Couture

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Razloga da pratimo filmove Alis Vinokur ima više. Jedan od njih je da je tokom svoje karijere ona, kao saradnica za scenario Vuka Perišića ostavila traga i kod nas u regiji s filmovima Obični ljudi i Izgubljena država. Drugi je da ona, kada sama režira svoje scenarije, po pravilu stvara duboke, psihološki dorađene i dobre filmove.

Možda je debi Augustine, kostimirani biopik o ocu medicinske hipnoze Šarkou i njegovoj naslovnoj pacijentkinji, bio tek solidan, ali je zato Disorder (na nekim tržištima Maryland) bio sasvim blizu remek-dela na tragu najboljih filmova Ketrin Bigelou. Vrlo dobra je bila i Proxima, o ženi-majci-astrunautkinji i silama koje je, fizički i metaforički, vuku gore ili dole. Blizu odličnog dobacio je i njen idući film, Paris Memories, uredno prikazan i pohvaljen na ovim stranicama.

Alis Vinokur, dakle, ima novi film naziva Couture, premijerno prikazan u Torontu, pa onda u San Sebastijanu i Talinu gde je i nama pao pod lupu. Imajući u vidu njenu impresivnu karijeru, očekivanja su bila podignuta, ali možda je izbor Anđeline Džoli za glavnu ulogu „ofirao“ i izvesne komercijalne ambicije. Međutim, koliko je uopšte uputno snimati filmove locirane u svetu mode nakon Altmanove Visoke mode, a koliko tek ima smisla nadograđivati i osavremenjivati ga.

U pitanju je „hiperlink“ film u kojem se putevi triju žena različitih godina i statusa ukrštaju tokom „Fešn Vik“ manifestacije u Parizu. Maksin Voker (Džoli) dolazi kao neka vrsta zvezde i artističkog eksperimenta, budući da je inače režiserka horor-filmova, a njen posao bi bio da režira kratki film na vampirsku temu za otvaranje manifestacije, kao i režija prve revije. Ada (Anjier Anei, inače zaista manekenka) je angažovana da bude glavna zvezda revije i novo zaštitno lice modne kuće, ali pritisak koji to podrazumeva možda nije nešto što ova mlada i naivna devojka iz Najrobija želi za sebe. Sa treće strane, tu imamo i šminkerku Anžel (Ela Rumf) koja svoju prekarnu poziciju „od tezge do tezge“ pokušava da nadvlada koristeći je kao inspiraciju za pisanje priča. Pola priče dobija i šnajderka Kristin koja po prvi puta samostalno šije haljinu koju će glavna zvezda nositi na reviji.

Od svih priča, naravno da najviše prostora zauzima i najviše pažnje dobija ona s Maksin u centru pažnje, a Anđelina Džoli je u njoj uparena sa još dvojicom francuskih glumaca s jakom reputacijom. S Vensanom Lindonom kao hirurgom američka zvezda mora da verbalno i intelektualno „sparinguje“, dok joj Luj Garel koji joj igra direktora fotografije u nekom trenutku služi i kao partner jedne druge vrste. Holivudska glumica ovde traži i dobija šansu da glumi na svom drugom jeziku koji je naučila kod kuće i u okruženju iz kojeg je došla njena majka, oberučke je prihvata, pa ne bi smelo da začudi ako bi se u kampanji za film predstavljala kao Anželina Žoli i govorila na tečnom francuskom s jedva primetnim američkim akcentom.

Druga stvar je, međutim, poveznica između zapleta filma i privatnog života glumice. Maksin, naime, dok je sveže razvedena (ček), sa smanjenim prilivom novca zbog čega ne odbija tezge, te dok se s bivšim mužem svađa oko dobrobiti svoje kćeri (to valjda svi razvedeni rade, tako da – ček), a dok se takođe sprema i za svoj novi film, baš u Parizu dobija dijagnozu raka dojke (ne baš tako direktno, ali generalno – ček), pa postaje opsednuta svojim grudima kao ogledalom svoje ženstvenosti (dupli ček). Da nije par detalja koje ukazuju, recimo, na karijerni tok režiserke, neko bi pomislio da je Endži napisala sama sebi ulogu za potrebu terapije koju ni nakon 11 godina od Maleficent (koji se u psihoanalitičkom ključu može tumačiti baš na taj način) nije završila.

To što ta priča dominira u smislu razgranotsti, vremena na ekranu i pažnje koju joj autorka posvećuje znači da će možda druge dve patiti. Za priču o šminkerki Anžel je šteta i zbog Ele Rumf koja nema toliko prilike da dođe do izražaja i zbog teme prekarnog rada u glamuroznoj industriji o čemu treba progovoriti. Priča o Adi je, pak, suviše zasnovana na opštim mestima, pa Alis Vinokur tu ne dodaje ništa posebno novo. Srećom, Anđelina Džoli je zapravo vrlo dobra glumica i, još više od toga, sposobna je da fiksira gledalačku pažnju svojom (pre)naglašenom ženstvenošću, pa Couture nikako nije kazna za oči, uši, mozak, intelekt i psihu.

Međutim, pitanje je koliko nam je još jedan film o svetu visoke mode za koji se podrazumeva da je stresan skoro isto kao svet ratova i vojski bio potreban. Jer svakako ne ide u veće zvezdane visine i veće širine od Altmanovog, a ne ponire zaista ni u psihološke dubine kao što je to bio slučaj s ranijim radovima ekstremno talentovane i precizne Alis Vinokur. Opet, to što je njen najslabiji nikako ne znači da je Couture loš film. Nije, naprotiv. Ali nešto mnogo bolji od pristojnog teško može da bude.

Haute couture

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Sylvie Ohayon

scenario: Sylvie Ohayon, Sylvie Verheyde

uloge: Nathalie Baye, Lyna Khoudri, Pascale Arbillot, Claude Perron, Soumaye Bocoum, Adam Bessa

Distributerska logika zaista ponekad zna da bude čudna, pa tako na repertoare i art-bioskopa i multipleksa zabasaju filmovi koji bi po svoj logici stvari morali ostati ispod radara. To posebno odskače u zimskoj sezoni koja se smatra visokom i po pitanju filmova koji se takmiče za nagrade i po pitanju onih jeftinijih potencijalnih hitova koji bi pokupili publiku koja „udara kontru“ pretencioznim „oscarovskim“ filmovima. Haute couture, drugi film po scenariju i u režiji francuske spisateljice Sylvie Ohayon nije ni jedno ni drugo i zapravo je dosta teško reći šta zapravo jeste.

U teoriji, to je priča o visokoj modi, klasnim razlikama, prijateljstvu i mentorstvu između dve žene u kojem će ona siromašna dobiti šansu u životu, a ona imućnija i opsednuta poslom priliku za iskupljenje. U teoriji takođe očekujemo i kakav-takav „fashion porn“ budući da je „setting“ jedna radionica u kojoj se šiju haljine za modnu kuću Dior, ali i pogled iza kulisa jednog bespoštednog biznisa kakav je onaj modni. U praksi, pak, to nije slučaj...

Krojačica-modistkinja Esther (Baye) i devojka iz geta Jade (Khoudri) žive u različitim svetovima koji se retko kad, ako ikad, dodiruju. Njihov prvi susret je takav da Jade opljačka Esther u metrou i uzme joj torbicu i lančić. Kako po kodeksu lopova krađa tuđih tričarija donosi lošu sreću, Jade odlučuje da opljačkano vrati vlasnici, a ova, pak, da je uzme pod svoje iako Jade nema nikakvog opipljivog iskustva u modnoj i tekstilnoj industriji. Jade tako postaje deo tima u Estherinoj radionici, zbog čega joj zameraju ljudi iz njenog neposrednog okruženja, njena „luda“ ili zaista luda majka i najbolja prijateljica Souade (Bocoum) koja je optužuje da je izdala geto.

Stvari ne stoje puno bolje ni u Estherinoj radionici gde je Jade praktično uljez. Sama Esther nije baš ni komunikativna ni taktična, zapravo je pomalo opsednuta kontrolom. Jade ima zaštitu kod Estherine „desne ruke“ Catherine (Arbillot) koja i sama vodi poreklo iz istog predgrađa, nekad radničkog, a sad imigrantskog Saint-Denisa, ali i neprijatelja u vidu snobovski nastrojene i splatkama sklone Andrée (Perron). A u radionici radi i simpatični Arapin koji krije svoje poreklo iza lažnog biblijskog imena Abel (Bessa) koji može poslužiti kao simpatija... Može li impulsivna Jade izdržati u takvom svetu gde je sve fino i na note?

U intervjuima oko promocije filma Sylvie Ohayon se hvalila svojim istraživanjem „iza kulisa“ po modnim kućama Dior i Chanel, kao i po njihovim krojačkim radionicama i namerom da gledateljstvu pruži pogled u to kako stvari funkcionišu na nivou nižem od top-menadžmenta i vrhunskih dizajnera. Opet, autorica i njena ko-scenaristkinja Sylvie Verheyde priču opterećuju brojnim bazičnim, nerazrađenim klišeima koji bi možda i funkcionisali svaki sam za sebe, ali se u inflaciji praktično potiru. Problem je možda upravo u literarnom poreklu autorice i u tome da bi klišei kojima se poštapa možda elegantnije delovali u proznom nego u dramskom tekstu.

Rezultat je da su svi likovi manje ili više stereotipni, od Jade i Esther i njihovog odnosa koji, uzgred budi rečeno, nije najbolje ni motivisan, preko Andrée koja je jednodimenzionalna zlica do svih ostalih koji svoju klasu i „društvenu ulogu“ nose kao značku na reveru. Čak i poneka umetnuta anegdota o samom Dioru kao najzanimljiviji deo materijala zvuči umetnuto na silu. U takvoj proizvoljnoj, a rigidnoj strukturi ne uspevaju da se snađu ni glumci: ma koliko se trudili, ne uspevaju da svoje likove učine životnim i trodimenzionalnim. Haute couture služi kao potvrda da se ono što je krivo „rođeno“, odnosno napisano, ne može popraviti.

Westwood: Punk, Icon, Activist

kritika originalno objavljena na DOP-u

Ako već pred sobom imamo dokumentarni film o Vivienne Westwood, razumno je očekivati da film bude nekonvencionalan, divalj, hrabar i briljantan kao i njegova heroina. Međutim, očekivanja su jedno (ma koliko razumna bila), a stvarnost nešto sasvim drugo kada je reč o dugometražnom prvencu Lorne Tucker Westwood: Punk, Icon, Activist upravo “ulovljenom” na Dokufestu u Prizrenu. Čak se i ikonoklastična i ikonična modna dizajnerka odrekla završne verzije filma, nazvavši je osrednjom (epitet koji se njoj samoj nikako ne može pripisati), iako je u stvaranju filma učestvovala dosta više nego samo kao subjekt za “talking head” intervju i donator video-materijala iz lične arhive.

Problem je u naslovu ili strukturi filma, kako vam drago, jer te dve stvari ne korespondiraju jedna s drugom. Westwood je tu u raznim pojavnim oblicima, i kao subjekt intervjua, i kao objekt koji posmatramo u radu i kao “treće lice” u intervjuima svojih sinova, svog poslednjeg muža, svojih saradnika i modela.

Međutim, na pitanje o Sex Pistolsima u čijem je stvaranju učestvovala (zajedno sa bivšim dečkom Malcomom McLarrenom, njihovim menadžerom), ona odgovara sa “Nemojte me gnjaviti, ko bi još to hteo čuti.” Iako je ta izjava deluje prirodno, čak i “punkerski” kada dolazi iz njenih usta, naša prva misao bi bila “toliko o punku”. Na sreću, nećemo biti potpuno u pravu, Vivienne će nam otkriti mehaniku svog posla u to vreme, ali istinu koju smo već naslućivali, da je punk odmah po nastanku bio instrumentaliziran od strane države i upregnut u marketing, kako ekonomski, tako i politički, ali valja primetiti da “punk” u ovom filmu dobiva u najboljem slučaju 5 minuta ako se striktno govori o pokretu ili 10 sa svim mogućim kasnijim referencama na njega.

Aktivizam s kraja naslova opet dolazi prekasno, jer Lorni Tucker treba dve trećine filma da do njega dođe. Podsetimo se, Vivienne Westwood je jako angažirana u podizanju eko-svesti, naročito po pitanju globalnog zagrevanja, kao i po pitanju povezivanja istog sa trenutnim korporativnim kapitalističkim modelom i u svrhu toga ona koristi i svoj status, svoju prepoznatljivu šok-taktiku i svoj stvaralački i ljudski integritet. Lorna Tucker i producenti o tome, naravno, znaju dosta i, ako je verovati izjavama slavne dizajnerke, s njom su na putovanjima, po sastancima i samitima proveli dosta vremena u rasponu od nekoliko godina, ali se na kraju u filmu nije našlo puno materijala na tu temu, niti je on naročito vešto uklopljen. Tako da oštar komentar Vivienne Westwood na film o njoj samoj možemo čitati i u tom ključu.

Ostaje nam, dakle, ikona. Odnosno razvojni put od curice koja je genije za zamišljanje prostora i već od osnovne škole sama sebi šije odeću, preko umetnice i dizajnerke do ikone stila i poslovne žene. Biografski podaci su tu manje ili više standard, ona ih izlaže pričajući o sebi, što rade i njeni sinovi i ljudi koje zna preko posla. Međutim, narativ koji nam Lorna Tucker nudi nije ni funkcionalno pregledan u smislu hronologije, niti je skakanje tamo-ovamo po jednostavnoj hronologiji opravdano, recimo, tematskim poveznicama, već se čini da je materijal slepljen slučajno ili nespretno. Možda namerno, što bi bio svojevrsni “punk”, ali tako nešto na osnovu viđenog ne mogu ustvrditi.

Pa opet, na kraju krajeva, film nije loš jer takav sa zanimljivim subjektom kakav je Vivienne Westwood ne može biti. Interesantno je slušati njene priče i iskustva. Interesantno je slušati svedočanstva njenih bližnjih i kolega. Interesantno je saznati da je za svežinu u njenom radu su-odgovoran i njen poslednji muž Andreas, inače njen bivši student. Interesantno je znati da se Vivienne Westwood još uvek opire kapitalističkom načelu da kvantitativno važnije od kvalitativnog, pa makar i po cenu manjeg profita. Interesantno je steći dojam o kompleksnosti mode kao biznisa i kako izgleda u tom biznisu biti solo igrač. Ali, očekivali smo bolje, a dobili prosečno.

The Neon Demon

kritika originalno  objavljena na Monitoru

2016.

režija: Nicolas Winding Refn

scenario: Nicolas Winding Refn, Mary Laws, Penny Stanham

uloge: Elle Fanning, Karl Glusman, Jena Malone, Bella Heathcote, Abbey Lee, Desmond Harrington, Christina Hendricks, Keanu Reeves, Alessandro Nivola

Prelaz sa čistog žanra na arthouse nije uvek gladak i Nicolas Winding Refn je primer za to. Nakon uspešnih žanrovskih filmova u Danskoj (Pusher, Bleeder), Refn je u velikoj meri zeznuo svoj prvi pokušaj internacionalnog proboja u Americi sa Fear X. Vratio se doma, snimio dva nastavka Pushera i pokušao ponovo u Engleskoj, gde je sa maestralnim Bronsonom i uznemirujućim visceralnim epom Valhalla Rising pogodio u centar i kod kritike i kod odabrane publike. Činilo se da je samo nebo granica.

 Kao reditelj svetskog renomea, rešio je da se vrati na mesto svog poraza sa nešto izmenjenim pristupom koji je u međuvremenu usvojio: da uzme klasične motive i obradi ih na potpuno drugačiji način i tako približi filmu čiste forme. Refn je postao, osim za visceralnost, sinonim i za “style over substance” kinematografiju. To je bilo vidljivo i u festivalskom hitu Drive koji se i pored larpurlartizma održao kompaktnim skoro do samog kraja (prvenstveno zahvaljujući scenariju Hosseina Aminija, ali i Walteru Hillu kao neupitnom uzoru), a posebno je došlo do izražaja u raspadu sistema začinjenom “torture pornom” i psihoanalizom za morone zvanom Only God Forgives. Uhvatio se Refn Lyncha (vizuelno), Jodorowskog i Gaspara Noe, nadao se da će ga vizuelna atraktivnost i bezizražajni manirizam Ryana Goslinga patentiran u Driveu izvući, kockao se i izgubio.

U svom novom filmu The Neon Demon pokušava slično, čak sa više uzora, citata, izvora za ponovno čitanje i pakovanje, ali takođe opet sa tankim scenariom, likovima, bedastim dijalozima (ne toliko kao u Only God Forgives, ali svejedno) i izuzetno banalnim metaforama. Ne uspeva u potpunosti, ali je The Neon Demon uprkos trajanju od dva sata uz izrazitu nedogađajnost i pužev tempo ipak vizuelno fascinantan, auditivno upečatljiv, gledljiv i na momente čak i uvredljivo zabavan film.

Na tapetu je opet Los Angeles, odnosno linija Hollywood – Beverly Hills i milje predatorskog sveta visoke mode. Naša junakinja je šesnaestogodišnja Jesse (Fanning), tek stigla u grad-zverinjak (videćemo na nekoliko mesta i poprilično jasno potkrepljenje u vidu divljih mačaka, živih ili prepariranih), neiskvarena, naivna/nevina i “prirodno lepa” u okruženju plastičnih cura koje najčešće posle dvadesete godine moraju da menjaju poziv. Sa dobrom voljom, nešto zdrave seljačke pameti i generalnim planom, ona se smešta u sumnjivi motel u vlasništvu sumnjivog tipa (Reeves) i sa amaterskim fotografom / potencijalnim dečkom (Glusman) radi prvo slikanje.

 Upravo tu je i upoznajemo, nepomičnu, naizgled mrtvu, okrvavljenu na stilskom nameštaju. Sve je to poza, ali za posumnjati je hoće li trik upaliti. Profesionalci su se svega nagledali. Ipak, Jesseina nevinost je njena ulaznica u svet visoke mode: ona ima kvalitete koji su deficitarni na tržištu. Ona će joj doneti pažnju vizažistice Ruby (Malone) i voditeljice agencije (Christina Hendricks u cameo-ulozi) koja joj obećava svetsku karijeru, profesionalnog fotografa (Harrington), te modnog kreatora (Alessandro Nivola koji afektira tu jednu scenu) uverenog da je lepota sve, ali i konkurencije, plastičnih cura, “veteranki” Gigi (Heathcote) i Sarah (Lee). Kako će se nevina, iako možda ne baš glupava curica snaći u zverinjaku?

Radnja se odvija izrazito sporo, ali Refna očito više zanimaju druge stvari. Los Angeles nad kojim je uvek pun mesec. Ušljivi motel. Stare, doterane, ali svejedno sablasne vile u kojima niko ne živi. Nameštaj. Zavese. Ekstravagantni klubovi i žurke. Haljine. Pogledi u prazno, pogledi u svetlu budućnost, pogledi koji mogu ubiti. Potpuni mrak u kojem blješte geometrijski ornamenti. Crno, belo, grimizno crveno i trulo zeleno. Praćen sveprisutnim elektronskim soundtrackom koji spaja klasike tipa Tangerine Dream sa “porno beatom”, The Neon Demon je savršen, elaboriran, poduži video-spot ili reklama za nameštaj, haljine, parfeme, glamur.

Refn je tu ubacio puno referenci i posveta. Neki kadrovi, naročito na početku, su distinktivno kubrickovski. Može se pronaći italijanski “gialo” jednako tako sklon spajanju mraka sa živim bojama, smešten u slične ambijente i okruženja. Neonska estetika Gaspera Noe i Enter The Void se podrazumeva, a Refn čak pozajmljuje i glavnog glumca iz Love, Karla Glusmana, jednako anemičnog kao i kod Noea. Lynch je isto legitimna asocijacija, i što se tiče vizuelnog i što se tiče visceralnog, a i na planu radnje i namere se mogu uočiti paralele sa Mulholland Driveom, jer im je suština slična: “love/hate” pismo Hollywoodu. Takođe, potpuno crnilo i potpuna belina asociraju na Glazerov Under the Skin.

 Međutim, većina tih posveta deluje jednostavno šminkerski. U poređenju sa “gialo” legendama Bavom i Argentom, The Neon Demon ima premalo “krvi i mesa”, prekasno i premalo. Mulholland Drive je ipak višestruko superiorniji film, jer zapravo ima i snage i strave, dok je The Neon Demon mlitav, hladan i takvima nas i ostavlja. Takođe, apsoluti svetla i mraka u Under the Skin imaju smisla jer je u pitanju antropološki film, dok Refn ne traga ni za kakvom suštinom već eksploatira belodane činjenice i pokušava da šokira s ekscesima. Tako, češće implicitno nego eksplicitno, imamo nasilje, silovanje, pedofiliju, homoseksualnost, nekrofiliju i kanibalizam i sve to možemo tumačiti ili kao “lame” metaforu “dog eat dog” sveta manekenstva ili kao šokove samih sebe radi. Izbor, složićete se, nije baš neki.

Najslabiji deo filma je scenario, kao što je to kod Refna slučaj. Nije katastrofalan kao u Only God Forgives, ali je, čak i kad zanemarimo notorne nelogičnosti, on jednosmeran i tanak. Osnovni problem je skoro nepostojeća karakterizacija likova svedenih na funkcije u filmu ili na štoseve za jednu upotrebu, što u principu sputava glumce. Keanu Reeves u ulozi kontra svom uobičajenom tipu heroja je zanimljiv zezalački štos, ali lako je zezati se sa lošim do prosečnim glumcem. Drugi, međutim, pate zbog svoje prazne egzistencije na filmu.

To je naročito primetno kod protagonistkinje kod koje je bilo šta vezano za ličnost tek nagovešteno. Istini za volju, njen stav prema sebi, ljudima oko sebe i celom svetu se menja sa njenim strelovitim usponom u manekenskom poslu, ali glumica kojoj je osnovni zadatak zagledanost u nešto od toga ne profitira naročito. Da, taština maskira naivnost ili je dodatno pojačava i za našu Jesse nam je jasno kao dan da je njen rezon da lepota donosi novac ispravan, ali da joj plan nije naročito detaljan. Međutim, ona kao lik svejedno nema snagu da bude naslovni neonski demon koji kao Nomi Malone u Showgirls napreduje gazeći konkurenciju, niti funkcioniše kao žrtva, pa nam nije naročito stalo do nje kada je zadesi šta je zadesi, sama se igrala i preigrala.

 Ono što posebno smeta je to da se The Neon Demon izdaje za psihološki horor i suspense triler. Od tog posla do pred sam kraj filma nema ništa, a i jednom kada se stvari pokrenu sa mrtve tačke, Refn ostavlja većinu toga van ekrana, pa je The Neon Demon njegov najmanje eksplicitan film. Reditelj drugačijeg usmerenja, na pamet mi padaju Tarantino ili braća Coen, pa i bilo koji od braće McDonagh bi taj materijal i uzore / primere za ugled drugačije složili u na kraju zanimljiviji, pratljiviji i zabavniji film. Međutim, Refn ne bi bio Refn kada ne bi postavio nedostižno visoke ciljeve. Zato je The Neon Demon čisto audio-vizuelno iskustvo za svaku pohvalu i preporuku, samo kao filmska priča nema baš smisla. Možda bi Refn prošao bolje kada ne bi po svaku cenu izbegavao konvencije i tražio načine da šokira publiku. Možda bi takvim spontanim pristupom čak i lakše došao do cilja.