Mediterranea

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Jonas Carpignano

uloge: Koudous Seihon, Alassane Sy, Pio Amato, Vincenzina Siciliano, Davide Schipilliti, Norina Ventre

U celoj ovoj poplavi rasprava oko izbeglica i migranata sa istoka, kao da smo zaboravili da već dugi niz godina, nesmanjenim intenzitetom nesrećni ljudi dolaze i sa juga. Možemo se složiti da je rat strašna stvar i da ratno stanje direktno ugrožava osnovnu egzistenciju ljudi, ali ne zaslužuju li i ekonomski migranti šansu za pristojan život od svog rada? Ne polaze li i oni zbog toga na duga putovanja puna opasnosti? Nisu li to radili i Evropljani, pre možda nekih 100 godina, kada su išli u Ameriku i Australiju? Možemo biti prinicipijelni humanisti, ali činjenično stanje je takođe takvo da Evropa ni uz najbolju volju ne može prihvatiti sve te nesrećne i izmučene ljude odjednom, bilo da beže od rata ili od siromaštva u sopstvenoj zemlji. Isto tako, to što ne mogu svi odjednom doći, ne znači da neće pokušati, jer je u konačnici njihov život u pitanju. I eto nam krize.

Mediterranea je film koji se bavi tom trenutno skrajnutim iz medija, ali itekako aktivnom mediteranskom rutom po kojoj putuju izbeglice i migranti iz Afrike. Jonas Carpignano se čini kao prava osoba da snimi takav film, sin je Italijana i Afroamerikanke i svakako je upoznat sa problemima rasizma u Italiji. Film je razvijen iz nagrađivanog kratkometražnog filma A Chjana (2012) koji je svom autoru doneo pristup radionicama (Sundance Lab) i fondovima. Istražujući za potrebe filma, autor se upoznao sa Koudousom Seihonom koji mu je postao neka vrsta vodiča, a ne samo glavni glumac.

Seihon u Mediterranei reprizira ulogu Ayive, imigranta iz Burkine Faso koji zajedno sa Abasom (Sy) i multinacionalnom grupom ljudi polazi na put preko pustinje i mora ne bi li se domogao boljeg života u Evropi. Njih dvojica su se namerili u Italiju, u grad Rosano na jugu zemlje gde Ayiva ima strica. Na putu ih čekaju krijumčari i banditi, olujno more i čamac bez kapetana, ali čini se da njihov put nema alternativu. Ni u Italiji stvari nisu bajne, oni ne znaju jezik i mogu dobiti samo turističku, tromesečnu vizu dok im za trajniju varijantu treba stalni, prijavljeni posao, za šta im opet treba gomila dokumenata koju oni nemaju, pa su osuđeni na ilegalne poslove za siću i život u kampovima i pretrpanim kućama. Da ne pominjemo da se tu radi o punom predrasuda ruralnom i siromašnom jugu Italije i da domaće stanovništvo nije oduševljeno prilivom pridošlica, iako su se njihovi stari, isto tako očajni i siromašni, raseljavali preko pola sveta.

Hipotetički, da ja emigriram iz Afrike u Evropu, sumnjam da bi mi krajnji cilj bio Italija, a posebno Rosano, pa makar imao strica tamo. Išao bih negde gde znam jezik i gde je ekonomska situacija takva da se može pristojnije zaraditi čak i od ilegalnog nadničarenja. Zapravo, da emigriram bilo odakle, sumnjam da bih išao u Rosano. Opet, nisam ni pretpostavljao da će me put u EU odvesti do ruralnog severoistoka Slovenije koji se još nije oporavio od deindustrijalizacije, pa sam se tamo smestio i ne žalim se.

No dobro, nazad na njih dvojicu. Situacija im je, očito, teška, a čak i dobre strane, poput humanitarnog angažmana Mame Afrike (Ventre) dolaze sa tipičnom evropskom i kršćanskom poputinom u vidu pridike. Možeš dobiti tradicionalni obrok, ali za stolom moraš skinuti kapu i jaknu, ma kako ti hladno bilo jer je takav red. Njihovi mehanizmi borbe odnosno prihvatanja su različiti. Ayiva je simpatičan, vredan i pomirljiv i nada se da će ga šef Rocco (Schipilliti) zaposliti za stalno. Čak i da ima iskrenu volju da tako nešto učini, to je nemoguće, što iz tržišnih, što iz proceduralnih razloga. Abas je, sa druge strane, bundžija koji na naznaku nepravde reaguje agresijom ili sabotažom. Razvoj situacije vodi ka neredima koji su izbili u Rosanu 2010. godine i oni neće zaobići ni naše junake.

Ovakav materijal bi u nekoj hollywoodskoj obradi poslužio za “inspirativnu”, srceparajuću melodramu, verovatno sa happy-endom ili sa ultra-patetičnim tužnim krajem, ali Carpignano je odlučio da igra na drugi efekat. Glumci su prirodni u svojim ulogama i sve vreme ih prati kamera iz ruke, u njihovoj visini, što pojačava realistički dojam. Fotografiju potpisuje Wyatt Garfield, poznat po radu na vizuelno atraktivnom Beasts of the Southern Wild, a reditelj istog filma Ben Zeitlin ovde potpisuje soundtrack.

Iako je rasizam univerzalan problem, pošto je isti na primer u Americi i u Italiji, Mediterranea ne igra na kartu široke, globalne publike, nego ostaje pre svega arthouse film za treniraniju i preciznije ciljanu publiku. To je odlično iz prostog razloga što nema potrebe za kompromisima, objašnjavanjem jasnog i namigivanjem poente. Mediterranea nije film jedne određene poruke, mada se ona može bez problema iščitati, koliko film jednog iskustva, partikularnog, ali potpuno primenjivog na opšte.

Nama ostaje da se pitamo posle gledanja filma je li našim junacima sve to vredelo. Čemu emigracija, ako te tamo gde ideš dočekuju sa mržnjom, indiferentnošću ili patroniziranjem? Možda su za te novce u svojoj zemlji mogli pokrenuti neki posao i poboljšati egzistenciju. Kada bi, ne samo oni, nego svi emigranti doneli nešto iskustva, ideja i malo novca, ne bi li te afričke zemlje krenule napred? Je li zaista vredi izlagati se životnom riziku sa MP3 player, slušalice, kompjuter, mobilni telefon i ostale hi-tech igračke? Ne budimo naivni, njima je pitanje emigracije i snalaženja u Evropi često pitanje života i smrti i u tu svrhu im je siromašni jug Italije primamljiv skoro jednako kao bogati sever zemlje. Iz njihove perspektive često gladnih stomaka ni razlike između recimo Belgije i Makedonije nisu tako drastične, što smo imali prilike videti u belgijskom fudbalskom filmu Scouting for Zebras.

Vraćam se na svoje migrantsko iskustvo, koje nije bilo ni tako intenzivno, ni tako ilegalno, ni tako opasno kao njihovo. Otišao sam legalno, bez ikakvog straha od deportacije, kao pripadnik srednje klase u tamošnju srednju klasu i, što je još važnije, u relativno sličnu kulturu. Naravno, nije sve isto i nedostaju mi neke stvari na koje sam navikao, što je posledica razlika na relaciji grad – selo, ali i posledica sitnih kulturnih razlika koje umeju postati iritantno bitne. Nisam tamo gde sam sad ostvario neke impozantne uspehe, nemam čak ni stalan posao, što je možda stvar mog umetničkog senzibiliteta i snobovskih shvatanja o tome da niti je svaki posao za mene, niti sam ja za svaki posao, ali i činjenice da tamo gde sam, čak ni kad bih se više prilagodio tržišnim uslovima, svejedno verovatno ne bih našao pristojan posao, kao što ga ne nalaze ni moji susedi i drugari. Ali svejedno nemam nameru da se vraćam. To naprosto nije opcija. Otići dalje, naučiti neki novi jezik i upoznati drugačiju kulturu, možda, ali nazad nikako.

U tom smislu mi, na jednom krajnje ličnom nivou, kraj filma nikako nije seo i delovao mi je kao jedna folirantska, blazirana i patronizirajuća izjava, floskula koju bi bio sposoban izjaviti samo neko jako dobro situiran. Možda je to samo moj lični dojam, ali ne dozvolite da vam takav kraj pokvari zahtevno, ali zato snažno iskustvo koje Mediterranea ostavlja.

The Two Faces of January

2014.

scenario i režija: Hossein Amini (po romanu Patricie Highsmith)

uloge: Oscar Isaac, Viggo Mortensen, Kirsten Dunst, Daisy Bevan, David Warshowsky

Atina, početkom 60-ih. Mediteran u punom nostalgičnom sjaju. U ovakvim filmovima nema mesta za bedu, vojne režime, nasilnu policiju i siromašni plebs koji se giba od rezignacije do besa i nazad. Ovakvi filmovi se kreću u naizgled finijem miljeu bogatih američkih turista, lepih i pametnih studenata i elegantnih prevaranata. The Two Faces of January je film nastao po romanu Patricie Highsmith, autorice “ženskih” krimića koji su možda okićeni glamurom i finim manirima, ali je njihova suština mračna i cinična. Patricia Highsmith nam je podarila serijal romana o Tomu Ripleyu (snimljeno je nekoliko filmova, a najpoznatiji i produkcijski najbogatiji je The Tallented Mr. Ripley Anthonija Minghelle), a po njenom romanu je i veliki Hitchcock snimio jedan od svojih potpisnih filmova (Strangers on a Train). Ako vam se “ripleyevski” ili “hitchcockovski” štih učine poznatima, na pravom ste mestu, pošto je Aminijev cilj bio što vernija rekonstrukcija perioda i u vizuelnom smislu i u smislu filmskih formula.

Igranje sa nostalgijom kod gledalaca može biti opasno iz mnogo razloga. Prvi je pravilo dobrog ukusa: previše nostalgije vodi u patetiku. Drugi je pravilo marketinga: nostalgični filmovi su namenjeni nostalgičnim ljudima, a mlađa publika koja ne čita pola veka stare krimiće se tu može osetiti isključenom. Treće pravilo je razrada drugog i nazvaću ga pravilom ignorancije: stare formule su nekada radile sav posao, ali ne treba izgubiti iz vida tehnološki, civilizacijski i filmski napredak ostvaren od tada, u suprotnom previše nostalgičan film postaje nekomunikativan. Zato treba dobro paziti sa prebacivanjem klasika u novo ruho ili ostavljanje istog u starom, izvađenom iz naftalina i blago propranom.

 

The Two Faces of January je primer za potonje, i u nekim segmentima sjajno funkcioniše, dok se u drugim gotovo raspada. Priča je jednostavna. Mladi Amerikanac Rydal (Isaac) živi u Atini, gde zarađuje kao turistički vodič, privatni pratilac i prevodilac i sitni prevarant, tip čoveka koji uhvati naivnu studentkinju i vara je na kursu za 10 dolara. Kada snimi bogati američki par koji sačinjavaju arogantni biznismen Chester (Mortensen) i njegova dosta mlađa žena Colette (Dunst), Rydal će pomisliti da je našao svoje nove žrtve koje će izlevatiti za malo ozbiljniju kintu. Međutim, ispostavlja se da će razviti stvarni interes za Colette, a da Chester nije nimalo naivan, već je prevarant iz visoke biznis-klase, ratni veteran i paranoik sposoban da ubije kada je ugrožen. Kada se to dogodi, Chester i Colette moraju da beže, a Rydal je jedini koji može i hoće da im pomogne. Problemi nastaju kada atinski “setting” ustupi mesto krfskom. Pritisnuti brigama, paranojama i pogrešnim procenama, a bez turističkih zanimacija da ih zaokupe, Chester i Colette se sve češće sukobljavaju, a uzrok tome je Chesterova ljubomora koju oseća prema mladom i zgodnom zemljaku i strah da mu krelac ne preotme ženu.

Upravo u tom drugom činu film gubi na tempu i Amini od svih pogrešnih rešenja poseže za najpogrešnijim. Umesto nespretnog ljubavnog trougla, film skreće u nadmudrivanje i pravolinijski juri prema očekivanom zaključku. Par scena uspeva da malo podigne napetost, ali to ni u kom slučaju ne poništava činjenicu da manje ili više znamo celi sled događaja. Sam zaključak filma je melodramatičan i patetičan, možda bi sjajno poslužio svrsi u romanu za plažu iz 60-ih, ali ne i u filmu iz novog milenijuma. The Tallented Mr. Ripley je makar završen sa moralnom dilemom i misterijom, dok ovde imamo samo ljigu.

Što se likova tiče, film je uspešan sa dvotrećinskom većinom – Rydal i Chester su dobro napisani likovi, dok je Colette samo poprilično pasivna, ponekad uplašena žena. Shodno tome i glumci ostvaruju svoje uloge. Viggo Mortensen svom liku prilazi pravilno i portretira ga slojevito, pre svega na moralnom planu, te se njegovo ostvarenje može nazvati među najboljima u celoj karijeri. Oscar Isaac je uverljiv kao mladi prevarant koji se malo preigrao, ali ga to ne sprečava da uči i napreduje. Kirsten Dunst nije na njihovom nivou, sa više “mesa”, odnosno sa bolje napisanim likom bi bila idealna femme fatale, a ovako ne svojom krivicom ispada anemična.

 

Hossein Amini je vrlo pouzdan i dobar scenarista koji se ne plaši različitih žanrova, od britanskih romansi (The Wings of the Dove, za koji ima i nominaciju za Oscara), preko ambicioznih artističkih filmova (Drive) pa do hollywoodskog štanceraja (Snow White and the Huntsman). The Two Faces of January je njegov rediteljski debi i nije izabran slučajno. U pitanju je adaptacija knjige kojom je bio opčinjen. Njegova režija tu nije upitna, on sa relativno skromnim sredstvima uspeva da napravi uverljivi “period piece” i da ubaci dašak mediteranske egzotike zajedno sa nostalgijom. Problem nastaju u scenariju, razradi likova, njihovih moralnosti i uverljivosti njihovih postupaka. Primera radi, analogija između Chestera i Rydalovog pokojnog oca je često pominjana, ali iz nje dobijamo ništa supstancijalno do pred kraj filma, a ni tad ne valja. Videćemo kako će se snaći na svom sledećem scenarističkom projektu, po tom pitanju još zahtevnijem Le Carréu, čiji je roman Our Kind of Traitor adaptirao.

I pored svega, The Two Faces of January nije loš film, niti predstavlja bačeno vreme. Ako ništa drugo, zanimljivo je videti film koji, iako nov, deluje jako staro i koji do kraja igra na kartu nostalgije. Problem je što nam daje samo pogled pun poštovanja prema starim majstorima, a ne pokušava da ih nadogradi, prevede i približi. Zbog toga će biti zanimljiv mojoj i vašoj majci ili babi, i pasioniranim nekritičkim ljubiteljima žanra. Ostali neka ponovo pogledaju Ripleya, lokacije su jednako dobre, a likovi i zaplet još i bolji.