Novocaine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

CIPA je redak nasledni poremećaj u nervnom sistemu koji rezultira time da oboleli ne oseća bol, razliku između toplog i hladnog ili pritisak. U teoriji to zvuči superherojski kul, a u određenim tipovima filmova, od treš-akcija do superherojskih spektakala, to bi moglo da znači uštedu na karakterizaciji lika. U praksi, međutim, otpornost na bol, vrućinu, mraz i pritisak ne znači da vas to nešto, od visoke temperature, preko zarđalog eksera na koji ste nagazili, ekstremne akrobacije koja je pošla po zlu ili ormara koji vam je pao na leđa neće ozbiljno povrediti i ubiti, samo toga nećete biti svesni.

U toj poziciji je junak naše priče, odnosno filma Novocaine Dena Berka i Roberta Olsena („home invasion“ horor-trileri Body iz 2015. i Villains iz 2019. godine). On, Nejtan Kejn (Džek Kvejd, sin Denisov), naizgled je smotani i preterano oprezni zamenik menadžera poslovnice lokalne banke u San Diegu. Naš Nejt ima alarm podešen na svaka tri sata da mu bešika ne bi eksplodirala (jer nije svestan da mu se ide u klozet), ne jede čvrstu hranu da ne bi sam sebi slučajno odgrizao jezik, sa svima je ljubazan, ali se baš i ne druži uživo, već to čini na internetu sa svojim „partnerom za igrice“ Roskom (Džejkob Batalon).

Takav, jadan i kukavan, zaljubljen je u svoju novu koleginicu Šeri (Ember Midtander, kći glumca Dejvida i kasting-agentice Anđelik), pa prihvata njen poziv na ručak kao izvinjenje nakon što ga ona zalije vrelom kafom. Pauza za ručak će se završiti njenim pozivom na nalaženje na izložbi u gradu, što će se pretvoriti u izlazak i mogući početak romanse. Uostalom i vreme je takvo, zimsko-praznično (iako se to ne vidi jer... San Diego) i inherentno romantično.

Već sledećeg dana ta romansa nailazi na iskušenje. Trojica kriminalaca maskiranih u Deda-Mrazove predvođenih Sajmonom (Rej Nikolskon, sin Džekov) upadaju u banku s namerom da je opljačkaju. Stari šef Najdžel (Kreg Džekson) biva ubijen jer odbija da im otvori sef, a Šeri postaje njihov talac, pa preko nje vrše pritisak na Nejta koji popušta i pušta ih da ukradu šta su naumili.

Ali kada je oni zadrže sa sobom i za bekstvo, prethodno ubivši nekoliko policajaca koji su slabo opremljeni došli na intervenciju, Nejt, takav fini i pristojan, kreće u poteru za njima. Njegove „superherojske“ moći možda jesu ograničene, ali on makar može podneti solidnu količinu batina i povreda pre nego što „preda meč“. Njemu za petama su i dvoje detektiva (Met Volš i Beti Gejbrijel) koji pretpostavljaju da je on umešan u pljačku.

Samom činjenicom da imamo tri pljačkaša, naša očekivanja su da ćemo dobiti barem tri obračuna, makar po logici kompjuterskih igrica i generičkih akcionih filmova. Dobićemo ih još i više, a akcija koju imamo prilike da gledamo je dovoljno maštovito osmišljena, garnirana s malo uvrnutog crnog humora koji se poigrava s našim očekivanjima, te solidno začinjena praktičnim efektima maske koji su solidno grozni.

Tu se Kvejd pokazuje kao izvrstan glumački izbor. Sposoban da istovremeno kanališe smetenost pristojnog čoveka zatečenog situacijom u kojoj se nikada pre nije našao, pa nam je simpatičan. Takođe, njegov lik ima ugao da se, takav pristojan, serijski taba s likovima koji, za razliku od njega, zapravo znaju da se biju, ali ne znaju njegovu tajnu koju će dovitljivo upotrebljavati protiv njih.

Kvejd funkcioniše i u paru s Ember Midtander u uvodnom delu koji ide šinom romantične komedije. Njih dvoje imaju neku opipljivu hemiju na ekranu koja možda nije dovoljna za kompletnu motivaciju njegove jurnjave, ali makar može unekoliko zabašuriti činjenicu da nam scenarista Lars Džejkobson nije baš sakrio veliki preokret koji bi kasnije, kao, morao da nas iznenadi.

Od ostatka glumačke postave, Rej Nikolson „žvaće“ i pride „mljacka“ svog karikaturalno nasilnog negativca, Gart Kolins je impresivna pojava u jednoj sceni tuče u skrivenom studiju za tetoviranje, Džejkob Batalon unosi malo komične relaksacije kasnije u filmu, a Beti Gejbrijel i Met Volš unose savršeno odmereno komičnu notu pandura kojima je ničim izazvano izbio haos na poslu. Čini se da se svi navedeni, ali i ostali glumci u sporednim, pa čak i epizodnim ulogama, fino i funkcionalno zabavljaju s materijalom koji imaju.

S druge strane, treba biti svestan da je Novocaine film od jednog štosa i, ma koliko se scenarista i režiserski dvojac s tim štosom poigravali i varirali ga, on će se pre kraja filma potrošiti i postati repetitivan. Baš kao što će nam isprva simpatični smetenjak postati dosadan ako ne prestane da bude smetenjak. Takođe, čini se da ni ta praznična komponenta filma nije dovoljno utkana u tkivo filma, pa je zbog toga možda i završio u distribuciji u ovom neatraktivnom terminu.

Problemi su prisutni i na nivou režije pojedinačnih akcionih scena, naročito onih s tučom. Jedna u „preperskoj“ kući punoj improvizovanih zamki je izuzetak, makar u smislu pripreme koja igra i protagonistino i na naše iznenađenje. Ostale se, što se tiče zanatske izvedbe, drže oprobanih američkih recepata drmusave kamere, bliskih planova i silnih montažnih rezova čime možda Berk i Olsen skrivaju da ih nisu baš osmislili u smislu „koreografije“.

Na kraju, Novocaine postaje i ostaje relativno gledljiva „limunada“ za konzumaciju i brzi zaborav jer zapravo ne donosi ništa tako novo. Kao takav, više liči na nešto za beskonačnu rotaciju na kablovskim kanalima nego na bioskopski hit.

Body

2015.

scenario i režija: Dan Berk, Robert Olsen

uloge: Helen Rogers, Alexandra Turshen, Lauren Molina, Larry Fessenden

Premisa o troje ljudi i njihovoj “partiji preferansa” dok je na talonu (mrtvo) telo četvrte osobe nije baš nešto novo i neviđeno. Ako kao varijaciju na temu uvedemo i pozamašnu količinu novca, kao što je to učinio Danny Boyle u svom prvencu Shallow Grave, pojačaćemo motivaciju preživelih da se pobiju oko nje. Opet, ako je izostavimo, kao što je to ovde slučaj, njihova međusobna nadmudrivanja postaju borba za ono osnovno, goli život.

Kompaktni triler nadolazećeg autorskog dvojca Berk-Olsen zasnovan je upravo na toj premisi da je pitanje šta će tri devojke učiniti sa još neumrlim telom za njih egzistencijalno pitanje: biti moralan ili preživeti. I, kako to obično biva, one su uglavnom same krive za sranje u kojem su se našle. A to sranje počinje na špici, sa razgovor između jedne od njih i policije iz offa, kao i sa pojavljivanjem imena Larryja Fessendena, apsolutne legende niskobudžetnih i nezavisnih horor filmova. Ima nečeg zastrašujućeg u njegovoj pojavi, ali Berk i Olsen ga postavljaju kontra uobičajenog tipa i time pokazuju spremnost na velika dela u budućnosti.

Problem koji Body ima, pa zato ne postaje veliki i bitan film, leži u likovima, plošnoj i prigodnoj zakasneloj karakterizaciji i laganoj mizoginiji koja leži u korenu svega toga. Naime, naše tri devojke su u startu ekstremno antipatične kučke koje ne razlikujemo drugačije nego po imenu i fizičkom izgledu, možda i po nekim trivijalnim, za radnju filma nebitnim osobinama. Mel (Molina) je crna, Holly (Rogers) smeđa, a Cali (Turshen) plava, i njih tri povode vreme božićnih praznika u svom provincijskom gradiću viseći jedna kod druge i pušeći travu. Kako je odlazak u krevet nakon pušenja i žderanja izvaljena penzionerska fora, Cali kao dežurni “troublemaker” predlaže da upadnu u navodno praznu kuću njenog bogatog ujaka i zezaju se tamo.

Štos je u tome da je kuća nominalno prazna, ali ujak zapravo nije rođak nego bivši poslodavac koji je u međuvremenu promenio navike i unajmio čuvara kada ode s familijom na duže putovanje. A kad neočekivani čuvar (Fessenden) upadne i iznenadi devojke, on će postati ono telo u centru sukoba. Lako s njim dok je mrtav, treba samo složiti priču i podmetnuti dokaze, ali šta kada se ispostavi da on nije baš tako mrtav? Preživljavanje, očuvanje ličnog i porodičnog ugleda ili moralni postupak koji u sebi nosi pretnju zatvora, pitanje je sad...

Tek tada dobijamo ikakvu karakterizaciju i motivaciju za naše devojke, ali ona ostaje vrlo plitka i šablonska. Cali je sebična i samoživa, Holly naizgled moralna i bojažljiva prema zakonu, a Mel večito stoji između njih. I pored solidno uverljive glume, takvo pisanje pokazuje nedostatak dubinske obrade i ulaska u suštinu stvari, što je najveća mana filma. Jednostavno rečeno, standardna, a dobra ideja tako ostaje uglavnom nerazrađena. Berk i Olsen su dovoljno svesni toga da su slabiji pisci, pa stoga pokušavaju da greške otklone režijom i insistiranjem na ubilačkom tempu čestih, ali prilično neverovatnih i nelogičnih obrata. To donekle radi svoj posao, ipak se ne fokusiramo na logičke greške i fragilnu konstrukciju priče koliko na to šta nas čeka sledeće. No, i pored toga Body nepogrešivo deluje kao polučasovni kratki film razvučen na 70-ak minuta, a ubacivanje dodatnog lika i njegove scene tu više odmaže nego što pomaže.

 Na koncu, ipak ga se isplati pogledati. Prvo, bez problema popunjava vreme i gledaoca ne maltretira, što će reći, pitak je. Drugo, Larry Fessenden sveden na pasivnu i posrednu pretnju umesto aktivne i neposredne može biti dovoljan razlog. Tim pre što mu je kretanje vrlo ograničeno konceptom lika. Meni bi i samo to bila dovoljna preporuka, iako Body baš i nije neka majstorija.