22 Jump Street

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Michael Bacall, Oren Uziel, Rodney Rothman, Jonah Hill (prema motivima serije 21 Jump Street)

uloge: Jonah Hill, Channing Tatum, Ice Cube, Peter Stormare, Nick Offerman, Amber Stevens, Jillian Bell, Wyatt Russel, Jimmy Tatro

Bio je to savršen dan, koliko dan proveden u tržnom centru može biti savršen. Društvo moje prijateljice je bilo sjajno, kupovina je obavljena brzo i efikasno, kafa je bila preskupa, hrana iz KFC-a grešno ukusna. Jedino je bioskopski repertoar bio upitnog kvaliteta. Već smo pogledali Malog Buda i rešili da to ne želimo da ponovimo. Za Sin City sam se obećao drugoj. Prijateljica je već pogledala Gone Girl. Spade knjiga na par slova, par horora, dečijih, teen i plesnih filmova, neke akcije koje se već bez problema nalaze po zalivu i 22 Jump Street. Rešimo mi da mu damo šansu, ipak se uklapa u profil bioskopa u tržnom centru: sveže nahranjeni i napojeni, sa vrećama po rukama, možemo komotno da se uvalimo u udobne fotelje u praznjikavoj bioskopskoj sali i blenemo u neopterećujuću komediju. Pravi mali komadić americane za siromašne.

I onda je film počeo, a mi smo shvatili da prethodni deo nismo gledali, prosto nas nije privukao dve godine ranije. Nismo imali pojma hoće li to biti problem, pošto je premisa jasna: dva drota drugara (cop-buddy) imaju iza sebe uspešnu misiju sa infiltracijom u ring narkotika u srednjoj školi, pa sada misiju nastavljaju na koledžu. Za slučajeve poput nas dvoje, kreativni tim koji stoji iza filma pobrinuo se da nam u brzoj montaži prepriča prethodni film. Nisu mnogo pomogli, od jedne brze montažne sekvence nismo znali mnogo više. 

 

Početak nas je ostavio u neverici da će ovo biti pozitivno bioskopsko iskustvo. Jenko (Tatum) i Schmidt (Hill) u nekom cool američkom autu upadaju u neko skladište obučeni u lažne banditske boje i pokušavaju da kupe nekakvu robu od švercera po imenu Ghost (Stormare). Schmidt je polu-intelektualni nespretni debeljko, Jenko je maneken, glup kao tocilo. Oni nešto glumataju, kupovina te robe (ispostavlja se da su to egzotične životinje) odlazi dovraga, kreće jurnjava sa trashy bizarnim eksplozijama. Njihov šef (Offerman) ih prekorava kao nesposobne, ali za njih ima jedan zadatak, nalik na onaj njihov jedini uspešni. Stvari se tu popravljaju, na scenu stupa Ice Cube kao kapetan Dickson (može li američka bezobrazna komedija proći bez gomile šala o penisu?) i u svom “gangsta” stilu im objašnjava misiju: njih dvojica će otići na koledž, pozirati kao studenti i pronaći dilere i distributere nove dizajnerske droge WHYPHY (akronim za Work Hard? Yes! Party Hard? Yes, slažem se da je glupo). I njihova avantura može početi.

Radnja filma je potpuno nebitna i nama kao gledaocima i samim autorima, pošto mnogo više pažnje posvećuju miljeu američke stereotipne studentarije iz filmova. Žurke su svuda okolo, predavanja su dosadna, opijanje i drogiranje je zanimljivije, planira se i ide se na prolećni raspust. Jenko se, tupav kakav je, sliže sa sportistima i momcima iz nekog već bratstva (Russell i Tatro), a Schmidt se sliže sa umetnicima, a posebno sa Mayom (Stevens), ali nikako da se složi sa njenom prijateljicom Mercedes (Bell)...

 

Ono što je bitno za ovaj film, kao i za svaku punokrvnu komediju, je procena je li to smešno i zabavno ili nije. Odgovor je da je 22 Jump Street zabavan film , pre svega zbog maničnog tempa. Što se smeha i kvaliteta štoseva tiče, tu ima mesta za diskusiju. Neke stalne fore (“running jokes”) su preforsirane, kao recimo homoerotični ili čak gay kontekst u koji se dovode naši junaci i njihovi dvosmisleni dijalozi. Druge su zasenjene, kao Mercedesina gadljivost prema starosti. Treće su tako-tako, kao štos sa blizancima. Jedna od njih je zlata vredna, u pitanju su eksplozije koje su, kako film odmiče, sve više trashy i preterane i imaju sve manje motiva. Neki štosevi koji su planirani kao iznenađenje su suviše rano i očito “telefonirani”, ili prosto previše puta upotrebljeni u drugim filmovima da bi imali efekta. Sa pozitivne strane, ima više nego dovoljno meta-humora koji kači sve i svašta, od žanrovskih stereotipa (crni policijski oficir koji i pored uspeha još uvek govori kao baraba, lajna “I'm too old for this shit!”), pa do jednog kadra u sceni slabo potkrepljene jurnjave koji se nekoliko sekundi fiksira na natpisu na zgradi “Benjamin Hill Film Academy”. Mene je to kupilo, kao i završna scena sa nabrajenjm još ko zna koliko mogućih nastavaka.

Uostalom, kvalitet fora nije presudan. I dobru i osrednju foru treba znati prodati. 22 Jump Street to na nekoliko mesta radi toliko dobro da postiže maksimalni efekat. Druga bitna stvar koja jako popravlja utisak je dojam da su se glumci i ekipa zabavljali radeći ovaj film i to apsolutno stoji. Ice Cube brblja kao navijen, Nick Offerman je briljantan u dve scene koje ima, a naši protagonisti deluju kao da imaju makar rutinu u takvom tipu komedije, ako ne i izvornu glumačku i stvaralčku hemiju, i to je sasvim solidno. 22 Jump Street dosta odskače iz gomile sličnih hollywoodskih komedija.

 

Ne budem lenj i uhvatim da pogledam i prvi deo o kojem nisam znao gotovo ništa. Ispostavilo se da je u pitanju sasvim standardna komedija koja hoda po liniji parodiranja pod-žanrova teen, akcione, cop-buddy i buddy-buddy komedije. Kvalitetnijeg meta-humora je bilo u ravno tri scene (ako ne računamo još nekoliko solidno prodatih štoseva sa eksplozijama) i sve se vrte oko iste fore. Jedna je na početku, kada Offerman šalje dvojicu nesposobnih na tajni zadatak iz programa koji je pokrenut 80-ih, druga u sredini koja parodira film Donnie Brasco i treća pred kraj u kojoj se pojavljuje Johnny Depp, zvezda originalne serije 21 Jump Street iz 80-ih, kojem je možda baš ta serija trasirala put glumačke zvezde.

To me dovodi do zaključka da je 22 Jump Street meni čak i bolji film od prethodnika, što je neka vrsta kurioziteta. Prosto, luđi je, brži, eksplozivniji, zabavniji, manje opterećen. Možda me je zavela bioskopska tama, a na kućnom formatu mi možda i ne bi tako legao. Možda sam bio otupeo od hrane i izbezumljen veštačkim svetlom i šarenom robom na policama. Možda smejanje nekom prosečnom filmu sa nekim prosečnim forama ima smisla samo kada imaš društvo s kojim ćeš se smejati. Kako onda to nije upalilo sa nekim drugim filmovima? 22 Jump Street je čista zabava, ne očekujte previše i prepustite se.