Lost River

2014.

scenario i režija: Ryan Gosling

uloge: Christina Hendricks, Iain De Caestecker, Saoirse Ronan, Matt Smith, Ben Mendelsohn, Eva Mendes, Reba Kateb, Barbara Steele

U principu, uvek imam problem sa glumcem koji se po prvi put hvata autorskog rada. Nazovite to kritičarskom skepsom, možda čak i cinizmom, ali taj podatak nemojte otpisivati. Dobro, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, (primarno) glumci postaju (primarno) reditelji, neki poput Woodija Allena celu svoju karijeru guraju manje ili više paralelno i to je u redu. U novije vreme imamo Xaviera Dolana koji ima i ideju i srca da je razvije.

Mnogo češće imamo glumačke izlete u režiju iz ovih ili onih razloga, uglavnom iz taštine . Po lošem poslu i mnogo poze pamtimo Angelinu Jolie. Joseph Gordon Levitt me takođe nije fascinirao svojim prvencem. Russell Crowe je igrao na sigurno i napravio komad konfekcije. Jason Bateman je svoj rediteljski prvenac radio oko svoje “screen” persone. Vincent Gallo je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo, njegov greh je što voli da priča gluposti na teme o kojima ga niko nije ništa pitao. Da ne zaboravimo, i najveće filmsko nedelo svih vremena, The Room, je proizvod taštine, i to lošeg glumca.

 

Ryan Gosling je znao koliki rizik preuzima, pa je zbog toga malo i usporio svoju glumačku karijeru. Za premijeru je dobio Cannes, na koji je i ciljao, što zbog svojih veza sa art-film njuškama, što zbog toga što je i film intonirao tako. Kao i u glumačkoj karijeri (makar u poslednje vreme), tako se i režijski vezao za Refna kao uzor i za Refnove uzore. Lost River tako ima odjeke Lyncha kroz Refna i u tragovima Gaspera Noe, Egoyana i Malicka, a u detaljima Gosling pokušava da prizove i Kurosawu. Problem je u tome što Gosling nije reditelj i što osim želje da se pokaže na tom planu nema nekih kvaliteta. Naprosto, uzeo je nešto kompleksno i zahtevno, a sa tim ne može da izađe na kraj, pa je konačni utisak još jedan slučaj “kako mali Đokica vidi art-film”.

Naravno, Lost River je više “mood piece”, kolaž scena, kadrova, slika i boje nego li narativni film, jer narativni film uopšte nije art. To ne znači da nema radnje, ali ona meandrira i gubi se u rukavcima. U centru pažnje su majka Billie (Hendricks) i sin joj Bones (De Caestecker) u propalom, razrušenom i napuštenom Detroitu, poglavito u njegovom naslovnom predgrađu. Billie ima hipoteku za kuću, kasni tri meseca sa isplatom i sprema joj se deložacija. Zato prihvata ponudu svog bankara Davea (Mendelsohn) i kao drugi posao uzima tezgu u njegovom perverznom klubu koji bi se najpre mogao nazvati horor-burleskom.

Bones se za to vreme bavi upadanjem u napuštene kuće i skupljanjem bakra. Zbog toga dolazi u sukob sa Bullijem (Smith), vođom bande i “gazdom” operacije sa bakrom. Bones ga je pokrao, ili Bully to tako misli, pa ga juri da ga ubije. Bones ima jedinu prijateljicu u susedi Rat (Ronan) koja mu otkriva tajnu o izgubljenom gradiću na dnu jezera, napuštenom i potopljenom u ime progresa kada se gradila brana. Ti ljudi su preseljeni u Lost River, ali sa sobom nose kletvu. Bones na sebe uzima zadatak da iz jezera izroni nešto što bi tu kletvu skinulo.

Dalje imamo, rekoh već, elaborirane vizuelne podražaje praćene elektronskom muzičkom podlogom, scene šokova i začudne likove i detalje koji su tu samo zbog začudnosti. Zapaljene kuće, automobile i bicikle. Mutavu i jedva pokretnu babu. Dobrog taksistu. Mudru madamme. Ples koji prelazi u silovanje. Morbidne tačke u klubu. Na nivou senzacije nam nije dosadno, ali sve što vidimo ostaje najblaže rečeno nepovezano i slučajno. Gosling kao autor ne uspeva to sklopiti u celinu, ne uspeva ostvariti veću sliku, pa čak mu ne polazi za rukom da nas drži u napetosti. Jednostavno ne hvatamo poentu svega toga: je li to vizija apokaliptične budućnosti (sa epicentrom u Detroitu – na koji li me film to podseća), je li tu prisutan neki socijalno-politički kontekst o propadanju urbanih sredina ili je to samo pakovanje za Goslingovu nedorađenu nazovi-viziju.

Nije to loše kad mlad reditelj početnik ima velike uzore na koje se ugleda. Nije čak ni loše primenjivati njihova rešenja u pojedinim situacijama. Međutim, loše je kad taj autor nema apsolutno nikakvu viziju šta bi s tim osim što bi se igrao velikog umetnika. Lost River je “fake” i kao takav može biti jedino projekat za hranjenje ega. To se vidi i na glavnom glumcu koji na “goslingovski”, “daskasti” način glumi “goslingovski”, “daskasti” lik.

Manjina je nasela i tu stilsku vežbu proglasila za genijalnost, većina je prozrela trik. Film je popljuvan u Cannesu, distribucija je odlagana mesecima i status je bliži ekstremnom flopu nego bilo kakvom “arthouse” hitu ili budućem kultu. Nije čak ni štos u tome da je Lost River loš ili da nema potencijala (kao, na primer, filmovi koje režira James Franco, još jedan glumac koji je umislio da je veliki umetnik), jer ima tu nekih detalja koji bi pasali i u boljem filmu. Štos je u tome da je, osim za njegovog autora, ovaj film beznačajan i nepotreban. Goslingu bi bolje bilo da se uhvatio nečeg standardnijeg i jednostavnijeg za svoj prvenac.

Only God Forgives

2013.

scenario i režija: Nicolas Winding Refn

uloge: Ryan Gosling, Kristin Scott Thomas, Vithaya Pansrigram, Tom Burke

Izgleda da je Ryan Gosling na misiji da pomogne rediteljima sa kojima je već sarađivao da ponovo postignu uspeh. To nije loše kada glumci imaju moć transformacije ili jako prisustvo u okviru tipske uloge. Primer za prvo je saradnja između Kyla MacLachlana sa Davidom Lynchom na njegovim ranijim filmovima ili konstantno prisustvo Frances McDormand u filmovima braće Coen (dobro, ona je žena jednog od braće, pa ima ozbiljnu protekciju). Primer za drugo je Harvey Keitel kao kriminalac u ranim radovima Quentina Tarantina ili Steve Buscemi kao čudak kod Coenovih. Problem sa Goslingom je što je negde između ta dva, sposoban je da odigra različite uloge pod čvrstim rediteljskim vođstvom, ali u poslednje vreme uglavnom igra macho badass tipove sa emocionalnim izražajem prosečnog balvana. Only God Forgives u tom smislu nije nikakav izuzetak. Ryan Gosling je tu pušten da bude balvan i njegova karijera počinje da ide u smeru typecasta ili, još gore, seagalizma (igranje potpuno istih likova pod različitim imenima).

Kamo sreće da je to jedini problem. Drugi, mnogo veći problem je autor Nicholas Windig Refn koji je izgleda ozbiljno shvatio kritičarske i hipsterske hvalospeve i počeo sebe da smatra za nekakvog genija. Dešavalo se i boljima od njega, Tarantino je isto tako bio uveren u svoju genijalnost (možda je još uvek), pa je sa Jackie Brown pao na tvrdo tlo i nakon toga promenio kurs u karijeri, slažući uspelije ili manje uspele pop-kulturne kolaže koji ne pretenduju na ozbiljnost. Bilo bi lepo da se Refn okane ćorava posla i konačno snimi nešto manje pretenciozno. Pusher trilogija i Bleeder su legitimni žanrovski filmovi nabijeni nasiljem i akcijom, ali imaju smisla. Bronson je sjajna studija nasilja. Valhalla Rising je jedan inovativan, mada na momente naporan film. Drive je beskonačno pretenciozan, ali ga spasavaju sporedni likovi sa svojom legitimnog motivacijom i reference na veoma stabilnog autora Waltera Hilla, dok ga na dno vuku inertni Gosling koji ne vidi razliku između mikro-glume i tupog stajanja i predvidljivi scenario. Istini za volju, Drive se više bavi stilom nego supstancom, ali to je slabo opravdanje.

U svakom slučaju, u poređenju sa Only God Forgives, Drive deluje kao kultni klasik stare škole, kao hollywoodski film čvrste konstrukcije. Novi Refnov film pokazuje sve simptome egomanije: ima gomilu tema i ideja od kojih skoro ništa nije razrađeno, silni kadrovi i scene su dodati da se razduži minutaža. To ostavlja utisak intelektualne lenjosti, kada objektivno ima materijala za 30 minuta kvalitetnog filma, glupo je razdužiti ga sa po pola sata ridikuloznog baljezganja i scena u kojima ljudi hodaju, gledaju u stvari, dodiruju ih ili pevaju karaoke. Posebno idiotske scene su one koje se oslanjaju na „torture porn“ kakav vidimo u Hostelu ili Saw filmovima, kada su druge nasilne scene malo ipak sakrivene, zamuljane rakursima tako da se ne vidi baš sve. Sve bi bilo mnogo bolje kada bi se Refn prihvatio posla, stavio prst na čelo i našao scenaristu da pretvori teme u koherentnu radnju, dajući prednost jednim nad drugima.

Radnja filma se da ispričati u nekoliko rečenica. Julian (Gosling) je kriminalac koji drži boks-klub kao masku za narko-kartel u Bangkoku. Njegov brat Billy (Burke) započne sranje tako što siluje i ubije šesnaestogodišnju prostitutku, a slučaj padne šaka policijskom inspektoru Changu (Pansrigram), poznatom po nošenju mača, posećivanju karaoke barova i nadimku „Anđeo Osvete“. Stvari se loše završe za Billija, i onda na scenu stupa njegova i Julianova majka Crystal (Scott Thomas), internacionalna narko kraljica. Pošto Julian nema volje da se sveti i u tome ne vidi smisla, ipak Billy nije ubijen usred bela dana iz čista mira, Crystal vrši pritisak na njega stalno ga omalovažavajući i šalje druge svoje pione da ubiju Changa, na šta Chang neće ostati ravnodušan i spirala nasilja će se vrteti dok većina likova ne završe mrtvi.

Problem leži u Refnovoj ambiciji koja nije ničim potkrepljena u ovom filmu. Jasno je da aludira na edipov kompleks u slučaju Juliana, koji je, navodno, ubio svog oca i bio ljubomoran na brata, ali to je izvedeno kroz užasne replike iz usta inače stabilne glumice poput Scott Thomasove. Sve što ona kaže su uvrede (na Julianov račun, na račun njegove devojke Mai i na račun recepcionarke u hotelu) i ponavljanje da je došla da pokupi telo svog prvog sina, i to od glumice pravi budalu a od njenog lika neuverljivu nakazu. Gosling je standardno loš, kao uostalom svugde u poslednje vreme, ima zadatak da pokaže ukupno dve emocije: bes i iznenađenje, i u tome ne uspeva. Chang je tek misterija, o njemu ne saznajemo ništa: zašto ima kinesko prezime kada su dva jedina detalja na njemu (mač i karaoke) japanske stvari? Zašto je opsednut osvetom? Zašto ne zarezuje policijsku proceduru i kako mu to uspeva? U scenama u kojima se on pojavljuje, videćemo ili nasilje i „torture porn“ ili pevanje tajlandskog popa u statičnim barovima. Previše je karikiran i za likove iz hongkonških i japanskih baletskih akcionih spektakala.

Vizuelni identitet filma je tek priča za sebe. Možda će nekoga opčinti plavi, žuti i crveni filteri, ali to prosto nije ni dovoljno ni posebno originalno. Drugo, Bangkok kao stereotip dalekoistočnog grada greha je malo potrošen, s obzirom da je Bangkok megalopolis sa mnogo više aspekata od neona, nelegalnog boksa i jeftinih kurvi. Ono što posebno nema smisla u filmu je pasivnost svih statista, koji ne reaguju ni na najpotresnije mučenje, kao da su pacijenti u umobolnici, a ne obični građani jednog velikog grada. Kao navikli su na sve, šta li, a to je malo rasistički stav prema Bangkoku i njegovim građanima. Zvučna shema je malo konfuzna, mešajući elektronsku muziku i klasiku sa soundtracka sa ambijentalnim zvukovima tajlandskog popa iz klubova, ali je dovoljno low key da ne nervira gledaoca za promenu. Sa pozitivne strane, tuče su izvedene znalački, retke akcione scene su napete, čak su i nasilne scene, ma koliko nepotrebne, najčešće vešto izvedene i vizuelno privlačne.

Ali to nikako nije dovoljno da spasi ovaj užasan, užasan film. Jasno je da su Refnu kao uzori poslužili Alejandro Jodorowsky (Santa Sangre) i Gasper Noe (Irreversible, Enter The Void), ali Refn nema ni autorske imaginacije ni znanja da ih uspešno citira. Driver je mogao imati istu sudbinu, ali Refnovo znanje i imaginacija su bili dovljni da uspešno citira Hilla. Noe i Jodorowsky su preveliki zalogaj i teško ih je citirati i pogoditi njihove kontekste. Zbog svog idiotski smešnog dijaloga, obilja praznog hoda i likova za koje nas ne može biti briga, Refn je miljama od svojih uzora. Nije najjasnije šta bi ovaj film hteo da bude: uvrnuta komedija koja nije nikome smešna, melodrama o osveti, psihološka studija nasilja ili edipovog kompleksa ili akcioni triler azijskog tipa. Refn je hrabro uleteo u teško ostvariv zadatak i pao kao žrtva sopstvenog ega. Možda mu (samo) Bog oprosti, kritika nije i verovatno neće.