Regression

2015.

scenario i režija: Alejandro Amenabar

uloge: Ethan Hawke, Emma Watson, David Thewlis, Lotharie Bluteau, Dale Dickey, David Denick, Devon Bostick, Aaron Ashmore, Peter MacNeill

Po svemu što mogu primetiti u poslednjih par godina, 90-te nam se vraćaju. Politička situacija u Srbiji i Hrvatskoj, “air max” patike, šišanje “na opasno”. Evropa opet preplavljena izbeglicama. Sa pozitivne strane, tu su novi The X-Files, Twin Peaks je u pripremi, Faith No More imaju novi album, isto planiraju i Deftones, a nešto se šuška da će se i Guns n' Roses ponovo okupiti u originalnoj postavi. Pitam se šta je sledeće. Grunge revival? Ne znam da li se samo tragedija ponavlja kao farsa ili se na farsu mogu obrnuti i dobre stvari.

Evo, recimo, novi Amenabar. Vraća se u 90-te i svojim izborom tema i donekle stilom, dakle darkerajem, mada se ne vraća u Španiju gde je u to vreme stvarao, ali i vremenom u koje smešta radnju filma. Ma koliko sve to, taj spoj težnje za intelektualnom obradom podataka i razumevanjem sa “settingom” brutalne američke provincije i temom moralne panike o satanističkim kultovima, te neo-noir pristupom delovao zanimljivo, Regression ima velike šanse da postane i ostane redundantan film kojem je mesto u nekom drugom vremenu i nekoj drugoj paradigmi.

Ali ljudski je nadati se, posebno kad je u pitanju Amenabar sa kojim imam poseban odnos. Moj prvi susret s njim bio je negde krajem 90-ih, najkasnije 2000. godine, pri početku moje srednje škole i dark faze koja me je preuzimala. Abre los ojos. I dalje sjajan, svevremenski film nepogrešivo mračne, pesimistične atmosfere, ali tada u mojim očima filmčina koja mi nije samo opredelila ukus, nego me je u velikoj meri formirala. Thesis sam pogledao naknadno i bio mi je više nego dobar, ali opet ni prineti gothic-punk remek-delu.

A onda je Amenabar napravio dve vezane greške kojima mi se “zamerio”. U oba slučaja se prodao. Dozvolio je, i čak učestvovao u hollywoodskom “šav na šav” remakeu Abre los ojos, pod imenom Vanilla Sky, kojeg sam dosta vremena odbijao pogledati zbog šminkerske glumačke postave. Posle sam počeo da cenim Croweovu lagano pop rekontekstualizaciju i zamenu crno-zelenih tonova madridskih noćnih klubova sa newyorškim tužnim jesenjim, ali to je druga priča. Druga “greška” su mu bili The Others, još jedan komercijalni proizvod, klon meni prilično dosadnjikavog The Sixth Sense i prosto sam izgubio interes za autora koji je obećavao. Toliko da sam The Sea Inside pogledao naknadno i gotovo slučajno (bio mi je dobar film, ne i fascinantan), a Agoru nisam, iako sam sebi obećao, pa smetnuo s uma. Dešava se.

Već na početku filma Amenabar sebi čini medveđu uslugu sa “bazirano na istinitim događajima”. Prva greška je što je sledeća kartica iza toga ime fiktivnog grada. No dobro, autor štiti anonimnost aktera priče, pa što ne bi i slučajnih svedoka i stanovnika jednog provincijalnog grada. Međutim, kada nakon nekoliko tipskih uvodnih psiho-triler / neo-noir scena shvatimo o čemu se tu radi, a radi se o moralnoj panici glede satanističkih kultova i ritualnih ubistava koja je sporadično izbijala po američkim zabitima od 80-ih nadalje i brzo hvatala plamen, ali je svaka pojedinačna panika ostajala ograničena. Naravno, sve i jedna od njih su se na kraju ispostavile kao glupost, manipulacija i predstava za dobre hrišćanske ovce, tako da Amenabar sa uvodnom karticom puca sebi u nogu i spoila ceo film. Dakle, znamo da nas rade, samo je pitanje kako i ko to tačno čini i zašto.

Realno, priča nije jača strana filma. Pored toga što je predvidljiva, još je i prilično rupičasta glede logike. Da ne gnjavim puno i ne odajem detalje, evo neke osnove. Angela Gray (Watson) je pobegla od kuće i živi u crkvi pod budnim okom sveštenika (Bluteau) opsednutog zlom i satanističkom panikom. Ona je optužila svog oca (Denick) da ju je silovao, a nesrećni, tupavi bogobojazni bivši alkoholičar je to priznao, samo se ne seća kako, jer njegova mezimica ne laže. Slučaj je pao šaka detektivu Bruceu Kenneru (Hawke) koji misli da se tu krije nešto veće i opasnije (iako je nominalno ateista, to ne znači da nije budala) pa u pomoć poziva psihologa profesora Rainesa (Thewlis), specijaliziranog za regresivnu hipnozu i izvlačenje potisnutih sećanja. I dok kažeš “Krvava Marija”, jedan slučaj navodnog silovanja počinje da poprima neslućene razmere zavere Nečastivog, satanističkih rituala, grupnih silovanja i žrtvovanja tek rođenih beba.

Na sve to kao dodatak imamo obilje horor i psiho-triler “tropa”. Imamo sataniste našminkanih lica u crnim ogrtačima na liniji Eyes Wide Shut – The Ninth Gate. Imamo babu Rose veštičijeg izgleda koja mnogo pije i izgleda strašnije nego Melissa Leo u Prisonersima. (Igra je Dale Dickey, televizijska i epizodna glumica, “najpoznatija” po epizodi u Winter's Bone i to čini vrlo efektno.) Imamo crne mačke. Imamo lupanje vratima. Imamo jedan efektno urađen, ali ne baš potreban “jump scare” momenat. Imamo košmare. I paranoju, mnogo paranoje. Sve to bi moglo funkcionirati kao posveta, ali pitanje je čemu.

Nasuprot priči, likovi su jača strana. Njihova osnova je tipska, ali su u pojedinim segmentima solidno dorađeni i dinamika njihovih međusobnih odnosa je interesantna i fluidna. Recimo detektiv sa klasičnom pozadinskom pričom o razvodu koga Ethan Hawke igra sa manijom u očima i često nadrkanim stavom je bez problema najpametnija osoba u prostoriji, ali samo ako je to policijska stanica. To, naravno, nije neko naročito postignuće, ali njega uljuljkava u iluziji da je temeljit i nepogrešiv. Njegov glavni partner u istrazi, profesor, ima onaj engleski pragmatični stav zbog kojeg deluje samouvereno iako su njegove teorije prilično bizarne i pseudo-naučne, a zapravo bi hteo da se igra detektiva. Angela je možda tipična noir fatalka, ali sa tim “twistom” da zapravo dolazi iz “white trash” okruženja i da je, uprkos svojoj potrošenosti težačkim životom, ipak premlada i nedovoljno mudra da bi dugoročno uspešno igrala takve igre. Nju Emma Watson igra sa strašću i zanosom, ali sa preko potrebnom aurom slatkaste, stidljive naivnosti.

Da se Regression pojavio kada je trebalo, 90-ih, bio bi to jedan od onih ne baš sjajnih, ali svakako zabavnih filmova za jednokratno gledanje kakav bismo posudili iz videoteke ili uhvatili u noćnom programu na televiziji. Paradigma je bila odgovarajuća, a mi smo gutali i veće nebuloze. Ali dvadesetak godina kasnije, sve to deluje malo otužno, redundantno i nepotrebno. Možda je Amenabar tražio pravog, starog sebe. Možda je, sklon taštini, snimao posvetu samom sebi u svojoj najproduktivnijoj fazi. Bilo kako bilo, nije uspeo. Nije Regression katastrofalno loš, ali slaba je to uteha kada nije dobar. Od Amenabara sam očekivao više.

Anna / Mindscape

2013.

režija: Jorge Dorado

scenario: Guy Holmes, Martha Holmes

uloge: Mark Strong, Taissa Farmiga, Brian Cox, Indira Varma, Saskia Reeves, Richard Dillane

Svake godine se pojavi gomila psiho-trilera koji balansiraju na granici realnog i ezoteričnog i to je potpuno razumljiv trend. Mi volimo da verujemo u magičnu moć uma, u hipnoze, projekcije, snove... Hollywood je pomalo digao ruke od takvih filmova, vremena su se promenila, ukus mase se vratio na eksplozije, super-heroje i obračune sa Rusima, Arapima i Kinezima, ali to ne znači da psiho-trileri nisu dovoljno profitabilni za nezavisnu, B produkciju ili široke koprodukcije. Takav film je i Anna, radnog naziva Mindscape, snimljen u širokoj američko-evropskoj koprodukciji sa većinom britanskim glumcima.

Zamislite neki paralelni svet u stilu Inceptiona gde je prekopavanje po sećanjima legitimni istražni postupak. Još uvek nemamo korporacije koje preko elaborirane industrijske špijunaže vladaju svetom, ali imamo “mentalne detektive” koji rade za takve firme. Na početku filma imamo televizijsku vest u pozadini o skandalu sa senatorom koji radi za “mentalni” lobi.

Naš junak je John Washington (Strong), mentalni detektiv koji je dotakao dno svog profesionalnog života nakon ženine smrti i blažeg šloga usled iscrpljenosti poslom. Sada je i u finansijskim problemima i hitno mu treba posao. Njegov šef (Cox) mu daje naizgled lak zadatak: nesrećna tinejdžerka iz bogataške kuće po imenu Anna (Farmiga) već danima štrajkuje glađu, a na njemu je da ispita zašto je to tako i da je natera da nešto baci u kljun. Međutim, nije sve kako se čini, i Annini problemi su veći i kompleksniji od loše ishrane.

 

Odmah nam je jasno za Annu da je inteligentna, ali beskrajno čudna, a da situacija u njenoj kući nije nikako normalna. Majka (Reeves) je alkoholičarka, a očuh (Dillane) je neverovatni ljigavac koji uporno navija da se Annu smesti u instituciju zatvorenog tipa kako bi on upravljao njenim fondom. U hipnotičkim seansama pojaviće se indicije da se Anna napatila u životu, čak indicije fizičkog i seksualnog zlostavljanja kod kuće.

Pa ipak, Anna nije ni u kom slučaju nevino dete. Ona je sposobna distorzirati realnost, projektovati se i čak lažirati svoja sećanja. Između nje i Johna se odvija partija mentalnog sparinga i zapravo ne znamo, ali možemo pretpostaviti ko tu drži konce u svojim rukama. U solidno odmerenom tempu, nekoliko obrata dalje, film odlazi u generički ispreokretan kraj koji bi možda bio šokantan ranih 90-ih, ali koji se do sada potrošio.

U poslednje vreme sve je više američkih filmova (po stilu i izrazu) snimljenih sa evropskim sredstvima, ponekad čak kompletno na lokacijama u Evropi. Ne znam zašto, ali takve produkcije često angažiraju britanske glumce (možda su jeftiniji) da glume Amerikance, što je rizično. U Anni to još prolazi glatko, niko se ne muči previše sa akcentom i moguće je zamisliti celu priču negde na severoistoku Sjedinjenih Država. Zanimljivo je gledati Marka Stronga, standardnog negativca u filmovima Guya Ritchija koji pomalo podseća na uglađeniju verziju Jasona Stathama, kako igra generalno pozitivnog lika. Taissa Farmiga ima isti tip eterične lepote kao i starija joj sestra Vera, a eterične, povučene, inteligentne klinke umeju da deluju strašno. Njoj ne ide u prilog što su joj replike ogromne i beživotne, pravi monolozi koji možda otkrivaju više radnje nego što je potrebno. Ipak, Strong i Farmiga imaju solidnu hemiju na ekranu i uspevaju da nam drže pažnju, čak i da nas uvere da je njihovo mentalno “obaranje ruku” fer borba. Ostali glumci su uglavnom neiskorišteni i zarobljeni sa jednodimenzionalnim, pasivnim likovima.

 

Centralni problem filma je generička, milion puta ispričana priča i nevešt, diletantski scenario. Guy i Martha Holmes su debitanti i za očekivati je da nemaju iskustva. Međutim, njihova priča je prepuna opštih mesta, nedorađena i neispolirana, dok je scenario opterećen replikama koje variraju od banalnih do besmislenih, a rešenja za centralnu misteriju i sve manje misterije su nagoveštena prilično nesuptilno otprilike istovremeno kako se misterija pojavi. Jasno nam je kuda film ide. I reditelj Jorge Dorado nema iskustva kao reditelj “feature” filmova, ali ima solidnu kolekciju kratkometražnih filmova i reference kao asistent reditelja ili “second unit” reditelj. To znači da je dovoljno vešt da upotrebljava tehniku, tehnologiju i efekte i drži napetost, kao i da solidno tempira šokove i povremene “jump scare” momente. Da je iskusniji, verovatno da bi uspeo da preradi scenario u dovoljnoj meri da ne bi bio providan.

Sve u svemu, Anna je prosečan ili tek nešto natprosečan film, apsolutno gledljiv, čak i umereno zabavan, ako ćemo govoriti o lakoj zabavi. Nema tu ničeg preterano pametnog, usuđujem se reći ni novog. Ipak, kada pogledamo neiskusnu autorsku ekipu i čudno posloženu produkciju, Anna je još i pristojan film. Ako ništa drugo, nema pretencioznosti i foliranja da je art film ili da je išta više od prolazne zabave, i to treba poštovati.

Augustine

2012.

scenario i režija: Alice Winocour

uloge: Vincent Lindon, Soko, Chiara Mastroianni, Olivier Rabourdin

Augustine nije film koji bih mogao nekome preporučiti. Sve kritike koje sam pročitao o njemu su bile mlake ili loše, i najviše su se odnosile na priču udavljenu klišeima melodrame. Ono što me je, uprkos svemu, privuklo da ga pogledam je ono što bi trebalo da bude tema filma: razvoj neurologije, psihijatrije i psihologije za koji je zaslužan francuski lekar i istraživač Jean-Martin Charcot.

Za neupućene, Charcotova opsesija je bila ženska histerija, jedna od misterioznih bolesti koja se dugo tumačila u starogrčkom ključu (materica se „otkači“, luta po telu, pa gde naleti, stvori neku vrstu paralize), ali lekari XIX stoleća su ustanovili da je u pitanju nervno oboljenje. Druge stvari kojima se Charcot bavio uključuju i tretman Parkinsonove bolesti i multiple skleroze (kojoj je čak dao ime), istraživanje simptoma afazija (fizičkog oštećenja mozga) i pionirska upotreba hipnoze u svrhu terapije. Što se hipnoze tiče, Freud je bio njegov učenik.

Malo od toga navedenog ćemo videti, jer film, kad ima fokus (a to nije često), taj fokus je odnos lekara i pacijenta koji evoluira u nekakvu, reklo bi se, aferu. Taj aspekt je odrađen u maniru svih kostimiranih dramuljina i dosadan je, prežvakan i već viđen. Ostatak se svodi na prstohvat čudnih medicinskih postupaka za koje na dobijamo objašnjenje, na Charcotov sukob sa naučnom javnošću i javnošću generalno (scena u kojoj Charcotova žena čita Maupassantov članak u kojem poznati pisac ismeva Charcota je lep detalj), na prikaz lečenja nervnih i duševnih oboljenja u to doba (imamo ničim izazvane intervjue anonimnih bolesnica u starim haljinama) i na studije karaktera Charcota i poster-pacijentkinje Augustine.

Charcot je tu prikazan kao hladni radoholičar, naučnik-opsesivac koji sve živo zapisuje, i koji pokušava da na razne načine utvrdi u čemu je problem sa Augustine. Ona je tu prikazana kao neuka, ali strastvena devojka sa izuzetnom snagom volje da se izleči, oslanjajući se prvo na Božju pomoć, a zatim na Charcotovu. Dakle, ništa novo.

Radnju filma ne treba prepričavati, neko ko je odgledao dve kostimirane drame može da je predvidi, ali svejedno. Sluškinja Augustine (francuska pevačica Soko) doživi napad koji liči na epileptični, pa je odvedu u obližnju bolnicu u kojoj slučajno „stoluje“ prof. dr Charcot (Lindon). On nju leči i leči raznim metodama, dok usput bije svoje bitke sa naučnom zajednicom i svojom ženom Constance (Mastroianni), koja je, s jedne strane, puna razumevanja za njegov naučni rad, a sa druge strane joj je pun kufer njegove usmerenosti isključivo na posao. Na kraju će Augustine biti izlečena (ne znamo kako, posle jedne nesvestice i pada će se povući paraliza), on će je predstaviti nekom naučnom komitetu, ona će otići u nepoznatom pravcu, a on će čeznuti za njom.

Čini se da autoricu Alice Winocour Charcotov rad nije baš zanimao, da ga nije proučila i razumela, što je oprostiva greška za reditelja, ali ne i za scenaristu, pa se odlučila za očigledna rešenja koja dobro komuniciraju sa običnim gledaocima. Fincher je slično uradio sa The Social Network, pretvorivši bio-pic o osnivaču Facebooka u napeti sudski triler sa etičkim i pravnim pitanjima i pogodio suštinu priče, ali sa Augustine i Winocourovom to nije slučaj. Stiče se utisak da je autorica gledala da pogodi sve melodramatske klišeje, potpuno zaobilazeći supstancu filma: bolest, lečenje i napredak nauke.

Uostalom, možda kostimirana drama nije medij za ozbiljnu raspravu o napretku nauke, medicine i psihologije, imali smo već dosadnjikave A Dangerous Method (David Cronenberg, 2011) i Hysteria (Tanya Wexler, 2011). Prvi se bavio aferom između lekara i pacijantkinje, ali i sukobom dveju teorija, drugi je u vedrijem ključu romantične komedije, gde je nauka samo začin. Augustine je negde između, u osnovi ljubavna priča, ali sputana karakterima dvoje glavnih likova.

U odbranu filma, mora se istaći njegov vizuelni identitet, posebno u scenama u sanatorijumu, u tim mračnim i hladnim sobama i hodnicima, gde hladni, zamišljeni doktor leči svoje pacijentkinje na rubu živaca. Charcot podseća na takve zgrade, iza tvrde fasade krije se emocionalno bure baruta, ali dobri doktor je prezauzet da bi se s njima bavio. Muzika je očekivana, mračna na mestima gde treba, epska i pobednička takođe gde treba.

Ipak, najbolja stavka filma je gluma, što ne treba da čudi, uzevši u obzir da su tu Vincent Lindon, veoma karakteran i sposoban glumac i Chiara Mastroianni, glumica „plemenitog porekla“ (kći Marcella Mastroiannija i Catherine Deneuve), pritom veoma delikatna u izrazu, u zlata vrednoj epizodi. Soko, pevačica sa nešto glumačkog iskustva na televiziji i sa nekoliko epizodnih uloga na filmu, pokazala se kao pravi izbor za ulogu pacijentkinje Augustine, bez problema donosi hrabrost, igrivost i ranjivost.

Augustine nije loš film, sam po sebi. Problem je što je sve u njemu već viđeno, a ono najzanimljivije je u trećem planu. Utisak je da je Alice Winocour na taj način opasno promašila temu. Sa druge strane, pitanje je koliko bi igrani film o jednom nepravedno zaboravljenom naučnom pioniru bio zanimljiv sam po sebi, koliko je nauka kao takva filmična, i koliko bi se standardni biografski film bavio (meni) zanimljivim aspektima Charcotovih istraživanja. Naravno, sa boljom pripremom materijala i boljim razumevanjem, Augustine bi bio bolji film, možda čak i dobar. Ovako je dobar samo kada nema ničeg boljeg na televiziji.

Trance

godina: 2013.

režija: Danny Boyle

scenario: John Hodge, Joe Ahearne

uloge: James McAvoy, Rosario Dawson, Vincent Cassel

Danny Boyle se vratio korenima. Trance je njegov povratak na teritoriju britanskog trilera prevare, poput prvenca Shallow Grave. Naravno, Trance je i trijumf stila nad supstancom, ali je i vrhunski zabavan. U pitanju je trashy, stylish, uvrnuti krimić koji obiluje obratima u zapletu i čiji likovi polako otkrivaju svoje pozicije u priči. Vizuelno upadljiv i podvučen elektronskom muzikom, film obiluje preterivanjem, nelogičnostima i likovima za koje je nemoguće navijati. Moralistima i cepidlakama će film biti odbojan, ostalima će biti u najmanju ruku zabavan.

Na početku nam Simon (McAvoy) iz offa objašnjava jednu-dve stvari o aukcijskom i galerijskom biznisu, pre svega o pljačkanju i obezbeđenju. U pitanju je igra virus-antivirus, i metode pljačke i metode obezbeđenja postaju naprednije i sofisticiranije. Jedna takva pljačka biva izvedena u Simonovoj aukcijskoj kući, vođa bande Franck (Cassel) na „seljačku varijantu“, sa puškom u ruci, od Simona otima kofer sa Goyinom slikom. E, sad, kofer je prazan, a Simon je (spoiler alert) deo ekipe za pljačku. Međutim, Franck ga je malo prejako mlatnuo po glavi, pa se Simon više ne seća gde je sakrio sliku. Pošto se mučenje čini neefikasnim, Franck daje Simonu i-Pad (kao i kod svih modernih stylish filmova, Apple je nezaobilazna estetska izjava) sa kontaktima za hipnotizere. I tako dolazimo do Elizabeth (Dawson)...

E, sad, hipnotizer je u trilerima nešto nalik čarobnjaku u fantazijskim filmovima, osoba sa neverovatnim sposobnostima mentalne kontrole. Elizabeth tako odmah skuži da nisu u pitanju ključevi od auta, nego nešto vrednije, pa ulazi u aranžman sa bandom da će im pomoći na sve moguće načine, za deo od profita.

Naravno, niti je Simon baš toliki nesposobni idiot, niti je Elizabeth samo hipnotizer, a film skreće od krimi-komedije prema uvrnutom, nasilnom i šokantnom trileru. Ono što ga čini interesantnim, uprkos neuverljivosti i preteranosti, je nihilizam glavnih aktera. Radnja se odvija brzo, što je savršen trik za obmanjivanje publike da ne traži dlaku u jajetu, pa se film izvlači uprkos manjku logike. Likovi će menjati svoje pozicije u priči, od opasnih do poslovnih i od simpatičnih do strašnih.

Vincent Cassel je odličan kao Franck, uglađen, a opet nasilan kriminalac. Odličan detalj je prava minijaturna doza francuskog akcenta koji Francku daje šarm internacionalnog kriminalca baziranog u Londonu, a ne stereotipnog tek pristiglog Francuza. Rosario Dawson je konačno dobila malo zahtevniji lik kroz koji ne može da se izvuče sa činjenicom da je zgodna ženska i da po potrebi može da se izvuče sa slaganjem slatkih faca. Njena Elizabeth je lepotica, ali nije „piece of ass“, više je „piece of work“, intelektualna, pronicljiva i manipulativna. Najslabija karika je James McAvoy, koji jako loše izvodi svoje transformacije i pokazuje da nije dovoljno jak glumac za glavnu ulogu u ovakvom filmu. Ostali likovi nisu niti vredni pomena, jer su napisani jednodimenzionalno i odigrani OK, tako da ne bodu oči sa svojom plitkošću.

Problem sa ovim filmom se ne završava na jednom miscastu. Problem ovog filma je ujedno i njegova osnovna marketinška strategija: to je film Danny Boyla, i kao takav, pati od svih Boylovih starih boljki i ima sve Boylove prednosti. Vizuelno je intrigantan na „boylovski“ način, boje su jako saturirane, uglovi su namerno promašeni, kompozicija kadrova ekscentrična, što sve zbunjuje gledaoca, naročito u pratnji glasnog i sveprisutnog soundtracka. Odvraćanje pažnje je osnova mađioničarskog trika, a najbliže mađioničarskom triku u filmu je triler prevare, obmane ili pljačke.

Boylovština se vidi i u maničnoj energiji, što njegove filmove čini i interesantnim i ranjivim. Njegove omiljene scene su scene trčanja. Boyle je sprinter i kao sprinter startuje snažno i energično, međutim nema izdržljivosti da održi tempo do kraja, a da pritom nešto ne žrtvuje. Tu nije bitna samo logika, njegovi filmovi imaju odličan prvi sat i neprepoznatljivo loš, sterilni, generički i dosadni drugi sat. The Beach (2000) i Sunshine (2007) su primer toga da reditelj nije znao šta bi sa filmom koji je zanimljivo počeo i privukao pažnju gledaoca. Film nije sprint, više je maraton ili makar steeple.

Da bi izbegao zamku generičkog završetka, Boyle stvara haos bez glave i repa u zadnjih pola sata filma. Ima tu nekoliko momenata u kojima se menjaju (emotivne i voljne) pozicije likova, koje su preterane čak i kad su tu namerno, čak i kad bi nešto simbolizirali. Naravno, ubačena sentimentalnost pred kraj samo kvari ionako načetu sliku, stoji u neprirodnom kontrastu sa nihilizmom svih glavnih likova. Možda je problem u tome što je feministička kritika prozvala Boyla za mizoginiju u Shallow Grave, pa nas on na neprirodan i neukusan način vabi da navijamo za heroinu, ovaj put... Ubacivanje nekoliko velikih tema, onako odokativno, bez potrebe i najave, u inače „pulp“ film takođe ne pomaže.

Ali ako možete da podnesete reklame za Apple i hipsteraj, new age naklapanje, predavanje o umetnosti, proseravanje o hipnozi, pseudo-intelektualno naklapanje o ljudskom umu i pamćenju, ako možete da podnesete trash i stilizaciju nauštrb supstance, Trance vas nagrađuje iskrenom zabavom, što nije malo u današnje vreme.