Piaffe

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Ann Oren

scenario: Ann Oren, Thais Guisasola

uloge: Simone Bucio, Sebastian Rudolph, Simon(e) Jaikiriuma Paetau, Björn Melhus, Lea Draeger, Don Alonso, Josef Ostendorf, Ruth Rosenfeld

Dve poseve nepovezane stvari zaboravljamo i izraelska umetnica s adresom u Berlinu Ann Oren nas na njih podseća u svom dugometražnom igranom prvencu Piaffe. Nakon prošlogodišnje premijere u Locarnu i duge i plodne festivalske turneje, film večeras ima regionalni debi na Subversive Festivalu u Zagrebu.

Prva od zaboravljenih činjenica je da film već dugo vremena nije, ako je ikada samo to i bio, čisto vizuelna umetnost satkana od pokretnih slika. Naprotiv, film je sinkretička umetnost u kojoj se prepliću elementi drugih, od onih vizuelnih, preko dramskih, pa do zvuka koji je već skoro ceo vek sastavni deo filma. Zvuk na filmu jeste počeo kao alatka za što „vernije“ dočaravanje ambijenta, te ljudskog ponašanja i posebno govora u njemu, da bi s vremenom postao interesom autora i kao element zapleta (Conversation Francisa Forda Coppole i Blow Out Briana de Palme, na primer), a na kraju i glavni predmet interesa pojedinih autora i autorica, recimo Petera Stricklanda u Berberian Sound Studio (2012) ili Natalije Mete u filmu The Intruder (2020), o kojem smo pisali i ovde.

Druga zaboravljena činjenica je ta da je čovek u svojoj suštini tek malo napredija životinja koja je evoluirala u određenom smeru, ali je ipak i dalje životinja sa svojim nagonima i potrebama. Isto tako, životinja se, kao i čovek, može naučiti nečemu što joj nije baš prirodno, poput naslovnog pojma, paradnog kasa, koji konjima nije prirođen, ali može biti od strane njih usvojen treningom. Odnosom životinjske i ljudske prirode film se učestalo bavi već neko vreme, najčešće kroz žanrovske obrasce naučne fantastike i telesnog horora, ali Ann Oren se ovog puta odlučuje da priču skrene u pravcu psihološkog trilera i erotske drame.

Kada Zara (Jaikiriuma Paetau) netragom nestane, posle će se otkriti da je reč o nervnom slomu zbog kojeg je završila na psihijatriji, njena introvertna sestra Eva (Bucio) mora da preuzme zadatak na njenom poslu. Zara je, naime, inženjerka zvuka specijalizovana za efekte, a posao je reklama za lek Equili, dok je baza za reklamu igra (latinskim) rečima za konja i ravnotežu. Eva koja zna ponešto o Zarinom poslu će predati svoj „završni rad“, ali će ga šef odbiti s objašnjenjem da mu treba nešto ljudsko, a ne mehaničko, odnosno da mu treba da se vidi da Eva razume konje.

Rečeno-učinjeno, pa Eva tako za potrebe sestrinog posla sve dublje ulazi u problematiku i „uživljava se u ulogu“, najpre naivno, obuvajući cipele na ruke i gurajući lančić u usta, dok se na kraju ne identifikuje sa subjektom svog proučavanja. To u nekom trenutku počinje da poprima i fizičke manifestacije u vidu konjskog repa koji joj polako izrasta, pa onda i psihološke u smeru (seksualnog) oslobođenja, i to kroz potčinjavanje gospodaru, dreseru i treneru Novaku (Rudolph). Čini se da Evi nova situacija godi toliko da ona od sreće i ponosa počinje da kaska...

Ann Oren svakako rasteže i razvlači tezu pogodnu za neke kraće forme na dugometražni film, ali to čini s nekakvim osećajem za vizuelno, auditivno, dramsko, lokacijsko, pa čak i antropološko. U tome pohvalu zaslužuju direktor fotografije Carlos Vasquez i dizajner zvuka Robert Hefter, kao i scenografkinja Ilaria di Carlo koja fino „oblači“ lokacije u i oko Berlina prema efektu koji Oren želi da postigne, odnosno otkrivanju i ispitivanju „kinka“ u njegovoj trenutkoj „prestonici“. U tom pravcu se vodi i gluma, nekako „dresirana“ i pomalo artificijelna, ali to u ovakvom filmu, i na temu nečega što podrazumeva jasno kodirano igranje uloga itekako ima smisla. Problem je možda jedino što Ann Oren nije želela da prepusti „konce“ montaže do kraja, pa Piaffe nije kompaktniji film bez repeticija, ali je u svom trajanju od nekih 85 minuta svejedno dovoljno dugo vremena interesantan.