The Two Faces of January

2014.

scenario i režija: Hossein Amini (po romanu Patricie Highsmith)

uloge: Oscar Isaac, Viggo Mortensen, Kirsten Dunst, Daisy Bevan, David Warshowsky

Atina, početkom 60-ih. Mediteran u punom nostalgičnom sjaju. U ovakvim filmovima nema mesta za bedu, vojne režime, nasilnu policiju i siromašni plebs koji se giba od rezignacije do besa i nazad. Ovakvi filmovi se kreću u naizgled finijem miljeu bogatih američkih turista, lepih i pametnih studenata i elegantnih prevaranata. The Two Faces of January je film nastao po romanu Patricie Highsmith, autorice “ženskih” krimića koji su možda okićeni glamurom i finim manirima, ali je njihova suština mračna i cinična. Patricia Highsmith nam je podarila serijal romana o Tomu Ripleyu (snimljeno je nekoliko filmova, a najpoznatiji i produkcijski najbogatiji je The Tallented Mr. Ripley Anthonija Minghelle), a po njenom romanu je i veliki Hitchcock snimio jedan od svojih potpisnih filmova (Strangers on a Train). Ako vam se “ripleyevski” ili “hitchcockovski” štih učine poznatima, na pravom ste mestu, pošto je Aminijev cilj bio što vernija rekonstrukcija perioda i u vizuelnom smislu i u smislu filmskih formula.

Igranje sa nostalgijom kod gledalaca može biti opasno iz mnogo razloga. Prvi je pravilo dobrog ukusa: previše nostalgije vodi u patetiku. Drugi je pravilo marketinga: nostalgični filmovi su namenjeni nostalgičnim ljudima, a mlađa publika koja ne čita pola veka stare krimiće se tu može osetiti isključenom. Treće pravilo je razrada drugog i nazvaću ga pravilom ignorancije: stare formule su nekada radile sav posao, ali ne treba izgubiti iz vida tehnološki, civilizacijski i filmski napredak ostvaren od tada, u suprotnom previše nostalgičan film postaje nekomunikativan. Zato treba dobro paziti sa prebacivanjem klasika u novo ruho ili ostavljanje istog u starom, izvađenom iz naftalina i blago propranom.

 

The Two Faces of January je primer za potonje, i u nekim segmentima sjajno funkcioniše, dok se u drugim gotovo raspada. Priča je jednostavna. Mladi Amerikanac Rydal (Isaac) živi u Atini, gde zarađuje kao turistički vodič, privatni pratilac i prevodilac i sitni prevarant, tip čoveka koji uhvati naivnu studentkinju i vara je na kursu za 10 dolara. Kada snimi bogati američki par koji sačinjavaju arogantni biznismen Chester (Mortensen) i njegova dosta mlađa žena Colette (Dunst), Rydal će pomisliti da je našao svoje nove žrtve koje će izlevatiti za malo ozbiljniju kintu. Međutim, ispostavlja se da će razviti stvarni interes za Colette, a da Chester nije nimalo naivan, već je prevarant iz visoke biznis-klase, ratni veteran i paranoik sposoban da ubije kada je ugrožen. Kada se to dogodi, Chester i Colette moraju da beže, a Rydal je jedini koji može i hoće da im pomogne. Problemi nastaju kada atinski “setting” ustupi mesto krfskom. Pritisnuti brigama, paranojama i pogrešnim procenama, a bez turističkih zanimacija da ih zaokupe, Chester i Colette se sve češće sukobljavaju, a uzrok tome je Chesterova ljubomora koju oseća prema mladom i zgodnom zemljaku i strah da mu krelac ne preotme ženu.

Upravo u tom drugom činu film gubi na tempu i Amini od svih pogrešnih rešenja poseže za najpogrešnijim. Umesto nespretnog ljubavnog trougla, film skreće u nadmudrivanje i pravolinijski juri prema očekivanom zaključku. Par scena uspeva da malo podigne napetost, ali to ni u kom slučaju ne poništava činjenicu da manje ili više znamo celi sled događaja. Sam zaključak filma je melodramatičan i patetičan, možda bi sjajno poslužio svrsi u romanu za plažu iz 60-ih, ali ne i u filmu iz novog milenijuma. The Tallented Mr. Ripley je makar završen sa moralnom dilemom i misterijom, dok ovde imamo samo ljigu.

Što se likova tiče, film je uspešan sa dvotrećinskom većinom – Rydal i Chester su dobro napisani likovi, dok je Colette samo poprilično pasivna, ponekad uplašena žena. Shodno tome i glumci ostvaruju svoje uloge. Viggo Mortensen svom liku prilazi pravilno i portretira ga slojevito, pre svega na moralnom planu, te se njegovo ostvarenje može nazvati među najboljima u celoj karijeri. Oscar Isaac je uverljiv kao mladi prevarant koji se malo preigrao, ali ga to ne sprečava da uči i napreduje. Kirsten Dunst nije na njihovom nivou, sa više “mesa”, odnosno sa bolje napisanim likom bi bila idealna femme fatale, a ovako ne svojom krivicom ispada anemična.

 

Hossein Amini je vrlo pouzdan i dobar scenarista koji se ne plaši različitih žanrova, od britanskih romansi (The Wings of the Dove, za koji ima i nominaciju za Oscara), preko ambicioznih artističkih filmova (Drive) pa do hollywoodskog štanceraja (Snow White and the Huntsman). The Two Faces of January je njegov rediteljski debi i nije izabran slučajno. U pitanju je adaptacija knjige kojom je bio opčinjen. Njegova režija tu nije upitna, on sa relativno skromnim sredstvima uspeva da napravi uverljivi “period piece” i da ubaci dašak mediteranske egzotike zajedno sa nostalgijom. Problem nastaju u scenariju, razradi likova, njihovih moralnosti i uverljivosti njihovih postupaka. Primera radi, analogija između Chestera i Rydalovog pokojnog oca je često pominjana, ali iz nje dobijamo ništa supstancijalno do pred kraj filma, a ni tad ne valja. Videćemo kako će se snaći na svom sledećem scenarističkom projektu, po tom pitanju još zahtevnijem Le Carréu, čiji je roman Our Kind of Traitor adaptirao.

I pored svega, The Two Faces of January nije loš film, niti predstavlja bačeno vreme. Ako ništa drugo, zanimljivo je videti film koji, iako nov, deluje jako staro i koji do kraja igra na kartu nostalgije. Problem je što nam daje samo pogled pun poštovanja prema starim majstorima, a ne pokušava da ih nadogradi, prevede i približi. Zbog toga će biti zanimljiv mojoj i vašoj majci ili babi, i pasioniranim nekritičkim ljubiteljima žanra. Ostali neka ponovo pogledaju Ripleya, lokacije su jednako dobre, a likovi i zaplet još i bolji.