War on Everyone

2016.

scenario i režija: John Michael McDonagh

uloge: Alexander Skarsgard, Michael Pena, Theo James, Tessa Thompson, Stephanie Sigman, Caleb Landry Jones, David Wilmot, Malcom Barrett, Paul Reiser

U teoriji sve zvuči sjajno. John Michael McDonagh (The Guard, Calvary) izlazi iz geografskog okvira Irske i odlučuje se na američki prvenac. Pritom je u pitanju njegov prirodni žanr – krimi-komedija sa nešto crnog humora i obiljem referenci od popularne do visoke kulture i filozofije. Međutim, ono što je uspelo u The Guard i Calvary, pa i u američkom prvencu njegovog brata Martina, Seven Psychopats, da ne pominjemo In Bruges, u War on Everyone nekako visi.

Možda je problem u tome što War on Everyone nikako ne uspeva da nas “zakači”, odnosno da mu je “udica”, odnosno uvodna sekvenca, odveć slaba za pravog filmofila. Mislim, dva pandura u odelima jure pantomimičara, stižu ga i sprdaju se pitanjem hoće li ovaj ispustiti glas od sebe ako ga udare autom. Ta uvodna scena je paradigmatična za sve ono što se kasnije ispostavlja kao problem, a to je pitanje koje nam visi nad glavom: čega je tačno pokušaj War on Everyone, pošto “straight” film nije, radi li se tu o parodiji ili postmodernoj redefiniciji žanra i kojeg tačno žanra od nekoliko ponuđenih.

Osnova je cop-buddy krimi-komedija koja kombinuje fore i fazone iz klasika žanra, od Lethal Weapon preko Starsky and Hutch do Tango and Cash, i ta osnova je pojačana vizuelnim identitetom koji podseća na posvetu 70-ima. Mislim, pandurski duo (Skarsgard, Pena) u odelima i retro automobilu sa pustinjskim pejzažom New Mexica u pozadini, njihova praksa da nameštaju dokaze, maltretiraju i ucenjuju kriminalce, te njihov nadrkani šef (Reiser). Iz tog miljea su i negativci, engleski aristokratski “mastermind” prefinjenih manira i izvitoperene mašte (James) i njegov pomoćnik nedefinirane seksualne orijentacije (Jones).

Donekle se isto može reći i za pomagače, bivšu striptizetu (Thompson), muljatora (Wilmot) i nevoljkog doušnika (Barrett). Problem tonalne nekonzistentnosti je primetan i kroz njih jer balansirajući između loših momaka i onih još gorih oni postaju oruđe za autorove post-modernističke intervencije i komentare od neki imaju smisla, a drugi deluju kao žestoko proseravanje. Odnosno, namerno ili ne, sa tim svojim opaskama u pokušaju referiranja na Tarantina i Guya Rithieja, McDonagh postiže efekat njihovog kloniranja. A “tarantinovsko-ritchiejevskih” klonova ima toliko još od vremena kada su njih dvojica žarili i palili filmskom scenom.

Drugi set problema je vezan za samu “cop-buddy” priču koja je vrlo bazična, ali za film neverovatno važna jer bez nje nam ostaju samo poneke uspele fore. Odnosno, postavlja se pitanje šta je McDonagh želeo da uradi s njom, pošto osim poneke ironizacije kroz reference on u tu osnovu ne dira toliko da War on Everyone deluje kao “straight” film iako nam je kristalno jasno da to nije slučaj.

Ne, nije to dosadan film, niti je hemija između glumaca loša, iako nije ni impozantna, a i negativci su dovoljno osebujni i pamtljivi da bi nam zadržali pažnju. Čak je i ona blesava ekskurzija na Island vrlo zabavna. Problem je taj neodređeni osećaj koji nas tera da se propitujemo je li to to, pošto ono što vidimo deluje kao vrlo prosečan film, a očekujemo više znajući autora. John Michael McDonagh je uspevao da nas iz okvira običnog povede u nesvakidašnje, ali ovde to nije slučaj. Šteta.

Let's Be Cops

2014.

režija: Luke Greenfield

scenario: Luke Greenfield, Nicholas Thomas

uloge: Jake Johnson, Damon Wyans Jr, Rob Riggie, Nina Dobrev, James D'Arcy, Andy Garcia, Keegan Michael Key, Jonathan Lajoie, Natasha Leggero

Koji me je vrag terao da ovo sranje gledam? Koliko sam bio pod dejstvom, i pod dejstvom čega kada sam ovaj naslov ukačio na svoju listu filmova za gledanje? Zašto sam nešto tako sebi priredio? Preporukama random ljudi uglavnom ne verujem, poslušaću prijatelja, ali sumnjam da bi mi prijatelj ovako nešto preporučio. Nisam ga stavio na listu ni zbog dobrih kritika, jer dobrih kritika nije bilo. Nisam ni zbog nekog fenomena, jer Let's Be Cops piči po utabanoj stazi pandurskih komedija. Nisam ni zbog autora, jer su nebitni. Nisam ni sklon samokažnjavanju, patnju mi valjda nanose drugi, zašto bih je nanosio sam sebi. Jedino iole suvislo objašnjenje je da sam očekivao film koji će biti loš, ali loš na zanimljiv način. Malo osvežavajućeg glupavog trasha.

Let's Be Cops je trash i to glupavi trash, pa još napucan hollywoodskom produkcijom. U pitanju je pandurska komedija, na cop-buddy i buddy-buddy osnovama o dva gubitnika kojima je plava uniforma jedini način da postanu ljudi. Oni su jedan nakurčeni belac i jedan pičkasti piskutavi crnac, pored njih tu će biti i generički ruski gangster i generički korumpirani policajac i generička zgodna konobarica i generička nimfomanka. Sve to obećava transfer neprijatnosti u skoro pa neograničenim količinama.

Dakle, Ryan (Johnson) i Justin (Wyans) su dva cimera u džungli Los Angelesa. Ryan je propali sportista kojem je jedini plaćeni posao bila reklama za kremu za polne bolesti, dane provodi gnjaveći klince o sportu, a Justin je na dnu lestvice u programerskoj kući koja razvija igrice i gde ga šef (Lajoie) obilato zajebava. Oni su na dnu i to se najbolje vidi na godišnjici mature. Postoji dobar razlog zašto su na dnu: glupi su. Toliko su glupi da su pozivnicu za maskaradu shvatili kao pozivnicu za maskembal i došli obučeni u pandure. Sećate se one epizode Only Fools and Horses kada Delboy i Rodney furaju kostime Batmana i Robina, otprilike takav zez.

Čudna stvar se dešava kasnije: oni u uniformama izazivaju poštovanje. Devojke na ulici ih grle i ljube (verovatno zadatak za devojačko veče), prolaznici ih tretiraju kao autoritet, uspevaju čak da spreče i jednu pljačku malog restorana. Svidi im se, pa pored uniformi nabave i auto i sirene i sve što već ide. Justin čak privuče pažnju simpatične konobarice (Dobrev). Onda u igru ulaze standardni elementi ovakve pandurske komedije: pravi pandur (Riggie), simpatični diler (Key), ruski gangster (D'Arcy) i njegov partner (Garcia). Znamo kuda to ide.

U smeru genričnosti. Ne samo da je priča generička, generičke su i apsolutno sve fore. Tu nema nijednog originalnog štosa. Groteskno debeli perverzni pljačkaš koji se sruči kurcem napred na vrištavg crnju, dominikanski diler koji govori tarzanski engleski i uglavnom priča perverzije, neuspešni pokušaj “waterboardinga”, nimfomanka koja ne može da se suzdrži, Ryan koji je večito nakurčen i zloupotrebljava ovlašćenja koja nema, Justin koji samo beži, vrišti i žali se. Nema jednog momenta da će se zdrava osoba iskreno nasmejati.

Ovde se vidi televizijsko sitcom poreklo, kako glumaca (dvojica glavnih su zvezde serije New Girl), tako i autorskog tima. Film nije sitcom koji traje pola sata sa pauzom za reklame i koji je moguće izvući sa trakom smeha. Za 100 minuta filma nije dovoljno pilati po jednim te istim štosevima, to seći mutavom akcijom i blještavim montažnim sekvencama propraćenim preglasnom odvratnom muzikom.

Let's Be Cops nema nijedan kvalitet, filmski ili zabavni. Ovo je smeće i šteta je što se Andy Garcia tu blamira makar u dve-tri scene. Šteta je da se pojavljuje i talentovani muzičar i komičar Jon Lajoie koji ne unosi ništa od svoje medijske (internet) persone. Ono što je zabrinjavajuće je da takvo smeće nalazi publiku bez većih problema. Ovaj film je upetostručio budžet samo u Americi. Sve mi nešto smrdi na nastavak. Površni gledalac će iz toga možda izvući paralelu sa Jump Street filmovima, ali oni su barem imali meta-humor. U Let's Be Cops nema humora, još manje meta.

22 Jump Street

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Michael Bacall, Oren Uziel, Rodney Rothman, Jonah Hill (prema motivima serije 21 Jump Street)

uloge: Jonah Hill, Channing Tatum, Ice Cube, Peter Stormare, Nick Offerman, Amber Stevens, Jillian Bell, Wyatt Russel, Jimmy Tatro

Bio je to savršen dan, koliko dan proveden u tržnom centru može biti savršen. Društvo moje prijateljice je bilo sjajno, kupovina je obavljena brzo i efikasno, kafa je bila preskupa, hrana iz KFC-a grešno ukusna. Jedino je bioskopski repertoar bio upitnog kvaliteta. Već smo pogledali Malog Buda i rešili da to ne želimo da ponovimo. Za Sin City sam se obećao drugoj. Prijateljica je već pogledala Gone Girl. Spade knjiga na par slova, par horora, dečijih, teen i plesnih filmova, neke akcije koje se već bez problema nalaze po zalivu i 22 Jump Street. Rešimo mi da mu damo šansu, ipak se uklapa u profil bioskopa u tržnom centru: sveže nahranjeni i napojeni, sa vrećama po rukama, možemo komotno da se uvalimo u udobne fotelje u praznjikavoj bioskopskoj sali i blenemo u neopterećujuću komediju. Pravi mali komadić americane za siromašne.

I onda je film počeo, a mi smo shvatili da prethodni deo nismo gledali, prosto nas nije privukao dve godine ranije. Nismo imali pojma hoće li to biti problem, pošto je premisa jasna: dva drota drugara (cop-buddy) imaju iza sebe uspešnu misiju sa infiltracijom u ring narkotika u srednjoj školi, pa sada misiju nastavljaju na koledžu. Za slučajeve poput nas dvoje, kreativni tim koji stoji iza filma pobrinuo se da nam u brzoj montaži prepriča prethodni film. Nisu mnogo pomogli, od jedne brze montažne sekvence nismo znali mnogo više. 

 

Početak nas je ostavio u neverici da će ovo biti pozitivno bioskopsko iskustvo. Jenko (Tatum) i Schmidt (Hill) u nekom cool američkom autu upadaju u neko skladište obučeni u lažne banditske boje i pokušavaju da kupe nekakvu robu od švercera po imenu Ghost (Stormare). Schmidt je polu-intelektualni nespretni debeljko, Jenko je maneken, glup kao tocilo. Oni nešto glumataju, kupovina te robe (ispostavlja se da su to egzotične životinje) odlazi dovraga, kreće jurnjava sa trashy bizarnim eksplozijama. Njihov šef (Offerman) ih prekorava kao nesposobne, ali za njih ima jedan zadatak, nalik na onaj njihov jedini uspešni. Stvari se tu popravljaju, na scenu stupa Ice Cube kao kapetan Dickson (može li američka bezobrazna komedija proći bez gomile šala o penisu?) i u svom “gangsta” stilu im objašnjava misiju: njih dvojica će otići na koledž, pozirati kao studenti i pronaći dilere i distributere nove dizajnerske droge WHYPHY (akronim za Work Hard? Yes! Party Hard? Yes, slažem se da je glupo). I njihova avantura može početi.

Radnja filma je potpuno nebitna i nama kao gledaocima i samim autorima, pošto mnogo više pažnje posvećuju miljeu američke stereotipne studentarije iz filmova. Žurke su svuda okolo, predavanja su dosadna, opijanje i drogiranje je zanimljivije, planira se i ide se na prolećni raspust. Jenko se, tupav kakav je, sliže sa sportistima i momcima iz nekog već bratstva (Russell i Tatro), a Schmidt se sliže sa umetnicima, a posebno sa Mayom (Stevens), ali nikako da se složi sa njenom prijateljicom Mercedes (Bell)...

 

Ono što je bitno za ovaj film, kao i za svaku punokrvnu komediju, je procena je li to smešno i zabavno ili nije. Odgovor je da je 22 Jump Street zabavan film , pre svega zbog maničnog tempa. Što se smeha i kvaliteta štoseva tiče, tu ima mesta za diskusiju. Neke stalne fore (“running jokes”) su preforsirane, kao recimo homoerotični ili čak gay kontekst u koji se dovode naši junaci i njihovi dvosmisleni dijalozi. Druge su zasenjene, kao Mercedesina gadljivost prema starosti. Treće su tako-tako, kao štos sa blizancima. Jedna od njih je zlata vredna, u pitanju su eksplozije koje su, kako film odmiče, sve više trashy i preterane i imaju sve manje motiva. Neki štosevi koji su planirani kao iznenađenje su suviše rano i očito “telefonirani”, ili prosto previše puta upotrebljeni u drugim filmovima da bi imali efekta. Sa pozitivne strane, ima više nego dovoljno meta-humora koji kači sve i svašta, od žanrovskih stereotipa (crni policijski oficir koji i pored uspeha još uvek govori kao baraba, lajna “I'm too old for this shit!”), pa do jednog kadra u sceni slabo potkrepljene jurnjave koji se nekoliko sekundi fiksira na natpisu na zgradi “Benjamin Hill Film Academy”. Mene je to kupilo, kao i završna scena sa nabrajenjm još ko zna koliko mogućih nastavaka.

Uostalom, kvalitet fora nije presudan. I dobru i osrednju foru treba znati prodati. 22 Jump Street to na nekoliko mesta radi toliko dobro da postiže maksimalni efekat. Druga bitna stvar koja jako popravlja utisak je dojam da su se glumci i ekipa zabavljali radeći ovaj film i to apsolutno stoji. Ice Cube brblja kao navijen, Nick Offerman je briljantan u dve scene koje ima, a naši protagonisti deluju kao da imaju makar rutinu u takvom tipu komedije, ako ne i izvornu glumačku i stvaralčku hemiju, i to je sasvim solidno. 22 Jump Street dosta odskače iz gomile sličnih hollywoodskih komedija.

 

Ne budem lenj i uhvatim da pogledam i prvi deo o kojem nisam znao gotovo ništa. Ispostavilo se da je u pitanju sasvim standardna komedija koja hoda po liniji parodiranja pod-žanrova teen, akcione, cop-buddy i buddy-buddy komedije. Kvalitetnijeg meta-humora je bilo u ravno tri scene (ako ne računamo još nekoliko solidno prodatih štoseva sa eksplozijama) i sve se vrte oko iste fore. Jedna je na početku, kada Offerman šalje dvojicu nesposobnih na tajni zadatak iz programa koji je pokrenut 80-ih, druga u sredini koja parodira film Donnie Brasco i treća pred kraj u kojoj se pojavljuje Johnny Depp, zvezda originalne serije 21 Jump Street iz 80-ih, kojem je možda baš ta serija trasirala put glumačke zvezde.

To me dovodi do zaključka da je 22 Jump Street meni čak i bolji film od prethodnika, što je neka vrsta kurioziteta. Prosto, luđi je, brži, eksplozivniji, zabavniji, manje opterećen. Možda me je zavela bioskopska tama, a na kućnom formatu mi možda i ne bi tako legao. Možda sam bio otupeo od hrane i izbezumljen veštačkim svetlom i šarenom robom na policama. Možda smejanje nekom prosečnom filmu sa nekim prosečnim forama ima smisla samo kada imaš društvo s kojim ćeš se smejati. Kako onda to nije upalilo sa nekim drugim filmovima? 22 Jump Street je čista zabava, ne očekujte previše i prepustite se.

Brick Mansions

2014.

režija: Camille Delamarre

scenario: Luc Besson (po filmu District B13)

uloge: Paul Walker, David Belle, RZA, Gouchy Boy, Catalina Denis, Ayisha Issa

Pred nama je još jedno delo iz Bessonove radionice zvane EuropaCorp, i znamo šta možemo da očekujemo. Kada neko godišnje napiše nekoliko scenarija i producira nekoliko filmova svuda po svetu, ne možemo da očekujemo mnogo svežine i originalnosti. Pre ili kasnije Besson uleti u mašinu za kopiranje, a neretko kopira samog sebe. Ono što je dobro kod njega je činjenica da to i priznaje i ne shvata sebe preterano ozbiljno. On pravi tupave akcione filmove i oni su uglavnom izuzetno zabavni.

Originalni District B13 je manje ili više bio programski film sa namenom da omogući glumcima, kaskaderima i statistima da se pentraju po zidovima i skakuću po krovovima ne bi li reklamirali parcours, akrobatsko-borilačku veštinu (ne znam kako bih drugačije to nazvao) zasnovanu na fizici tela i preskakanju prepreka. District B13 je poslužio kao sjajan marketing kanal Davidu Bellu, čoveku za kojeg se smatra da je izmislio parcour, i njegovu karijeru usmerio u filmskom pravcu.

Brick Mansions nije zamišljen kao ništa drugo nego kao transplantacija originalnog francuskog filma na engleski jezik i u američku sredinu, dakle kao marketing kanal za Bellovu karijeru preko Atlantika. Međutim, spletom čudnih okolnosti, Brick Mansions je poslednji završen film nedavno nastradalog glumca Paula Walkera. Da, izaći će još Fast & Furious 7, ali Walker je poginuo usred snimanja, pa će film biti dovršen pomoću holograma i dublera.

Priča ne donosi ništa novo, u pitanju je “šav na šav” remake originala, od početka do kraja. Ni original nije bio naročito originalan, bila je to klasična cop-buddy akcijada sa dvojicom slučajnih i ne baš srećno spojenih partnera sa istim ciljem, gomilom tučnjave, pucnjave i jurnjave, te jednim nebuloznim, ali svejedno zanimljivim levičarskim obratom na kraju. Sve iz originala je ostalo, samo je distopični setting pariskog bio zamenjen sa distopičnim Detroitom (a kakvim drugačije?) i njegovim izmišljenim getom Brick Mansions. Film je snimljen u Montrealu, usput.

Dakle, dvojac bez kormilara su policajac na tajnom zadatku Collier (Walker) i baraba Lino (Belle). Njihov zajednički cilj je stati na rep Tremainu (RZA), narko-dileru i kralju Brick Mansionsa. Brick Mansions nije običan geto, nego onaj iz bliske budućnosti: ograđen je zidom od spoljnog sveta, a na ulazima su vojnički “checkpointi”, tako da je kraj prepušten “samoregulaciji”, dokle god se njegovi stanovnici ne mešaju sa ostatkom sveta. A njegovi stanovnici su do zuba naoružani banditi, i njima upravlja diler Tremaine. Collier već od ranije želi da se osveti Tremainu koji mu je ubio oca, takođe policajca, a zadatak mu je da spreči dilera da aktivira nuklearnu bombu i ubije gomilu ljudi. Lino želi da spasi svoju devojku (Denis) koju je Tremaine oteo jureći Lina koji mu je drpio neku količinu droge. Setting je jasan, dalje slede tuče, akrobacije, pucnjava i jurnjava...

U tom pogledu, film je zabavan koliko je “trashy”, dijalozi su zdravo glupavi one-lineri koji se neretko nastavljaju u otrcani ping-pong između dvojice protagonista, a neretko i podcenjuju inteligenciju gledaoce i podsećaju ga šta je upravo video na ekranu. Belle je “nahovan”, i to prilično očito, dok svoje akrobacije izvodi sam. Akcija je spektakularna što se tiče koreografije i montaže, ali na trenutke liči na video-spot, što je standardna fora za Bessonove akcijade. Ipak, imena negativaca su neprejebiv trash, K2 i Rayzah (fonetsko pisanje za crnački izgovor reči “razor” - britva, i normalno da dotična ženska voli da se igra sa noževima).

Gluma je na očekivanom nivou, ali ni mrvicu višem od toga. Walker je bio vešt akcioni glumac koji uspeva da zadrži stoičku pojavu među gomilom ludih negativaca i ovde opet igra svoju standardnu ulogu. Od Bella se očekuju akrobacije i on to radi odlično, a o dijalogu ne možemo da sudimo zbog sinhronizacije. RZA je zanimljiv negativac, ali reper u akcionom filmu je izlizana fora, a RZA ima i nešto iskustva kao glumac u ozbiljnijim filmovima, kod Jima Jarmusha, tako da mu je ovo korak unazad u možebitnoj filmskoj karijeri. Catalina Denis i Ayisha Issa igraju dve žestoke ženske i donose nekoliko zanimljivih ženskih tuča. Ayisha Issa je dosta upečatljiva kao sadistkinja Rayzah, obučena u kožu i opremljena bičem i britvom.

Scenario je samo prepisan iz originala i preveden na engleski. Transplantacija iz Pariza u Detroit nije baš glatka i stiče se utisak da Besson ne razume američku kulturu iako je u njoj stvarao. Mada, u ovakvim filmovima logičke začkoljice i aroma neke lokalne sredine nisu naročito važna stvar. Gde nema logike, poseže se za spektaklom, za trashom i za stavom, koji je ovde, na sreću, neozbiljan i zajebantski. Režija bi bez problema mogla biti bolja i uglađenija, ali ovde je poverena debitantu i proverenom montažeru Camillu Delamarreu, izdanku kuće EuropaCorp.

Sve u svemu, Brick Mansions je kratkotrajna i prolazna zabava, sa Paulom Walkerom u jednoj od poslednjih uloga, i to poprilično standardnoj, puna lošeg dijaloga i solidne akcije. Film ne traje dugo, neozbiljan je čak i kada bi mogao biti ozbiljan i to ga spasava. A činjenica da je Paul Walker pokojni će od filma, ni krivog ni dužnog, napraviti kult u određenim krugovima. Čini se, ipak, da je David Belle izvisio za promociju u Americi.

Ride Along

2014.

režija: Tim Story

scenario: Greg Coolidge, Jason Manzoukas, Matt Manfredi, Phil Hay

uloge: Kevin Hart, Ice Cube, Tika Sumpter, Laurence Fishburne, John Legizamo, Bruce McGill, Bryan Callen

Svaki put kad odgledam loš film, a Ride Along je svakako loš film, uhvatim da se pitam zašto i šta sam ja Bogu zgrešio da moram da dangubim sa takvim sranjem. Onda, kad malo bolje razmislim, shvatim da je u pitanju profesionalni rizik. To što vodim blog gde svakog dana kačim po jedan novi film znači da moram da gledam i loše, pa čak i da povremeno zaboravim zašto sam uopšte izabrao da gledam neke od njih. Ali jednom kada se nađu na listi, ta sranja moraju biti pogledana. OCD je nužan preduslov za ono što radim.

Ride Along se može opisati kao januarsko smeće. Film snimljen sa utreniranom hollywoodskom ekipom i namerom da pokupi mnogo love u kratkom roku od manje zahtevne publike koja želi jeftinu zabavu, a ne oscarovske drame. U pitanju je varijacija na nebrojeno puta viđene teme, izlizana, nesmešna i nenapeta akciona komedija u cop-buddy maniru, sa dva glavna zapleta, jednim kakti ozbiljnim i drugim komično-parodičnim, a da su oba generička.

Znate taj štos iz 48 Hours ili Leathal Weapon, dvojica nesrećno spojenih policajaca ili baraba od kojih je jedan opasan, a drugi smešan ganjaju skupinu euro-trash švercera oružja i njihovu domaću mušteriju, misterioznog kriminalca, i to čine na neortodoksne načine. Onda poručnik (u ovom slučaju Bruce McGill) krene da ih prekorava, ali oni se ne daju, pa onda upadnu na veliki sastanak u napuštenom skladištu, što dovodi do obračuna sa krimosima, što dovodi do auto-trke, što dovodi do happy enda. Autopilot, i to totalni.

E, sad, varirajte temu i ubacite u to generičku, prostačku ćoravu komediju koja funkcioniše i kao pozadinska priča za dvojicu likova i kao ne sasvim uspela parodija na Training Day. Glavni lik je mali lajavi Ben (Hart), čuvar u školi i entuzijasta za MMO pucačine (spoiler alert: ta ekspertiza će mu biti korisna kasnije u filmu i to scenaristi koriste, mada ne dovoljno). Kevin Hart je glumac i komičar poznat po takvim likovima, lajavim, bezobraznim i priprostim. U poslednje vreme ga ima posvuda po filmovima i televiziji i stalno tupi jedno isto. Dobro, on ume da bude duhovit, ali to je retko, uglavnom se trudi i trudi, što njegove slučajne uspehe označava sa “i ćorava koka ubode zrno”. Humor je takav tip posla da je trud i naporan rad poguban, a spontanost zakon. Ipak, u ovom filmu Hart ima jednu vrhunsku stand-up rutinu, monolog koji izvodi na školskom igralištu na početku filma, dovoljno da podgreje očekivanja, ne bi li ih posle utopio sa prostaštvom.

Njegov lik Ben ima, ničim opravdano, zgodnu devojku (Sumpter), koja pak ima sasvim opravdano besnog i zaštitnički nastrojenog starijeg brata Jamesa (Ice Cube, u poprilično nezainteresovanom izdanju), koji je pritom i pandur. Naravno, James ne podnosi malog kretena, prvo zato što je kompletni kreten, drugo zato što vrišti kada govori i treće, zato što je sklon nesrećama i svakako ne zaslužuje njegovu sestru. Za Jamesa je ipak jasno da ispod robusne, besne i bodljikave spoljašnosti krije zlatno srce. Kada Ben upiše policijsku akademiju, James će povesti na vožnju sa sobom kroz gomilu neprijatnih i blesavih situacija, ne bi li ga iznervirao, isfrustrirao i ubedio da batali policijsku karijeru, dok će se sam baviti polu-incognito istragom koja uključuje srpske švercere oružja i misterioznog gangstera Omara (Laurence Fishburne kao polu-iznenađenje).

Fore su jadne, svode se na fizičke gegove, nezanimljive reference, pričanje brzo, glasno i piskavo i debilne seksualne teme. Problem je što taj nazovi-humor treba da pokrpi rupe u tzv. ozbiljnom, akcionom zapletu. Dobro, nismo očekivali Copland ili Serpico, ali Ride Along je stvarno kliše do klišea. Scenario su pisala četvorica ljudi, ali deluje kao da je odštancan na traci u nekoj hollywoodskoj štampariji. U scenariju je slovima jedan ženski lik, i to potpuno pasivan.

Tim Story je potpisao Barbershop (2002), jedan svež “crnački” film, ali i monstruoznu američku verziju Taxija. Očito da zna da radi kad ima sa čim, ali i da mu kvalitet filma nije na prvom mestu. Ovde ima zahvalnu glumačku ekipu koju samo treba trgnuti iz sna, i Ride Along bi bio bolji film. Sa druge strane, već je zaradio petostruki iznos budžeta i ima ugovoren nastavak. Cilj ispunjen.

The Heat

2013.

režija: Paul Feig

scenario: Katie Dippold

uloge: Sandra Bullock, Melissa McCarthy, Demian Bichir, Marlon Wayans, Michael Rapaport, Jane Curtin, Spoken Reasons, Micheal McDonald, Thomas F. Wilson, Dan Bakkedahl

Jedna scena je centralna za The Heat, ona kada se dve žene, FBI agentica Ashburn (Bullock) i bostonska policajka Mullins (McCarthy) guraju koja će prva proći kroz vrata. Već prethodno je ustanovljeno da se njih dve ne slažu najbolje, ali su prisiljene na zajednički rad na slučaju misterioznog narko-bosa. Radnja je već viđena i nebitna, njih dve će proći kroz sve klišeje cop-buddy filma, kroz svađe čiji je slučaj, kako ispitati osumnjičenog i ko zna više od pozadinskih informacija.

Ta scena je slapstick, ispod kojeg izbija frustracija, a dve žene su spremne da izgledaju i da se ponašaju kao idioti radi jedne sitne pobede. Slika je školski primer paradoksa, veoma logična (nijedna od njih dve ne podnosi da nije prva u nečemu) i duboko nelogična (koga briga ko će prvi ući) u isto vreme. Reditelj Paul Feig za to bira pravu tehniku, odmiče kameru daleko i potpuno veruje glumicama da će izvesti svoju magiju.

Nije loš osećaj gledati film koji, za promenu, nije nimalo pretenciozan. To je cop-buddy akciona komedija, naravno da postoji slučaj koji pokreće zaplet, ali nikoga, ni reditelja, ni glumce, pa ni gledaoce nije naročito briga za to. Gledaoci znaju šta ih čeka, još od špice koja je u stilu jeftinih policijskih serija iz 70-ih, sa sve pratećom funk muzikom. Slučaj je okosnica za pravu temu filma: dinamiku između dve glavne junakinje, koja je komična, apsurdna, čudačka i pokušava da bude duboka. Razgovori, odnosno svađe između njih dve su neprestane, i to ovaj tupavi hollywoodski film čini gledljivim.

Agentica Ashburn živi sama i jedino društvo joj pravi komšijska mačka koja povremeno dođe do njenog stana. Radoholičar je, užasno kompetitivna i cilj joj je unapređenje u newyorškom odeljku FBI-ja. Međutim, njen problem je skoro potpuni nedostatak socijalnih veština, što akcentuje njenu nadrkanost i hvalisavost pred manje sposobnim kolegama. Zadatak u Bostonu je prilika da ona nauči da sa nekim sarađuje, a da se ne takmiči. Iako poseduje mnogo teorijskog znanja, čini se da joj manjka instinkt. Detektivka Mullins je potpuno drugačiji primer, ona je zarozana, neuredna, debela žena, koja nema nikakav filter u vezi toga šta će reći. Svojim agresivnim stavom i nepogrešivom intuicijom, ona je strah i trepet za bostonske sitne kriminalce, ali i za svoje kolege.

Stereotipni partnerski „mismatch“ je klasik za takve filmove, radio je oduvek i radiće uvek, samo je štos ne ponavljati ga previše često. Novost je što sada imamo dve žene u tim ulogama, rezervisanim za muškarce. To otvrara priliku za feminističke pretenzije filma, ali taj aspekt filma je sporedan. Njih dve, jedna zakopčana i zatvorena, druga sva otvorena i zarozana, znaju da su manjina u muškom poslu, da se moraju više potruditi, ali od toga ne prave frku. I jedna i druga žive za trenutak slave, od slučaja do slučaja.

Melissa McCarthy je tu na svom terenu, u svojoj tržišnoj niši: u Hollywoodu je malo uloga debelih, ružnjikavih sredovečnih žena koje su potpuno na miru s tim. Obično su to epizodni likovi u romantičnim i inim komedijama, koje služe za dodatnu infuziju jeftinog smeha i well-beinga praznoglavog gledaoca. Melissa McCarthy je sinonim za to, kao što je Rosie O'Donnel to bila pre 15-20 godina. Sandra Bullock je uvek rizičan izbor, jedina je glumica koja je iste godine dobila i Razzie i Oscara, što znači da jako zavisi od rediteljskog vođenja. Već je igrala pandurske likove, što u akcionim komedijama, što u legitimnim trilerima, i to je nešto što zna izvesti. Ovde ima i veliku glumačku pomoć i hemija dve glavne glumice je snažna, i radi glatko i sjajno.

Ni sporedni likovi nisu loši. Stereotipni su, ali nisu kruti, i služe svrsi da nas nasmeju. Imamo albino agenta DEA (Dan Bakkedahl), za kojeg Mullinsova kaže da izgleda „evil as shit“, imamo istočnoevropski narkomanski trash Tatianu (Kaitlin Olson), i izmučenog policijskog poručnika koji ima 43 godine i sina koji ga zove „deda“. Imamo i proširenu familiju Mullins, brata (Rapaport) koga je detektivka poslala u ćorku da ga odvoji od kriminalnog društva, još trojicu braće-baraba, nezainteresovanog oca i brbljivu i svadljivu irsku majku (Jane Curtin), što sve služi za politički nekorektni humor prema različitim grupama, kao i za sprdnju sa preteranim bostonskim akcentom, koji je često žrtva filmskog karikiranja. Naravno, imamo i galeriju kriminalnih likova, od brbljivog crnca do sadističkog ubice, i policijske šefove koji viču i različite agencije koje se svađaju oko nadležnosti.

Svakako je u pitanju zabavan, nepretenciozan i na momente bistar film. Nejednak ritam i formulična rešenja ne smetaju toliko kada su likovi pristojno napisani i odlično odglumljeni. Nadajmo se da neće biti nastavaka, jer će razvodniti jedan simpatičan film za odmaranje mozga.