Irati

 kritika objavljena na XXZ

2022.

Scenario i režija: Paul Urkijo Alijo (prema grafičkom romanu Jona Munoza Otaeguija i Juana Luisa Lande)

Uloge: Eneko Sagardoy, Edurne Azkarate, Itziar Ituno, Elena Uriz, Kepa Errasti, Nagore Aranburu, Inigo Beraetxe

Španska kinematografija svakako važi za jednu od najvećih i najraznovrsnijih u Evropi, ali mi zapravo imamo priliku da vidimo tek mali deo nje. Od toga što izađe na međunarodnu scenu, češće na festivale, a vrlo retko i u redovnu bioskopsku distribuciju, ogromna većina je na zvaničnom kastiljanskom jeziku. Kinematografija na drugim jezicima (katalonskom, galicijanskom i naročito baskijskom) skoro da je nevidljiva na međunarodnoj sceni. Svaka od navedenih „manjinskih“ kinematografija ima svoje specifikume, a za baskijsku je to žanrovski pristup baziran na folklornim elementima.

Jedno od imena baskijske kinematografije na koje treba obratiti pažnju je i Paul Urkijo Alijo koji je sa svojim kratkometražnim filmovima i dugometražnim prvencem Errementari, bajkovito-romantičarskom fantazijom smeštenom u XIX vek, već osvajao festivalske nagrade, između ostalog i na Grossmann festivalu u Sloveniji. Njegov najnoviji i za sada produkcijski najambiciozniji uradak Irati je premijeru imao na čuvenom festivalu fantastičnog filma u Sitgesu, gde je osvojio nagradu publike i nagradu za specijalne efekte, a blizu nas je došao u noćni program festivala Crossing Europe u Linzu.

Naslovni pojam može se odnositi na tradicionalno i u poslednje vreme popularno baskijsko žensko ime, na reku koja je desna pritoka Aragona i na šumu u Baskiji gde ona izvire. U filmu, to može biti sva tri, odnosno kao nekakva priča o tome kako su šuma i reka dobile ime, a sve vezano na staru ili, pak, novu i od strane „stripadžija“ Jona Munoza Otaeguija i Juana Luisa Lande napisanu legendu smeštenu u VIII vek naše ere kada su starosedeoci i staroverci Baski bili pod udarov dva osvajačka kraljevstva, arapskog (muslimanskog) s juga i franačkog (hrišćanskog) sa severa. Istorijsku potku i polaznu tačku za film čini bitka između Franaka i Baska kod klanca Roncevaux.

Sudeći prema filmu, za pobedu u okršaju je jedan od baskijskih plemenskih prinčeva-ratnika, Ximeno Ximenez (Beraetxe), čiji je klan već bio prešao na hrišćanstvo, napravio pakt s paganskom čarobnicom i obratio se za pomoć boginji Mari. Cena je bila njegovo vlastito žrtvovanje, ali pobeda baskijskih trupa uz pomoć munja i kamenja koje je padalo s neba. Kako je to pobeda u jednoj bici u dugotrajnom ratu, njegov sin Eneko je sklonjen na sigurno, u samostansku školu, dok se kod kuće „na dvoru“ situacija komplikovala. Njegova majka se preudala za arapskog velikaša kako bi obezbedila mir, a rivalski velikaš Belasko (Errasti) samo čeka priliku da preuzme vođstvo nad klanom.

Kada se Eneko vrati da bi posetio dedu pred smrt, a dedina smrt se odigra upravo za vreme posete, on, da bi povratio ugled i eventualno presto, mora da pronađe očeve posmrtne ostatke koje su, kao deo dogovora, vraćene zemlji. U tome će za pomoć moći da računa jedino na vešticu i njenu izaslanicu Irati (Azkarate) s kojom se jednom kao dečak uoči bitke već susreo. Njih dvoje će potražiti pomoć od boginje Mari, sve bežeći pred Belaskovim ljudima, a između dvoje mladih će buknuti i ljubav koja neće biti moguća jer ne pripadaju istim svetovima.

Paralele s filmskim i književnim, evropskim i američkim, srednjevekovnim i fantazijskim epovima nije moguće izbeći, budući da su ih Paul Urkijo Alijo i autori izvornog stripa svakako čitali i gledali. Elementi istorije, fantazije, bajke, ljubavne priče i spektakla se organski i nepretenciozno prepliću uz dozu folklora (što izvornog, što nanovo izmišljenog) kao vezivnog tkiva. U balansu između egzotike za širu publiku, univerzalnosti za onu internacionalnu i snažnom lokalnom koloritu za onu lokalnu, regionalnu i nacionalnu, autor uspeva da pronađe pravu meru i da svima bez problema održi pažnju i interes na visokom nivou.

Problem će povremeno predstavljati izuzetna produkcijska zahtevnost, pa će neki od komplikovanijih i bučnijih vizuelnih efekata ipak delovati pomalo naivno, što je zapravo i manje bitno. Bitno je da „ljudski faktor“ isped i iza kamere nije zakazao i da je uspeo da izvuče maksimum iz lokacija (kao direktor fotografije, Gorka Gomez Andreu je napravio odličan posao), scenografska i kostimografska rešenja su solidna i kreativna, kao i pristup režiji i montaži kojima se vešto maskira limitiran budžet produkcije. Na glumačkom takođe sve funkcioniše, budući da je autor već sarađivao sa većinom glumaca na svojim prethodnim projektima, što je nekako i logično imajući u vidu koliko je baskijska filmska i uopšte glumačka scena skrajnuta i koliko koncept baskijskog filma i dalje zvuči egzotično. Kao solidan i solidno izveden žanrovski fantazijski film, Irati svakako probija blokadu i širi domete.