Don’t Breathe

2016.

režija: Fede Alvarez

scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues

uloge: Stephen Lang, Jane Levy, Dylan Minnette, Daniel Zovatto

Sa jedne strane, Don’t Breathe je revolucionaran film. Počinje od poznate premise “home invasion” trilera u kojem grupa provalnika, ovog puta nešto profiliranija od standardnih baraba, upada u kuću slepog vojnog veterana (Lang) koji navodno leži na stotinama hiljada dolara. U pitanju je, naravno, onaj poslednji posao koji će im doneti dovoljno novca kako bi ispunili svoj primarni cilj i zbrisali iz napuštenog, razvaljenog Detroita za sva vremena. Međutim, ne samo da žrtva nije toliko bespomoćna, veteran čak i ne prihvata ulogu žrtve, nego postaje osvetnik, već on nije čak ni moralno neupitan...

Cilj autora Fede Alvareza (remake Evil Dead) je da nam se negde na trećini filma promeni strana za koju navijamo. Jer provalnici zapravo nisu (svi) barabe, koliko su ljudi sa svojim ciljevima i potrebama. Vođa bande Money (Zovatto) je svakako karijerni kriminalac, ali on ionako prvi gine (spoiler!) u toj gunguli, što nam olakšava da drugo dvoje vidimo kao ljudska bića. Njegova devojka Ricky (Levy) samo želi novi početak za sebe i svoju sestricu daleko od detroitskog sivila i bede, a njen wannabe dečko Alex (Minnette) je osetljiva dušica koja koristi posao svog oca kako bi svoju izabranicu pratio do kraja sveta.

Čak i ako ne zaboravimo da su oni okreni-obrni ipak kriminalci barem sudeći po njihovim postupcima, drugi razlog zbog kojeg možemo navijati za njih (ili film barem napeto pratiti iz neutralne pozicije) je podređeni položaj u kome se nađu. Naprosto, slepi veteran i njegov opasni pas se bolje snalaze u mračnom lavirintu od kuće nego što se u toj situaciji snalaze nepripremljeni uljezi. Dodajmo na to njegove sadističke psihopatske tendencije i veliku tajnu koju krije, pa Don’t Breathe postaje borba za život i napeta klackalica, iako se prva, uvodna scena može smatrati spoilerom i neveštim okvirom da se skoro cela radnja odvija u flashbacku.

Razloge za takvu efikasnost možemo naći u pametnoj režiji koja se oslanja na atipično strpljivu montažu bez oštrih rezova i pokušaja plašenja prepadima. Nasuprot tome, imamo duge, neprekinute vožnje kamerom koju potpisuje Pedro Luque koje nam ponešto govore o topografiji, kako vanjskoj, tako i unutrašnjoj. Takvim snimanjem, pokreti likova dobijaju na značaju, tišina postaje esencijalna, a nagužvana, lagano propala kuća sa pripadajućim klaustrofobičnim podrumom i tavanom se pretvara u pravo bojno polje.

Stephen Lang je izuzetno strašna pojava koju bez problema možemo zamisliti kako svoj hendikep okreće u svoju korist, Jane Levy koja je sa Alvarezom već radila na Evil Dead nastavlja tradiciju “kraljica vriska”, iako nije, niti može biti prava “final girl”, dok se Dylan Minnette odlično snalazi kao “najslabija karika” bande koja ipak uspeva da pruži žestok otpor iz razloga svoje odanosti.

Osim nepotrebnog, ma kako isprva atraktivnog okvira, problem donekle mogu biti i retrogradni pod-tonovi po kojima se veteranova psihopatija objašnjava njegovim napuštanjem Boga (iako je situacija po svoj prilici obratna: Bog je odavno napustio i njega i te nesrećne mulce i nekadašnju prestonicu američke auto-industrije). Međutim, ono što zapravo smeta je inflacija obrata koji ruše unutarnju logiku pojedinih postupaka i detalja u priči. Jasno, zbog njih napetije pratimo, ali otvaraju se ne tako male i neprimetne rupe u kontinuitetu.

Ali i pored toga, Don’t Breathe predstavlja osveženje za potrošeni pod-žanr, što je prepoznato i od strane publike i od strane kritike. Bojazan ipak postoji u smislu da će najavljeni nastavak (za očekivati ga je s obzirom na zaradu filma) devalvirati jedan više nego pristojan komad filmske zabave.

Lost River

2014.

scenario i režija: Ryan Gosling

uloge: Christina Hendricks, Iain De Caestecker, Saoirse Ronan, Matt Smith, Ben Mendelsohn, Eva Mendes, Reba Kateb, Barbara Steele

U principu, uvek imam problem sa glumcem koji se po prvi put hvata autorskog rada. Nazovite to kritičarskom skepsom, možda čak i cinizmom, ali taj podatak nemojte otpisivati. Dobro, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, (primarno) glumci postaju (primarno) reditelji, neki poput Woodija Allena celu svoju karijeru guraju manje ili više paralelno i to je u redu. U novije vreme imamo Xaviera Dolana koji ima i ideju i srca da je razvije.

Mnogo češće imamo glumačke izlete u režiju iz ovih ili onih razloga, uglavnom iz taštine . Po lošem poslu i mnogo poze pamtimo Angelinu Jolie. Joseph Gordon Levitt me takođe nije fascinirao svojim prvencem. Russell Crowe je igrao na sigurno i napravio komad konfekcije. Jason Bateman je svoj rediteljski prvenac radio oko svoje “screen” persone. Vincent Gallo je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo, njegov greh je što voli da priča gluposti na teme o kojima ga niko nije ništa pitao. Da ne zaboravimo, i najveće filmsko nedelo svih vremena, The Room, je proizvod taštine, i to lošeg glumca.

 

Ryan Gosling je znao koliki rizik preuzima, pa je zbog toga malo i usporio svoju glumačku karijeru. Za premijeru je dobio Cannes, na koji je i ciljao, što zbog svojih veza sa art-film njuškama, što zbog toga što je i film intonirao tako. Kao i u glumačkoj karijeri (makar u poslednje vreme), tako se i režijski vezao za Refna kao uzor i za Refnove uzore. Lost River tako ima odjeke Lyncha kroz Refna i u tragovima Gaspera Noe, Egoyana i Malicka, a u detaljima Gosling pokušava da prizove i Kurosawu. Problem je u tome što Gosling nije reditelj i što osim želje da se pokaže na tom planu nema nekih kvaliteta. Naprosto, uzeo je nešto kompleksno i zahtevno, a sa tim ne može da izađe na kraj, pa je konačni utisak još jedan slučaj “kako mali Đokica vidi art-film”.

Naravno, Lost River je više “mood piece”, kolaž scena, kadrova, slika i boje nego li narativni film, jer narativni film uopšte nije art. To ne znači da nema radnje, ali ona meandrira i gubi se u rukavcima. U centru pažnje su majka Billie (Hendricks) i sin joj Bones (De Caestecker) u propalom, razrušenom i napuštenom Detroitu, poglavito u njegovom naslovnom predgrađu. Billie ima hipoteku za kuću, kasni tri meseca sa isplatom i sprema joj se deložacija. Zato prihvata ponudu svog bankara Davea (Mendelsohn) i kao drugi posao uzima tezgu u njegovom perverznom klubu koji bi se najpre mogao nazvati horor-burleskom.

Bones se za to vreme bavi upadanjem u napuštene kuće i skupljanjem bakra. Zbog toga dolazi u sukob sa Bullijem (Smith), vođom bande i “gazdom” operacije sa bakrom. Bones ga je pokrao, ili Bully to tako misli, pa ga juri da ga ubije. Bones ima jedinu prijateljicu u susedi Rat (Ronan) koja mu otkriva tajnu o izgubljenom gradiću na dnu jezera, napuštenom i potopljenom u ime progresa kada se gradila brana. Ti ljudi su preseljeni u Lost River, ali sa sobom nose kletvu. Bones na sebe uzima zadatak da iz jezera izroni nešto što bi tu kletvu skinulo.

Dalje imamo, rekoh već, elaborirane vizuelne podražaje praćene elektronskom muzičkom podlogom, scene šokova i začudne likove i detalje koji su tu samo zbog začudnosti. Zapaljene kuće, automobile i bicikle. Mutavu i jedva pokretnu babu. Dobrog taksistu. Mudru madamme. Ples koji prelazi u silovanje. Morbidne tačke u klubu. Na nivou senzacije nam nije dosadno, ali sve što vidimo ostaje najblaže rečeno nepovezano i slučajno. Gosling kao autor ne uspeva to sklopiti u celinu, ne uspeva ostvariti veću sliku, pa čak mu ne polazi za rukom da nas drži u napetosti. Jednostavno ne hvatamo poentu svega toga: je li to vizija apokaliptične budućnosti (sa epicentrom u Detroitu – na koji li me film to podseća), je li tu prisutan neki socijalno-politički kontekst o propadanju urbanih sredina ili je to samo pakovanje za Goslingovu nedorađenu nazovi-viziju.

Nije to loše kad mlad reditelj početnik ima velike uzore na koje se ugleda. Nije čak ni loše primenjivati njihova rešenja u pojedinim situacijama. Međutim, loše je kad taj autor nema apsolutno nikakvu viziju šta bi s tim osim što bi se igrao velikog umetnika. Lost River je “fake” i kao takav može biti jedino projekat za hranjenje ega. To se vidi i na glavnom glumcu koji na “goslingovski”, “daskasti” način glumi “goslingovski”, “daskasti” lik.

Manjina je nasela i tu stilsku vežbu proglasila za genijalnost, većina je prozrela trik. Film je popljuvan u Cannesu, distribucija je odlagana mesecima i status je bliži ekstremnom flopu nego bilo kakvom “arthouse” hitu ili budućem kultu. Nije čak ni štos u tome da je Lost River loš ili da nema potencijala (kao, na primer, filmovi koje režira James Franco, još jedan glumac koji je umislio da je veliki umetnik), jer ima tu nekih detalja koji bi pasali i u boljem filmu. Štos je u tome da je, osim za njegovog autora, ovaj film beznačajan i nepotreban. Goslingu bi bolje bilo da se uhvatio nečeg standardnijeg i jednostavnijeg za svoj prvenac.

Buzzard

2014.

scenario i režija: Joel Potrykus

uloge: Joshua Burge, Joel Potrykus, Teri Ann Nelson

Joel Potrykus je jedan od intrigantnijih dolazećih autora. Nesputan filmskom industrijom i kalkulantstvom, on se hvata tema koje opisuju sadašnjost hrabro i direktno kao malo koji američki autor. Festivali su to prepoznali, pa je njegov dugometražni prvenac Ape pokupio neke nagrade, među kojima i nagradu za debitantsko ostvarenje u Locarnu, a Buzzard je imao premijeru na SXSW festivalu i uspešnu turneju na kojoj je pokupio više nego pozitivne kritike.

Buzzard dolazi kao treći deo životinjske trilogije. Prvi je bio kratki film Coyote o vukodlaku-narkomanu. Usledio je Ape o propalom komičaru. Buzzard se bavi neambicioznim korporativnim mastiljarom i sitnim prevarantom. U sva tri glavnu ulogu igra Joshua Burge, sva tri su smeštena u neveselo okruženje Grand Rapidsa (rodni grad Paula Schradera i jedan od onih gradova u kojima je kriza permanentno stanje stvari) i sva tri se bave ne samo marginom, nego ekstremnom marginom, marginom margine, reklo bi se. Usuđujem se reći da Potrykus baca jedno sasvim novo svetlo na celu tu priču o 99 %, Occupy pokretu i sličnim nuspojavama kapitalizma. Kod njega nema romantizacije, aktivizma, socijalne demagogije. Naprotiv, imamo sliku koja je crna kao dno bunara, iskrena i odvratna.

Buzzard počinje kao mračniji i uvrnutiji Office Space. Marty Jackitansky (Burge) je službenik sa dna hijerarhije u hipotekarnoj banci. Uglavnom bleji okolo, zajebava kolege i izbegava posao, više se trudeći da izvede neku od sitnih prevara. U prvoj sceni ga vidimo kako zatvara račun da bi ga ponovo otvorio i pokupio 50 dolara bonusa. Vidimo ga kako na račun firme naručuje kancelarijski materijal, pa ga vraća na reklamaciju i skuplja sitnu kintu. Kad nije na poslu i ne vara nikog, Marty se fura na horor filmove, ekstremni metal i junk food. Zaista izgleda kao karikatura naslovnog lešinara, odbojan je, to ne krije i u tome uživa.

Pokretač radnje je jedna njegova shema sa čekovima. U pitanju su čekovi sa sitnim povratom novca koji nisu stigli na adresu. Martijev zadatak je da pogleda u imeniku i pronađe ljude, ali on je smislio da ih falsifikuje i unovči. Ono što on ne zna, a to je da u firmi prate takve stvari. Kad shvati da je u problemu, pakuje se i sklanja prvo kod kolege (Potrykus), a zatim se skriva u Detroitu kao da ga u najmanju ruku juri FBI, a ne polu-zainteresovani menadžeri u banci. Ipak je u pitanju poprilično bedna suma.

Detroit je simbol fenomena urbanog propadanja, i to sa dobrim razlogom. Grad koji je nekada bio centar američke auto-industrije i brojao 4 miliona stanovnika na širem području je spao na oko milion ljudi, uglavnom sirotinje koja nije uspela da pobegne, i gomilu derutnih zdanja. Ono što primećujemo je da nema neke posebne razlike između Detroita kao simbola i Grand Rapidsa, kao i to da se margina toliko proširila da ima svoju marginu.

Marty nije beskućnik, nije ni na samom dnu, ali svejedno postupa kao očajnik. Njegovo nezadovoljstvo je duboko, ali nije usmereno. Čak su i njegovi anti-kapitalistički stavovi polovični i iznuđeni, on ih demonstrira tek kad ostane bez prevarantskih opcija. Joshua Burge tu ulogu igra odlično i u sećanje priziva što monstrume, što psihopate sa velikog ekrana. Dinamika između njega i Potrykusa (igrao je u većini svojih filmova) u ulozi njegovog kolege koji je jednako nezadovoljan, ali nema hrabrosti da iskoči iz sistema je genijalna i odiše fatalnim retrom. Obratite pažnju na njihove životne prostore, postere, dekoraciju, modu, konzole... Sve oko njih bi savršeno izgledalo u nekom postapokaliptičnom filmu, kao artefakt boljih vremena koja se neće vartiti.

Buzzard je sasvim uspešno finale trilogije i film koji svojom “no budget” estetikom savršeno oslikava duh sadašnjeg vremena, besnog, napunjenog angstom, ali bez ikakvog sistema, okvira i cilja. Anarhija koju vidimo i u spoljnom svetu i u umu protagoniste je zastrašujuća. Potrykus se pokazao kao autor vredan paćenja, a ne samo festivalska senzacija i nadam se da ćemo imati opet prilike da ga gledamo u svom elementu, bez eventualne cenzure i nepotrebnih konvencija.

Brick Mansions

2014.

režija: Camille Delamarre

scenario: Luc Besson (po filmu District B13)

uloge: Paul Walker, David Belle, RZA, Gouchy Boy, Catalina Denis, Ayisha Issa

Pred nama je još jedno delo iz Bessonove radionice zvane EuropaCorp, i znamo šta možemo da očekujemo. Kada neko godišnje napiše nekoliko scenarija i producira nekoliko filmova svuda po svetu, ne možemo da očekujemo mnogo svežine i originalnosti. Pre ili kasnije Besson uleti u mašinu za kopiranje, a neretko kopira samog sebe. Ono što je dobro kod njega je činjenica da to i priznaje i ne shvata sebe preterano ozbiljno. On pravi tupave akcione filmove i oni su uglavnom izuzetno zabavni.

Originalni District B13 je manje ili više bio programski film sa namenom da omogući glumcima, kaskaderima i statistima da se pentraju po zidovima i skakuću po krovovima ne bi li reklamirali parcours, akrobatsko-borilačku veštinu (ne znam kako bih drugačije to nazvao) zasnovanu na fizici tela i preskakanju prepreka. District B13 je poslužio kao sjajan marketing kanal Davidu Bellu, čoveku za kojeg se smatra da je izmislio parcour, i njegovu karijeru usmerio u filmskom pravcu.

Brick Mansions nije zamišljen kao ništa drugo nego kao transplantacija originalnog francuskog filma na engleski jezik i u američku sredinu, dakle kao marketing kanal za Bellovu karijeru preko Atlantika. Međutim, spletom čudnih okolnosti, Brick Mansions je poslednji završen film nedavno nastradalog glumca Paula Walkera. Da, izaći će još Fast & Furious 7, ali Walker je poginuo usred snimanja, pa će film biti dovršen pomoću holograma i dublera.

Priča ne donosi ništa novo, u pitanju je “šav na šav” remake originala, od početka do kraja. Ni original nije bio naročito originalan, bila je to klasična cop-buddy akcijada sa dvojicom slučajnih i ne baš srećno spojenih partnera sa istim ciljem, gomilom tučnjave, pucnjave i jurnjave, te jednim nebuloznim, ali svejedno zanimljivim levičarskim obratom na kraju. Sve iz originala je ostalo, samo je distopični setting pariskog bio zamenjen sa distopičnim Detroitom (a kakvim drugačije?) i njegovim izmišljenim getom Brick Mansions. Film je snimljen u Montrealu, usput.

Dakle, dvojac bez kormilara su policajac na tajnom zadatku Collier (Walker) i baraba Lino (Belle). Njihov zajednički cilj je stati na rep Tremainu (RZA), narko-dileru i kralju Brick Mansionsa. Brick Mansions nije običan geto, nego onaj iz bliske budućnosti: ograđen je zidom od spoljnog sveta, a na ulazima su vojnički “checkpointi”, tako da je kraj prepušten “samoregulaciji”, dokle god se njegovi stanovnici ne mešaju sa ostatkom sveta. A njegovi stanovnici su do zuba naoružani banditi, i njima upravlja diler Tremaine. Collier već od ranije želi da se osveti Tremainu koji mu je ubio oca, takođe policajca, a zadatak mu je da spreči dilera da aktivira nuklearnu bombu i ubije gomilu ljudi. Lino želi da spasi svoju devojku (Denis) koju je Tremaine oteo jureći Lina koji mu je drpio neku količinu droge. Setting je jasan, dalje slede tuče, akrobacije, pucnjava i jurnjava...

U tom pogledu, film je zabavan koliko je “trashy”, dijalozi su zdravo glupavi one-lineri koji se neretko nastavljaju u otrcani ping-pong između dvojice protagonista, a neretko i podcenjuju inteligenciju gledaoce i podsećaju ga šta je upravo video na ekranu. Belle je “nahovan”, i to prilično očito, dok svoje akrobacije izvodi sam. Akcija je spektakularna što se tiče koreografije i montaže, ali na trenutke liči na video-spot, što je standardna fora za Bessonove akcijade. Ipak, imena negativaca su neprejebiv trash, K2 i Rayzah (fonetsko pisanje za crnački izgovor reči “razor” - britva, i normalno da dotična ženska voli da se igra sa noževima).

Gluma je na očekivanom nivou, ali ni mrvicu višem od toga. Walker je bio vešt akcioni glumac koji uspeva da zadrži stoičku pojavu među gomilom ludih negativaca i ovde opet igra svoju standardnu ulogu. Od Bella se očekuju akrobacije i on to radi odlično, a o dijalogu ne možemo da sudimo zbog sinhronizacije. RZA je zanimljiv negativac, ali reper u akcionom filmu je izlizana fora, a RZA ima i nešto iskustva kao glumac u ozbiljnijim filmovima, kod Jima Jarmusha, tako da mu je ovo korak unazad u možebitnoj filmskoj karijeri. Catalina Denis i Ayisha Issa igraju dve žestoke ženske i donose nekoliko zanimljivih ženskih tuča. Ayisha Issa je dosta upečatljiva kao sadistkinja Rayzah, obučena u kožu i opremljena bičem i britvom.

Scenario je samo prepisan iz originala i preveden na engleski. Transplantacija iz Pariza u Detroit nije baš glatka i stiče se utisak da Besson ne razume američku kulturu iako je u njoj stvarao. Mada, u ovakvim filmovima logičke začkoljice i aroma neke lokalne sredine nisu naročito važna stvar. Gde nema logike, poseže se za spektaklom, za trashom i za stavom, koji je ovde, na sreću, neozbiljan i zajebantski. Režija bi bez problema mogla biti bolja i uglađenija, ali ovde je poverena debitantu i proverenom montažeru Camillu Delamarreu, izdanku kuće EuropaCorp.

Sve u svemu, Brick Mansions je kratkotrajna i prolazna zabava, sa Paulom Walkerom u jednoj od poslednjih uloga, i to poprilično standardnoj, puna lošeg dijaloga i solidne akcije. Film ne traje dugo, neozbiljan je čak i kada bi mogao biti ozbiljan i to ga spasava. A činjenica da je Paul Walker pokojni će od filma, ni krivog ni dužnog, napraviti kult u određenim krugovima. Čini se, ipak, da je David Belle izvisio za promociju u Americi.

Only Lovers Left Alive

2013.

scenario i režija: Jim Jarmush

uloge: Tom Hiddleston, Tilda Swinton, Mia Wasikowska, John Hurt, Anton Yelchin, Jeffrey Wright

Jim Jarmush je snimio film o vampirima. To se ljudima koji nisu upućeni u Jarmushov „mindset“ čini kao nešto potpuno nezamislivo, jeftino i trivijalno. Međutim, svako ko je malo pažljivije gledao Jarmushove filmove, zna da su njegovi likovi jednostavno cool, a ima li nešto što je više cool od vampira, u doslovnom i prenesenom značenju. Vampiri nisu cool jedino kada idu u srednju školu i presijavaju se na suncu.

Ima tu jedna mala razlika u nivou i klasi toga „cool“ koja odvaja Adama (Hiddleston) i Eve (Swinton) od ostalih Jarmushovih likova. On nam je u svom opusu podario urbane samuraje, psihodelične kauboje, finske taksiste, makroe iz New Orleansa, svetske putnike, japanske turiste, ostarele jebače, kafopije i pušače, ljude koji su prirodno cool, i koji toga ne moraju ni biti svesni. Sa druge strane, ako je verovati nimalo slučajno izabranim imenima, Adam i Eve hodaju ovim svetom od početka vremena, stičnu naučno znanje, svedoče velikoj umetnosti, uživaju u vrhunskoj krvi i razvijaju se kao ličnosti, dok su sve vreme apsolutno svesni sebe. Ne biti cool i sofisticiran nije opcija za takva bića. Nije ni za njihovog vampirskog prijatelja Christophera Marlowa (Hurt), pisca koji se žali na „ono zombi govedo Shakespeara koji ga je bezočno pokrao“.

Uopšte, kulturne, naučne i istorijske reference su nešto što ćemo ovde dobijati u velikim količinama i na visokom nivou, ali ništa od toga neće biti nategnuto. Za film se vidi da je potpuno autorski i potpuno po autorovoj želji, dijalog je ispoliran, likovi razrađeni koliko treba, ali nije ukinuta njihova simbolička ravan, glumci savršeno odabrani, Tilda Swinton se odvaja od svoje tipične hladnoće i postaje živahna, Tom Hiddlestone portretira Adama u klasičnom rockerskom maniru i to je propraćenom modernom ultra-cool distorziranom drone muzikom, skoro neprepoznatljivim obradama pesama iz 60-ih i 70-ih, naravno klasikom, orijentalnom muzikom u tradicionalnoj i modernoj varijanti i raspravama o muzičkim instrumentima i električnim pomagalima.

Drugi važan motiv je nazivanje običnih ljudi zombijima. Sa jedne strane, to je moguće vampirski elitizam, dok je sa druge to jasna aluzija na konzumerizam i nepažnju sa kojom tretiramo našu prirodu i našu baštinu. Izbor lokacija nije nimalo slučajan. Adam živi u derutnoj vili u Detroitu, gradu koji zaista izgleda kao da je preživeo apokalipsu (što nije daleko u ekonomskom smislu), okružen DIY opremom, starim instrumentima i fotografijama značajnih ličnosti iz kulture i nauke (Tesla zauzima visoko mesto u njegovom panteonu), skriven od svih, osim od Iana (Yelchin), jedinog „zombija“ kojeg ceni i koji mu bezrezervno pomaže. Eve živi u živahnijem Tangiersu, kod kojeg se oseća još uvek vreva starih vremena i gde sumnjivi likovi u zakutnim ulicama nude hašiš turistima.

Priča o zombijima i uništavanju je priča o dekadenciji i moguće skorom kraju sveta kakvog znamo, ali više od toga kraja kulture u bilo kom smislu reči. Jarmush kroz svoje likove uspeva da nam dočara da se može naći zerica lepote čak i u propadanju. Ako se sadržaj samo konzumira, a ne promišlja, onda se ne razume, bilo da je u pitanju kulturni sadržaj ili opipljiva supstanca poput krvi. U tom smislu, važan je lik Ave (Wasikowska), Evine mlađe, nesofisticirane, divlje sestre koja se provodi i krajnje „divljački“ proždire krv. Kako je kultura onečišćena masovnom proizvodnjom, tako je i ljudsko „krdo“, i posledično njihova krv, onačišćena konzumacijom loše hrane, pića, droge, udisanjem smoga, i ostalih blagodeti modernog života. U tom smislu, Only Lovers Left Alive je jedna sasvim uspela parabola o ekologiji.

Slagali se sa osnovnim tezama ili ne, Jarmush ju je predstavio na celovit i koherentan način, i što je važno za film, u besprekornom stilu. Kada je stilizacija ispravna, onda je moguće i držati predavanje i ne biti dosadan. Sa stilizacijom treba biti obazriv da ne prevlada nad sadržajem, ali Jarmush je potpuno na nivou, pažljiv i vešt. Only Lovers Left Alive je jednostavno prelep film u svakom smislu. Tako vampirski, a tako ljudski.