Blue Jean

 kritika objavljena na XXZ

2022

scenario i režija: Georgia Oakley

uloge: Rosy McEwen, Kerrie Hayes, Lucy Halliday, Lydia Page, Aoife Kennan, Scott Turnbull

„Homoseksualna propaganda“ je termin koji nam u današnje vreme dolazi uglavnom iz diktatura, kako onih tvrdih, teokratskih, tako i onih nešto mekših, hibridnih, sa fasadama demokratije i sekularnosti. Ipak, izraz nije tamo izmišljen i izvorno, dakle ne-ironično, upotrebljavan, već potiče s „naprednog“ i „demokratskog“ Zapada, danas upravo optuživanog za širenje te iste „homoseksualne propagande“. Štaviše, u pojedinim zapadnim zemljama se borba protiv takvog nečeg nepoćudnog upisivala u zakone i ustave i, s pritiskom s evangeličke desnice, i danas se ponovo upisuje i uvodi u legislativu. Kao primer za to uzmimo Veliku Britaniju 1988. godine (pri kraju premijerske vladavine Margaret Thatcher, iako se taj kraj tada još nije ni nazirao), odnosno čuveni Član 28 koji zabranjuje svaki vid „homoseksualne propagande“ (uključujući tu i jednačenje porodica s heteroseksualnim roditeljima i onih s homoseksualnim) u javnom školstvu.

Upravo u doba izglasavanja dotičnog, i to u severnoengleski, paradoksalno istovremeno i radnički i konzervativni Newcastle, smeštena je i radnja filma Blue Jean, autorskog prvenca Georgije Oakley. Film je premijeru imao u Veneciji na Danima autora, nakon čega je na turneji po filmskim festivalima obišao svet nekoliko puta, pre nego što se širokoj publici ukazao na „mreži svih mreža“. Reč je o filmu koji možda nije najlakše uloviti u redovnoj distribuciji, ali ga svejedno nikako ne bi valjalo propustiti.

Naslovna junakinja Jean (McEwen) vodi dvostruki život, odnosno balansira između dve strane svoje ličnosti. S jedne strane, ona je nastavnica fizičkog u srednjoj školi, posebno posvećena treniranju devojčica za „netbol“ (pojednostavljena varijanta košarke), a njena sredina je percipira kao modernu, povučenu, recentno razvedenu samicu. S druge, pak, ona noću sa svojom devojkom Viv (Hayes) i zajedničkim prijateljicama posećuje lezbejski bar (možda čak jedini u gradu). Jean je relativno nova „na sceni“, zapravo još nije ni kompletno izašla „iz ormara“, niti to planira, svesna rizika koje takav potez sa sobom nosi. Prvo, ostala bi bez posla koji voli. Za razliku od nje koja još uvek poštuje neke od konzervativnih društvenih obrazaca, Viv i ostatak ekipe su sasvim „na sceni“, otvorene, otvoreno politične, čak i radikalne.

Problemi za nju nastaju kada se njena dva sveta sudare, odnosno kada se u baru njene ekipe pojavi njena učenica Lois (Halliday). Lois je, inače, nova u školi i nova u „netbol“-timu, a po svom svetonazoru je bliža Viv i ostatku ekipe, delom i zbog tinejdžerske naivnosti, radikalnosti i isključivosti. Ali, u timu su i druge cure, naročito Siobhan (Page) koja je do nje pokazuje patološku ljubomoru koja se vrti oko Jeanine naklonosti. To može, ali ne mora imati seksualnu pozadinu, odnosno možda Siobhan, kao i Lois, ima „crush“ na svoju nastavnicu, a možda se tu radi i o nečemu nalik na „socijalni kapital“, odnosno poziciju nastavničine ljubimice.

Blue Jean je pre svega drama o vezama i odnosima, međuljudskim i krajnje ljudskim, i u tom smislu krajnje uspela jer Oakley nikada ne poseže za klišeiziranim, melodramatskim rešenjima, već su motivacije njenih likova u principu jasne, čak i kada su pogonjene zabludama i pogrešnim pretpostavkama. Na tom planu se autorica dosta oslanja na glumu svog ansambla sačinjenog od uglavnom manje poznatih britanskih glumaca i glumica upotrebljenih baš zbog mogućnosti da u svojim ulogama deluju posve autentično. Oni to poverenje koriste i vraćaju vrlo dobrim, čak izvrsnim ulogama.

S druge strane, Blue Jean je i drama o jednom vremenu koje svoje pipke pušta do današnjeg. I na tom planu se doima autentičnim. Nije tu reč samo o kostimima, šminki, frizurama, rekvizitima, pa čak ni o uklapanju tačno određene televizijske emisije u kontekst filma, mada ni u tim komponentama ne možemo naći grešku ili promašaj. Reč je pre svega o hvatanju duha tog vremena, onoga kako su tadašnji ljudi, upravo pod uticajem političke propagande, razmišljali, kako su se osećali i ponašali. Bilo kako bilo, reč je ovde o jednom izuzetno sigurnom, nadahnutom i inspirisanom autorskom debiju.