Her Private Hell

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U dva ključna momenta filma Her Private Hell Nikolasa Vindinga Refna pominje se određeni film. Prvi put pri početku, kada protagonistkinja kaže da će taj film biti pakao, i drugi put negde na dve trećine kada se kaže da nas taj film neće spasiti. Film u filmu, kao i strip na kojem je baziran, tek su ovlaš, i uz impoznantno odsustvo ikakvog smisla i koherentnosti, utkani u tkivo Refnovog povratka bioskopskom filmu nakon decenije odsustva provedenog na serijama za Amazon i Netfliks (Too Old to Die Young, Coppenhagen Cowboy, The Famous Five), u kratkom metru i na video-formatima. Ne možemo, doduše, reći da nas Refn nije upozorio...

Zaplet je toliko meandrirajući i ovlaš povezan, pa da prebrinemo prvo to. U neimenovanom metropolisu iz budućnosti (gde je tehnologija ostala na našem sadašnjem nivou, samo uz upadljivu stilizaciju), misteriozna magla, ponekad siva, ponekad plavkasta, a ponekad ružičasta, prekrila je ulice i na površinu izvela demona iz podzemlja, Ledermena (Jason Hendil-Forsel) koji otima i/ili ubija žene, a naročito zabludele kćeri. Njega zbog toga juri američki (okupacioni) vojnik redov Kej (Čarls Melton kao kopija Rajana Goslinga).

Istovremeno, čini se da El (Sofi Tačer) živi sigurno i bezbrižno kao kći gangstera Džonija Tandersa (Dagrej Skot, savršeno u tipu B-filmskog zlikovca). Njena najveća briga je da joj otac ne preotme prijateljice/devojke, kao što je to prethodno učinio s Dominik (Havana Rouz Liu). Sada se na njegovom udaru može naći i najnovija „pokupljena“ cura Hanter (Kristine Froset, prilično u tipu mlade El Fening).

Kada El vidi Ledermena u akciji, a otac iznenađujuće nestane iz priče baš pred njen rođendan prethodno joj poklonivši zlatnu sekiru kao oružje za ubijanje demona, postaje joj jasno da mora da preduzme nešto. Istraga je vodi preko dve misteriozne Azijatkinje koje deluju kao androidi ili lutke, kao i očevog zakletog neprijatelja i konkurenta Nika (Diego Kalva). U međuvremenu, Kej je takođe na putu potrage za Ledermenom na kojem se sukobljava s lokalnim jakuzama (stilski, svet filma je oblikovan u stilu Japana neposredno nakon Drugog svetskog rata) i policijom. Dve glavne linije radnje će se sresti u konačnom obračunu.

Ovako prepričano sve deluje relativno koherentno, ali za to bi se trebalo zahvaliti vašem vernom filmskom kritičaru koji je uložio izuzetni mentalni napor da to sve sabere i sažme. Naime, scenario koji potpisuju Refn i ikona kvir- i trans-aktivizma Esti Đordani nema ni trunku ambicija u tom smeru. Naprotiv, gubi se u mnoštvu skretanja, besmislenih dijaloga koji zvuče kao drogirano baljezganje, motiva koje je moguće, ali nije obavezno učitati, pa čak i doslovno lajanja u jednoj sceni.

Opet, iskreni da budemo, Refn ne važi za autora od smisla i logike, već od instinkta i visceralne reakcije. Samo je na početku karijere shvatao da narativna koherencija ipak drži film da se ne raspadne (trilogija Pusher, Bleeder). Nakon neuspelog kockanja s američkim prvencem Fear X, te povratka na siguran teren s nastavcima Pushera, Refn je, čini se pogodio formulu koliko izrečenog, a koliko izostavljenog treba biti u tekstu da bi gledaočeva emocionalna reakcija dostigla maksimum s filmovima Bronson i Valhalla Rising.

Nakon toga usledio je pad, možda upravo zbog toga što je Refn utripovao da je Autor (s velikim A). Drive se još nekako držao, najviše zbog sirove snage Hilovog originala The Driver, scenarija Hoseina Aminija koji se tek pred kraj raspada i delimično zbog šljašteće stilizacije, ali su elipse i prodor prljavštine iz akcionih trilera drugog tipa ipak uzele svoj danak. Još neona, elipsi, psihoanalitičkog lupetanja i paušalnih ocena o prirodi Istoka i Zapada nauštrb smislene priče udavili su Only God Forgives, dok mu je hororična satira Holivuda, The Neon Demon, samo prilepila etiketu „style over substance“ autora koji jedino zna da film učini vizuelno atraktivnim, dok se u pričanju priče samo i isključivo oslanja na druge, starije i bolje koje obilato citira.

Zapravo, igra lova na reference je jedina stvar koja gledaoca može spasiti od toga da zaspi od muke gledajući ovo baljezganje, proseravanje i besomučno rokanje vizuelnim senzacijama (okej, okej, Refn ima problema da vidi boje, pa pojačava intenzitet). Opa, vidi, hodnik kao mešavina Kjubrika i Džona Vika. Evo sad malo Šredra – ovo je iz The Yakuza, a ono iz Hardcore. Kostimi kao u Barbarelli. Tarantino i Kill Bill, može. Hodorovski, Linč i Gaspar Noe, to smo već radili, može, daj sve đuture. De Palma i njegov voajerizam. Majstori „đala“, Arđento i Bava, uvek i svugde, a naročito kroz muziku Pina Donađa koju se baš-baš forsira, i to klasični deo „skora“, iako onaj sintisajzerski i elektronski funkcionišu mnogo bolje. Karpenter i naročito majstor balansiranja između B-filma i čistog treša, Lari Koen. Verhoven, što da ne. Kako da zaboravimo silne adaptacije Stivena Kinga, daj i toga malo.

A kad smo kod toga, kako da zaboravimo da postoji već film s istim naslovom. U pitanju je britanski „seksploatacijski“ uradak iz 1968. koji je potpisao Norman Dž. Voren, sam po sebi mešavina drame, romanse, trilera i nešto mekšeg pornića. Zašto Refn onda ne bi zadržao elemente toga, recimo nebulozni dijalog i „pornićarsku“ glumu, samo bez nagrade u vidu seksa.

Samo, štos je što su sve to neki drugi uradili em bolje, em smislenije i filtriranije, em manje pretenciozno, a zapravo jednako upadljvo i efektno. Piter Striklend, na primer. Ili pogotovo Elen Katet i Bruno Forcani. Na kraju smo došli do toga da oni koji se oslanjaju na Refna ili ga čak citiraju, to čine na smisleniji, umereniji i pametniji način nego što bi to sam Refn uradio.

Her Private Hell bi se najbolje moglo opisati kao Refnov i tipično „refnovski“ pokušaj da izvede ono što je Linču za dlaku pošlo za rukom u njegovom poslednjem dugometražnom kino-filmu Inland Empire (2006) – da se svi rastreseni komadići mozaika autorske psihe na kraju slože u apstraktnu, a ipak koliko-toliko celovitu sliku. Linč je nakon toga batalio kombinaciju dugog metra i kino-filma i bavio se nekim drugim stvarima i formatima, zapravo sve vreme eksperimentisao, ali s Refnom nismo i nećemo biti takve sreće. Refn, naime, priprema još barem dva dugometražna filma, od kojih je jedan rimejk Koenovog kultnog uratka Maniac Cop, a drugi opet neki gangsteraj (jakuza-usmerenja) s čudnim i uvrnutim likovima i verovatno „umočen“ u neon.

Jedino što je u situaciji u kojoj smo, gde se kritičari i filmski festivali, čak i najveći Kan, boje da „otkače“ samozvanog genija kako ne bi slučajno ispali glupi u društvu, pohvalno je činjenica da su studiji već u solidnoj meri okrenuli leđa Refnu i prisilili ga da radi za svoj groš. Istina, Neon je u priči i kao produkcijska kuća i kao distributer, Mubi takođe, ali i pored toga Refn dosta zavisi od tržišta. A ono je po pravilu dosta nemilosrdno prema ego-tripovima.

The Neon Demon

kritika originalno  objavljena na Monitoru

2016.

režija: Nicolas Winding Refn

scenario: Nicolas Winding Refn, Mary Laws, Penny Stanham

uloge: Elle Fanning, Karl Glusman, Jena Malone, Bella Heathcote, Abbey Lee, Desmond Harrington, Christina Hendricks, Keanu Reeves, Alessandro Nivola

Prelaz sa čistog žanra na arthouse nije uvek gladak i Nicolas Winding Refn je primer za to. Nakon uspešnih žanrovskih filmova u Danskoj (Pusher, Bleeder), Refn je u velikoj meri zeznuo svoj prvi pokušaj internacionalnog proboja u Americi sa Fear X. Vratio se doma, snimio dva nastavka Pushera i pokušao ponovo u Engleskoj, gde je sa maestralnim Bronsonom i uznemirujućim visceralnim epom Valhalla Rising pogodio u centar i kod kritike i kod odabrane publike. Činilo se da je samo nebo granica.

 Kao reditelj svetskog renomea, rešio je da se vrati na mesto svog poraza sa nešto izmenjenim pristupom koji je u međuvremenu usvojio: da uzme klasične motive i obradi ih na potpuno drugačiji način i tako približi filmu čiste forme. Refn je postao, osim za visceralnost, sinonim i za “style over substance” kinematografiju. To je bilo vidljivo i u festivalskom hitu Drive koji se i pored larpurlartizma održao kompaktnim skoro do samog kraja (prvenstveno zahvaljujući scenariju Hosseina Aminija, ali i Walteru Hillu kao neupitnom uzoru), a posebno je došlo do izražaja u raspadu sistema začinjenom “torture pornom” i psihoanalizom za morone zvanom Only God Forgives. Uhvatio se Refn Lyncha (vizuelno), Jodorowskog i Gaspara Noe, nadao se da će ga vizuelna atraktivnost i bezizražajni manirizam Ryana Goslinga patentiran u Driveu izvući, kockao se i izgubio.

U svom novom filmu The Neon Demon pokušava slično, čak sa više uzora, citata, izvora za ponovno čitanje i pakovanje, ali takođe opet sa tankim scenariom, likovima, bedastim dijalozima (ne toliko kao u Only God Forgives, ali svejedno) i izuzetno banalnim metaforama. Ne uspeva u potpunosti, ali je The Neon Demon uprkos trajanju od dva sata uz izrazitu nedogađajnost i pužev tempo ipak vizuelno fascinantan, auditivno upečatljiv, gledljiv i na momente čak i uvredljivo zabavan film.

Na tapetu je opet Los Angeles, odnosno linija Hollywood – Beverly Hills i milje predatorskog sveta visoke mode. Naša junakinja je šesnaestogodišnja Jesse (Fanning), tek stigla u grad-zverinjak (videćemo na nekoliko mesta i poprilično jasno potkrepljenje u vidu divljih mačaka, živih ili prepariranih), neiskvarena, naivna/nevina i “prirodno lepa” u okruženju plastičnih cura koje najčešće posle dvadesete godine moraju da menjaju poziv. Sa dobrom voljom, nešto zdrave seljačke pameti i generalnim planom, ona se smešta u sumnjivi motel u vlasništvu sumnjivog tipa (Reeves) i sa amaterskim fotografom / potencijalnim dečkom (Glusman) radi prvo slikanje.

 Upravo tu je i upoznajemo, nepomičnu, naizgled mrtvu, okrvavljenu na stilskom nameštaju. Sve je to poza, ali za posumnjati je hoće li trik upaliti. Profesionalci su se svega nagledali. Ipak, Jesseina nevinost je njena ulaznica u svet visoke mode: ona ima kvalitete koji su deficitarni na tržištu. Ona će joj doneti pažnju vizažistice Ruby (Malone) i voditeljice agencije (Christina Hendricks u cameo-ulozi) koja joj obećava svetsku karijeru, profesionalnog fotografa (Harrington), te modnog kreatora (Alessandro Nivola koji afektira tu jednu scenu) uverenog da je lepota sve, ali i konkurencije, plastičnih cura, “veteranki” Gigi (Heathcote) i Sarah (Lee). Kako će se nevina, iako možda ne baš glupava curica snaći u zverinjaku?

Radnja se odvija izrazito sporo, ali Refna očito više zanimaju druge stvari. Los Angeles nad kojim je uvek pun mesec. Ušljivi motel. Stare, doterane, ali svejedno sablasne vile u kojima niko ne živi. Nameštaj. Zavese. Ekstravagantni klubovi i žurke. Haljine. Pogledi u prazno, pogledi u svetlu budućnost, pogledi koji mogu ubiti. Potpuni mrak u kojem blješte geometrijski ornamenti. Crno, belo, grimizno crveno i trulo zeleno. Praćen sveprisutnim elektronskim soundtrackom koji spaja klasike tipa Tangerine Dream sa “porno beatom”, The Neon Demon je savršen, elaboriran, poduži video-spot ili reklama za nameštaj, haljine, parfeme, glamur.

Refn je tu ubacio puno referenci i posveta. Neki kadrovi, naročito na početku, su distinktivno kubrickovski. Može se pronaći italijanski “gialo” jednako tako sklon spajanju mraka sa živim bojama, smešten u slične ambijente i okruženja. Neonska estetika Gaspera Noe i Enter The Void se podrazumeva, a Refn čak pozajmljuje i glavnog glumca iz Love, Karla Glusmana, jednako anemičnog kao i kod Noea. Lynch je isto legitimna asocijacija, i što se tiče vizuelnog i što se tiče visceralnog, a i na planu radnje i namere se mogu uočiti paralele sa Mulholland Driveom, jer im je suština slična: “love/hate” pismo Hollywoodu. Takođe, potpuno crnilo i potpuna belina asociraju na Glazerov Under the Skin.

 Međutim, većina tih posveta deluje jednostavno šminkerski. U poređenju sa “gialo” legendama Bavom i Argentom, The Neon Demon ima premalo “krvi i mesa”, prekasno i premalo. Mulholland Drive je ipak višestruko superiorniji film, jer zapravo ima i snage i strave, dok je The Neon Demon mlitav, hladan i takvima nas i ostavlja. Takođe, apsoluti svetla i mraka u Under the Skin imaju smisla jer je u pitanju antropološki film, dok Refn ne traga ni za kakvom suštinom već eksploatira belodane činjenice i pokušava da šokira s ekscesima. Tako, češće implicitno nego eksplicitno, imamo nasilje, silovanje, pedofiliju, homoseksualnost, nekrofiliju i kanibalizam i sve to možemo tumačiti ili kao “lame” metaforu “dog eat dog” sveta manekenstva ili kao šokove samih sebe radi. Izbor, složićete se, nije baš neki.

Najslabiji deo filma je scenario, kao što je to kod Refna slučaj. Nije katastrofalan kao u Only God Forgives, ali je, čak i kad zanemarimo notorne nelogičnosti, on jednosmeran i tanak. Osnovni problem je skoro nepostojeća karakterizacija likova svedenih na funkcije u filmu ili na štoseve za jednu upotrebu, što u principu sputava glumce. Keanu Reeves u ulozi kontra svom uobičajenom tipu heroja je zanimljiv zezalački štos, ali lako je zezati se sa lošim do prosečnim glumcem. Drugi, međutim, pate zbog svoje prazne egzistencije na filmu.

To je naročito primetno kod protagonistkinje kod koje je bilo šta vezano za ličnost tek nagovešteno. Istini za volju, njen stav prema sebi, ljudima oko sebe i celom svetu se menja sa njenim strelovitim usponom u manekenskom poslu, ali glumica kojoj je osnovni zadatak zagledanost u nešto od toga ne profitira naročito. Da, taština maskira naivnost ili je dodatno pojačava i za našu Jesse nam je jasno kao dan da je njen rezon da lepota donosi novac ispravan, ali da joj plan nije naročito detaljan. Međutim, ona kao lik svejedno nema snagu da bude naslovni neonski demon koji kao Nomi Malone u Showgirls napreduje gazeći konkurenciju, niti funkcioniše kao žrtva, pa nam nije naročito stalo do nje kada je zadesi šta je zadesi, sama se igrala i preigrala.

 Ono što posebno smeta je to da se The Neon Demon izdaje za psihološki horor i suspense triler. Od tog posla do pred sam kraj filma nema ništa, a i jednom kada se stvari pokrenu sa mrtve tačke, Refn ostavlja većinu toga van ekrana, pa je The Neon Demon njegov najmanje eksplicitan film. Reditelj drugačijeg usmerenja, na pamet mi padaju Tarantino ili braća Coen, pa i bilo koji od braće McDonagh bi taj materijal i uzore / primere za ugled drugačije složili u na kraju zanimljiviji, pratljiviji i zabavniji film. Međutim, Refn ne bi bio Refn kada ne bi postavio nedostižno visoke ciljeve. Zato je The Neon Demon čisto audio-vizuelno iskustvo za svaku pohvalu i preporuku, samo kao filmska priča nema baš smisla. Možda bi Refn prošao bolje kada ne bi po svaku cenu izbegavao konvencije i tražio načine da šokira publiku. Možda bi takvim spontanim pristupom čak i lakše došao do cilja.

Only God Forgives

2013.

scenario i režija: Nicolas Winding Refn

uloge: Ryan Gosling, Kristin Scott Thomas, Vithaya Pansrigram, Tom Burke

Izgleda da je Ryan Gosling na misiji da pomogne rediteljima sa kojima je već sarađivao da ponovo postignu uspeh. To nije loše kada glumci imaju moć transformacije ili jako prisustvo u okviru tipske uloge. Primer za prvo je saradnja između Kyla MacLachlana sa Davidom Lynchom na njegovim ranijim filmovima ili konstantno prisustvo Frances McDormand u filmovima braće Coen (dobro, ona je žena jednog od braće, pa ima ozbiljnu protekciju). Primer za drugo je Harvey Keitel kao kriminalac u ranim radovima Quentina Tarantina ili Steve Buscemi kao čudak kod Coenovih. Problem sa Goslingom je što je negde između ta dva, sposoban je da odigra različite uloge pod čvrstim rediteljskim vođstvom, ali u poslednje vreme uglavnom igra macho badass tipove sa emocionalnim izražajem prosečnog balvana. Only God Forgives u tom smislu nije nikakav izuzetak. Ryan Gosling je tu pušten da bude balvan i njegova karijera počinje da ide u smeru typecasta ili, još gore, seagalizma (igranje potpuno istih likova pod različitim imenima).

Kamo sreće da je to jedini problem. Drugi, mnogo veći problem je autor Nicholas Windig Refn koji je izgleda ozbiljno shvatio kritičarske i hipsterske hvalospeve i počeo sebe da smatra za nekakvog genija. Dešavalo se i boljima od njega, Tarantino je isto tako bio uveren u svoju genijalnost (možda je još uvek), pa je sa Jackie Brown pao na tvrdo tlo i nakon toga promenio kurs u karijeri, slažući uspelije ili manje uspele pop-kulturne kolaže koji ne pretenduju na ozbiljnost. Bilo bi lepo da se Refn okane ćorava posla i konačno snimi nešto manje pretenciozno. Pusher trilogija i Bleeder su legitimni žanrovski filmovi nabijeni nasiljem i akcijom, ali imaju smisla. Bronson je sjajna studija nasilja. Valhalla Rising je jedan inovativan, mada na momente naporan film. Drive je beskonačno pretenciozan, ali ga spasavaju sporedni likovi sa svojom legitimnog motivacijom i reference na veoma stabilnog autora Waltera Hilla, dok ga na dno vuku inertni Gosling koji ne vidi razliku između mikro-glume i tupog stajanja i predvidljivi scenario. Istini za volju, Drive se više bavi stilom nego supstancom, ali to je slabo opravdanje.

U svakom slučaju, u poređenju sa Only God Forgives, Drive deluje kao kultni klasik stare škole, kao hollywoodski film čvrste konstrukcije. Novi Refnov film pokazuje sve simptome egomanije: ima gomilu tema i ideja od kojih skoro ništa nije razrađeno, silni kadrovi i scene su dodati da se razduži minutaža. To ostavlja utisak intelektualne lenjosti, kada objektivno ima materijala za 30 minuta kvalitetnog filma, glupo je razdužiti ga sa po pola sata ridikuloznog baljezganja i scena u kojima ljudi hodaju, gledaju u stvari, dodiruju ih ili pevaju karaoke. Posebno idiotske scene su one koje se oslanjaju na „torture porn“ kakav vidimo u Hostelu ili Saw filmovima, kada su druge nasilne scene malo ipak sakrivene, zamuljane rakursima tako da se ne vidi baš sve. Sve bi bilo mnogo bolje kada bi se Refn prihvatio posla, stavio prst na čelo i našao scenaristu da pretvori teme u koherentnu radnju, dajući prednost jednim nad drugima.

Radnja filma se da ispričati u nekoliko rečenica. Julian (Gosling) je kriminalac koji drži boks-klub kao masku za narko-kartel u Bangkoku. Njegov brat Billy (Burke) započne sranje tako što siluje i ubije šesnaestogodišnju prostitutku, a slučaj padne šaka policijskom inspektoru Changu (Pansrigram), poznatom po nošenju mača, posećivanju karaoke barova i nadimku „Anđeo Osvete“. Stvari se loše završe za Billija, i onda na scenu stupa njegova i Julianova majka Crystal (Scott Thomas), internacionalna narko kraljica. Pošto Julian nema volje da se sveti i u tome ne vidi smisla, ipak Billy nije ubijen usred bela dana iz čista mira, Crystal vrši pritisak na njega stalno ga omalovažavajući i šalje druge svoje pione da ubiju Changa, na šta Chang neće ostati ravnodušan i spirala nasilja će se vrteti dok većina likova ne završe mrtvi.

Problem leži u Refnovoj ambiciji koja nije ničim potkrepljena u ovom filmu. Jasno je da aludira na edipov kompleks u slučaju Juliana, koji je, navodno, ubio svog oca i bio ljubomoran na brata, ali to je izvedeno kroz užasne replike iz usta inače stabilne glumice poput Scott Thomasove. Sve što ona kaže su uvrede (na Julianov račun, na račun njegove devojke Mai i na račun recepcionarke u hotelu) i ponavljanje da je došla da pokupi telo svog prvog sina, i to od glumice pravi budalu a od njenog lika neuverljivu nakazu. Gosling je standardno loš, kao uostalom svugde u poslednje vreme, ima zadatak da pokaže ukupno dve emocije: bes i iznenađenje, i u tome ne uspeva. Chang je tek misterija, o njemu ne saznajemo ništa: zašto ima kinesko prezime kada su dva jedina detalja na njemu (mač i karaoke) japanske stvari? Zašto je opsednut osvetom? Zašto ne zarezuje policijsku proceduru i kako mu to uspeva? U scenama u kojima se on pojavljuje, videćemo ili nasilje i „torture porn“ ili pevanje tajlandskog popa u statičnim barovima. Previše je karikiran i za likove iz hongkonških i japanskih baletskih akcionih spektakala.

Vizuelni identitet filma je tek priča za sebe. Možda će nekoga opčinti plavi, žuti i crveni filteri, ali to prosto nije ni dovoljno ni posebno originalno. Drugo, Bangkok kao stereotip dalekoistočnog grada greha je malo potrošen, s obzirom da je Bangkok megalopolis sa mnogo više aspekata od neona, nelegalnog boksa i jeftinih kurvi. Ono što posebno nema smisla u filmu je pasivnost svih statista, koji ne reaguju ni na najpotresnije mučenje, kao da su pacijenti u umobolnici, a ne obični građani jednog velikog grada. Kao navikli su na sve, šta li, a to je malo rasistički stav prema Bangkoku i njegovim građanima. Zvučna shema je malo konfuzna, mešajući elektronsku muziku i klasiku sa soundtracka sa ambijentalnim zvukovima tajlandskog popa iz klubova, ali je dovoljno low key da ne nervira gledaoca za promenu. Sa pozitivne strane, tuče su izvedene znalački, retke akcione scene su napete, čak su i nasilne scene, ma koliko nepotrebne, najčešće vešto izvedene i vizuelno privlačne.

Ali to nikako nije dovoljno da spasi ovaj užasan, užasan film. Jasno je da su Refnu kao uzori poslužili Alejandro Jodorowsky (Santa Sangre) i Gasper Noe (Irreversible, Enter The Void), ali Refn nema ni autorske imaginacije ni znanja da ih uspešno citira. Driver je mogao imati istu sudbinu, ali Refnovo znanje i imaginacija su bili dovljni da uspešno citira Hilla. Noe i Jodorowsky su preveliki zalogaj i teško ih je citirati i pogoditi njihove kontekste. Zbog svog idiotski smešnog dijaloga, obilja praznog hoda i likova za koje nas ne može biti briga, Refn je miljama od svojih uzora. Nije najjasnije šta bi ovaj film hteo da bude: uvrnuta komedija koja nije nikome smešna, melodrama o osveti, psihološka studija nasilja ili edipovog kompleksa ili akcioni triler azijskog tipa. Refn je hrabro uleteo u teško ostvariv zadatak i pao kao žrtva sopstvenog ega. Možda mu (samo) Bog oprosti, kritika nije i verovatno neće.