Lanki kada Dheepan (Anthonythasan) svoju pokojnu ženu i kćer “zameni” sa drugom, preživelom ženom Yalini (Srinivasan) i devojčicom Ilayaal (Vinasithamby) koja je u ratu ostala bez roditelja jer porodice lakše dobijaju azil u Evropi. Ženin plan je da ode u London kod rođaka, ali Dheepan se iz nekog razloga odlučuje za Pariz.

Film onda menja lokaciju i fokus. Umesto priče o ratu i post-ratnom turbulentnom stanju, dobijamo takođe pomalo tipski “imigrantski blues” o snalaženju u potpuno stranoj kulturi bez poznavanja jezika, te o familijarnoj dinamici ljudi koji zapravo nisu familija, koji su toga svesni, ali koji su iz zajedničke koristi primorani da žive i rade zajedno. Svoj konačni oblik film dobija tek kada još jednom pomeri lokaciju iz Pariza u “banlieu”, blokovsko predgrađe i stavi Dheepana i njegove pratioce kao još uvek nesnađene strance u neku vrstu klinča sa lokalnim marginalcima, imigrantima i kriminalcima zaokupljenim svojim sukobima i ratovima. Iako želi da se uklopi u novi život, Dheepan ne može da se ne meša u te sukobe, već pokušava da ih zaustavi i spreči. Međutim, kako je on “oštećena roba”, čovek kojem su rat i nasilje obeležili život, on to može i zna učiniti na samo jedan način: koristeći ratne veštine i nasilje koje drži u sebi.

Ono u čemu Dheepan kao film izrazito uspeva je rad sa glumcima koji je perfektan. U filmu skoro nema profesionalnih glumaca. Jesuthasan Anthonythasan je relativno poznati pisac, ali ovde uspeva kanalizirati emocije bolje nego što bi to uspelo većini glumaca. Kalieaswari Srinivasan je pozorišna glumica bez iskustva na filmu, ali to se u njenoj izvedbi ne primećuje ni najmanje. Upotpunjeni sa mladom Claudine Vinasithamby, oni su sjajni kao trio u zajedničkim scenama u kojima grade porodičnu dinamiku. Sjajni su i epizodisti, meni do sada nepoznati glumci, ali kojima predviđam uspešne karijere.

Odlično je i to što se film bavi jednom aktuelnom temom izbeglištva koja preti da postane večita u današnjem sve nasilnijem svetu i što je spušta u kontekst “ovde i sada”, iskreno i bez kalkulacija. Film zbog toga često uspeva da pogodi emociju kod gledaoca. I tu su opet ključne scene u kojima imamo troje protagonista i njihov međusobni odnos.

Problemi su, međutim, po pitanju fokusa, odnosno njegovih nimalo glatkih promena. Film se dotiče brojnih tema, ali ih ne razrađuje. Kontekst građanskog rata na Šri Lanki je veoma okviran i ne ulazimo dublje u problem. Imigrantska komponenta je već viđena u brojnim filmovima, evropskim i američkim. Ni za familijarnu dinamiku lažne, ad hoc porodice ne znamo treba li nam zbog svoje bizarnosti biti smešna, strašna ili jednostavno ljudski potresna. Kao šlag na tortu dolazi matrica o nasilju koje rađa nasilje i nasilnoj prošlosti od koje se ne može pobeći koja je toliko prisutna u filmu od klasičnog westerna nadalje da je na tom planu veoma teško reći nešto novo, te poprilično usiljen kraj koji jako kvari utisak o filmu.

U tom smislu je Dheepan pratljiv, na momente čak i pamtljiv film, ali nimalo gladak i suptilan spoj različitih tema i ideja. Zapravo, deluje pomalo iskonstruirano. Dheepan svakako ima svoje momente i uspeva da ostavi utisak, ali je daleko od kompletnog filma. Dakle, dobar, ne i odličan, i zbog toga ispod razine očekivanog za canneskog pobednika.

La jaula de oro / The Golden Dream

2013.

režija: Diego Quemada-Diez

scenario: Diego Quemada-Diez, Gibran Portela, Lucia Carreras

uloge: Brandon Lopez, Rodolfo Dominguez, Karen Martinez, Carlos Chajon

Španski naslov filma je ujedno i naslov meksičke folk-balade o surovoj sudbini ilegalaca u potrazi za boljim životom u Americi. Čak i kad se domognu sna, oni ostaju zarobljeni u zlatnom kavezu, bez dokumenata i bez mogućnosti za socijalnu mobilnost, zauvek na loše plaćenim manuelnim poslovima. Engleski naslov je prevod jedne druge balade i ukazuje mnogo više na put nego na destinaciju, koja ostaje u snu.

Znamo dosta o položaju Meksikanaca i inih Latinoamerikanaca u Sjedinjenim Državama, čitali smo novine i gledali filmove i dokumentarce. Znamo da im nije lako i da slika koju dobiju sa terena retko korespondira sa slikom iz sna. Ostaje, međutim, pitanje zašto se oni ipak odlučuju na rizični put prepun smrtnih opasnosti da bi samo bili loše plaćeni ilegalni radnici na farmama, po kućama i u fabrikama. Razlog je jasan: njihovo američko siromaštvo se čini kao bogatstvo u poređenju sa siromaštvom u kojem su živeli u Meksiku, a posebno južno od Meksika, u Americi barem mogu da zarade za hranu i krov nad glavom, čak i da uštede nešto novca i na jedan ili drugi način pomognu familiji. Pitanje ilegalnih migracija je u startu pre svega klasno pitanje: uspešni i obrazovani Latinoamerikanci se ne zaleću u ilegalne migracije, oni migriraju legalno ili pronalaze način da prežive u svojoj zemlji. Ilegalne migracije su “sport” za sirotinju.

I meni su, kao i većini publike asocijacija za ilegalne imigrante Meksikanci, verovatno zbog brojki ili zbog marketinga ili zbog prostih rasnih stereotipija. La jaula de oro se uopšte ne bavi meksičkim imigrantima, nego onim još očajnijim, siromašnijim i ugroženijim koji moraju da prođu ceo surovi Meksiko (neki od njih još nekoliko slično surovih zemalja) ne bi li se dokopali svojeg komadića američkog sna. La jaula de oro na putu prati troje tinejdžera iz slamova Gvatemale i jednog mladog Indijanca iz Chiapasa.

Prvo upoznajemo Saru (Martinez) u sceni u kojoj odseca svoju kosu, pritiska grudi zavojem i oblači mušku odeću i stavlja kapu na glavu. Ona je svesna da je put posebno opasan za devojku, pa se zato predstavlja kao dečak Osvaldo. Njeni saputnici su Juan (Lopez), neformalni vođa puta, da li zato što je najstariji, da li zato što je najsnažniji, da li zato što je to sve bila njegova ideja. Treći član je Samuel (Chajon). Po prelasku meksičke granice, njima će se priključiti Chauk (Dominguez), Indijanac koji ne govori šanski i koji je sam krenuo na put. Juan će ga doživljavati kao rivala za Sarinu pažnju, ali i kao pretnju svom liderskom statusu, jer je Chauk od Juana dosta snalažljiviji u prirodi.

Kada pogledamo šta ih sve čeka, jasno nam je da neće svi na putu istrajati, a da verovatno neće ni svi preživeti. Čeka ih kešanje na teretne vozove, život pod vedrim nebom, besparica iako je potrebno platiti određene “usluge”, kao i neprijatni susreti, kako sa surovom meksičkom imigracionom policijom, tako i sa naoružanim bandama pljačkaša, silovatelja i trgovaca drogom i belim robljem. Na kraju puta ih čeka i krajnje negostoljubiv prijem kod Amerikanaca, granične patrole i privatni vlasnici rančeva koji na “Meksikance” gledaju otprilike kao neku vrstu štetočine koja se može ubiti ako zabasa na privatni posed. Ipak, nije sve tako crno, klinci će na putu uživati u momentima igre i zabave, kao i u gostoljubivosti humanitarnih i crkvenih organizacija koje će im stajati na raspolaganju, doduše ni izbliza dovoljno često.

Ako vam se ovo učini poznatim, verovatno ste u pravu. Pre nekoliko godina je film Sin nombre Carija Fukunage pratio devojčicu iz Hondurasa na istom tom putu kroz Meksiko i pokupio brojna priznanja na festivalskom ciklusu, pažnju kritike i u konačnici i publike. Istina, Fukunagin film je prošao kroz primetnu “hollywoodizaciju”, što je, u konačnici, razlog za uspeh kod publike, ali i Fukunagin munjeviti proboj u višu ligu.

Diego Quemada-Diez dolazi iz potpuno drugog miljea. Ovaj Španac je karijeru započeo kao momak zadužen za traku kod Kena Loacha, da bi vrlo brzo uznapredovao do prvog asistenta kamere kod istog autora. Kasnije je dogurao prvo do direktora fotografije, a kasnije do autora kratkometražnih filmova. La jaula de oro mu je dugometražni prvenac i njegovo “poreklo”, bilo profesionalno, bilo u smislu autorskih uzora je jasno. To u prevodu znači da je fotografija odlična, analogna na traci od 35 mm i da je kompozicija kadra besprekorna. Od Loacha je, međutim, pokupio kako socijalno osetljivu tematiku, tako i sličan način obrade. On pušta svoje naturščike koji su u scenariju samo skicirani u slobodnu interakciju sa okolinom i sa pričom. To sve kao rezultat daje jedan gotovo dokumentarni film koji će svakako pogoditi emocije kod gledalaca, uprkos nekim neskrivenim manama. Karakterizacija likova ni u kom slučaju nije potpuna, oni su ostali na nivou proto-tipova sa kojima bi se gledaoci povezali, a ni priča nije naročito ispolirana, sve je svedeno na hronološku seriju epizoda nedaća, bez ikakvih akcenata ili makar promene ritma.

Sve u svemu, La jaula de oro je solidan, čak i dobar film, ali daleko od savršenog. Tema kojom se bavi će ostati aktuelna barem za još neko vreme, a ona ne dopušta previše varijacija. Zanimljivo je da Diego Quemada-Diez ne podilazi publici, ali nije ni posebno brutalan. Deluje kao da iskreno priča jednu priču koju bi trebalo ispričati. Autor ne odstupa od svog stava, a mi se možemo složiti s njim, ali i ne moramo.

A perdre la raison / Our Children

2012.

režija: Joachim Lafosse

scenario: Mathieu Reynaert, Thomas Bidegain, Joachim Lafosse

uloge: Emilie Dequenne, Tahar Rahim, Niels Arestrup

Čak i ako izuzmemo uvodnu scenu, flashforward spoiler nalik onom iz Amour, čak i ako tu scenu ne povežemo sa engleskim prevodom naslova, u filmu ima dovoljno znakova da se priča neće dobro završiti. Tu je atmosfera teskobe među uskim krugom likova i dramatična klasična muzika koja čini 90 % soundtracka. U filmu se to nigde ne spominje, ali priča je bazirana na istinitom događaju koji je potresao Belgiju – ubistvu petoro dece koje je počinila njihova majka. Takvi događaji znaju da odjeknu daleko, a ovaj po svojoj monstruoznosti lagano šije i crnu hroniku u balkanskoj žutoj štampi.

Srećom, ovo je više rekonstrukcija na bazi pretpostavki nego ekranizacija kroz doku-dramu. Upoznajemo mladi par, perspektivnog doktora marokanskog porekla Mounira (Rahim) i učiteljicu Murielle (Dequenne). Oni su strastveni i zaljubljeni i planiraju venčanje. Onda na scenu stupa Andre (Arestrup), stari doktor i Mounirov mentor koji za Mounira ima veći značaj nego njegova najbliža familija. Priroda njihovog odnosa nam nikako nije jasna. Da li su pederi? Da li je Andre samo mentor i stariji kolega, možda profesor sa fakulteta? Je li očinska figura ili poočim? Da li je Mounir u njihovom odnosu neki sirotan, post-kolonijalni rob koji duguje zahvalnost belom gospodaru i dobročinitelju.

U početku Mounir pokušava da se nekako oslobodi Andreovog sveprožimajućeg i kontrolirajućeg pritiska, dok Murielle razmišlja logičnije: Andre leži na parama i voljan je da pomogne, pa zašto ga ne istrpeti i iskoristiti tu ničim izazvanu dobrotu. Znamo iz filmova, a i iz života, da dobrota nikad nije ničim izazvana i da dolazi na naplatu.

Mladi par se venča, a Andre je kum. Svadba je mala, ali ukusna i interkulturna. Pojavljuje se Mounirova familija i Muriellina lagano trashy sestra. Odnosi su čudni i napeti. Otkrivamo da je Andre oženio Mounirovu sestru, ali da ne živi s njom, da je brak samo formalan radi vize. Otkrivamo i da Mounirov brat žarko želi da dođe u Belgiju, ali da mu je za to potreban brak. Politički usmereni kritičari već trljaju ruke i anticipiraju film o neo-kolonijalizmu, kultur-rasizmu i klasnim razlikama. I u pravu, ali samo delimično.

Nakon svadbe, film se zatvara u kuću, a kada u već čudnu domaću situaciju uleti i jedno po jedno dete, ukupno četvoro, teskoba raste do neizdrživosti. Film postaje veoma mračna studija karaktera i njihovih odnosa, a već fragmentarna struktura postaje još izlomljenija. Nije to stvar fluktuirajuće hronologije, ona je fiksirana i ide napred, ovde se radi o komadićima informacija koje se uklapaju u slagalicu.

Film menja fokus sa Mounira, osrednjeg do lošeg lekara ili socijalnog radnika (film nije baš precizan po tom pitanju) čija je jedina opcija da radi kao Andreov asistent u kućnoj ordinaciji, na Murielle i njenu sve veću teskobu, depresiju i umor. Gledamo je kako propada, sa svakim detetom sve više. Gotovo je sigurno da deca nisu razlog, barem ne jedini. I vidimo da se Andreova dobročinstva plaćaju slepom poslušnošću u njegovoj patrijarhalnoj diktaturi koja se ispoljava kroz “micro-management”, odnosno upravljanje svakom sitnicom. Mounir nema snage ni volje da mu se odupre, tako da je Murielle manje ili više sama u svojoj svakodnevnoj borbi.

Glumci su odabrani sjajno. Emilie Dequenne je karijeru započela kod braće Dardenne i to je kod nje razvilo sklonost ka glumi u zahtevnim, naturalistički intoniranim filmovima. Slabija glumica bi se polomila sa ovakvim emotivnim lukom kod lika, ali Emilie je naprosto sjajna. Niels Arestrup i Tahir Rahim su već imali uloge pasivno-agresivne očinske figure i pulena-početnika. Ovog puta je situacija drugačija nego u Un Prophete, ali njihov “casting” zajedno nije ni najmanje slučajan. To može biti “in character” šala koju su nam servirali scenaristi i reditelj, s obzirom da se najmanje jedan lik oseća kao u zatvoru, omaž tematski poptpuno različitom filmu, ali i priznanje činjenice da je Tahir Rahim majstor da odigra nesnađenost, a Niels Arestrup apsolutni gospodar pasivne agresivnosti bazirane na stvarnom ili izmišljenom autoritetu. 

Joachim Lafosse je značajno ime belgijskog filma, ali nema planetarnu slavu. Ponavljanje reči “Private” u njegovim ranijim filmovima može ukazivati i na političke stavove, ali se uglavnom bavi izvitoperenim odnosima između ljudi koji bi trebali biti bliski. Ti filmovi su atmosferični, svedeni na malo likova i lokacija i čine se veoma intimnim. Moguće je da se drži saveta poznatijih zemljaka, Dardennovih, da lični odnosi moraju stajati pre političkog ili socijalnog konteksta. A perdre de la raison je pravi primer za to.

Pomenuo sam atmosferu i ona dosta podseća na Virgin Suicides. Ona i nagoveštaji preuzimaju ceo film, iako postoji i nekakva radnja. To je dobro jer pušta glumce da briljiraju, i oni to čine iz scene u scenu. Međutim, otkrića su daleko od šokantnih, pa nam se čini da nijedan drugi ishod nije moguć. Our Children deluje kao dosta lakša varijanta u poređenju sa Miss Violence, filmom na sličnu temu familijarne disfunkcije. To ne znači da je loš film, samo da će ga se malo ko setiti za koju godinu.

Frontera

2014.

režija: Michael Berry

scenario: Michael Berry, Louis Moulinet

uloge: Ed Harris, Eva Longoria, Michael Pena, Amy Madigan, Seth Adkins, Evan Adrian, Michelle Rios, Marilyn Rising, Michael Ray Escamilla

Američko-meksička granica. Nepregledna pustara. Rančevi, konji i kauboji sa puškama. Neki tolerantni, a neki jako zadrti. Sa druge strane, Meksikanci. Neki vredni i pristojni, drugi lenji i skloni muljanju. Većinom siromašni i u potrazi za boljim životom preko granice. Jedan incident na privatnom ranču na američkoj strani granice će presudno uticati na živote nekoliko ljudi sa obe strane granice među svetovima.

Frontera je film o imigraciji i imigrantima, ali nije u pitanju ni politički pamflet ni puka moralistička propoved. U filmu političkog stava ima samo u pozadini likova, kao što sentimentalnosti ima samo gde je ona neophodna. Frontera ostaje na mikro-planu, priča nekoliko povezanih veoma lokalnih priča, bez ideje da napravi generalizaciju i pokaže bilo šta nalik na širu sliku. Tehnika kojom to postiže se može nazvati hyperlinkom, ali, za razliku od hyperlink klasika kao što su Crash (2005) ili Traffic (2000), uski kontekst Fronteru dovodi više na teritoriju Lone Star (1997), još jednog “prekograničnog” trilera. Ovo je priča o običnim ljudima u neobičnoj situaciji koja je na trenutke drama, a na trenutke triler u “settingu” u poslednje vreme aktuelnog neo-westerna.

 

Nakon ekspozicije Frontera ne gubi mnogo vremena da nas baci u žarište radnje. Vredni radnik Miguel (Pena) i njegov blentavi kompanjon Jose (Escamilla) ilegalno pređu granicu u potrazi za poslom, ali do prve civilizacije imaju još dan hoda preko prostranog ranča. Vlasnci tog ranča su šerif u penziji Roy (Harris) i njegova žena Livy (Madigan). Ona ima ritual jutarnjeg jahanja i na svojoj stazi naleti na Miguela i Josea. Pošto im ne može dati posao i krov nad glavom, dobra kakva je, da im malo vode i prostirku za spavanje i pokuša otići svojim putem. Međutim, njih troje nisu sami na ranču. Tu su i trojica veselih vandala kojima je dosadilo da pucaju u kaktuse i saobraćajne znake (ipak smo u pustari jugozapada, nema puno stvari za raditi), pa su smislili provod da pucaju na ilegalce, koliko da ih preplaše i spraše ih nazad preko granice. Puška pukne, konj se propne, Livy padne i udari glavom u kamen. Na mesto događaja pristiže Roy i vidi Miguela kako stoji iznad Livy sa konjskim uzdama u ruci i sve deluje kao da je bitanga napala nesretnu ženu u nameri da joj otme konja.

Policija je sasvim zadovoljna sa tom pričom i u odbeglim Meksikancima pronalazi savršene žrtvene jarce. Nekoliko dana kasnije, njih dvojica završe u pritvoru, gde im je deportacija najmanji problem. Miguelova žena Paulina (Longoria) plaća krijumčare kako bi je prebacili preko granice, ne bi li nekako pomogla mužu. Istovremeno, Roy nije zadovoljan sa objašnjenjem, pošto su i Miguel i Jose bili nenaoružani, a pucnji koji su ga i isterali iz kuće ostaju misterija. Uz to, priče njih dvojice su dovoljno konzistentne da bi se ispitale, što policija odbija da učini.

 

Od tada priča ide u dva glavna smera, prati Roya u njegovoj usamljenoj “kaubojskoj” istrazi i prepirkama sa policijom, Paulinu kroz socijalnu dramu sa opakim krijumčarima, a u nešto manjoj meri i klince kako se bore sa savešću pošto su napravili veliko sranje. Radnja je relativno predvidljiva, gledaocima nije ostavljena nikakva dilema oko incidenta koji je poslužio kao okidač, i oslanja se na nekoliko oprobanih trikova. Obrati, iako predvidljivi, pogađaju prave tonove. Za to su posebno bitne dve scene. U jednoj agentica za nekretnine i njene mušterije pronalaze grupu izgladnelih polu-golih ilegalaca u jednoj garaži u predgrađu Phoenixa i oni panično istrčavaju na svetlo dana. Ta scena je i vrhunac socijalne drame u filmu. Drugi obrat je na samom kraju filma, i u pitanju je jedan od najklasičnijih trikova.

Predvidljivost radnje ne smeta mnogo. Razlog za to su veoma razrađeni i uverljivi likovi koji nisu samo manekeni za određenu grupu, određeno mišljenje i određeni stav. Meksikanci govore na španskom, a ne na lošem engleskom, publici se ne podilazi i ne vređa inteligencija: moraju da čitaju titlove.

Uverljivosti likova doprinose više nego sposobni glumci u ulogama koje im stoje kao salivene. Amy Madigan ima vrlo malo vremena na ekranu, ali ga koristi sjajno, svaki njen potez je nepogrešiv. Michael Pena je veoma uverljiv kao očajni imigrant koji je, uprkos svemu, očuvao svoj moralni kompas i radnu etiku. Seth Adkins i Evan Adrian su odlični kao predstavnici moderne, dokone generacije koja toliko ne zna šta će sa sobom da im je svaka glupost dobrodošla. Među njihovim likovima postoje ne tako suptilne razlike, jer Sean (Adkins) ipak ima malo savesti, dok se Brad (Adrian) oslanja samo na instinkt za samoodržanje. Televizijska glumica Eva Longoria (Desperate Housewives) je prijatno iznenađenje u jednoj od retkih filmskih uloga, i to još na španskom. Njen portret “prave” očajne domaćice, žene i majke je uverljiv i emotivni je vrhunac filma.

 

Priznajem, bio sam malo skeptičan prema Edu Harrisu. U poslednje vreme on iz sve snage forsira westerne ili barem western tip lika. Većinom su u pitanju promašaji, poput tupave Appaloose (2005) i apsolutno očajnog Sweetwatera (2013). Ovde je, međutim, pravi izbor za glavnu ulogu: njegov Roy je čvrst i pristojan čovek starog kova, nikako karikatura naivnosti. Nimalo nije loše, pritom, što mu kaubojski šešir, konj i revolver stoje kao saliveni. Western ugođaju, pored Harrisa kao glumca i Roya kao lika, doprinosi fotografija Joela Ransoma, sa obiljem širokih pejzaža američke i meksičke divljine.

Frontera je više nego solidan film. Sa čvrstim scenarijem, napetom montažom i veštom režijom drži pažnju na nekoliko aspekata problema imigranata. Frontera se čini još i kao bolje ostvarenje ako se uzme u obzir da je ovo debitantski film Michaela Berrija i prvi scenario Louisa Moulineta. Možda je slika prikazana u Fronteri veoma uska, ali film nema naročitih ambicija da bude ultimativno delo o imigraciji i imigrantima. Stalno pod punom kontrolom, pažljivo osmišljen i veoma kompetentno izveden, pre svega od strane glumaca, Frontera je sasvim dobar film.