Sisu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tokom svoje aktivne karijere, nekadašnji šampion Formule 1 Mihael Šumaher se nije libio da vozi prljavo i ulazi u riskantne duele u kojima je često silom izguravao svoje rivale sa staze. Šumaher je vozio dugo, od ere Sene i Prosta, pa sve do vremena Alonsa, Raikonena i Hamiltona, uz još jedan povratak u igru kasnije, ali postojao je samo jedan vozač kojeg se čak i on bojao. U pitanju je finski as Mika Hakinen, a razlog za strah je bio karakteristični finski koncept životne filozofije „Sisu“.

Ovaj termin je neprevodiv na druge jezike, ali ga možemo objasniti kroz opis. „Sisu“, naime, predstavlja hrabrost, odlučnost, rešenost i svesno preuzimanje rizika u teškim situacijama, čak i kada se one čine bezizlaznim. Zapravo, naročito kada se one čine bezizlaznim. Jer kako drugačije objasniti to da se jedna mala, retko naseljena zemlja u prvoj polovini prošlog veka tri puta suprotstavljala Sovjetskom Savezu i njegovoj Crvenoj Armiji, e da bi zemlja na koncu sama proterala i razoružala naciste kojima je do tada garantovala prolaz preko svoje teritorije i sebi obezbedila neutralnost tokom Hladnog rata.

Info-karticom na neke od ovih tema počinje film Sisu Jalmarija Helandera koji je svoju festivalsku turneju nastavio i u noćnom programu festivala Crossing Europe u austrijskom Lincu. Godina je 1944, potpisan je Moskovski sporazum o prekidu vatre između Finske i SSSR-a, Finska se obavezala da razoruža naciste koji preko severnog dela zemlje, Laplanda, beže u Norvešku koja je još pod njihovom kontrolom. U to vreme, međutim, jedan čovek shvata da mu je dosta rata za sva vremena i umesto toga bira povučen život kopajući zlato daleko od očiju drugih negde na severu na kojem je snežnu belinu zamenilo zlatno sunce.

Naravno, naš krupni, ćutljivi bradonja u džemperu i pantalonama na tregere će svoje zlato naći, prvo grumenčić u potoku, onda i celu žilu pod zemljo, iskopati je i u društvu svog konja i psa se uputiti dalje. Problem je, međutim, što Laplandom vršljaju nacisti, ostavljajući za sobom trag spaljene zemlje. Baš na jednu njihovu četu, predvođenu komandantom Brunom (Aksel Heni) i njegovim sadističkim zamenikom Volfom (Džek Dulan), u toku povlačenja tokom kojeg sa sobom vode i zarobljenike i zarobljenice (koje će kasnije, predvođene Aino koju igra Mimoza Vilamo, postati neka vrsta antičkog „hora“ koji nam objašnjava pozadinu), naleteće i naš junak za kojeg kasnije saznajemo da se zove Atami (Jorma Tomila).

Nacisti su, međutim, našli baš „pravog“ da mu kradu zlato. Atami je, naime, bivši komandos iz Zimskog i Nastavka rata koji je iz osvete za ubistvo svoje porodice ubio preko 300 Rusa i sa kojim čak ni vojska ne želi ništa da ima. Ono što sledi je krvavi sukob pun klanja, eksplozija, preživljavanja i jurnjave raznim prevoznim sredstvima u kojem nijedna strana nije spremna da odustane.

Zamislite, dakle, mešavinu partizanskih filmova, serijala o Rambu, američkih ultra-nasilnih akcionih B-filmova iz 80-ih, „špageti-vesterna“, posebno Leoneovih, i Tarantina na prelazu iz „Grindhouse“ u „Inglorious Basterds“ fazu svoje karijere, pa možete pretpostaviti kakav je Sisu film. U pitanju je ultra-nasilni, ali zato ništa manje zabavni spektakl u kojem naš junak, tiši i misteriozniji od Klinta Istvuda pobije više Švaba nego Bata Živojinović i to na skoro psihopatski kreativne i spektakularne načine kakvi se danas retko viđaju u filmu visoke produkcije.

U tako nečemu nema puno mesta za karakterizaciju ili nekakvo produbljivanje ili apstrakciju konteksta prema popularnim univerzalnim temama (kolonizacija i slično), a čak i glavni protagonista progovara samo dva puta u filmu, i to na kraju. Scenario je, dakle, postojan u svojoj nepoderivoj jednostavnosti koncepta i replikama na lošem engleskom, režija je ingeniozna za niskobudžetni film, efekti maske praktični i uverljivo grozni, a „kasting“ zanimljiv, što u slučaju Jorme Tomile koji je s autorom Jalmarijem Helanderom već sarađivao i ima „hemiju“, što u slučaju norveškog glumca Aksela Henija koji sada „obrće“ svoju najpoznatiju ulogu, onu u filmu Headhunters u kojem je bio proganjan.

Ima li boljeg poklona za Dan pobede od jednog ovako zabavnog filma u kojem na tekućoj traci ginu nacisti? I gde bi nam kraj bio kada bi i naši partizanski filmovi bili neopterećeni ideologijom, realnošću i poukom i naprosto – stripovski zabavni?