Couture

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Razloga da pratimo filmove Alis Vinokur ima više. Jedan od njih je da je tokom svoje karijere ona, kao saradnica za scenario Vuka Perišića ostavila traga i kod nas u regiji s filmovima Obični ljudi i Izgubljena država. Drugi je da ona, kada sama režira svoje scenarije, po pravilu stvara duboke, psihološki dorađene i dobre filmove.

Možda je debi Augustine, kostimirani biopik o ocu medicinske hipnoze Šarkou i njegovoj naslovnoj pacijentkinji, bio tek solidan, ali je zato Disorder (na nekim tržištima Maryland) bio sasvim blizu remek-dela na tragu najboljih filmova Ketrin Bigelou. Vrlo dobra je bila i Proxima, o ženi-majci-astrunautkinji i silama koje je, fizički i metaforički, vuku gore ili dole. Blizu odličnog dobacio je i njen idući film, Paris Memories, uredno prikazan i pohvaljen na ovim stranicama.

Alis Vinokur, dakle, ima novi film naziva Couture, premijerno prikazan u Torontu, pa onda u San Sebastijanu i Talinu gde je i nama pao pod lupu. Imajući u vidu njenu impresivnu karijeru, očekivanja su bila podignuta, ali možda je izbor Anđeline Džoli za glavnu ulogu „ofirao“ i izvesne komercijalne ambicije. Međutim, koliko je uopšte uputno snimati filmove locirane u svetu mode nakon Altmanove Visoke mode, a koliko tek ima smisla nadograđivati i osavremenjivati ga.

U pitanju je „hiperlink“ film u kojem se putevi triju žena različitih godina i statusa ukrštaju tokom „Fešn Vik“ manifestacije u Parizu. Maksin Voker (Džoli) dolazi kao neka vrsta zvezde i artističkog eksperimenta, budući da je inače režiserka horor-filmova, a njen posao bi bio da režira kratki film na vampirsku temu za otvaranje manifestacije, kao i režija prve revije. Ada (Anjier Anei, inače zaista manekenka) je angažovana da bude glavna zvezda revije i novo zaštitno lice modne kuće, ali pritisak koji to podrazumeva možda nije nešto što ova mlada i naivna devojka iz Najrobija želi za sebe. Sa treće strane, tu imamo i šminkerku Anžel (Ela Rumf) koja svoju prekarnu poziciju „od tezge do tezge“ pokušava da nadvlada koristeći je kao inspiraciju za pisanje priča. Pola priče dobija i šnajderka Kristin koja po prvi puta samostalno šije haljinu koju će glavna zvezda nositi na reviji.

Od svih priča, naravno da najviše prostora zauzima i najviše pažnje dobija ona s Maksin u centru pažnje, a Anđelina Džoli je u njoj uparena sa još dvojicom francuskih glumaca s jakom reputacijom. S Vensanom Lindonom kao hirurgom američka zvezda mora da verbalno i intelektualno „sparinguje“, dok joj Luj Garel koji joj igra direktora fotografije u nekom trenutku služi i kao partner jedne druge vrste. Holivudska glumica ovde traži i dobija šansu da glumi na svom drugom jeziku koji je naučila kod kuće i u okruženju iz kojeg je došla njena majka, oberučke je prihvata, pa ne bi smelo da začudi ako bi se u kampanji za film predstavljala kao Anželina Žoli i govorila na tečnom francuskom s jedva primetnim američkim akcentom.

Druga stvar je, međutim, poveznica između zapleta filma i privatnog života glumice. Maksin, naime, dok je sveže razvedena (ček), sa smanjenim prilivom novca zbog čega ne odbija tezge, te dok se s bivšim mužem svađa oko dobrobiti svoje kćeri (to valjda svi razvedeni rade, tako da – ček), a dok se takođe sprema i za svoj novi film, baš u Parizu dobija dijagnozu raka dojke (ne baš tako direktno, ali generalno – ček), pa postaje opsednuta svojim grudima kao ogledalom svoje ženstvenosti (dupli ček). Da nije par detalja koje ukazuju, recimo, na karijerni tok režiserke, neko bi pomislio da je Endži napisala sama sebi ulogu za potrebu terapije koju ni nakon 11 godina od Maleficent (koji se u psihoanalitičkom ključu može tumačiti baš na taj način) nije završila.

To što ta priča dominira u smislu razgranotsti, vremena na ekranu i pažnje koju joj autorka posvećuje znači da će možda druge dve patiti. Za priču o šminkerki Anžel je šteta i zbog Ele Rumf koja nema toliko prilike da dođe do izražaja i zbog teme prekarnog rada u glamuroznoj industriji o čemu treba progovoriti. Priča o Adi je, pak, suviše zasnovana na opštim mestima, pa Alis Vinokur tu ne dodaje ništa posebno novo. Srećom, Anđelina Džoli je zapravo vrlo dobra glumica i, još više od toga, sposobna je da fiksira gledalačku pažnju svojom (pre)naglašenom ženstvenošću, pa Couture nikako nije kazna za oči, uši, mozak, intelekt i psihu.

Međutim, pitanje je koliko nam je još jedan film o svetu visoke mode za koji se podrazumeva da je stresan skoro isto kao svet ratova i vojski bio potreban. Jer svakako ne ide u veće zvezdane visine i veće širine od Altmanovog, a ne ponire zaista ni u psihološke dubine kao što je to bio slučaj s ranijim radovima ekstremno talentovane i precizne Alis Vinokur. Opet, to što je njen najslabiji nikako ne znači da je Couture loš film. Nije, naprotiv. Ali nešto mnogo bolji od pristojnog teško može da bude.

Paris Memories / Revoir Paris

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Regionalna kinematografija će i ove godine imati svog predstavnika u Kanu. Reč je o filmu Sram srpskog reditelja Vladimira Perišića koji će zaigrati u programu Sedmica kritike. I Perišićev prethodni film, Obični ljudi (2009), premijeru imao na istom mestu i u istom programu.

Da bismo objasnili Perišićev plasman koji je u Kanu daleko bolji nego „kod kuće“, treba razumeti da je autor deo i francuske kinematografije. Osim toga što je bio pariški student i što svoje filmove radi u koprodukciji s Francuzima, on takođe scenarije za svoje dugometražne uratke piše skupa s jednom od francuskih savremenih autorica, Alis Vinokur. Dok nam pod lupu ne dođe Sram, hajdemo se pozabaviti njom i njenim najsvežijim autorskim delom, filmom Paris Memories.

Alis Vinokur je pažnju na sebe skrenula prvo scenarističkim kolaboracijama s drugim autorima i autoricama. Osim Perišića, vredi pomenuti i saradnje s Ursulom Majer (film Home iz 2008. godine), te sa Deniz Gamze Ergiven na višestruko nagrađivanom filmu Mustang (2015). U režiji u dugom metru Vinokur se oprobala s kostimiranom dramom po stvarnim događajima Augustine (2012) na temu dela pionira (medicinske i psihijatrijske) hipnoze Šarkoa, ali iz perspektive njegove najznačajnije pacijentkinje, odnosno naslovne junakinje.

Usledio je film Disorder, odnosno Maryland (2015), centriran oko vojnog veterana koji pati od post-traumatskog stresa i njegove opsesije zaštitom domaćice kuće na novom, privatnom zadatku. U pitanju je bio film s poetikom bliskom radovima Ketrin Bigelou, takođe centriranim oko muškaraca na ivici (ili preko ivice) nervnog sloma. S narednim filmom Proxima (2019), pratila je jednu ženu, majku i astronautkinju u toku priprema za odlazak na svemirsku misiju, rastrganu između ambicije i časti koje je vuku gore (doslovno i metaforično), te obaveza u vidu porodice i psihičkih kriza u karantinskom okruženju koji je, metaforički, vuku dole.

Njen najnoviji film Paris Memories (internacionalni engleski prevod originalnog francuskog naslova Revoir Paris nije baš najsrećniji) opet se bavi psihologijom i ličnim nošenjem s višeslojnom traumom, kako ličnom, tako i kolektivnom. Ovih poslednjih u bliskoj prošlosti Francuske (i naročito Pariza) nije manjkalo: od rušenja tornja Notr Dama i nasilnih protesta koji su postali deo folklora, pa do terorističkih napada na redakciju satiričnog časopisa Šarli Ebdo i koncertnu salu Bataklan. S ovim poslednjim Alis Vinokur ima i ličnu vezu: njen brat je bio i preživeo napad koji se dogodio na koncertu Eagles of Death Metal.

Polazna tačka filma je, dakle, Bataklan, ali Alis Vinokur je suviše inteligentna i integritetna autorica da bi se u filmu odveć direktno bavila svojom i samo svojom traumom. Napad koji njena junakinja Mia (Viržini Efira, vratićemo se na nju) preživljava nije se dogodio u koncertnoj sali, nego u bistrou. Do tada je Mia vodila relativno normalan život radeći kao simultana prevoditeljica s ruskog jezika i najveća briga joj je bila što njen partner Vensan (Gregoar Kolin) više pažnje i ljubavi posvećuje svom poslu hirurga u bolnici nego njoj. Čak se splet okolnosti može okrenuti prema Vensanovoj krivici: Mia je u bistro svratila neplanirano, na jedno piće, nakon što ju se on „ispalio“ za večeru nakon što su ga zvali s posla.

Napad se dogodio iznenada, tako je i snimljen, neki ga nisu preživeli, ali Mia jeste, doduše ranjena i s potpunim gubitkom pamćenja na sam taj događaj. U nastavku filma, ona pokušava da povrati svoje sećanje na događaj i pronađe načina da se, kroz terapiju, s time nosi. Nije ona jedina preživela taj napad, što će i otkriti na terapijskim seansama koje vodi Sara (Maja Sansa). Tu je još i Toma (Benoa Mažimel) koji je ostao bez noge i s kojim se Mia povezuje, Felicia (Nastja Golubjeva Karaks, kći Leosa Karaksa) koja je u napadu izgubila roditelje, konobarica Nur koja se tokom napada poljubila s turistom iz Australije kojem ni ime ne zna, te gospođa koja Miju optužuje da se za vreme napada zaključala na zahod i drugima preprečila put u sigurnost. Mia se, pak, polako počinje sećati te fatalne večeri i kuvara koji ju je držao za ruku u toku napada. Njena će se potraga nastaviti kao potraga za njim, Asanom (Amadu Mbou), verovatno ilegalnim imigrantom.

Revoir Paris je unekoliko misterija, ne previše različita od Nolanovog Mementa, ali je pre svega potraga za mirom, čak i više nego za istinom, što bismo u nekom drugom filmu itekako mogli očekivati. To, naravno, ne znači da Alis Vinokur i njeni ko-scenaristi Žan-Stefan Bron i Marsia Romano neće u tom procesu traganja otkriti i neke istine, ali one ni u kojem slučaju neće biti one koje gledaoci očekuju. Primera radi, o napadaču ćemo saznati samo Nurin utisak da je imao „lice anđela koje je zračilo mirom i zadovoljstvom“ dok je vršio pokolj, ali ćemo zato saznati da su restorani nevoljni da daju informacije o svojim zaposlenicima jer su oni dosta često eksploatisani ilegalci, te da bi se celokupna restoranska scena u Parizu verovatno urušila da nije kuvara iz Malija i Šri Lanke sposobnih da, tanjir za tanjirom, produciraju savršene „fotokopije“ svojih jela.

Autorica će takođe i drugim žrtvama napada dati prostora za njihovu traumu, često u formi zaprepašćujuće elegantno izvedenih naracija (koje su inače prilično ne-elegantan instrument pripovedanja), ali nikada nećemo imati dilemu da Mia nije samo tačka našeg gledišta, već i fokalna tačka i protagonistkinja filma. Za tako nešto potrebna je izuzetna glumica, a to Viržini Efira svakako jeste. Njena karijera je u strelovitom usponu, još od omanje uloge u Elle (2016) kod Pola Ferhufena, a nezaustavljiva je od Bendette (2021) istog autora. U međuvremenu i posle je igrala kod An Fonten, Žila Leluša, Žoakima Lafosa i Rebeke Zlotovski, održavajući kontinuirani kvalitet svoje glume čak i u filmovima koji su nešto ispod tog nivoa. U Paris Memories je, pak, demonstrirala majstorstvo diskretne glume ispod koje izbijaju snažne emocije. Ona takođe zna da deli ekran s ostatkom ansambla i pusti svoje kolege da budu na jednakom nivou s njom, što najbolje koristi Benoa Mažimel.

Neglamurozne, ali opet ne ni previše derutne lokacije „normalnog“ Pariza uhvaćene su sjajno Stefana Fontena, dok pulsirajući „saundtrek“ na sintisajzerima Ane fon Hausvolf sjajno hvata psihičko stanje protagonistkinje, ali i cele nacije, u potrazi za sećanjem, mirom i isceljenjem. Reč je, dakle, o vrlo dobrom, na momente izuzetnom filmu kojim Alis Vinokur nastavlja svoju impresivnu karijeru.

Proxima

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Alice Winocour

scenario: Alice Winocour, Jean-Stéphane Bron

uloge: Eva Green, Zélie Boulant, Matt Dillon, Aleksej Fatejev, Lars Eidinger, Sandra Hüller

Kada je osnovna tema filma toliko puta viđena, kao što je to slučaj sa ženom koja upada u procep između karijere i roditeljstva, kao i između društveno uslovljenih projekcija obe funkcije, čini se da je jedini pristup koji će osigurati svežinu u obradi teme povećanje uloga na astronomski nivo. Ovo poslednje treba shvatiti doslovno: Proxima, novi film izuzetno uzbudljive francuske autorice Alice Winocour, vrti se oko "space tech" inžernjke i razvedene majke kćerkice osnovnoškolskog uzrasta koja se sprema za svoju prvu misiju na svemirskoj stanici MIR.

Njeno ime je Sarah (igra je Eva Green u verovatno najboljoj ulozi karijere) i njoj se ostvario životni san da bude izabrana za jednogodišnju misiju i da poleti u svemir. Od početka je jasno da su astronauti uglavnom klub muškaraca i da na žensko prisustvo gledaju sa podozrenjem, predosećajući nevolju. Ako gledamo čisto fizički plan, možda su i u pravu, uzimajući u obzir biološke razlike, obim i težinu zadataka koje mogu obaviti muškarci ili žene, ali to uvek dolazi u kompletu sa predrasudama na nivou psihologije po kojima su žene, naročito ako imaju porodicu, uvek rastresene na minimalno dve strane i zbog toga nestabilne. Uostalom, vođa misije, američki astronaut Michael (Dillon), takođe oženjen čovek, te predrasude i ne krije, dok ruski kolega Anton (Fatejev) bolje zna da pruži podršku. Njihove različite reakcije plod su različitih kultura u okviru astronautske zajednice, gde je ruska, kao naslednica sovjetske, manje militirazovana i manje mačistička.

To, naravno, ne znači da je Sarah sama po sebi spremna na misiju, bilo u fizičkom, bilo u psihološkom smislu, što će sama na sebi osetiti tek kada se iz Francuske preseli u Rusiju, u čuveni Zvezdani Grad gde se kosmonauti pripremaju za misije. Fizička komponenta podrazumeva mesec dana intenzivnog treninga, a psihološka potpunu promenu dosadašnjeg načina života. Sa jedne strane, tu su strah od pogibije i strah od neuspeha još i pre samog lansiranja. Sa druge, potpuna promena dinamike u porodičnim odnosima, gde se ne snalaze ni Sarah, ni njena kći Stella (Zélie Boulant je možda izabrana zbog fizičke sličnosti sa Evom Green, ali njena dečija gluma je perfektna), kao ni bivši muž Thomas (Eidinger) kome je dodeljena uloga samohranog roditelja na koju možda nije ni pristao. Od svemirske agencije angažovana osoba za psihološku pomoć, Wendy (Hüller), koja balansira između bivših supružnika, njihove kćeri i same agencije, tu može učiniti samo onoliko koliko može, a to nije puno. Situacija nije "normalna", pa za nju ne postoji protokol.

Proxima (naslov je preuzet od imena svemirske misije) nije film radnje, koliko je film stanja, mentalne slike, rutine fizičkog i emocionalnog iscrpljivanja, ličnih, poslovnih i društvenih očekivanja koja se prelamaju preko leđa jedne osobe. Eva Green, za uloge najčešće birana zbog svog zanosnog izgleda i multilingvalnosti, ovde konačno ima priliku da odigra sasvim životnu ulogu, što čini sa izuzetnom sigurnošću i preciznim vođenjem rediteljke koja ima potpuno jasnu viziju. Ostatak likova takođe deluje prirodno uklopljeno oko nje, pa Proxima, čije su izuzetno detaljne akcione scene treninga i priprema upotrebljene za amplifikaciju emocija, ostaje pre svega karakterna studija. Detaljnost scenarija, proceduralna, lingvistička i lokacijska, koji autorica potpisuje u saradnji sa Jean-Stéphanom Bronom, svakako pomaže osećaju autentičnosti, kao i muzika Ryuichija Sakamota, neponovljiva mešavina elektronike i neo-klasike, koja se savršeno uklapa u ambijent i na diskretan način usmerava emocije.

Zaista, čini se da se Alice Winocour, nakon ne baš impresivnog debija u formatu dugometražnog filma, ispraksovala i fokusirala na ljude pod pritiskom, ljude "na ivici nervnog sloma", ljude koji očajnički traže normalnost ili pokušavaju da je kreiraju. Njen prethodni film Disorder, žanrovski kodiran kao triler i centriran na bivšeg vojnika sa PTSP-om koji je primoran da radi kao telohranitelj dok mu se psiha raspada, redak je primer empatičnog ženskog pogleda i muške zanatske efikasnosti koju je pre nje demonstrirala Kathryn Bigelow u ranijoj fazi karijere. U tom smislu, Proxima je više "ženski" film, bez nasilja kao takvog, ali svejedno nabijen emocijom i snažan. Alice Winocour, dakle, ima svoj jedinstveni autorski glas, ali i sposobnost da ga jednako impresivno koristi u različitim registrima.

Disorder / Maryland

2015.

režija: Alice Winocour

scenario: Alice Winocour, Jean-Stephane Bron

uloge: Matthias Schoenaerts, Diane Kruger, Paul Hamy, Percy Kemp, Zaid Erougui-Demonsant

Matthias Schoenaerts polako gradi internacionalnu karijeru, ali je još uvek u fazi da u najboljem slučaju dobija uloge negativaca. Uglavnom su to sporedne uloge koje Schoenaerts najčešće uspeva da odradi samim svojim prisustvom. Koliko je on izniman glumac, jedan od najboljih u svojoj generaciji, možemo tek videti u evropskim filmovima, pre svega belgijskim i francuskim, poput Bullhead i Rust and Bone. Njegovo prisustvo na ekranu je izuzetno, a gluma pod savršenom kontrolom, bez jeftinih manirizama, upadljive gestikulacije, sa onoliko reči koliko je potrebno, sa perfektnom mimikom i mikro-glumom.

Disorder je u potpunosti njegov film, on je u centru pažnje, u skoro svakom kadru. Iako film ima još intrigantnih likova i glumaca koji ih igraju, akcenat je stavljen na Schoenaertsa, njegovu interakciju s njima, ali i sa samim sobom. Autorica filma, Alice Winocour (po prvi put na teritoriji blizu žanrovskog filma nakon pristojne, ali ne impozantne kostimirane biografske drame Augustine i scenarija za kalkulantski “festival darling” Mustang) vrlo dobro zna kakvo blago ima za glavnog glumca i šta s njim može. Rezultat je odličan, uzbudljiv triler, atmosferičan, psihološki dorađen, sa evropskim emotivnim nabojem, ali američki fluidan, pametno režiran i zapanjujuće efektan.

Schoenaerts igra Vincenta, francuskog vojnika koji se upravo vratio s misije u Afganistanu. Malo je reći da je načet vojničkim životom, zapravo bi se sa sigurnošću moglo reći da je ruiniran: oštećen sluh, fantomska krvarenja, halucinacije i košmari su siguran znak PTSP-a. Dok čeka poziv na sledeću misiju (koji verovatno neće doći), Vincent je prinuđen da tezgari kao zaštitar. Poslić za koji mu drugar iz detinjstva i vojske Denis (Hamy) zove je čuvanje vile “kontroverznog biznismena” libanskog porekla (Kemp) za vreme zabave. To će mu doneti dalji angažman, vrlo lukrativno čuvanje biznismenove žene Jessie (Kruger) i sina (Erougui-Demonsant) dok je ovaj na službenom putu. Ali zbog prirode njegovog posla, stvari nisu tako jednostavne, a familija se uskoro nađe na meti maskiranih napadača, prvo na cesti, a onda i u kući.

 Taj “home invasion” momenat svakako nije novina čak ni u evropskom trileru. Ima toga i na kraju prošlogodišnjeg pobednika u Cannesu, Audiardovog Dheepana, premda je Disorder (takođe naslov iz Cannesa, doduše u kategoriji Un certain regard) kada se sve uzme u obzir interesantniji i bolji film. Međutim, iako je sjajno režiran i napet do maksimuma, premda je objašnjenje da se policija “eto tako” maknula s prismotre malo bedasto, taj napad na kuću nije najvažnija stvar u filmu. Nije tu ni stvar šireg društvenog konteksta koji je elegantno nagovešten (Vincent se kao vojnik borio za račun “kontroverznih biznismena” i njihovih političkih patrona). Suština svega je Vincentova sjebanost i čežnja za normalnošću.

Već na žurci vidimo da je Vincent “sam u gomili”, da je sklon naposlušnosti u smislu da isključi “bubu” i mikrofon, ali i da je temperamentan i spreman na brze, nepromišljene reakcije, kao kad ga izvređa gost koji se greškom nije našao na listi zvanica. Ono što je posebno za pohvalu je odmak koji Alice Winocour radi od klišea ljubavne priče. Iako to na prvi pogled tako deluje, Vincent se ne zaljubljuje u Jessie, nego razvija fascinaciju njome. On bi se rado “igrao kuće” s njom i odgajao joj sina, ali ona ne mora biti baš ona, nego je dovoljno da bude neko kao ona, neka normalna osoba koja bi bila srećna da je muškarac kao on štiti.

 Otud vrlo naivno tumačenje opaske da bi se on snašao kao lovac ili drvoseča u Kanadi, gde je njen akcenat stajao na “u prirodi, daleko od ljudi”, a on je to shvatio kao poziv. Otud nervozni ispadi prema njoj i malom koji su normalni u dinamici (disfunkcionalnog) braka. Otud, na koncu, i dvostruka spoznaja da njih dvoje nisu jedno za drugo, prvo kada se ona opusti u društvu normalnijeg i funkcionalnijeg Denisa, a potom i kad Vincenta vidi na delu, jedinom za koje je zapravo sposoban. U tom svetlu treba tumačiti i kraj, poslednji kadar u filmu koji je vrlo lako zameniti za kliše, iako je značenje potpuno suprotno.

Schoenaerts je na visini zadatka, obilato koristeći mirko-glumu i igrajući stavom. To je očito i kada deli ekran sa nekim, recimo sa Diane Kruger koja savršeno kanalizira mešavinu hladnoće i straha koju bi polu-svesna domaćica iz visokog polu-kriminalnog društva osećala prema “malo čudnom” telohranitelju, a naročito kada je sam sa sobom, sa prestrašenim, zanemelim detetom ili sa psom (to da ga pas jedini u potpunosti prihvata i da se Vincent jedino pred psom otvara je jedan od jačih psiholoških momenata ovog filma). Ne samo da vidimo njegovu temeljnu disfunkcionalnost, nego je osećamo kao da smo tamo i nije nam prijatno.

Za to se treba zahvaliti i vrlo pametnoj režiji Alice Winocour. Prvo, vrlo je malo žena koje se bave režijom žanrovskih filmova, a Winocourova ide linijom koju je zacrtala Kathryn Bigelow, tražeći od muškarca u centru priče da bude otvoren i ranjiv, u dubokoj krizi i na ivici nervnog sloma. Vešto izmenjujući klasičnu režiju “sa strane” sa subjektivnom, iz prvog lica, ona uspeva da nas natera da Vincenta i njegov svet spoznamo prvo intelektom, a onda i da ga osetimo. Ona scena jurnjave automobilom je tu znakovita, pored vrhunske napetosti dok se pitamo je li Vincent u pravu ili u nekom svom čudnom tripu. Ona nas preko žanrovske priče u realnom svetu uvodi u neobični i mračni unutrašnji svet svog protagoniste i tu poentira.

 Osim Schoenaertsove glume koji pokazuje sve što zna i predaje se potpuno svom liku i vrlo vešte režije, treba pohvaliti i dizajn zvuka i njegovo preklapanje sa elektronskom muzikom. Znate da je u trileru svaki šum potencijalna pretnja. Zamislite kolika je tek pretnja nekome ko ima oštećen sluh i sklon je halucinacijama.

Augustine

2012.

scenario i režija: Alice Winocour

uloge: Vincent Lindon, Soko, Chiara Mastroianni, Olivier Rabourdin

Augustine nije film koji bih mogao nekome preporučiti. Sve kritike koje sam pročitao o njemu su bile mlake ili loše, i najviše su se odnosile na priču udavljenu klišeima melodrame. Ono što me je, uprkos svemu, privuklo da ga pogledam je ono što bi trebalo da bude tema filma: razvoj neurologije, psihijatrije i psihologije za koji je zaslužan francuski lekar i istraživač Jean-Martin Charcot.

Za neupućene, Charcotova opsesija je bila ženska histerija, jedna od misterioznih bolesti koja se dugo tumačila u starogrčkom ključu (materica se „otkači“, luta po telu, pa gde naleti, stvori neku vrstu paralize), ali lekari XIX stoleća su ustanovili da je u pitanju nervno oboljenje. Druge stvari kojima se Charcot bavio uključuju i tretman Parkinsonove bolesti i multiple skleroze (kojoj je čak dao ime), istraživanje simptoma afazija (fizičkog oštećenja mozga) i pionirska upotreba hipnoze u svrhu terapije. Što se hipnoze tiče, Freud je bio njegov učenik.

Malo od toga navedenog ćemo videti, jer film, kad ima fokus (a to nije često), taj fokus je odnos lekara i pacijenta koji evoluira u nekakvu, reklo bi se, aferu. Taj aspekt je odrađen u maniru svih kostimiranih dramuljina i dosadan je, prežvakan i već viđen. Ostatak se svodi na prstohvat čudnih medicinskih postupaka za koje na dobijamo objašnjenje, na Charcotov sukob sa naučnom javnošću i javnošću generalno (scena u kojoj Charcotova žena čita Maupassantov članak u kojem poznati pisac ismeva Charcota je lep detalj), na prikaz lečenja nervnih i duševnih oboljenja u to doba (imamo ničim izazvane intervjue anonimnih bolesnica u starim haljinama) i na studije karaktera Charcota i poster-pacijentkinje Augustine.

Charcot je tu prikazan kao hladni radoholičar, naučnik-opsesivac koji sve živo zapisuje, i koji pokušava da na razne načine utvrdi u čemu je problem sa Augustine. Ona je tu prikazana kao neuka, ali strastvena devojka sa izuzetnom snagom volje da se izleči, oslanjajući se prvo na Božju pomoć, a zatim na Charcotovu. Dakle, ništa novo.

Radnju filma ne treba prepričavati, neko ko je odgledao dve kostimirane drame može da je predvidi, ali svejedno. Sluškinja Augustine (francuska pevačica Soko) doživi napad koji liči na epileptični, pa je odvedu u obližnju bolnicu u kojoj slučajno „stoluje“ prof. dr Charcot (Lindon). On nju leči i leči raznim metodama, dok usput bije svoje bitke sa naučnom zajednicom i svojom ženom Constance (Mastroianni), koja je, s jedne strane, puna razumevanja za njegov naučni rad, a sa druge strane joj je pun kufer njegove usmerenosti isključivo na posao. Na kraju će Augustine biti izlečena (ne znamo kako, posle jedne nesvestice i pada će se povući paraliza), on će je predstaviti nekom naučnom komitetu, ona će otići u nepoznatom pravcu, a on će čeznuti za njom.

Čini se da autoricu Alice Winocour Charcotov rad nije baš zanimao, da ga nije proučila i razumela, što je oprostiva greška za reditelja, ali ne i za scenaristu, pa se odlučila za očigledna rešenja koja dobro komuniciraju sa običnim gledaocima. Fincher je slično uradio sa The Social Network, pretvorivši bio-pic o osnivaču Facebooka u napeti sudski triler sa etičkim i pravnim pitanjima i pogodio suštinu priče, ali sa Augustine i Winocourovom to nije slučaj. Stiče se utisak da je autorica gledala da pogodi sve melodramatske klišeje, potpuno zaobilazeći supstancu filma: bolest, lečenje i napredak nauke.

Uostalom, možda kostimirana drama nije medij za ozbiljnu raspravu o napretku nauke, medicine i psihologije, imali smo već dosadnjikave A Dangerous Method (David Cronenberg, 2011) i Hysteria (Tanya Wexler, 2011). Prvi se bavio aferom između lekara i pacijantkinje, ali i sukobom dveju teorija, drugi je u vedrijem ključu romantične komedije, gde je nauka samo začin. Augustine je negde između, u osnovi ljubavna priča, ali sputana karakterima dvoje glavnih likova.

U odbranu filma, mora se istaći njegov vizuelni identitet, posebno u scenama u sanatorijumu, u tim mračnim i hladnim sobama i hodnicima, gde hladni, zamišljeni doktor leči svoje pacijentkinje na rubu živaca. Charcot podseća na takve zgrade, iza tvrde fasade krije se emocionalno bure baruta, ali dobri doktor je prezauzet da bi se s njima bavio. Muzika je očekivana, mračna na mestima gde treba, epska i pobednička takođe gde treba.

Ipak, najbolja stavka filma je gluma, što ne treba da čudi, uzevši u obzir da su tu Vincent Lindon, veoma karakteran i sposoban glumac i Chiara Mastroianni, glumica „plemenitog porekla“ (kći Marcella Mastroiannija i Catherine Deneuve), pritom veoma delikatna u izrazu, u zlata vrednoj epizodi. Soko, pevačica sa nešto glumačkog iskustva na televiziji i sa nekoliko epizodnih uloga na filmu, pokazala se kao pravi izbor za ulogu pacijentkinje Augustine, bez problema donosi hrabrost, igrivost i ranjivost.

Augustine nije loš film, sam po sebi. Problem je što je sve u njemu već viđeno, a ono najzanimljivije je u trećem planu. Utisak je da je Alice Winocour na taj način opasno promašila temu. Sa druge strane, pitanje je koliko bi igrani film o jednom nepravedno zaboravljenom naučnom pioniru bio zanimljiv sam po sebi, koliko je nauka kao takva filmična, i koliko bi se standardni biografski film bavio (meni) zanimljivim aspektima Charcotovih istraživanja. Naravno, sa boljom pripremom materijala i boljim razumevanjem, Augustine bi bio bolji film, možda čak i dobar. Ovako je dobar samo kada nema ničeg boljeg na televiziji.