Evil Dead Rise

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Za razliku od drugih horor-franšiza, „Evil Dead“ nikada se nije gubio, čak ni kada je koncepcijski lutao. Na tome možemo da zahvalimo Semu Reimiju, koji je uspevao da održi kreativnu kontrolu čak i kada nije lično pisao scenario ili režirao pojedine filmove, nego je bio samo producent. Drugi razlog možda može biti i to što se, u čisto filmskom smislu, „Evil Dead“ zapravo teško i može nazvati „pravom“ franšizom – kada je za 45 godina obuhvatio samo pet dugometražnih i jedan „trenažni“ kratkometražni naslov. Franšiziranje je, pak, bilo prisutno u transferu na druge formate, video-igrice na raznim platformama, seriju „Ash vs the Evil Dead“, stripove...

Originalni „The Evil Dead“ (1981) mogao bi se nazvati jednim od prelomnih filmova koji su sa dobrim razlogom postali kult. Glavni lik Eš Vilijams (Brus Kembel) jedan je od ikoničnih heroja velikog ekrana, a Reimijev film je pritom promovisao, ako ne i zapravo ustoličio - „tropu“ kolibe u šumi.

Istini za volju, reč je o filmu skromnog budžeta, ali koji to kompenzuje originalnim idejama spajanja ekstremnog nasilja i provokativne crne komedije u glatku celinu i izvedbenim umećem na svim nivoima, posebno u sferi praktičnih efekata koji su akcentovali eksces. Reklo bi se, idealan treš-film.

„Evil Dead II“ (1987) nastavio je gde je original počeo, dodatno gradeći Ešov lik i intrigantno produbljujući mitologiju o Knjizi Mrtvih i demonskim entitetima koji ulaze u tela što živih, što ubijenih. Sa trećim delom „Army of Darkness“ (1992), Reimi se pomalo vodio idejom koju je Robert Zemekis isprobao za završni deo „Back to the Future“ trilogije, prenoseći radnju vremeplovom (bukvalno) u jedno drugo doba, ali i u drugi žanr. Kod Zemekisa su to bili Divlji zapad i vestern, kod Reimija srednjevekovna Engleska i fantazija, sa malo jačim akcentom na komične, gotovo „slepstik“ elemente.

Neplanirana pauza od 20 godina, delom zbog Reimijevih drugih projekata, prekinuta „soft ributom“ „Evil Dead“ (Fede Alvarez, 2013). U filmu nije bilo Eša kao lika, ni Kembela kao glumca, već je kao nova heroina ustoličena Mia Alen (Džejn Levi). Takođe, komedija je praktično izbačena i zamenjena još ekstremnijim nasiljem, a reakcije su bile podeljene. Gledaocima je uglavnom manje smetala zamena glavnog lika, a više zamena tona u smeru bliskom „torture porn“ podžanru koji je već tada bio na zalasku.

Sada pred sobom imamo peti nastavak i zapravo totalni „ribut“ „Evil Dead Rise“, čiji scenario i režiju potpisuje irski autor Li Kronin, čiji su prvenac „The Hole in the Ground“ (2019) toplo dočekali kritičari. Nema u filmu ni Eša ni Mie, već Kronin uvodi novi set likova, ali to nisu ni jedine inovacije. Za početak, u velikoj meri se napušta koncept kolibe u šumi, a celokupna radnja seli se u urbano, a propadajuće okruženje.

Međutim, Kronin otvara film prologom čija se radnja odvija upravo oko kolibe u šumi. Tamo se odmaraju tupavac Kejleb, njegova devojka Džesika i njena prijateljica Tereza. Odnos između Kejleba i Tereze je napet, a tome ne pomaže ni to što se Džesika čudno ponaša i osamljuje. To jest, sve dok ne poludi, ne počne demonskim glasom da citira „Orkanske visove“ Emili Bronte i ne napadne ih oboje na kreativne i brutalne načine.

Radnja se odatle seli u „fleš-bek“ datiran na dan ranije. Rokerka Bet (Lili Saliven) na turneji otkriva da je trudna, daje otkaz na poslu tehničarke za gitare i prvim avionom odlazi kod sestre Eli (Alisa Saterlend) u Los Anđeles. Elin život se, međutim, mnogo promenio otkad su se poslednji put videle. Razišla se sa mužem, pa sada kao samohrana majka i tattoo majstorica sa, čini se, ne baš previše mušterija, izdržava troje dece, tinejdžere Denija (Morgan Dejvis) i Bridžet (Gabrijel Ekols), te malu Kesi (Nel Fišer). Pride je i zgrada u kojoj žive, inače nekadašnja banka, predviđena za rušenje, pa familija mora hitno da pronađe novi krov nad glavom.

Kada Eli pošalje decu po picu da se na miru ispriča sa sestrom, zemljotres pogodi kraj i u garaži otvori rupu baš kada se klinci vrate tamo. Rupa vodi do trezora banke, pa Deni dobija ideju da pogleda šta tamo može da se nađe. Umesto zaboravljenih svežnjeva zelenih novčanica, pronalazi samo tri stare gramofonske ploče i jednu starinsku knjigu koja bi možda nešto vredela. Knjiga, doduše, deluje jezivo, ali šta zna dete šta je „Nekronomikon“, iliti „Naturom Demonto“...

Otvaranjem knjige, uz preslušavanje prve dve ploče (druga sadrži mračnu „mantru“), Deni uspeva da prizove nematerijalnog demona koji uđe upravo u Eli, ali proći će malo vremena dok se ona ne promeni u potpunosti. Jednom kada se to dogodi, napadaće svakoga oko sebe, te ubijajući i ponovo oživljavajući stvoriti svoju legiju, a na Bet će biti to da sačuva svoj i živote nećaka.

Demonska Eli, pritom, nije nekakav entitet bez mozga, već je manipulativna, snalažljiva i sposobna da povredi verbalno skoro jednako efikasno kao i fizički. A s obzirom na to da u međuvremenu nestaje struje i telefonskog signala u derutnoj zgradi, čeka borba za preživljavanje sa slabim izgledima...

Promena okoline prijala je „Evil Dead“ franšizi skoro jednako kao ona „ekskurzija“ u srednji vek i žanr fantazijske komedije onomad. Pritom, urbana okolina možda nije baš do kraja ni iskorišćena, budući da psihološko stanje u izolovanoj, napuštenoj zgradi u centru grada nije mnogo različito od „sindroma brvnare“. Opet, urbano propadanje je prizor prilično strašan (ili makar vizuelno sugestivan) sam po sebi. Uostalom, Kronin će elemente u zgradi iskoristiti za „set-pis“ scene na kojima se ovaj (hm, svaki?) „Evil Dead“ u priličnoj meri zasniva.

Za Reimija možemo u velikoj meri i prilično tačno reći da je autor od „set-pisa“, odnosno od planiranih, koreografiranih scena usmerenih na maksimalni emocionalni ili visceralni efekat kod gledalaca. Međutim, Li Kronin ga ovde čak i „šije“. Zapravo, „Evil Dead Rise“ kao da je ceo sastavljen od „set-pisova“ usmerenih na šok, gađenje i neprijatnost, dok priča uglavnom služi da nas od jednog dovede do drugog, tek povremeno zahvatajući šire i kreirajući neki svoj „svet“.

U tom smislu je ključna režija u najužem, zanatskom smislu (Kronin tu demonstrira neke ingeniozne ideje), kao i ekonomika scenarija (takođe na impresivnom nivou, uz poneku grešku koja se potkrade).

„Evil Dead Rise“ je svakako vrlo koncentrovano iskustvo, te propisno strašan, čak brutalan i potpuno grozan horor. No, pritom u pozadini možemo iščitati i dramski duboke odnose između likova u okviru familije i registrovati detalje koji mogu kasnije izbiti u prvi plan. Ima tu mesta i za humor koji ne kalkuliše sa publikom, slično uvrnut kao i u originalnoj trilogiji. Takođe, ostavljen je prostor i za malo topline, recimo, za mladog komšiju koji je zainteresovan za Eli; ili za još mlađeg zainteresovanog za Bridžet; ili za onog starijeg zainteresovanog da pronađe svoju mačku i da u pravom trenutku upotrebi pušku.

A priča sa početka? Njen prolog videćemo tek u epilogu filma. Čini se, dakle, da je s „Evil Dead Rise“ franšiza „ustala na noge“ i da je, paradoksalno, prilično živa iako se bavi „zlim mrtvacima“. Uostalom, šuška se da se vraćaju i Reimi i Eš, odnosno Kembel, ali i Mia. U slučaju da su glasine istinite, biće i za Bet mesta u „blenderu“.