Paris Memories / Revoir Paris

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Regionalna kinematografija će i ove godine imati svog predstavnika u Kanu. Reč je o filmu Sram srpskog reditelja Vladimira Perišića koji će zaigrati u programu Sedmica kritike. I Perišićev prethodni film, Obični ljudi (2009), premijeru imao na istom mestu i u istom programu.

Da bismo objasnili Perišićev plasman koji je u Kanu daleko bolji nego „kod kuće“, treba razumeti da je autor deo i francuske kinematografije. Osim toga što je bio pariški student i što svoje filmove radi u koprodukciji s Francuzima, on takođe scenarije za svoje dugometražne uratke piše skupa s jednom od francuskih savremenih autorica, Alis Vinokur. Dok nam pod lupu ne dođe Sram, hajdemo se pozabaviti njom i njenim najsvežijim autorskim delom, filmom Paris Memories.

Alis Vinokur je pažnju na sebe skrenula prvo scenarističkim kolaboracijama s drugim autorima i autoricama. Osim Perišića, vredi pomenuti i saradnje s Ursulom Majer (film Home iz 2008. godine), te sa Deniz Gamze Ergiven na višestruko nagrađivanom filmu Mustang (2015). U režiji u dugom metru Vinokur se oprobala s kostimiranom dramom po stvarnim događajima Augustine (2012) na temu dela pionira (medicinske i psihijatrijske) hipnoze Šarkoa, ali iz perspektive njegove najznačajnije pacijentkinje, odnosno naslovne junakinje.

Usledio je film Disorder, odnosno Maryland (2015), centriran oko vojnog veterana koji pati od post-traumatskog stresa i njegove opsesije zaštitom domaćice kuće na novom, privatnom zadatku. U pitanju je bio film s poetikom bliskom radovima Ketrin Bigelou, takođe centriranim oko muškaraca na ivici (ili preko ivice) nervnog sloma. S narednim filmom Proxima (2019), pratila je jednu ženu, majku i astronautkinju u toku priprema za odlazak na svemirsku misiju, rastrganu između ambicije i časti koje je vuku gore (doslovno i metaforično), te obaveza u vidu porodice i psihičkih kriza u karantinskom okruženju koji je, metaforički, vuku dole.

Njen najnoviji film Paris Memories (internacionalni engleski prevod originalnog francuskog naslova Revoir Paris nije baš najsrećniji) opet se bavi psihologijom i ličnim nošenjem s višeslojnom traumom, kako ličnom, tako i kolektivnom. Ovih poslednjih u bliskoj prošlosti Francuske (i naročito Pariza) nije manjkalo: od rušenja tornja Notr Dama i nasilnih protesta koji su postali deo folklora, pa do terorističkih napada na redakciju satiričnog časopisa Šarli Ebdo i koncertnu salu Bataklan. S ovim poslednjim Alis Vinokur ima i ličnu vezu: njen brat je bio i preživeo napad koji se dogodio na koncertu Eagles of Death Metal.

Polazna tačka filma je, dakle, Bataklan, ali Alis Vinokur je suviše inteligentna i integritetna autorica da bi se u filmu odveć direktno bavila svojom i samo svojom traumom. Napad koji njena junakinja Mia (Viržini Efira, vratićemo se na nju) preživljava nije se dogodio u koncertnoj sali, nego u bistrou. Do tada je Mia vodila relativno normalan život radeći kao simultana prevoditeljica s ruskog jezika i najveća briga joj je bila što njen partner Vensan (Gregoar Kolin) više pažnje i ljubavi posvećuje svom poslu hirurga u bolnici nego njoj. Čak se splet okolnosti može okrenuti prema Vensanovoj krivici: Mia je u bistro svratila neplanirano, na jedno piće, nakon što ju se on „ispalio“ za večeru nakon što su ga zvali s posla.

Napad se dogodio iznenada, tako je i snimljen, neki ga nisu preživeli, ali Mia jeste, doduše ranjena i s potpunim gubitkom pamćenja na sam taj događaj. U nastavku filma, ona pokušava da povrati svoje sećanje na događaj i pronađe načina da se, kroz terapiju, s time nosi. Nije ona jedina preživela taj napad, što će i otkriti na terapijskim seansama koje vodi Sara (Maja Sansa). Tu je još i Toma (Benoa Mažimel) koji je ostao bez noge i s kojim se Mia povezuje, Felicia (Nastja Golubjeva Karaks, kći Leosa Karaksa) koja je u napadu izgubila roditelje, konobarica Nur koja se tokom napada poljubila s turistom iz Australije kojem ni ime ne zna, te gospođa koja Miju optužuje da se za vreme napada zaključala na zahod i drugima preprečila put u sigurnost. Mia se, pak, polako počinje sećati te fatalne večeri i kuvara koji ju je držao za ruku u toku napada. Njena će se potraga nastaviti kao potraga za njim, Asanom (Amadu Mbou), verovatno ilegalnim imigrantom.

Revoir Paris je unekoliko misterija, ne previše različita od Nolanovog Mementa, ali je pre svega potraga za mirom, čak i više nego za istinom, što bismo u nekom drugom filmu itekako mogli očekivati. To, naravno, ne znači da Alis Vinokur i njeni ko-scenaristi Žan-Stefan Bron i Marsia Romano neće u tom procesu traganja otkriti i neke istine, ali one ni u kojem slučaju neće biti one koje gledaoci očekuju. Primera radi, o napadaču ćemo saznati samo Nurin utisak da je imao „lice anđela koje je zračilo mirom i zadovoljstvom“ dok je vršio pokolj, ali ćemo zato saznati da su restorani nevoljni da daju informacije o svojim zaposlenicima jer su oni dosta često eksploatisani ilegalci, te da bi se celokupna restoranska scena u Parizu verovatno urušila da nije kuvara iz Malija i Šri Lanke sposobnih da, tanjir za tanjirom, produciraju savršene „fotokopije“ svojih jela.

Autorica će takođe i drugim žrtvama napada dati prostora za njihovu traumu, često u formi zaprepašćujuće elegantno izvedenih naracija (koje su inače prilično ne-elegantan instrument pripovedanja), ali nikada nećemo imati dilemu da Mia nije samo tačka našeg gledišta, već i fokalna tačka i protagonistkinja filma. Za tako nešto potrebna je izuzetna glumica, a to Viržini Efira svakako jeste. Njena karijera je u strelovitom usponu, još od omanje uloge u Elle (2016) kod Pola Ferhufena, a nezaustavljiva je od Bendette (2021) istog autora. U međuvremenu i posle je igrala kod An Fonten, Žila Leluša, Žoakima Lafosa i Rebeke Zlotovski, održavajući kontinuirani kvalitet svoje glume čak i u filmovima koji su nešto ispod tog nivoa. U Paris Memories je, pak, demonstrirala majstorstvo diskretne glume ispod koje izbijaju snažne emocije. Ona takođe zna da deli ekran s ostatkom ansambla i pusti svoje kolege da budu na jednakom nivou s njom, što najbolje koristi Benoa Mažimel.

Neglamurozne, ali opet ne ni previše derutne lokacije „normalnog“ Pariza uhvaćene su sjajno Stefana Fontena, dok pulsirajući „saundtrek“ na sintisajzerima Ane fon Hausvolf sjajno hvata psihičko stanje protagonistkinje, ali i cele nacije, u potrazi za sećanjem, mirom i isceljenjem. Reč je, dakle, o vrlo dobrom, na momente izuzetnom filmu kojim Alis Vinokur nastavlja svoju impresivnu karijeru.