T2 Trainspotting

krtika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Danny Boyle

scenario: John Hodge (prema romanima Trainspotting i Porno Irvinea Welsha)

uloge: Ewan McGregor, Ewen Bremner, Jonny Lee Miller, Robert Carlyle, Anjela Nedyalkova, Shirley Henderson, Kelly Macdonald

Mnogo toga se promeni za dvadesetak godina. Deca odrastaju, mode dolaze i prolaze, države nastaju i nestaju, muzika, filmovi, šta god. Kada zađemo u neke godine, naročito ako ništa naročito nismo postigli u životu, počinjemo sa maštarijama i idealizacijom kad smo bili mladi, lepi i vitki, pa se činilo da je ceo život pred nama. Pa makar i onda bili poslednji gubitnici, a igra zvana život bila nameštena na našu štetu. Tešimo se da to tada barem nismo znali. Nismo li?

Neke stvari ipak ostaju iste. Možda se Renton (McGregor) prvi put ukazuje sa srčanim udarom na onoj nebuloznoj traci za trčanje (metafora za “stalno jurim, a nigde ne stižem” kao moto odraslog i odgovornog života), ali on je još uvek najbistriji u ekipi i onaj sa makar zrnom šanse da ne završi na dnu. Sick Boy (Miller) je evoluirao u karijernog kriminalca, ali je još uvek daleko od prve lige. Spud (Bremmer) je pokušao da se izvuče, ali je i dalje narkoman na korak od samoubistva. A Begbie (Carlyle) je, pa, Begbie, stariji i zatvoren, ali jednako nasilan sociopata.

I Škotska se promenila, a sa njom i Edinbourgh, ali džentrifikacija nije stigla do lučkog predgrađa u kojem obitavaju naši junaci i u koje se Renton vraća nakon što je dvadeset godina proveo u Amsterdamu pod geslom “gde sam bio – nigde, šta sam radio – ništa”. Sada, nakon te dve dekade, imamo opet prilike da gledamo junake koji su nam pričali o Georgeu Bestu, Seanu Conneryju, Iggy Popu, heroinskoj ovisnosti i dangubljenju, samo su oni stariji, potrošeniji, umorniji. Jednako su nesnađeni i izigrani od strane društva, ali ono što je simpatično u mladosti postaje pomalo otužno kada se zađe u srednje godine.

Novi Trainspotting je, dakle, tu, ali je žestoko nostalgičan. Nije to opet onaj generacijski film, mada ima istu epizodičnu strukturu i na prethodnika se na svakom koraku i u svakom aspektu referira, od Underworldove numere Born Slippy do makar prvog udara bubnja na Iggy Popovoj himni Lust for Life što se tiče muzike, ili čak istih ikoničkih mesta iz originala na kojima se naši junaci prisećaju svojih mladalačkih avantura. Novi Trainspotting govori pre svega o protoku vremena, onako kako vreme obično teče, na našu štetu, tako da se jedino pamte stara zameranja, dok se žvaću iste priče i sanjaju isti snovi bez realnih šansi da se oni ikada ostvare.

Nominalno, Renton, Sick Boy i Begbie su postali Mark, Simon i Francis, Spud je ostao Spud, i film se više bavi promenama na njima i oko njih nego njihovim novim avanturama, drogiranjem i akcijama da zeznu svet koji je zeznuo njih (mada ima i svega toga). I taj razvoj likova iz pera Irvinea Welsha kroz scenario Johna Hodgea i poslovično brzu, sprintersku režiju Dannyja Boylea je ovde ključan. Mark i Simon su krenuli različitim putevima, makar pokušali, ali su se našli na istom mestu u nebranom grožđu, premladi da odustanu, a prestari da nešto preokrenu. Spud je dobio ljudsku dimenziju kroz žalost propuštenim šansama i sjebanim životom i pokušaj da to makar zabeleži. Begbie je od tragikomičnog anti-heroja postao svojevrsni bau-bau kojeg je Boyle pokušao da brzinski i tek pred kraj očoveči, ali tako je to sa sociopatskim ličnostima. Gail (Henderson) i Debbie (Macdonald) su prisutne makar u kratkim epizodama, ali je zato ženski deo ekipe pojačan sa Veronikom (Nedyalkova), bugarskom emigrantkinjom / devojkom za zabavu koja će balansirati između Simona i Marka.

  Zaplet preskačem namerno. Struktura je epizodična, ali radnja teče glatko i T2 će svoje verne gledaoce izvozati kroz prošlost i sadašnjost i usput dobro zabaviti, ali i naterati da promislimo. Naravno, tu je i novi “choose life” monolog posvećen ovisnostima i nepodopštinama novog doba, društvenim medijima, novim tehnologijama i poput drogiranja neodgovornom ponašanju u tom savremenom kontekstu. Međutim, za razliku od prethodnika, T2 je prilično apolitičan i stanja u društvu se hvata tek površno, češće otvarajući teme i nabacujući ideje, nego ih razrađujući.

Istini za volju, ni originalni Trainspotting nije bio apsolutno savršen film, pre svega iz razloga tonalne nekonzistentnosti zbog pokušaja da istovremeno bude i angažirani i generacijski film, ali se kroz vreme solidno održao upravo zbog svojih opservacija o fenomenu “Cool Britanije” koja se tada rađala i o tome da će i taj politički projekat imati svoje žrtve, one bez šansi ostavljene da propadaju na društvenoj margini. T2 propušta priliku da se detaljnije pozabavi sa time šta je od toga ostalo tih famoznih dvadeset godina kasnije. Razlog za to može biti i prosta činjenica da film dolazi deset godina kasnije nego što to predviđa roman-nastavak, pa se u toj situaciji Hodge i Boyle nisu snašli ili su se prosto fokusirali na druge stvari.

Na kraju krajeva, T2 se bavi univerzalnijim stvarima od socijalnih prilika u jednoj zemlji i jednom gradu. Bavi se starenjem, tapkanjem u mestu i kako se to u filmu lepo kaže “turizmom u vlastitoj prošlosti” kao poslednjim utočištem očajnika i gubitnika. I kao takav je ne samo legitiman, nego i veoma dobar nastavak dostojan originala.

Filth

2013.

scenario i režija: Jon S. Baird (po romanu Irvina Welsha)

uloge: James McAvoy, Imogen Poots, Jamey Bell, Shirley Henderson, Jim Broadbent, Eddie Marsan, Martin Compston, Shauna Macdonald, Gary Lewis, John Sessions

Filth je, kako mu samo ime kaže, jedan prljav, glasan i lud film. Smešten u Edinbourgh, prati nekoliko dana u životu korumpiranog, pijanog, drogiranog i maničnog policajca po imenu Bruce Robertson (McAvoy) u predbožićnoj atmosferi. On je na putu bez povratka prema nervnom slomu i naš nepouzdani narator. Drugi još manje pouzdani narator je njegova žena Carol (Macdonald), koja deluje normalno, ali je nikada ne vidimo zajedno s njim na ekranu, nego kao eteričnu prikazu u visoko-stilizovanim scenama. Zvuči poznato?

Svaka meni čast, uspeo sam da napišem prvi pasus a da ne pomenem Trainspotting. Ako vam dva koncepta zvuče dovoljno slično da bi se doveli u kontekst jedan sa drugim, to je zbog Irvina Welsha, autora oba romana. Trainspotting je napravio dvostruku revoluciju, kao roman je izvukao na površinu onu ružnu stranu Britanije koju su se “torijevci” trudili da pospreme pod tepih, one drogirane, pijane besposlene kreature bez šansi u životu, a kao film je postao slika i prilika Blairove cool Britanije i postao verovatno prvi britanski mega-hit na svetskom nivou koji ne uključuje rat, kostime i plemstvo. Nije da su britanski autori izbegavali angažman, samo ti filmovi jednostavno nisu dolazili do široke publike.

Welshovi romani su posle Trainspottinga doživljavali filmske ekranizacije, svaka sa nemalim očekivanjima, ali ona su ostala neispunjena. Acid House i Ecstasy nisu dobro prošli kod kritike i publike, prava za Porno su prodata, ali film još nije snimljen. Ništa bolje nije prošao Welsh ni sa originalnim scenarijima. Tajna uspeha Filtha je što liči na Trainspotting po okolnostima: nakon odustajanja velikih studija zbog veoma mračnih sadržaja koje je, navodno, teško prodati publici, film je snimljen sa skromnim budžetom. Glumci su se odricali dela honorara za producentski “credit”, a Jon S. Baird je jednako svež i ne baš poznat autor sa samo jednim filmom, huliganskom dramom Cass iza sebe, kao što je to bio Danny Boyle kada je radio na Trainspottingu. Uostalom, Filth možda nije kopija Trainspottinga, nije ni izbliza tako cool, mladalački i živahan, ali jasno je da je film nastao po romanu istog autora, samo je autorov svet još mračniji i prljaviji, toliko da narkomani i besposličari deluju veselo u poređenju sa policajcem Robertsonom.

 

Okidač za priču je ubistvo japanskog sudenta, međutim film skreće ka Robertsonovom životu i zabavi. Očekuje se unapređenje jednog od policijskih detektiva u čin inspektora i za njega se utrkuje nekoliko njegovih kolega. Robertson planira da ih nahuška jedne na druge, kako bi on, možda malo lud, ali svakako simpatičan i “jedan od momaka” bez problema pokupio unapređenje. Među kolegama je i mladi Lennox (Bell) koji u Robertsonu vidi neku vrstu uzora, kao i detektivka Drummond (Poots), koja Robertsona jedina čita kao otvorenu knjigu. Naime, kada bi bio samo korumpirani i nekolegijalni policajac, Robertson bi bio dosadan. On stvarno nije normalan, večito je pijan ili drogiran, a nameštaljke koje radi sa kolegama su zezanje u poređenju sa njegovim ostalnim aktivnostima. On serijski zloupotrebljava položaj da bi maltretirao ljude (scena sa iznuđivanjem oralnog seksa od maloletnice je gotovo legendarna), da bi od svog prijatelja iz masonske lože Bladeseya (Marsan) pelješio za lovu, drogirao ga i pravio budalu od njega (surealni put u Hamburg), i da bi njegovu ženu Bunty (Henderson) maltretirao sa telefonskim pozivima. Kako film odmiče, sve više se odlepljuje od spoljnog sveta i sve više se dešava u glavi sve nestabilnijeg Robertsona, bavi se njegovim halucinacijama, tragedijama iz detinjstva i kasnije iz života, njegovim suludim razgovorima sa imaginarnim psihijatrom (Broadbent).

Film počinja kao veoma crna komedija i skreće u nešto između tragedije i farse. Prema kraju gubi reditelj gubi kontrolu ili to vešto fingira, a fluidnost s početka klizi u popovanje i pokušaj da nađe opravdanje za tako groznu kreaturu kakva je Robertson. Prema njemu oba Zla poručnika, i Ferrarin i Herzogov deluju kao zabludele ovčice, prema njemu Hunter Thompson i njegov “advokat” deluju kao trezvenjaci, prema njemu Patrick Bateman deluje kao fini, konzervativni mladić. Ove reference nisu pomenute bez razloga, Filth je pun referenci, za mnoge od njih je potrebna pomoć Googla ili ekstenzivno poznavanje britanske pop-kulture. Humor sa referencama je rizičan, jer zahteva prethodno poznavanje materije, ali to ne znači da Filth nije zabavan, to znači da je Britancima zabavniji nego nama, jer će, na primer, videti glumce koji su već zajedno snimali neku sapunicu u potpuno promenjenim ulogama.

 

Baird pametno koristi inspiraciju od drugih filmova i u velikoj meri uspeva da realizuje šta je zamislio. Vidljivi su uticaji Kubricka (Bruce Robertson se može porediti samo sa Alexom De Largeom), pre svega u maničnim, znojnim krupnim kadrovima na McAvoyevo izmučeno lice. Vidljivi su i uticaji Terrija Gilliama, posebno u nadrealnim scenama gde je Robertson već dobrano sišao s uma. Vidljiv je i uticaj Boyla i njegovog viđenja Trainspottinga, posebno u ritmu koji je maničan u prvo vreme, ali onda kao da gubi dah i u izboru muzičke podloge, koja u Filthu nije ni izbliza tako cool kao u Trainspottingu. Vizualizacija i igranje sa formatima slike (sekvenca u Hamburgu ima šmek kućnog videa) je atrkaktivno. Ono što Bairdu mogu zameriti, to je da ne ceni dovoljno intelekt svojih gledalaca, pa ponekad ide u objašnjavanje očitog. Takođe, ponavljanje ključnih scena celog filma sa nacrtanim životinjicama je malo otrcan detalj.

Najveću rezervu sam imao prema Jamesu McAvoyu. Momak prosto izgleda suviše pristojno i nevino za ovakav tip uloge, a njegovi pokušaji da bude opasan su se završavali neuverljivo. Ovde to nije slučaj, iznad svakih očekivanja je kao Robertson, uz veliku pomoć šminke koja je deformirala njegov izgled. Oči su mu crvene, lice bledo i masno, brada i kosa neuredne. Ostatak glumačkog ansambla je odličan i kreativan. Imogen Poots je svakako “flavor of the year”, ili je na putu da napravi ozbiljnu karijeru, Eddie Marsan je impresivan kao naivčina, a Jim Broadbent je odličan kao nenormalni psihijatar.

Sve u svemu, Filth je dobra, luda zabava, od početka pa skoro do kraja. Uspeh Trainspottinga mu više šteti nego koristi, jer se mora porediti sa njim. A štos je u tome da, sve i da je Filth bolji film po svim aspektima (a nije), nikad neće biti kultni kao prethodnik iz razloga prostog vremenskog okvira – veliki deo kultnosti Trainspottinga izvire iz vremenskog konteksta 90-ih. Upravo kontekst nedostaje da bi Filth bio upamćen na duže vreme. Ako je za utehu, Filth je prva dobra ekranizacija nekog Welshovog romana nakon 17 godina, i to u velikoj meri nefilmičnog romana. To je nešto!