28 Years Later

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neki nastavci nam dođu kada se najmanje nadamo. A kako sada možda ponajbolja dva od njih potpisuje Deni Bojl, možda možemo već da ga prozovemo za specijalistu za taj trik.

Pre nekih osam godina, Bojl nas je počastio neočekivanim nastavkom filma koji ga je lansirao u orbitu zvezdanih filmskih režisera, Trainspotting. T2: Trainspotting pratio je likove iz originala s odmakom od dvadeset godina, pritom izneveravajući naslodnije očekivanje, čak „tvrdu veru“ kod gledalaca da bi oni do tada već verovatno bili pomrli od dopa.

Sada smo dobili 28 Years Later, nastavak kultne zombi-akcije 28 Days Later. To što se u međuvremenu umešao 28 Weeks Later koji Bojl nije režirao (iako ga je producirao) zapravo i ne predstavlja neki naročiti faktor. Kao što ga ne predstavlja ni činjenica da je „ispušten“ među-nastavak 28 Months Later. Zajedno sa scenaristom originala koji se sada vratio, Aleksom Garlandom, Bojl mora kompletno da promeni pravila igre, i to je samo jedan od izazova s kojim se dvojac ovde suočio.

A nije da nas Bojl kroz celu svoju karijeru nije iznenađivao i vršio svojevrsne prevrate u filmskoj industriji. Kroz Trainspotting je kao prvi među filmadžijama progovorio o tamnoj strani „kul“ Britanije, pokreta (pop-)kulturne revolucije u učmaloj, konzervativnoj državi koju je izveo laburistički premijer Toni Bler. Bojl nam je posle toga otkrio dramaturški talenat pisca Aleksa Garlanda čiji je roman The Beach prethodno ekranizovao. To se dogodilo s prvim Garlandovim scenariom, za 28 Days Later, koji je, pak, uneo revoluciju u do tada potrošeni i na margine proterani zombi-žanr. Njih dvojica su nastavili saradnju s inteligentnim SF-om Sunshine, da bi Garland kasnije sarađivao i sa drugim autorima i na koncu se i sam otisnuo u rediteljske vode. Njegova dostignuća na tom polju su nam poznata.

Da se vratimo na 28 Days Later. Film nije samo revitalizovao zombi-podžanr akcijom nabijenih horor-filmova već ga je ujedno vratio na „fabrička podešavanja“ i revolucionizovao. „Fabričke postavke“ su Džordž A. Romero i njegov serijal o živim mrtvacima, pre svega prvi Night of the Living Dead (1968). Po toj doktrini, Garland i Bojl su uvažili činjenicu da su zombiji zapravo idealna metafora sa momentum društvenih masa u bilo kojem datom trenutku.

Revolucija je, pak, išla na dva plana. Prvi od njih je da su Garlandovi i Bojlovi zombiji postali agilni, odnosno da nedostatak inteligencije nisu kompenzovali samo kroz masovnost, već i kroz nadljudsku agilnost. Drugi plan revolucije je išao u smeru toga da se Garland i Bojl, kao i Romero pre njih, nisu zadovoljili samo time da se bave preživljavanjem katastrofe od strane protagonista, već su zapravo kreirali uverljivo motivisane dramske likove kroz koje su studirali odaziv pojedinaca, grupa ljudi, pa i celog društva kriznu situaciju.

28 Days Later je pokrenuo lavinu naslova na sličan kalup, ali reditelj Huan Karlos Fresnadiljo i scenaristi Rouan Džofe, Enrike Lopez Lavinj i Hesus Olmo nisu išli tim putem u 28 Weeks Later. Ne, taj film je još i manje bio o „besnim zombijima“, a još više moralka o odlukama koje znače život ili smrt za ljude, a donose ih oni na pozicijama moći. Pored toga, dva filma su nezavisni jedan od drugih i na planu likova čije priče prate.

I 28 Years Later je u tom smislu potpuno nezavisan od oba prethodnika. To nam je jasno kada umesto Londona kao prvu potpisanu lokaciju dobijemo škotske visove. Gomila klinaca u jednoj sobi gleda Teletabise na DVD-u, sve dok ih ne uznemiri buka spolja i upozorenje tetke da budu tiho. U kući se ubrzo nakon toga dogodi pokolj, a njega jedini preživi Džimi (Roko Hejns) koji uspe da pobegne u crkvu gde se njegov otac, sveštenik (Sendi Bečlor), moli verujući da dolazi apokalipsa. On mu daje zlatni krst na lancu za zaštitu i šalje ga dalje. Dok se otac žrtvuje, Džimi beži sam u šumu...

Radnja se onda prebacuje naslovnih 28 godina kasnije i na ostrvo koje, izgleda, nije na svojoj koži direktno osetilo posledice epidemije besnila. Nekakvo uređenje društva je očuvano, ali ono, osim u par relikata sveta pre apokalipse, više podseća na kombinaciju srednjeg veka, pionirskog i plemenskog komunizma. Sve što se ima se deli u okviru zajednice, deca idu u školu, a odrasli muškarci se smenjuju na straži, na poslovima na ostrvu i radovima izvan njega, na kopnu. Do tamo, pak, vodi nasip koji se može prepešačiti samo za vreme oseke.

Tu upoznajemo i našeg protagonistu, Spajka (Alfi Vilijams). On je dvanaestogodišnji momčić i sa ocem Džejmijem (Aron Tejlor Džonson) se možda malo preuranjeno sprema na prvu misiju na kopnu. Taj „ritual“ se obično prolazi nešto kasnije, s četrnaest ili petnaest godina, pa ne čudi da majka Ajla (Džodi Komer) nije oduševljena time da Džejmi njihovog sina jedinca tera tako mladog da ga ispuni. Ajla je, međutim, i sama nestabilna, ili je besna ili se žali na bolove u glavi, a ni sećanje je baš ne služi, što govori da je ozbiljno bolesna, ali i da je moguće umiriti je dobrohotnim lažima izrečenim u pravim trenucima.

Bilo kako bilo, otac i sin odlaze uz blagoslov starešina i upozorenje da se mogu vratiti, ali da ih niko neće tražiti ako se ne vrate, jer su na kopnu prepušteni sebi samima. Misija je zapravo završni čin Spajkove obuke da postane „pravi muškarac“. Da bi to učinio, on mora da svojim lukom prostreli i ubije najmanje jednog „zombija“. Ubiti onog sporo puzajućeg koji je očigledno nova vrsta nije nikakav problem, ali kada otac i sin nabasaju i na one brze, pa još predvođene divovskim i nešto inteligentnijim „alfa-zombijem“, oni moraju da potraže skrovište, zbog čega propuštaju prvu narednu oseku.

Dok noće na tavanu napuštene, ruševne kuće, Spajk opazi vatru u daljini. Sutradan ipak uspeju da uhvate početak oseke i da pobegnu pred „alfom“ koja ih juri skoro do same kapije. Zabava u krčmi se, pak, pretvara u Džejmijevo hvalisanje streljačkih veština svog sina, ali Spajk ostaje svestan da otac samo laže, kao i da dosta toga skriva od njega.

Kad od dede Sema (Kristofer Fulford) sazna da vatru verovatno održava njegov nekadašnji doktor Kelson, Spajk rešava da povede majku do njega kako bi je izlečio. Put ih vodi preko napuštenog zamka, susreta sa švedskim vojnikom s karantinske misije kojeg je brodolom zarobio u Britaniji, Erikom (Edvin Riding), svedočenja činu poroda zaražene žene koja rađa zdravu devojčicu, sve do samog doktora Kelsona (Ralf Fajns) i njegovog hrama od ljudskih kostiju u čijem centru stoji „ćele-kula“.

28 Years Later je pre svega film o odrastanju, spoznaji i suočavanju s neprijatnim životnim istinama čiji je smrt integralni, ako ne i predominantni deo. U tom smislu, mi smo i više nego spremni da se vežemo za Spajka, posebno kada on postane glavni nosilac radnje u drugoj polovini filma. Jer njegov svet je zapravo samo nešto ekstremnija verzija našeg: okrutnost je sveprisutna, a beg u ludilo ili pokušaj pronalaženja ili čak kreiranja nekakvog smisla čine se kao jedini način nošenja s time. Možda nemamo zaražene zombi-virusom, bilo „puzave“, bilo „brze“, a svakako ne „alfe“ čiji se prostetički penisi od pola metra klate u kadru, ali imali smo ekonomsku krizu, Brexit, pandemiju, nove i nove-stare ratove, političke trzavice i svakojake oblike nasilja kojima svedočimo iz dana u dan. Sve te pojedinosti će Garland i Bojl diskretno prokomentarisati (možda najefektnije kroz ubačene arhivske kadrove i „rovovsku poeziju“ iz Prvog svetskog rata), dok će fokus sve vreme biti na preživljavanju, ali i očuvanju ljudskosti.

Bojl sve to komentariše i rediteljskim izborima kao što su snimanje mobilnim telefonom (vrlo efektno i istinito, budući da i mi grozne vesti iz sveta dobijamo tim putem) i atraktivna montaža. Zbog toga valja pohvaliti direktora fotografije Entonija Doda Mentla, kao i montažera Džona Harisa. Muzika koju potpisuje sastav Young Fathers možda nije na nivou prethodna dva filma, ali je svejedno solidna i uklapa se u kombinaciju.

Sa svoje strane, Bojl i Garland su se takođe izborili s prvim izazovom promene „kosmologije“ koju su uspostavili s prvim filmom. Odustali su od toga da „zombiji“ umiru kad im ponestane ljudskog mesa, a umesto toga smo dobili čak zametke društvenog uređenja, ili makar životinjskog čopora, kod njih. Garland je takođe napisao ponešto upečatljivih likova koji su takvi i kada su očiti „aparati zapleta“, kao što je Ajla. Srećom, imamo i vrlo raspoložene glumce, u prvom redu upravo Džodi Komer koja igra Ajlu, ali i Ralfa Fajnsa i Arona Tejlora Džonsona, dok je Alfi Vilijams vrlo talentovan mlad momak.

Drugi izazov karakterističan samo za Bojla je „sprinterska logika“ od koje je patio, zbog čega su svi njegovi filmovi snažno započinjali da bi se od polovine „izduvali“. Ovde toga nema jer se čini da je Garland napisao scenario s rediteljskim iskustvom, tačno tempirajući akcione sekvence i otkrića, ali i trenutke za predah i za refleksiju. „Čini se“ jer je 28 Years Later deo neke veće filmske celine (sledeći film podnaslovljen The Bone Temple u režiji Nije DaKoste najavljen je za sledeću godinu), što otkrivaju pojedina rešenja i sugestije da ćemo se još sresti sa Spajkom, sa hramom, ali i sa odraslim Džimijem (Džejk O‘Konel) koji se niotkuda pojavio na kraju filma.

Da zaključimo ovu kilometarsku kritiku s pomalo blasfemičnom tezom da je 28 Years Later ne samo bolji nastavak nego što je 28 Days Later bio original, ma koliko kultan revolucionaran on bio, nego da se ovde radi i o boljem filmu. Jednostavno, ima dubinu koju dvadesetak godina stariji autori steknu u odnosu na te mlađe verzije sebe. Isto tako, u ovakva vremena, teško da će ovakav film izazvati revoluciju ili makar promenu svesti, ali svakako željno iščekujemo nastavak priče, pa makar nas on po svoj prilici razočarao...

T2 Trainspotting

krtika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Danny Boyle

scenario: John Hodge (prema romanima Trainspotting i Porno Irvinea Welsha)

uloge: Ewan McGregor, Ewen Bremner, Jonny Lee Miller, Robert Carlyle, Anjela Nedyalkova, Shirley Henderson, Kelly Macdonald

Mnogo toga se promeni za dvadesetak godina. Deca odrastaju, mode dolaze i prolaze, države nastaju i nestaju, muzika, filmovi, šta god. Kada zađemo u neke godine, naročito ako ništa naročito nismo postigli u životu, počinjemo sa maštarijama i idealizacijom kad smo bili mladi, lepi i vitki, pa se činilo da je ceo život pred nama. Pa makar i onda bili poslednji gubitnici, a igra zvana život bila nameštena na našu štetu. Tešimo se da to tada barem nismo znali. Nismo li?

Neke stvari ipak ostaju iste. Možda se Renton (McGregor) prvi put ukazuje sa srčanim udarom na onoj nebuloznoj traci za trčanje (metafora za “stalno jurim, a nigde ne stižem” kao moto odraslog i odgovornog života), ali on je još uvek najbistriji u ekipi i onaj sa makar zrnom šanse da ne završi na dnu. Sick Boy (Miller) je evoluirao u karijernog kriminalca, ali je još uvek daleko od prve lige. Spud (Bremmer) je pokušao da se izvuče, ali je i dalje narkoman na korak od samoubistva. A Begbie (Carlyle) je, pa, Begbie, stariji i zatvoren, ali jednako nasilan sociopata.

I Škotska se promenila, a sa njom i Edinbourgh, ali džentrifikacija nije stigla do lučkog predgrađa u kojem obitavaju naši junaci i u koje se Renton vraća nakon što je dvadeset godina proveo u Amsterdamu pod geslom “gde sam bio – nigde, šta sam radio – ništa”. Sada, nakon te dve dekade, imamo opet prilike da gledamo junake koji su nam pričali o Georgeu Bestu, Seanu Conneryju, Iggy Popu, heroinskoj ovisnosti i dangubljenju, samo su oni stariji, potrošeniji, umorniji. Jednako su nesnađeni i izigrani od strane društva, ali ono što je simpatično u mladosti postaje pomalo otužno kada se zađe u srednje godine.

Novi Trainspotting je, dakle, tu, ali je žestoko nostalgičan. Nije to opet onaj generacijski film, mada ima istu epizodičnu strukturu i na prethodnika se na svakom koraku i u svakom aspektu referira, od Underworldove numere Born Slippy do makar prvog udara bubnja na Iggy Popovoj himni Lust for Life što se tiče muzike, ili čak istih ikoničkih mesta iz originala na kojima se naši junaci prisećaju svojih mladalačkih avantura. Novi Trainspotting govori pre svega o protoku vremena, onako kako vreme obično teče, na našu štetu, tako da se jedino pamte stara zameranja, dok se žvaću iste priče i sanjaju isti snovi bez realnih šansi da se oni ikada ostvare.

Nominalno, Renton, Sick Boy i Begbie su postali Mark, Simon i Francis, Spud je ostao Spud, i film se više bavi promenama na njima i oko njih nego njihovim novim avanturama, drogiranjem i akcijama da zeznu svet koji je zeznuo njih (mada ima i svega toga). I taj razvoj likova iz pera Irvinea Welsha kroz scenario Johna Hodgea i poslovično brzu, sprintersku režiju Dannyja Boylea je ovde ključan. Mark i Simon su krenuli različitim putevima, makar pokušali, ali su se našli na istom mestu u nebranom grožđu, premladi da odustanu, a prestari da nešto preokrenu. Spud je dobio ljudsku dimenziju kroz žalost propuštenim šansama i sjebanim životom i pokušaj da to makar zabeleži. Begbie je od tragikomičnog anti-heroja postao svojevrsni bau-bau kojeg je Boyle pokušao da brzinski i tek pred kraj očoveči, ali tako je to sa sociopatskim ličnostima. Gail (Henderson) i Debbie (Macdonald) su prisutne makar u kratkim epizodama, ali je zato ženski deo ekipe pojačan sa Veronikom (Nedyalkova), bugarskom emigrantkinjom / devojkom za zabavu koja će balansirati između Simona i Marka.

  Zaplet preskačem namerno. Struktura je epizodična, ali radnja teče glatko i T2 će svoje verne gledaoce izvozati kroz prošlost i sadašnjost i usput dobro zabaviti, ali i naterati da promislimo. Naravno, tu je i novi “choose life” monolog posvećen ovisnostima i nepodopštinama novog doba, društvenim medijima, novim tehnologijama i poput drogiranja neodgovornom ponašanju u tom savremenom kontekstu. Međutim, za razliku od prethodnika, T2 je prilično apolitičan i stanja u društvu se hvata tek površno, češće otvarajući teme i nabacujući ideje, nego ih razrađujući.

Istini za volju, ni originalni Trainspotting nije bio apsolutno savršen film, pre svega iz razloga tonalne nekonzistentnosti zbog pokušaja da istovremeno bude i angažirani i generacijski film, ali se kroz vreme solidno održao upravo zbog svojih opservacija o fenomenu “Cool Britanije” koja se tada rađala i o tome da će i taj politički projekat imati svoje žrtve, one bez šansi ostavljene da propadaju na društvenoj margini. T2 propušta priliku da se detaljnije pozabavi sa time šta je od toga ostalo tih famoznih dvadeset godina kasnije. Razlog za to može biti i prosta činjenica da film dolazi deset godina kasnije nego što to predviđa roman-nastavak, pa se u toj situaciji Hodge i Boyle nisu snašli ili su se prosto fokusirali na druge stvari.

Na kraju krajeva, T2 se bavi univerzalnijim stvarima od socijalnih prilika u jednoj zemlji i jednom gradu. Bavi se starenjem, tapkanjem u mestu i kako se to u filmu lepo kaže “turizmom u vlastitoj prošlosti” kao poslednjim utočištem očajnika i gubitnika. I kao takav je ne samo legitiman, nego i veoma dobar nastavak dostojan originala.

Steve Jobs

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Danny Boyle

scenario: Aaron Sorkin (po knjizi Waltera Isaacsona)

uloge: Michael Fassbender, Kate Winslet, Seth Rogen, Jeff Daniels, Michael Stuhlbarg, Katherine Waterson, Sarah Snook

Verovatno nisam jedini da se pitam čime je to Steve Jobs zadužio čovečanstvo da posle svoje (svakako prerane) smrti dobije već drugi “biopic”. Svakako je unapredio informacionu i kompjutersku tehnologiju, osmislio i tržištu ponudio nove, vrlo kvalitetne proizvode, ali budimo iskreni: ništa od toga nije on izumeo, pa čak ni te čuvene proizvode nije sam napravio, to su učinili drugi, njegovi prijatelji i saradnici inženjeri kojima je on bio svojevrsni vođa tima.

I o proizvodima kompanije Apple i njihovom doprinusu čovečanstvu se da raspravljati. Oni su svakako kvalitetni, možda kvalitetniji od konkurencije, ali su isto tako dosta skuplji i u krajnjoj liniji nisu bez konkurencije. Za svaki Mac postoji PC, za svaki iPhone neki drugi smartphone, za svaki iPod običan MP3 player. Iseći ću svaku raspravu sa ljubiteljima određenih marki: za mene je i Mercedes samo auto.

Istina je, međutim, da je Steve Jobs bio kontroverzna ličnost i vodio nestandardan život, pa ga je često kačila ironija sudbine. Na poslovnom planu, jedan je od retkih osnivača kompanije koji je iz te kompanije isteran (formalno je sam otišao, ali to je bio iznuđen potez), a još je ređi slučaj njegova situacija da se u tu istu kompaniju vratio, i to trijumfalno. Takođe, proizvodi za koje je on bio odgovoran i koji su ga proslavili su često bili preskupi i nedovoljno kvalitetni, marketinške strategije upitne, filozofija iza njih (potpuno zatvoren sistem kontrole) lihvarska ili čak psihotična, i zapravo su svoje uspehe doživeli tek kada bi se Jobs maknuo iz razvoja.

I na privatnom planu je bio čudak, svojevrsni emocionalni invalid, usamljenik, čudna mešavina hipika i štrebera, umetnika i inženjera, sklon sloganima koji zvuče pametno a ne znače ništa. Možda je razlog za to bio što se, kao usvojen, osećao odbačenim, i to dvaput, od strane bioloških roditelja i prvog para koji ga je usvojio. Zato se povlačio u sebe, udaljavao od ljudi, bio “control freak”, pilao oko detalja dok je na strukturne i suštinske stvari (namerno) zaboravljao. A njegov nepostojeći princip zbog kojeg demonstrativno nije priznao svoju kćerku je sebičan i prezira vredan. To što se razišao sa njenom majkom ga ne lišava obaveze prema drugom, ni za šta krivom ljudskom biću.

Ali dosta o Jobsu, ovde se ipak razgovara o filmu. Za razliku od prethodnog “biopica” Jobs sa Ashtonom Kutcherom koji je bio klasične strukture i, po svemu sudeći, ne baš sjajno izveden (kritika ga je dočekala na nož, a ja ga otpisao kao nezanimljiv), Boyleov film se može nazvati inovativnim i osebujnim, pa se zato i nalazi na relativno bitnom mestu u sezoni nagrada. Dvoje prvopotpisanih glumaca su osigurali nominacije za Oscare, Fassbender za glavnu, Kate Winslet za sporednu ulogu. On se još može pohvaliti nominacijom za Zlatni Globus, a ona čak osvojenom nagradom, kao i scenarista Aaron Sorkin kojem je ipak izmakla nomicija za zlatni kipić.

Kad kažem inovativan i osebujan, mislim pre svega na upadljivo teatarsku strukturu filma. Steve Jobs je jasno podeljen u tri čina, svaki od njih se odvija u i oko sale za promociju jednog određenog Jobsovog proizvoda i naslovni junak (Fassbender) je u sva tri čina u nekakvoj frci i anksiozi. Nije samo stvar treme i straha od povrede sujete, nego se tu radi i o poslovnim, a još više privatnim krizama. Na njegovoj strani je uvek Joanna Hoffmann (Winslet), a u sva tri čina se u različitim svojstvima pojavljuju kolege Andy Herzfeld (Stuhlbarg), Steve Wozniak (Rogen) i John Sculley (Daniels), kao i kćerka Lisa (tri glumice različitih dobi), u prva dva čina zajedno sa majkom Chrisann Brennan (Waterson).

Aaron Sorkin, iskusan na televiziji i u teatru, kao i na filmu, legitimno je pretpostavio da će nam Jobsa kao inovatora, poslovnog čoveka i na privatnom planu najbolje predstaviti u ta tri formativna trenutka kroz rapidne, često duhovite dijaloge koji često prelaze granice svađe i približavaju se zoni nervnog sloma. Zapravo je scenario najjače oružje filma, iako se može shvatiti kao teška konstrukcija. Insistirajući na ponavljajućim se Jobsovim osobinama, ali i svesnim odlukama kao nečemu što oko njega stvara kontroverzu, Sorkin se ne trudi da tu kontroverzu razreši ili da učestvuje u argumentaciji za i protiv Jobsa, čoveka, poslovnjaka i inovatora. Stiče se utisak da je njegov interes fama o Jobsu, a ne sam Jobs koji je, uzgred budi rečeno, svesrdno radio na raspirivanju te fame.

Pozitivna strana ovakvog scenarija je što u velikoj meri trasira put za režiju. Danny Boyle je reditelj čiji filmovi često imaju snažan početak, ali nakon postavljanja premise gube snagu i momentum, upadaju u ponavljanja, moralizaciju, padaju u tempu ili jednostavno ne zna da ih završi. Ovde je taj rizik minimizaran podelom u odvojene celine koje Boyle može tretirati kao zasebne filmove, što odgovara njegovoj “sprinterskoj” prirodi. Njegov zadatak je da održi tempo i dinamiku koju pretpostavlja scenario i to radi znalački, kombinacijom kratkih i dugih kadrova, te dodavanjem nekoliko flashback momenata koji se oslanjaju na dijalog i ne prekidaju ga.

Ovakav film je zahtevan za glumce, ali im pruža priliku da briljiraju. Michael Fassbender to sjajno koristi i uspeva da nam predstavi Jobsa kao kompleksnu ličnost, arogantnog inovatora koji smatra da bi svet bio bolje mesto kada bi sledio njegovu viziju, što nije nužno netačno, ali to naprosto ne ide tako. Za Kate Winslet me čudi osvajanje Zlatnog Globusa, kao i solidne šanse za Oscara. Joanna Hoffmann, stručnjak za marketing, je zamišljena kao jedina osoba koja ima nekakav uticaj na Jobsa i koju će on poslušati uz manje ili više otpora. Iz njene izvedbe nam nije jasno zašto, umesto integriteta (koji Kate Winslet zna da pokaže kad treba), imamo povremeno afektiranje i glumu u njenom “paćeničkom” registru. Zahtevala to uloga od nje ili ne, ona deluje umorno i potrošeno, da ne ulazimo u detalje poput potpuno promašenog istočnoevropskog akcenta za koji čak ne postoji ni valjani razlog. Jeff Daniels je standardno dobar u svojoj epizodi, a Seth Rogen je prijatno iznenađenje jer kao Wozniak uspeva da donese nešto od svoje komičarske aure, ali da ne pretera u karikaturalnosti njegovog “geekovskog” autizma. Katherine Waterson je zaglavljena sa tipskom ulogom žene koja ne zna šta hoće, ali joj za to treba novac, ako je moguće odmah, a Sarah Snook i Michael Stuhlbarg su potrošeni na likove čija je jedina funkcija da se od njihovih imena odnosno nadimaka napravi solidni “running joke”. Još jedna od grešaka u castingu je što uloga punoletne Lise Brennan nije dodeljena glumici sa malo više kilometraže, nego Perli Haney-Jardine koja je do sada u svojoj karijeri imala uglavnom dečije uloge.

Na pitanje sa početka teksta, po čemu Steve Jobs zaslužuje ne jedan nego dva “biopica” i dalje nemam zadovoljavajući odgovor. Iako nisam ni fan ni mrzitelj lika i dela dotičnog, ipak mi nije žao da sam pogledao ovu verziju. Ima tu sasvim dovoljno drame, scenarističke, rediteljske i glumačke veštine da se Steve Jobs može pogledati, a diskretno, sa strane ćemo dobiti i pogled u razvoj sada poznatih proizvoda, kompjuteraških tračeva i kompjuterske tehnologije bez koje teško možemo zamisliti svoju sadašnjost.

Trance

godina: 2013.

režija: Danny Boyle

scenario: John Hodge, Joe Ahearne

uloge: James McAvoy, Rosario Dawson, Vincent Cassel

Danny Boyle se vratio korenima. Trance je njegov povratak na teritoriju britanskog trilera prevare, poput prvenca Shallow Grave. Naravno, Trance je i trijumf stila nad supstancom, ali je i vrhunski zabavan. U pitanju je trashy, stylish, uvrnuti krimić koji obiluje obratima u zapletu i čiji likovi polako otkrivaju svoje pozicije u priči. Vizuelno upadljiv i podvučen elektronskom muzikom, film obiluje preterivanjem, nelogičnostima i likovima za koje je nemoguće navijati. Moralistima i cepidlakama će film biti odbojan, ostalima će biti u najmanju ruku zabavan.

Na početku nam Simon (McAvoy) iz offa objašnjava jednu-dve stvari o aukcijskom i galerijskom biznisu, pre svega o pljačkanju i obezbeđenju. U pitanju je igra virus-antivirus, i metode pljačke i metode obezbeđenja postaju naprednije i sofisticiranije. Jedna takva pljačka biva izvedena u Simonovoj aukcijskoj kući, vođa bande Franck (Cassel) na „seljačku varijantu“, sa puškom u ruci, od Simona otima kofer sa Goyinom slikom. E, sad, kofer je prazan, a Simon je (spoiler alert) deo ekipe za pljačku. Međutim, Franck ga je malo prejako mlatnuo po glavi, pa se Simon više ne seća gde je sakrio sliku. Pošto se mučenje čini neefikasnim, Franck daje Simonu i-Pad (kao i kod svih modernih stylish filmova, Apple je nezaobilazna estetska izjava) sa kontaktima za hipnotizere. I tako dolazimo do Elizabeth (Dawson)...

E, sad, hipnotizer je u trilerima nešto nalik čarobnjaku u fantazijskim filmovima, osoba sa neverovatnim sposobnostima mentalne kontrole. Elizabeth tako odmah skuži da nisu u pitanju ključevi od auta, nego nešto vrednije, pa ulazi u aranžman sa bandom da će im pomoći na sve moguće načine, za deo od profita.

Naravno, niti je Simon baš toliki nesposobni idiot, niti je Elizabeth samo hipnotizer, a film skreće od krimi-komedije prema uvrnutom, nasilnom i šokantnom trileru. Ono što ga čini interesantnim, uprkos neuverljivosti i preteranosti, je nihilizam glavnih aktera. Radnja se odvija brzo, što je savršen trik za obmanjivanje publike da ne traži dlaku u jajetu, pa se film izvlači uprkos manjku logike. Likovi će menjati svoje pozicije u priči, od opasnih do poslovnih i od simpatičnih do strašnih.

Vincent Cassel je odličan kao Franck, uglađen, a opet nasilan kriminalac. Odličan detalj je prava minijaturna doza francuskog akcenta koji Francku daje šarm internacionalnog kriminalca baziranog u Londonu, a ne stereotipnog tek pristiglog Francuza. Rosario Dawson je konačno dobila malo zahtevniji lik kroz koji ne može da se izvuče sa činjenicom da je zgodna ženska i da po potrebi može da se izvuče sa slaganjem slatkih faca. Njena Elizabeth je lepotica, ali nije „piece of ass“, više je „piece of work“, intelektualna, pronicljiva i manipulativna. Najslabija karika je James McAvoy, koji jako loše izvodi svoje transformacije i pokazuje da nije dovoljno jak glumac za glavnu ulogu u ovakvom filmu. Ostali likovi nisu niti vredni pomena, jer su napisani jednodimenzionalno i odigrani OK, tako da ne bodu oči sa svojom plitkošću.

Problem sa ovim filmom se ne završava na jednom miscastu. Problem ovog filma je ujedno i njegova osnovna marketinška strategija: to je film Danny Boyla, i kao takav, pati od svih Boylovih starih boljki i ima sve Boylove prednosti. Vizuelno je intrigantan na „boylovski“ način, boje su jako saturirane, uglovi su namerno promašeni, kompozicija kadrova ekscentrična, što sve zbunjuje gledaoca, naročito u pratnji glasnog i sveprisutnog soundtracka. Odvraćanje pažnje je osnova mađioničarskog trika, a najbliže mađioničarskom triku u filmu je triler prevare, obmane ili pljačke.

Boylovština se vidi i u maničnoj energiji, što njegove filmove čini i interesantnim i ranjivim. Njegove omiljene scene su scene trčanja. Boyle je sprinter i kao sprinter startuje snažno i energično, međutim nema izdržljivosti da održi tempo do kraja, a da pritom nešto ne žrtvuje. Tu nije bitna samo logika, njegovi filmovi imaju odličan prvi sat i neprepoznatljivo loš, sterilni, generički i dosadni drugi sat. The Beach (2000) i Sunshine (2007) su primer toga da reditelj nije znao šta bi sa filmom koji je zanimljivo počeo i privukao pažnju gledaoca. Film nije sprint, više je maraton ili makar steeple.

Da bi izbegao zamku generičkog završetka, Boyle stvara haos bez glave i repa u zadnjih pola sata filma. Ima tu nekoliko momenata u kojima se menjaju (emotivne i voljne) pozicije likova, koje su preterane čak i kad su tu namerno, čak i kad bi nešto simbolizirali. Naravno, ubačena sentimentalnost pred kraj samo kvari ionako načetu sliku, stoji u neprirodnom kontrastu sa nihilizmom svih glavnih likova. Možda je problem u tome što je feministička kritika prozvala Boyla za mizoginiju u Shallow Grave, pa nas on na neprirodan i neukusan način vabi da navijamo za heroinu, ovaj put... Ubacivanje nekoliko velikih tema, onako odokativno, bez potrebe i najave, u inače „pulp“ film takođe ne pomaže.

Ali ako možete da podnesete reklame za Apple i hipsteraj, new age naklapanje, predavanje o umetnosti, proseravanje o hipnozi, pseudo-intelektualno naklapanje o ljudskom umu i pamćenju, ako možete da podnesete trash i stilizaciju nauštrb supstance, Trance vas nagrađuje iskrenom zabavom, što nije malo u današnje vreme.