28 Years Later

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neki nastavci nam dođu kada se najmanje nadamo. A kako sada možda ponajbolja dva od njih potpisuje Deni Bojl, možda možemo već da ga prozovemo za specijalistu za taj trik.

Pre nekih osam godina, Bojl nas je počastio neočekivanim nastavkom filma koji ga je lansirao u orbitu zvezdanih filmskih režisera, Trainspotting. T2: Trainspotting pratio je likove iz originala s odmakom od dvadeset godina, pritom izneveravajući naslodnije očekivanje, čak „tvrdu veru“ kod gledalaca da bi oni do tada već verovatno bili pomrli od dopa.

Sada smo dobili 28 Years Later, nastavak kultne zombi-akcije 28 Days Later. To što se u međuvremenu umešao 28 Weeks Later koji Bojl nije režirao (iako ga je producirao) zapravo i ne predstavlja neki naročiti faktor. Kao što ga ne predstavlja ni činjenica da je „ispušten“ među-nastavak 28 Months Later. Zajedno sa scenaristom originala koji se sada vratio, Aleksom Garlandom, Bojl mora kompletno da promeni pravila igre, i to je samo jedan od izazova s kojim se dvojac ovde suočio.

A nije da nas Bojl kroz celu svoju karijeru nije iznenađivao i vršio svojevrsne prevrate u filmskoj industriji. Kroz Trainspotting je kao prvi među filmadžijama progovorio o tamnoj strani „kul“ Britanije, pokreta (pop-)kulturne revolucije u učmaloj, konzervativnoj državi koju je izveo laburistički premijer Toni Bler. Bojl nam je posle toga otkrio dramaturški talenat pisca Aleksa Garlanda čiji je roman The Beach prethodno ekranizovao. To se dogodilo s prvim Garlandovim scenariom, za 28 Days Later, koji je, pak, uneo revoluciju u do tada potrošeni i na margine proterani zombi-žanr. Njih dvojica su nastavili saradnju s inteligentnim SF-om Sunshine, da bi Garland kasnije sarađivao i sa drugim autorima i na koncu se i sam otisnuo u rediteljske vode. Njegova dostignuća na tom polju su nam poznata.

Da se vratimo na 28 Days Later. Film nije samo revitalizovao zombi-podžanr akcijom nabijenih horor-filmova već ga je ujedno vratio na „fabrička podešavanja“ i revolucionizovao. „Fabričke postavke“ su Džordž A. Romero i njegov serijal o živim mrtvacima, pre svega prvi Night of the Living Dead (1968). Po toj doktrini, Garland i Bojl su uvažili činjenicu da su zombiji zapravo idealna metafora sa momentum društvenih masa u bilo kojem datom trenutku.

Revolucija je, pak, išla na dva plana. Prvi od njih je da su Garlandovi i Bojlovi zombiji postali agilni, odnosno da nedostatak inteligencije nisu kompenzovali samo kroz masovnost, već i kroz nadljudsku agilnost. Drugi plan revolucije je išao u smeru toga da se Garland i Bojl, kao i Romero pre njih, nisu zadovoljili samo time da se bave preživljavanjem katastrofe od strane protagonista, već su zapravo kreirali uverljivo motivisane dramske likove kroz koje su studirali odaziv pojedinaca, grupa ljudi, pa i celog društva kriznu situaciju.

28 Days Later je pokrenuo lavinu naslova na sličan kalup, ali reditelj Huan Karlos Fresnadiljo i scenaristi Rouan Džofe, Enrike Lopez Lavinj i Hesus Olmo nisu išli tim putem u 28 Weeks Later. Ne, taj film je još i manje bio o „besnim zombijima“, a još više moralka o odlukama koje znače život ili smrt za ljude, a donose ih oni na pozicijama moći. Pored toga, dva filma su nezavisni jedan od drugih i na planu likova čije priče prate.

I 28 Years Later je u tom smislu potpuno nezavisan od oba prethodnika. To nam je jasno kada umesto Londona kao prvu potpisanu lokaciju dobijemo škotske visove. Gomila klinaca u jednoj sobi gleda Teletabise na DVD-u, sve dok ih ne uznemiri buka spolja i upozorenje tetke da budu tiho. U kući se ubrzo nakon toga dogodi pokolj, a njega jedini preživi Džimi (Roko Hejns) koji uspe da pobegne u crkvu gde se njegov otac, sveštenik (Sendi Bečlor), moli verujući da dolazi apokalipsa. On mu daje zlatni krst na lancu za zaštitu i šalje ga dalje. Dok se otac žrtvuje, Džimi beži sam u šumu...

Radnja se onda prebacuje naslovnih 28 godina kasnije i na ostrvo koje, izgleda, nije na svojoj koži direktno osetilo posledice epidemije besnila. Nekakvo uređenje društva je očuvano, ali ono, osim u par relikata sveta pre apokalipse, više podseća na kombinaciju srednjeg veka, pionirskog i plemenskog komunizma. Sve što se ima se deli u okviru zajednice, deca idu u školu, a odrasli muškarci se smenjuju na straži, na poslovima na ostrvu i radovima izvan njega, na kopnu. Do tamo, pak, vodi nasip koji se može prepešačiti samo za vreme oseke.

Tu upoznajemo i našeg protagonistu, Spajka (Alfi Vilijams). On je dvanaestogodišnji momčić i sa ocem Džejmijem (Aron Tejlor Džonson) se možda malo preuranjeno sprema na prvu misiju na kopnu. Taj „ritual“ se obično prolazi nešto kasnije, s četrnaest ili petnaest godina, pa ne čudi da majka Ajla (Džodi Komer) nije oduševljena time da Džejmi njihovog sina jedinca tera tako mladog da ga ispuni. Ajla je, međutim, i sama nestabilna, ili je besna ili se žali na bolove u glavi, a ni sećanje je baš ne služi, što govori da je ozbiljno bolesna, ali i da je moguće umiriti je dobrohotnim lažima izrečenim u pravim trenucima.

Bilo kako bilo, otac i sin odlaze uz blagoslov starešina i upozorenje da se mogu vratiti, ali da ih niko neće tražiti ako se ne vrate, jer su na kopnu prepušteni sebi samima. Misija je zapravo završni čin Spajkove obuke da postane „pravi muškarac“. Da bi to učinio, on mora da svojim lukom prostreli i ubije najmanje jednog „zombija“. Ubiti onog sporo puzajućeg koji je očigledno nova vrsta nije nikakav problem, ali kada otac i sin nabasaju i na one brze, pa još predvođene divovskim i nešto inteligentnijim „alfa-zombijem“, oni moraju da potraže skrovište, zbog čega propuštaju prvu narednu oseku.

Dok noće na tavanu napuštene, ruševne kuće, Spajk opazi vatru u daljini. Sutradan ipak uspeju da uhvate početak oseke i da pobegnu pred „alfom“ koja ih juri skoro do same kapije. Zabava u krčmi se, pak, pretvara u Džejmijevo hvalisanje streljačkih veština svog sina, ali Spajk ostaje svestan da otac samo laže, kao i da dosta toga skriva od njega.

Kad od dede Sema (Kristofer Fulford) sazna da vatru verovatno održava njegov nekadašnji doktor Kelson, Spajk rešava da povede majku do njega kako bi je izlečio. Put ih vodi preko napuštenog zamka, susreta sa švedskim vojnikom s karantinske misije kojeg je brodolom zarobio u Britaniji, Erikom (Edvin Riding), svedočenja činu poroda zaražene žene koja rađa zdravu devojčicu, sve do samog doktora Kelsona (Ralf Fajns) i njegovog hrama od ljudskih kostiju u čijem centru stoji „ćele-kula“.

28 Years Later je pre svega film o odrastanju, spoznaji i suočavanju s neprijatnim životnim istinama čiji je smrt integralni, ako ne i predominantni deo. U tom smislu, mi smo i više nego spremni da se vežemo za Spajka, posebno kada on postane glavni nosilac radnje u drugoj polovini filma. Jer njegov svet je zapravo samo nešto ekstremnija verzija našeg: okrutnost je sveprisutna, a beg u ludilo ili pokušaj pronalaženja ili čak kreiranja nekakvog smisla čine se kao jedini način nošenja s time. Možda nemamo zaražene zombi-virusom, bilo „puzave“, bilo „brze“, a svakako ne „alfe“ čiji se prostetički penisi od pola metra klate u kadru, ali imali smo ekonomsku krizu, Brexit, pandemiju, nove i nove-stare ratove, političke trzavice i svakojake oblike nasilja kojima svedočimo iz dana u dan. Sve te pojedinosti će Garland i Bojl diskretno prokomentarisati (možda najefektnije kroz ubačene arhivske kadrove i „rovovsku poeziju“ iz Prvog svetskog rata), dok će fokus sve vreme biti na preživljavanju, ali i očuvanju ljudskosti.

Bojl sve to komentariše i rediteljskim izborima kao što su snimanje mobilnim telefonom (vrlo efektno i istinito, budući da i mi grozne vesti iz sveta dobijamo tim putem) i atraktivna montaža. Zbog toga valja pohvaliti direktora fotografije Entonija Doda Mentla, kao i montažera Džona Harisa. Muzika koju potpisuje sastav Young Fathers možda nije na nivou prethodna dva filma, ali je svejedno solidna i uklapa se u kombinaciju.

Sa svoje strane, Bojl i Garland su se takođe izborili s prvim izazovom promene „kosmologije“ koju su uspostavili s prvim filmom. Odustali su od toga da „zombiji“ umiru kad im ponestane ljudskog mesa, a umesto toga smo dobili čak zametke društvenog uređenja, ili makar životinjskog čopora, kod njih. Garland je takođe napisao ponešto upečatljivih likova koji su takvi i kada su očiti „aparati zapleta“, kao što je Ajla. Srećom, imamo i vrlo raspoložene glumce, u prvom redu upravo Džodi Komer koja igra Ajlu, ali i Ralfa Fajnsa i Arona Tejlora Džonsona, dok je Alfi Vilijams vrlo talentovan mlad momak.

Drugi izazov karakterističan samo za Bojla je „sprinterska logika“ od koje je patio, zbog čega su svi njegovi filmovi snažno započinjali da bi se od polovine „izduvali“. Ovde toga nema jer se čini da je Garland napisao scenario s rediteljskim iskustvom, tačno tempirajući akcione sekvence i otkrića, ali i trenutke za predah i za refleksiju. „Čini se“ jer je 28 Years Later deo neke veće filmske celine (sledeći film podnaslovljen The Bone Temple u režiji Nije DaKoste najavljen je za sledeću godinu), što otkrivaju pojedina rešenja i sugestije da ćemo se još sresti sa Spajkom, sa hramom, ali i sa odraslim Džimijem (Džejk O‘Konel) koji se niotkuda pojavio na kraju filma.

Da zaključimo ovu kilometarsku kritiku s pomalo blasfemičnom tezom da je 28 Years Later ne samo bolji nastavak nego što je 28 Days Later bio original, ma koliko kultan revolucionaran on bio, nego da se ovde radi i o boljem filmu. Jednostavno, ima dubinu koju dvadesetak godina stariji autori steknu u odnosu na te mlađe verzije sebe. Isto tako, u ovakva vremena, teško da će ovakav film izazvati revoluciju ili makar promenu svesti, ali svakako željno iščekujemo nastavak priče, pa makar nas on po svoj prilici razočarao...

Mission: Impossible - The Final Reckoning

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Počnimo od kraja. Mission: Impossible serijal se, izgleda, upravo završio nakon skoro trideset godina akcije, i to s istim glumcem i istim likom u glavnoj ulozi, što ga čini svojevrsnim fenomenom. Kažemo „izgleda“ jer je u Holivudu retko kad nešto definitivno, a „šuškavom zovu“ milionske zarade je teško odoleti.

Kada je priča počinjala te sada već davne 1996. godine, sa labavom adaptacijom serije iz 60-ih, Mission: Impossible se činio kao savremenija alternativa poprilično anahronom serijalu o Džejmsu Bondu koji je godinu dana ranije imao „restart“ s Pirsom Brosnanom u ulozi britanskog tajnog agenta. Za razliku od Golden Eye (1995), Mission: Impossible (Brajan de Palma) je bolje shvatao svet i njegov momentum u tom trenutku, pa je umesto „podgrevanja“ hladnoratovske priče ponudio visokotehnološku akciju našeg junaka protiv oportunih negativaca, uz poseban bonus toga da je Tom Kruz ipak svoje vratolomije obavljao sam, bez dublera. Koncept juranjave po svetu i „akcijanja“ po najneverovatnijim mestima je, pak, bio preuzet od „Bondova“ i izvedeno jednako dobro, premda za nijansu hladnije i efikasnije, bez humornih distrakcija.

Jedan od štoseva tih ranijih „Nemogućih misija“ bio je i taj što je zapravo lik Itana Hanta u Kruzovoj interpretaciji, uz prepoznatljivu muzičku temu, bio jedina konstanta, dok su se reditelji i njihovi koncepti akcije smenjivali. U slučaju „dvojke“ (2000), rediteljsku palicu je preuzeo Džon Vu, a scenario je, priča se, bio građen oko akcionih „set pis“ scena koje je Vu prethodno razradio. To se videlo i u krajnjem rezultatu da su od celog filma upamćena ostala dva spota: sastava Limp Bizkit za pesmu Take a Look Around (s inkorporiranom muzičkom temom franšize) i grupe Metallica za stvar I Disappear.

„Trojku“ (2006) je preuzeo Dž.Dž. Abrams, tada producent i scenarista kojem je ovo bila prva filmska režija. Koncept da hladni profesionalac Itan Hant dobije lični život i verenicu, kao i stalnu ekipu osim Lutera (Ving Reimz) je film odvelo u pravcu serijalizacije i franšiziranja, što je nastavljeno i u četvrtom delu s podnaslovom Ghost Protocol (2011) u režiji Breda Berda, inače sklonijem animaciji nego igranom filmu. Od petog, inače prilično osvežavajuće ozbiljnog dela, Rogue Nation (2015), nadalje, na Mission: Impossible i nije bilo moguće gledati na bilo koji drugi način, nego kao na franšizu. Taj i naredna tri nastavka potpisao je Kristofer Mekkvori koji je s Kruzom već bio uspostavio još jednu akcionu franšizu – Jack Reacher.

Već se u „šestici“ podnaslova Fallout (2018) video zamor na dva mesta, što u zapletu koji je postajao sve neverovatniji, što na licu Toma Kruza, tada na pragu šezdesete godine života, koji je i dalje sam izvodio svoje akrobacije. „Sedmica“ i „Osmica“ najavljene su već iduće godine, istovremeno. Da stvar bude čudnija, obe bez scenarija i sa ogromnim budžetima, što je priličan presedan u modernom Holivudu opsednutom kontrolom, ali izgleda da Kruz uživa neviđeni kredit. Greška s Dead Reckoning: Part One je, pored „naduvanog“ trajanja od preko 160 minuta, stajala i u poslednjem delu naslova. Deo publike je najavu „prvog dela“ iz naslova shvatio kao poruku da može pričekati i na drugi, pa pogledati oba jedan za drugim.

To bi tek bila greška, budući da The Final Reckoning traje celih 170 minuta, zbog čega bi cela akcija gledanja oba dogurala do blizu šest sati gledanja. Pritom, za tako nečim nema potrebe jer poslednji nastavak preko sat vremena na svom početku troši ne samo na rekapitulaciju Dead Reckoning čiju priču o lovu na Entitet, veštačku inteligenciju koja preti da uništi svet, nego i na povezivanje s ostalim nastavcima u franšizi, pa i sa originalom. The Final Reckoning, dakle, potpada pod trend „legacy“ nastavaka koji trenutno dominira Holivudom i njegovim franšizama.

Borba protiv Entiteta se, dakle, nastavlja. Na kraju prošlog dela pronađen je i sastavljen „krstoliki“ ključ koji otvara bravu na potopljenoj ruskoj podmornici Sevastopolj. U međuvremenu, Entitet je ovladao šiframa nuklearnih programa „manjih“ sila poput Izraela, Severne Koreje, Indije, Pakistana i Francuske, a za tri dana će ovladati i onima koje pripadaju Velikoj Britaniji, Kini, Rusiji i Americi, pa će pokrenuti nuklearni rat. Situacija za ljudsku vrstu je porazna kako god okrenemo: ili će ih Entitet uništiti, ili će velesile same uništiti Zemlju tako što će pokrenuti preventivne i osvetničke udare.

Jedini spas je, dakle, Itan Hant i njegova ekipa koja mora da pronađe i zarobi Entitetov izvorni kod. Za to im treba modul sa Sevastopolja zvani Potkova, a koji je zapravo Zečija Šapa iz trećeg dela, te „molver“ program koji je Luter razvio, a koji je negativac iz prošlog filma, Gabrijel (Esai Morales), uspeo da uzme od njega pre nego što ga je poslao u junačku smrt. Gabrijel, bivši „sluga“ Entiteta, takođe ima svoj ugao, ali on je različit od onog koji imaju Itan i kolege iz IMF-a. On, naime, misli da može ovladati Entitetom, dok sudbina celog sveta zavisi od toga da ga IMF nekako namami u klopku i zaustavi.

Dok ekipa, dakle, Grejs (Hejli Otvel iz prošlog filma), Bendži (Sajmon Peg, redovni pomagač u prethodnih nekoliko filmova), Pariz (Pom Klementief) i Degas (Greg Tarzan Dejvis), mora da pronađe lokaciju Sevastopolja, za šta ih put vodi preko Ostrva Svetog Matveja između Rusije i Aljaske, Hant mora na tajnoj misiji koju mu je odobrila predsednica Erika Sloun (Anđela Baset, šefica CIA-e iz nastavka Fallout) nekako dospeti do podmornice i izvući modul. Sve dalje vodi do konačnog obračuna na farmi servera u bunkeru u Južnoj Africi.

Priča je sama po sebi nebulozna i daleko preko ruba „treša“, toliko da možemo pre da je očekujemo u nekakvoj parodiji na temu špijunskih akcionih filmova nego zaista u nekom ozbiljnom akcionom „špijuncu“. Ono što tek dodaje „so na ranu“ su nebuloze i u pojedinostima tih pojedinačnih koraka da prisebnom čoveku dođe da se zapita ko je to pisao (odgovor je Kristofer Mekkvori i Erik Jendresen, kao i u slučaju Dead Reckoning) i za koga. Odgovor na to drugo pitanje bi verovatno glasio: „za debile“, a evo i zašto. Scenaristi upadaju u zamku da svoje nebuloze objašnjavaju u nedogled i time još pumpaju vreme trajanja dok su bistriji već na nekom od prethodnih nastavaka shvatili da tu nema puno smisla i da ga ne treba tražiti, pod uslovom da je akcija dobro osmišljena i izvedena. Opet, uz toliko objašnjavanje gluposti, na tu akciju treba pričekati.

Istini za volju, i konkurentska Bond-franšiza je znala da pati od nebuloza, ali ih je makar iznosila s jednom dozom auto-ironije. Ovde umesto toga imamo nabijanje patetike i Hantovog/Kruzovog „mesijanskog kompleksa“ kako on jedini može spasiti svet, odnosno film kao umetnost od napada zloćudne veštačke inteligencije. Poenta patetisanja je na jednom mestu još dodatno pojačana humorom u pokušaju, kada Hant jednom izdajniku poruči da „suviše visi na internetu“. Ta doza patetike i težine šteti i onome po čemu je serijal bio najprepoznatljiviji – muzici, prepoznatljiva tema jedva da se čuje, a umesto nje imamo epski pretencioznu orkestraciju, sa sve „tuševima“ na udaraljkama i fanfarama.

Zapravo, osim povezivanja franšize, u čemu ima nekoliko lepih posveta, posebno prvom (i najboljem) delu – epizodu će dobiti Rolf Sakson kao Vilijam Donlou, konstruktor ONOG sefa u koji je Hant upao, a Brigs (Šej Vigem) će dobiti poveznicu s Felpsom, izdajnikom iz prvogdela – čini se da su jedino čemu se posvetila dužna pažnja dve kaskaderske sekvence. Jedna uključuje ronjenje po Sevastopolju koji se pritom, valjda pod Kruzovom težinom, prevrće kao da nije grdosija od podmornice, već potopljeni čamac. Druga, pak, uključuje obračun između Itana i Gabrijela na avionima-dvokrilcima, gde Kruz mora dvaput da se popne na avion u letu, od čega jednom da pređe s jednog na drugi. Obe sekvence su fizički impresivne, naročito druga, ali dok se Tom Kruz igra likova iz filmova Džejmsa Kamerona ili poput Dragoljuba Aleksića praktikuje „nevinost bez zaštite“, za neke druge, jednostavnije scene kao da traži „poštedu“. Tako, na primer, finale jedne od ranijih tuča Hanta protiv dvojice Gabrijelovih „gorila“ gledamo kao Grejsinu reakciju.

Jasno, kao i prethodna dva nastavka, i The Final Reckoning nije ništa drugo nego glumačko-kaskaderski ego-trip. Na njega Tom Kruz kao jedna od poslednjih filmskih zvezda starog kova ima pravo. Ali jesmo li mi dužni da taj ego-trip trpimo? Moramo li uz njega da trpimo scenarističke nebuloze, patetisanje i budalaštine? I, na kraju, moramo li to sve da trpimo u formatu od skoro tri sata?

Novocaine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

CIPA je redak nasledni poremećaj u nervnom sistemu koji rezultira time da oboleli ne oseća bol, razliku između toplog i hladnog ili pritisak. U teoriji to zvuči superherojski kul, a u određenim tipovima filmova, od treš-akcija do superherojskih spektakala, to bi moglo da znači uštedu na karakterizaciji lika. U praksi, međutim, otpornost na bol, vrućinu, mraz i pritisak ne znači da vas to nešto, od visoke temperature, preko zarđalog eksera na koji ste nagazili, ekstremne akrobacije koja je pošla po zlu ili ormara koji vam je pao na leđa neće ozbiljno povrediti i ubiti, samo toga nećete biti svesni.

U toj poziciji je junak naše priče, odnosno filma Novocaine Dena Berka i Roberta Olsena („home invasion“ horor-trileri Body iz 2015. i Villains iz 2019. godine). On, Nejtan Kejn (Džek Kvejd, sin Denisov), naizgled je smotani i preterano oprezni zamenik menadžera poslovnice lokalne banke u San Diegu. Naš Nejt ima alarm podešen na svaka tri sata da mu bešika ne bi eksplodirala (jer nije svestan da mu se ide u klozet), ne jede čvrstu hranu da ne bi sam sebi slučajno odgrizao jezik, sa svima je ljubazan, ali se baš i ne druži uživo, već to čini na internetu sa svojim „partnerom za igrice“ Roskom (Džejkob Batalon).

Takav, jadan i kukavan, zaljubljen je u svoju novu koleginicu Šeri (Ember Midtander, kći glumca Dejvida i kasting-agentice Anđelik), pa prihvata njen poziv na ručak kao izvinjenje nakon što ga ona zalije vrelom kafom. Pauza za ručak će se završiti njenim pozivom na nalaženje na izložbi u gradu, što će se pretvoriti u izlazak i mogući početak romanse. Uostalom i vreme je takvo, zimsko-praznično (iako se to ne vidi jer... San Diego) i inherentno romantično.

Već sledećeg dana ta romansa nailazi na iskušenje. Trojica kriminalaca maskiranih u Deda-Mrazove predvođenih Sajmonom (Rej Nikolskon, sin Džekov) upadaju u banku s namerom da je opljačkaju. Stari šef Najdžel (Kreg Džekson) biva ubijen jer odbija da im otvori sef, a Šeri postaje njihov talac, pa preko nje vrše pritisak na Nejta koji popušta i pušta ih da ukradu šta su naumili.

Ali kada je oni zadrže sa sobom i za bekstvo, prethodno ubivši nekoliko policajaca koji su slabo opremljeni došli na intervenciju, Nejt, takav fini i pristojan, kreće u poteru za njima. Njegove „superherojske“ moći možda jesu ograničene, ali on makar može podneti solidnu količinu batina i povreda pre nego što „preda meč“. Njemu za petama su i dvoje detektiva (Met Volš i Beti Gejbrijel) koji pretpostavljaju da je on umešan u pljačku.

Samom činjenicom da imamo tri pljačkaša, naša očekivanja su da ćemo dobiti barem tri obračuna, makar po logici kompjuterskih igrica i generičkih akcionih filmova. Dobićemo ih još i više, a akcija koju imamo prilike da gledamo je dovoljno maštovito osmišljena, garnirana s malo uvrnutog crnog humora koji se poigrava s našim očekivanjima, te solidno začinjena praktičnim efektima maske koji su solidno grozni.

Tu se Kvejd pokazuje kao izvrstan glumački izbor. Sposoban da istovremeno kanališe smetenost pristojnog čoveka zatečenog situacijom u kojoj se nikada pre nije našao, pa nam je simpatičan. Takođe, njegov lik ima ugao da se, takav pristojan, serijski taba s likovima koji, za razliku od njega, zapravo znaju da se biju, ali ne znaju njegovu tajnu koju će dovitljivo upotrebljavati protiv njih.

Kvejd funkcioniše i u paru s Ember Midtander u uvodnom delu koji ide šinom romantične komedije. Njih dvoje imaju neku opipljivu hemiju na ekranu koja možda nije dovoljna za kompletnu motivaciju njegove jurnjave, ali makar može unekoliko zabašuriti činjenicu da nam scenarista Lars Džejkobson nije baš sakrio veliki preokret koji bi kasnije, kao, morao da nas iznenadi.

Od ostatka glumačke postave, Rej Nikolson „žvaće“ i pride „mljacka“ svog karikaturalno nasilnog negativca, Gart Kolins je impresivna pojava u jednoj sceni tuče u skrivenom studiju za tetoviranje, Džejkob Batalon unosi malo komične relaksacije kasnije u filmu, a Beti Gejbrijel i Met Volš unose savršeno odmereno komičnu notu pandura kojima je ničim izazvano izbio haos na poslu. Čini se da se svi navedeni, ali i ostali glumci u sporednim, pa čak i epizodnim ulogama, fino i funkcionalno zabavljaju s materijalom koji imaju.

S druge strane, treba biti svestan da je Novocaine film od jednog štosa i, ma koliko se scenarista i režiserski dvojac s tim štosom poigravali i varirali ga, on će se pre kraja filma potrošiti i postati repetitivan. Baš kao što će nam isprva simpatični smetenjak postati dosadan ako ne prestane da bude smetenjak. Takođe, čini se da ni ta praznična komponenta filma nije dovoljno utkana u tkivo filma, pa je zbog toga možda i završio u distribuciji u ovom neatraktivnom terminu.

Problemi su prisutni i na nivou režije pojedinačnih akcionih scena, naročito onih s tučom. Jedna u „preperskoj“ kući punoj improvizovanih zamki je izuzetak, makar u smislu pripreme koja igra i protagonistino i na naše iznenađenje. Ostale se, što se tiče zanatske izvedbe, drže oprobanih američkih recepata drmusave kamere, bliskih planova i silnih montažnih rezova čime možda Berk i Olsen skrivaju da ih nisu baš osmislili u smislu „koreografije“.

Na kraju, Novocaine postaje i ostaje relativno gledljiva „limunada“ za konzumaciju i brzi zaborav jer zapravo ne donosi ništa tako novo. Kao takav, više liči na nešto za beskonačnu rotaciju na kablovskim kanalima nego na bioskopski hit.

Don't Worry Darling

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima jedna epizoda kultne serije ,,Zona sumraka“ (,,The Twilight Zone“, 1959-1964) u kojoj službenik, vraćajući se s posla u Njujorku, zaspi u vozu za Pokipsi, promaši stanicu i probudi se u idiličnom gradiću koji kao da je ispao iz romana Marka Tvena s kraja XIX veka. U vreme kada je serija nastajala, sadašnjost se smatrala suviše užurbanom i suviše ovisnom o tehnologiji, pa je idila jednostavnog života tražena i nalažena u nostalgičnom pogledu na prošlost.

U današnje vreme, međutim, isto tako na pedesete i rane šezdesete, dakle pre kontrakulture, seksualne revolucije i antiratnih protesta, gleda se (pre svega u Americi) kao na neko mitsko vreme idile, društvene kohezije i progresa za sve, pod uslovom da su ti „svi“ beli, situirani, solidno obrazovani muškarci. Zaboravljaju se, dakle, ružne strane tog perioda, rasna segregacija, patrijarhat, ratna avantura u Koreji, nuklearna kriza na Kubi, margina koja je i te kako postojala (te su nam godine podarile ono najbolje u američkoj književnosti – bitnike, Selindžera, Bukovskog). A svi se sećaju samo stila, opčinjenosti tehnološkim napretkom, automobila oblih ili špicastih pod uticajem avijacije... I naravno, tada novoizgrađenih predgrađa u kojem su u svojim savršenim kućicama savršeno uređene ženice i savršeno vaspitana dečica ispraćala i dočekivala muževe i očeve s posla i na posao.

Američko predgrađe od pedesetih do dana današnjeg, međutim, nije samo predmet nostalgije, nego i legitimna meta kritike kao tačka u kojoj počinje atomizacija društva na familije, tek ovlaš povezane u nekakve mikrozajednice, dok se o tom duhu zajedništva govori na sva usta. A kada se legitimna meta suviše često gađa, onda ona postaje laka. Filmova i serija na tu temu ima toliko da ih ne bi trebalo ni nabrajati, nešto od tog materijala poseduje nesumnjiv kvalitet. Nešto je precenjeno, a nešto očito „jaše na talasima“ i ubira lake poene. A sada smo dobili još jednu stavku na popisu, ,,Don’t Worry Darling“, drugi uradak čiju režiju potpisuje glumica Olivija Vajld.

I za vreme produkcije i naročito uoči premijere filma na festivalu u Veneciji, o njemu se mnogo pisalo, verovatno vodeći se maksimom da ne postoji loš publicitet. Prva tema koja je došla pred oči javnosti je otpuštanje Šaje Lebefa, navodno zbog pravila koje je režiserka postavila za sve svoje projekte, o tome da na njenom setu nema mesta za seronje. Zdravorazumski se možemo upitati zašto je onda uopšte angažovala glumca kojeg već duže vremena bije glas da je upravo takav, na stranu što je Lebef zbog svoje silovitosti očiti „miscast“ za uglađenog mladog čoveka iz predgrađa.

Druga tema bio je glumac koji ga je zamenio u podeli. Reč je o Hariju Stajlsu, pevaču nekadašnjeg boj-benda One Direction, i magnetu za mlađu žensku publiku. Nije ovo bila Stajlsova prva filmska uloga, ali su ga i Kristofer Nolan u ,,Dunkirk“ (2017) i Kloi Žao u ,,The Eternals“ (2021) znalački uklopili u veći ansambl, tako da o njemu samom nije ništa zavisilo. Ovde je, međutim, već od audicije bilo jasno da se srlja prema katastrofi, dok je tabloidna štampa mogla da se „poji“ detaljima veze između Stajlsa i deset godina starije režiserke koja je počela na snimanju. Stajls je bio i razlog zašto su ove godine tinejdžerke „hodočastile“ na Mostru.

Stajls igra Džeka Čembersa, mladog tehnologa koji se bavi „progresivnim materijalima“ na tajnom projektu Viktori i živi u kompanijskom gradu koji se isto tako zove Viktori sa savršenom, lepom i podatnom mladom ženom, našom protagonistkinjom Elis (Florens Pju, jedna od najboljih glumica svoje generacije). Film se otvara pijankom za zaposlenike kompanije i njihove žene nakon koje sledi vožnja automobilima kroz pustinju kao neka vrsta predigre u kojoj žene voze iako nemaju vozačke dozvole.

Sledećeg jutra, bez mamurluka, Elis priprema Džeku doručak i ispraća ga na posao, a isto čine i druge žene. Tako da muškarci svoj „kul de sak“ predgradski blok napuštaju u koloni sjajnih automobila živih boja, dok se žene bave decom (ako imaju), kućom, šopingom, hobijima (sinhronim plesom) i tračevima. Elis možda nije „voditeljica čopora“, to je svakako Bani (sama režiserka Olivija Vajld), ali se nalazi pri vrhu hijerarhije i svakako „na liniji“ s ostalima.

Prva koja će primetiti da nešto ne valja s tom savršenom slikom i o tome javno progovoriti na partiju koji priređuje „gazda“ kompanije i grada, navodni vizionar Frenk (Kris Pajn čiji nastup više liči na pozu gurua samopomoći i televanđeliste), biće i jedina Afroamerikanka - Margaret (Kiki Lejn). Ali, njene će primedbe biti predvidljivo opisane kao ženska histerija. Sledeća koja će nešto primetiti i „prolajati“ biće upravo Elis, i to prvo nakon Margaretinog pokušaja samoubistva. A onda i nakon što jednog dokonog popodneva vidi avion kako se ruši, pa pođe prema zabranjenoj zoni u kojoj se nalazi središte kompanije.

Elis je i pre toga primetila neke znakove upozorenja, poput jedne kutije u kojoj su bila sama šuplja jaja, čudnih snova i vizija u kojoj se prošlost prepliće s onim što ona može percipirati jedino kao budućnost, televizijskog programa namenjenog da prvenstveno njoj ispere mozak i sličnih stvari. Sada sledi SPOJLER, apsolutno nužan i predvidljiv iz svega što smo mogli da vidimo ne samo u ovom filmu, već i brojnim drugim: postoji jako dobar razlog zašto nešto nije u redu sa tim svetom jer je sve to simulacija koju je smislio Frenk, a koju koriste drugi muškarci koji su na taj način zarobili svoje (savremene) žene u svoje patrijarhalne fantazije.

Dok je scenario koji potpisuje Kejti Silberman (sarađivala s Olivijom Vajld i na njenom korektnom, a izvikanom prvencu ,,Booksmart“ iz 2019) još u fazi da postavlja temelje zapleta i slika taj fantazijski svet, tek se poigravajući s idejom da nešto tako savršeno ne može biti istinito, stvari se još i nekako drže. Olivija Vajld se tu bavi onim vizuelnim, u čemu uživa svesrdnu pomoć scenografkinje Kejti Bajron, kostimografkinje Arien Filips, te direktora fotografije Metjua Libatika (stalni saradnik Darena Aronofskog). On fino slika sav taj predivno dizajnirani spoljni svet, ali i unutrašnji svet emocija likova perfektno birajući uglove.

Jednom kada se obistini ono što smo mogli da pretpostavimo, međutim, apsolutno sve odlazi „u peršun“. Prvo i osnovno, postaje bolno jasno da je „politika“ filma, odnosno osuda patrijarhata svim sredstvima i po svim „tačkama optužnice“ važnija od argumentacije, odnosno priče u kojoj se otvaraju rupe u zapletu veličine bivšeg Sovjetskog Saveza. „Mesa“ u toj priči ima otprilike za polučasovnu ili jednočasovnu epizodu serije poput pomenute Zone sumraka (koja je samo glavna u moru referenci koje u filmu možemo iščitati).

Ali, film je razvučen na preko dva sata „dizajnerske pornografije“, a pritom mu nedostaje barem još pola sata ili sat kako bi se zakrpile rupe u temeljima te simulacije. Na primer, zašto žene nisu zarobljene, drogirane i kontrolisane i u „stvarnom svetu“, nego samo uspavane u svojim krevetima, ili je li moguće da je nekome san da bude vozač trolejbusa, konobar u kantri-klubu ili prodavac u šoping-centru, te kako je Frenk u simulaciju doveo živi bend i Ditu fon Tiz da izvodi striptiz u džinovskoj čaši martinija - i slična pitanja baš bodu oči.

Još gore od toga: ono što je do tada funkcionisalo kao adut filma u prikrivanju njegovih nedostataka, što u smislu „kastinga“ (nije tu samo problem plastični „lutak“ Hari Stajls koji ne zna da glumi, nego i Kris Pajn zarobljen sa slabo napisanim likom koju mu pritom ne stoji), što u smislu rada sa glumcima (Olivija Vajld deluje nezainteresovano za to oslanjajući se samo na svoje prisustvo u „najmesnatijoj“ epizodnoj ulozi), izvrće se na svoju suprotnost i postaje „spojler“ i problem sam po sebi.

Materijalni elementi scene, kostima i rekvizite naprosto deluju suviše muzejski neupotrebljeno, a postojana gluma Florens Pju u sigurnom, samouverenom izrazu, takođe ne pripada tom fiktivnom svetu. Naime, i Elis (i samo ime je „spojler“, savršeno ide uz „iza ogledala“) i Pju imaju i demonstriraju suviše integriteta da bi se u tu „The Stepford Wives“ fantaziju uklopile, na stranu što su im i lepota i način na koje istu nose mnogo bliže današnjem vremenu nego onom portretiranom.

Na kraju, eto, mnogo buke ni oko čega, odnosno oko nečega što je od samog početka bilo i ostalo ćorak. Da su Olivija Vajld i Kejti Silberman na autorskim pozicijama ikada pokazivale potencijal za velika dela, onda bi moglo da se tvrdi da je ovo šteta. Ovako je ,,Don’t Worry Darling“ zapravo šamar realnosti njihovom talentu, izduvavanje jednog balona napumpanog egom i sasvim logičan sled događaja. Šteta je jedino za Florens Pju, čiji je talenat bio zarobljen u ovom promašaju.

The Suicide Squad

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

erovatno se u istoriji filmske zabave nije dogodilo, da jedan toliko objektivno loše sklepan film kao što je to bio originalni ,,Suicide Squad“ spasi matični studio (Warner) i franšizu (DCU) od potpune obliteracije od strane konkurencije (ostali veliki studio i Marvel).

Reč je bila o naknadnom komercijalnom uspehu uprkos uglavnom lošim kritikama. Istini za volju, ,,Suicide Squad“ je bio na samoubilačkoj misiji „vađenja fleka“ nakon promašaja sa „spajanjem svetova“ Betmena i Supermena, te paralelnog razrađivanja celog sinematičkog univerzuma superheroja i zlikovaca iz DC „ergele“.

Cenu je ,,Suicide Squad“ platio kao samostalan film: bio je nekoherentan, natrpan nerazrađenim (ili makar nedovoljno razrađenim) likovima i opterećen slabim negativcima i opštim mestima od njihovih planova o uništenju sveta. Usput se izgubila i osnovna ideja-vodilja o svrsi postojanja jednog takvog odreda mutanata i superzlikovaca uopšte, kao i potencijal za satiru američkog spoljno-političkog angažmana.

U svemu tome, kola su se slomila na scenaristi i režiseru Dejvidu Ajeru (scenario za ,,Training Day“, kompletno autorstvo ,,End of Watch“) koji verovatno tu nije bio mnogo kriv: ruke su mu bile vezane, želje i zadaci od studija menjali su se u hodu, a kolaju priče da mu je na kraju bio oduzet „director‘s cut“, odnosno da je došlo do izbacivanja i dosnimavanja materijala.

Pa ipak, ,,Suicide Squad“ nije bio sasvim neuspešan u smislu izgradnje univerzuma jer je, ako ništa drugo, u filmski promovisao stripovski lik Harli Kvin u interpretaciji maestralne Margo Robi. Tako nadahnuto odglumljena, Harli Kvin je skoro sama spasila film svojim „one-linerima“, ali i enigmom je li bila više seksi, duhovita ili luda. Harli Kvin je u međuvremenu dobila i svoj samostalni film ,,Birds of Prey and the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn“ (Keti Jan, 2020), sam po sebi dobar i kao „origins story“ i kao samostalan film i kao savremena feministička bajka za mlade generacije. Kao takva se ustoličila kao „originalni“ Džoker (otelotvorenje ludila i anarhije) nakon što je Džoker postao zaljubljeni emo (Džered Lito) u ,,Suicide Squad“ i ultimativno od društva napušteni psihički bolesnik (Hoakin Finiks) u filmu ,,Joker“ (Tod Filips, 2019).

Minimalna promena u naslovu novog filma o odredu otpisanih, ,,The Suicide Squad“, govori u prilog tome da se studio pošto-poto želi „oprati“ od bremena originala. I određenim članom poručiti da je ovo pravi, ako već ne može biti prvi film o zlikovcima na tajnoj misiji za Državu.

Pa opet, to ne znači da je novi „kormilar“ Džejms Gan počeo baš sve ispočetka: u film se vraćaju i Harli Kvin i vojničina Rik Fleg (Džoel Kinaman) i „prava“ negativka Amanda Voler (Vajola Dejvis). ,,The Suicide Squad“ je tako delom nastavak, spiritualni i hronološki (mada koncept „odreda otpisanih“ i te kako ostavlja slobodu za „ubijanje“ likova i uvođenje novih na svakoj sledećoj misiji), delom „reboot“ priče koja se otrgla kontroli, a najviše novo čitanje materijala sa iste gomile.

U osnovi, zaplet je sličan prvom delu, što u praksi znači da uvod može i da se preskoči. Voler i tim njoj potčinjenih službenika opet su sastavili odred mutanata iz redova uhvaćenih i osuđenih zločinaca za posebnu misiju i bez papirnatog traga. Po već utvrđenim pravilima: nije šteta ako na misiji poginu, ali ako se pobune, napuste misiju ili odustanu, ona može aktivirati bombu u njihovoj lobanji, a svi oni su, naravno, ucenjeni slabom tačkom koju imaju da bi uopšte pristali na misiju.

Misija ih ovog puta vodi na fiktivno ostrvo nedaleko od Argentine znakovitog imena Korto Malteze gde se upravo dogodio državni udar, a proamerički diktator je zamenjen antiamerički nastrojenim romantičnim nacionalistom, pronacistom, a možda čak i komunistom Silviom Lunom koji deluje kao politički foto-robot Huana Perona. Promena režima u ostrvskoj zemlji sama po sebi nije razlog za zabrinutost, ali ipak jeste činjenica da se na ostrvu nalazi naučno postrojenje Jutenhajm koje su podigli odbegli nacisti, a da u njemu ludi naučnik Mislilac sprovodi tajni projekat Morska zvezda koji uključuje vanzemaljce.

Zastanimo tu na trenutak da promislimo o nazivu države i potencijalnom značenju. Korto Malteze je ikonički stripovski heroj iz pera argentinskog autora Huga Prata, a po detaljima iz Pratove biografije, Korto Malteze je svakako njegov alter ego. I jedan i drugi su zapravo (bili) avanturisti i, što je još važnije, svetionici individualnih sloboda. Izbor je, dakle, skoro sigurno nameran, a kao takav može s jedne strane označavati tipičnu američku aroganciju prema svemu što kulturalno potiče iz inostranstva, ali se može čitati i kao izjava u koristi popularne (populističke) kulture, a protiv nečega što se može smatrati alternativom ili „artom“.

Nazad na priču. Voler i njen tim biraju novi odred. U njemu se, pored Harli Kvin i Flega, nalaze i specijalista za oružje i eksplozive Savant (redovan gost kod Gana, Majkl Ruker), T. D. K. (Nejtan Filion), Bumerang (Džej Kortni), Koplje (Flula Borg), Mongal (Mayling Ng), Blekgard (Pit Dejvidson) i Lasica koja je džinovska mutirana lasica koja ne govori, ali unosi strah u ekipu. Ekipa se iskrcava na plažu i upada u zasedu (reč je o izdaji) i svi osim Harli i Flega (koje zarobljavaju) ginu u prvih petnaestak minuta filma. Kakva moša!

Srećom, Amanda Voler i njeni su pripremili i rezervni tim koji se iskrcao na drugu plažu. Njega sačinjavaju plaćenik Bladsport (Idris Elba), „patriota“ Mirotvorac (bivši kečer Džon Sina) koji „ne žali život nijednog muškarca, žene ili deteta kako bi postigao mir“, Retkečer Dva (Danijela Melkior), kći originalnog Retkečera koja je sposobna da prizove i upravlja živom rekom pacova, psihotičar Polka-Dot Men (Dejvid Dastmalkian) koji je produkt neuspelih eksperimenata svoje majke... I džinovska ajkula Nanau (glas Silvestera Stalonea) čija inteligencija nije na zavidnom nivou, a super moć se sastoji od žderanja protivnika, a kad ogladni, čini se, i prijatelja.

Nakon slučajnog masakra u pobunjeničkom selu, prilikom kojeg se cinični Bladsport i uživljeni Mirotvorac takmiče „u koga je veći“ (što se opet može tumačiti kao satira američke politike „pucaj prvo, pitaj posle“), ekipa uspeva spasiti Flega i upoznati vođu pobunjenika (Elis Braga) koja ih spaja s „vezom“ koja će ih ubaciti u grad. Harli se, s druge strane, umalo udala za predsednika Lunu dok nije otkrila njegove psihoze i pogubila ga, pa ju njen doglavnik strpao u zatvor na „obradu“, odnosno mučenje. Kad se ekipa ponovo sastane, mora spasiti svet, ali se u okviru nje javljaju pukotine u smislu pogleda na svet što će biti dalje razrađivano u sledećim nastavcima.

Ono što Ajer nije uspeo u svom filmu, ili mu nisu dali, svejedno, Gan uspeva u svom. Za početak, Gan je dobio više slobode jer dolazi s pozicije „hitmejkera“ u sličnom registru: on stoji iza serijala ,,Guardians of the Galaxy“, što znači da je sada on jedini filmski autor koji je radio za obe strane Marvel-DC superherojskog duopola.

Gan, dakle, uspeva da izmeša farsu, satiru, akciju, spektakl koji počinje praktičnim efektima, a završava se CGI i komediju koja ne pogađa baš uvek (prvih nekoliko Harlinih „one-linera“ ne uliva nimalo poverenja). Ipak, kako film odmiče, može se iz tog haosa iščitati nekakav metod i duh.

Akcione scene su izvrsno koreografirane, naročito pri sredini filma, i sjajno režirane kroz seriju dugih, neprekinutih kadrova „vožnji“, te propraćene često interesantnim muzičkim izborima. U pauzi između njih, Gan uspeva da prozbori koju o američkom „plaćeničkom“ angažmanu van granica zemlje (u njegovom čitanju, odred otpisanih više liči na Pekinpoovu ,,Divlju hordu“ (,,The Wild Bunch“, 1960) nego li na Oldričov ,,The Dirty Dozen“ (1967)), ali i da razvije likove i uposli glumce.

Danijela Melkior je svojevrsno otkrovenje filma, a njen lik izgleda kao „bumerski“ ili „gen-x“ cinični komentar na milenijalce. Idris Elba još jednom dokazuje koliko je dobar glumac (i kako bi bio idealan novi Bond) spojem fizičke akcije i ukorenjene motivacije, dok Džon Sina potencira komičnu personu tupsona koji malo toga shvata. Njih dvojica imaju sjajnu hemiju kojoj se priključuju Robi i Kinaman, a Elba ostvaruje i povezivanje s Danijelom Melkior kroz poveznicu između njihovih likova na liniji otac-kćerka.

Ajkula i Polka-Dot su možda ekscesno blesavi koncepti, ali u ovakvom filmu i za njih ima mesta. U celom tom kontrolisanom haosu, možda najmanje profitiraju Harli Kvin i Margo Robi kao glumica koja je igra, ali je Harli Kvin u njenoj interpretaciji toliko već profiliran lik da nam koncept „još malo istog“ zapravo i ne smeta.

,The Suicide Squad“ se tako izdiže u zabavan, čak prilično dobar film čiji je haos serviran nama, čini se, pod striktnom kontrolom autora. Gan se već dokazao na tom polju, ali The Suicide Squad ima i dve dodatne note koje se mogu smatrati već pomalo zaboravljenim retrom. Zapravo, „treš“ smo možda i očekivali od njega, budući da je svoje prve filmske korake napravio u kompaniji Troma pod patronatom Lojda Kaufmana i to ovde funkcioniše kao sjajan dodatak. ,,The Suicide Squad“, međutim, najviše podseća na akcione „drugarske“ komedije iz 80-ih i ranih 90-ih, uz dodatnu dozu haosa, šarenila i povremenog mraka tipičnog za savremene superherojske filmove.