Kraven the Hunter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako nešto ugasi filmsku industriju, onda će to biti „fandom“ koji tera studije na besomučno pričanje ispričanih priča i mamuzanje mrtvog konja superherojskih filmova. Bilo da se ide u pravcu multiverzuma ili nepovezanih paralelnih univerzuma, to beskonačno širenje priče i izbora likova vodi samo i isključivo u pravcu telenovele bez kraja i konca. Nekonzistentni preokreti kako bi se oni prilagodili novim situacijama se podrazumevaju.

U tom smislu, možda je Spajdermenov univerzum kompanije Sony Pictures i najveći prekršilac i kreator gluposti. Ne samo zbog toga što u tom univerzumu Spajdermena uglavnom nema, pa svaka šuša od njegovih protivnika dobija film u kojem postaje problematičan, ali uglavnom legitiman anti-heroj. Veći je problem što su to po pravilu loši, čak užasni filmovi i što je njihov broj sada već došao do šest komada.

Krivci su, pre svega, fanovi. Na primer oni koji su ustali i „odbranili“ Venoma od oštrog, ali pravednog kritičarskog pera, pa je to đubre doguralo do tri nastavka. U međuvremenu smo dobili još i generički lošeg Morbiusa i prilično katastrofalnu Madame Web. Red je izgleda došao i na lovca Krejvena za kojeg je čak bilo planirano da se pojavi i ranije, kao moćni protivnik u filmu Black Panther, ali je Sony držao prava za njega, pa je priča propala.

Bilo kako bilo, Kraven the Hunter je sada pred nama i, zar smo sumnjali, u pitanju je teška nebuloza. S pozitivne strane, toga su, izgleda, svi upleteni svesni od samog početka, pa na film možemo gledati i kao na preko potrebno osveženje koje superherojske gluposti vraća korenima u B-filmu. Oni uvređeni će tu videti samo nekontrolisani „treš“ koji se približava odrednici „nenamerne komedije“, dok će oni skloniji čitanju između redova prokljuviti da je to možda baš i bila namera svih upletenih u proces stvaranja ove budalaštine. Uostalom, reditelj Džej Si Čandor i ko-scenarista Ričard Venk imaju dovoljno legitimnih „kredita“ da možemo posumnjati da se sa ovim stvarima zezaju.

Pa ipak, prvo pravilo „marvelovštine“ koje glasi: „ako film nema broj u naslovu, onda je to priča o poreklu junaka ili zlikovca“ se nisu usudili da prekrše, iako se isprva činilo da baš to rade. Kraven the Hunter počinje s prevozom zatvorenika među kojima je i naš naslovni junak (Aron Tejlor-Džonson) u snegom pokrivenu koloniju usred ničega u Sibiru. On tamo dobija da deli ćeliju s ludakom koji je svoje prethodne cimere ubio, ali kaže da će se zadržati najviše tri dana. Već prilikom prvog izlaska napolje prebije dvojicu siledžija koji ga ometaju u dizanju tegova, pa ga čuvari sprovedu do glavnog robijaša Semjona Crnog koji neformalno zavodi red među populacijom. Ispostavlja se da mu je baš on meta. Jer on je „Lovac“, strah i trepet svakog kriminalca, pa uspeva da svoju metu zakolje zubom tigra koji je skinuo s kože na podu, a onda i da pobegne.

Radnja nas onda vraća nekih 18 godina u prošlost i vodi u internat u državi Njujork. Mladi Sergej (Levi Miler) i Dimitri (Bili Barat) su sinovi ruskog mafijaša Nikolaja Kravinova (Rasel Krou koji odnosi nagradu za najpreteraniji ruski akcenat u oštroj konkurenciji celog ansambla) koji dolazi po njih usred školske godine. Njihova majka koja je, navodno, bila slaba i luda preminula je u bolnici, a on će ih povesti u Afriku u lov na lavove, posebno ciljajući na legendarnog Cara, kako bi od njih napravio muškarce. U „sviti“ je i jedan slabašno izgledajući mafijaš nižeg reda Aleksej (Alesandro Nivola) koji pokušava da privuče Nikolajevu pažnju, e da bi ga ovaj ponizio pred svima.

Lov na Cara se, očekivano, izjalovi jer Sergej nije hteo da puca na njega, a u pokušaju da zaštiti slabašnog Dimitrija, sam se ponudio kao žrtva. Opasna CGI zverina ga je ozbiljno povredila, ali ipak ostavila u životu i slučajno mu darovala i kap svoje krvi, a lokalna devojčica koja se tu našla, Kalipso, zalila mu je rane magičnim pripravkom svoje bake-vidarke. Sergej je, pogađate, preživeo, ali ga je susret sa smrću promenio, pa je razvio natprirodne moći da oponaša postupke životinja-grabljivica. Kako nije želeo da sledi „obuku“ svog surovog oca koji bi ga spremao za svog naslednika, Sergej je pobegao od kuće i tamo ostavio Dimitrija.

Nazad u sadašnjost... Sergej je postao Krejven, lovac koji živi u šumi na istoku Sibira u harmoniji sa CGI životinjama od divljih goveda do snežnih leoparda, ali zato prezire lovokradice, preprodavce i gangstere koje nemilosrdno tamani na svojim misijama. Od ljudi, stalo mu je samo do brata (ulogu je preuzeo Fred Hečinger) kojeg tu i tamo posećuje za rođendan. Takođe, uspeva da uđe u trag devojčici koja ga je spasila, a Kalipso (Adriana Debouz) je sada advokatica u Londonu.

Ipak, vest o smaknuću mafijaškog bosa u sibirskom zatvoru stigla je i do njegovog oca, ali i do njegovog rivala Alekseja koji je takođe razvio natprirodne moći i postao Nosorog (interesantno, već smo imali post-sovjetskog mafijaša s tim nadimkom, i to u daleko boljem, ozbiljnijem i realističnijem filmu Rhino Olega Sencova). Sada se obojica bore za Semjonovu teritoriju, pa Nosorog odluči da otme Dimitrija koji je postao pevač-imitator ne bi li na čistac isterao i ostarelog Nikolaja koji se boji da pokaže slabost, ali i Krejvena. Za to je angažovao i natprirodno moćnog Stranca (Kristofer Abot), atentatora koji svojim umom savija prostor i vreme, a Krejven može da računa jedino na Kalipso i njene veze.

Da, suludo je i blesavo kako se čini, pa i više od toga, ali makar nijednog trenutka se ne može osetiti pretenzija da ovo ikako postane ozbiljan superherojski film kojih smo imali na lopate poslednjih dvadesetak godina. Svakom dobronamernom ta namerna ridikuloznost mora biti jasna u svakom trenutku, čak se može reći da je i CGI sve do poslednje borbe koja je obavezno orgija istog jedno od ironijskih oružja u rukama Čandora koji kao da izvodi „masterklas“ na temu „kako zezati klijenta, a svejedno naplatiti honorar“. U tome ide toliko daleko da čak na par mesta citira samog sebe iz svojih boljih i uspelijih ranijih filmova, recimo koristeći dizajn iz svog filma A Most Violent Year kao model za dizajn klubova i mafijaških jazbina.

Iako naslovni junak dobija najviše vremena na ekranu, on nije naročito zanimljiv lik, a ni Aron Tejlor-Džonson nije naročito „jak“ glumac da se upusti u subverziju, pa pokušava da ubere ležerne poene s Adrianom Debouz koja „mesečari“ u svojoj ulozi, a one ozbiljne kroz bratsku dinamiku s Fredom Hečingerom koji daje nešto emotivne težine Dimitriju. Srećom, svi su shvatili da je film ovog tipa jak otprilike koliko su jaki i negativci, pa tu imamo takmičenje u preglumljivanju gde Rasel Krou, svom trudu uprkos, mora da prizna primat Kristoferu Abotu koji deluje kao da se ni najmanje ne trudi i Alesandru Nivoli koji kanališe energiju Endija Garsije, ali „s buvljaka“.

Dokaza u prilog tome da je ovo sve jedno veliko zezanje ima napretek, od silnih upadljivo lažnih i nekonzistentno preteranih vrludajućih ruskih akcenata, pa čak do referenci na Dostojevskog i Braću Karamazove. Neverovatno ali istinito, to je dovoljno za sat i po bioskopske zabave koja više liči na globalno-akcionu nego na superherojsku. Nažalost, taj namerni „treš“ mora da se prekine u jednom trenutku, pa onda dobijamo generičku superherojsku završnicu jer je rigidni okvir naprosto takav.

I to je šteta. Jer, iako je Čandorova karijera u padu, čini se da će ovom sprdnjom i spačkom sebi zatvoriti mnoga vrata budući da je u Holivudu smisao za humor prilično presušio. Ali, gledano u kontekstu Sonijevih filmova o Spajdermenovim negativcima, Kraven the Hunter deluje kao epska žurka za zatvaranje propale firme. A i to je nešto!

Doctor Strange in the Multiverse of Madness

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Narodna mudrost nam kaže da krčag ide na vodu dok se ne razbije. Prevedeno na jezik biznisa, balon se pumpa dok ne pukne. A kad pukne, neretko ostavlja pustoš.

Primera balona u poslovnom svetu je mnogo, od nekretnina do akcija i obveznica, poslednje pucanje krajem prve dekade novog milenijuma nas je osudilo na nekoliko godina ekonomske krize. Sa sadašnjom inflacijom koju u priličnoj meri pumpaju rastuće cene energenata, situacija u budućnosti ne deluje nimalo ružičasto.

S tim u vezi, Holivud je pre svega poslovni entitet, pa su njegovi filmovi zapravo produkti usmereni na zaradu više nego na umetničke ili makar pripovedne kvalitete. U okviru samog Holivuda, pak, „najposlovnije“ se ponašaju superherojski filmovi. Trend koji je uspostavljen baš negde pred izbijanje ekonomske krize još je na snazi: povezivanje različitih superheroja, kako u stripovima, tako i u filmovima, u zajedničke univerzume, ako je ikako izvodljivo koherentne.

Narativno gledano, inflatorni efekat Marvelovih filmova je odavno morao da rezultira pucanjem balona, najkasnije sa završetkom superherojskog „blender“-serijala ,,Avengers“ i uništenjem dobrog dela univerzuma koji je isti implicirao. To se ipak nije dogodilo, a studio je imao nekoliko pripremljenih izlaznih strategija, od kontrolisanog „izduvavanja“, preko ideja o novim počecima negde po rubovima univerzuma, uvođenja novih univerzuma... I konačno, spajanja istih u multiverzum, što je zapravo i jedini još neko vreme održivi koncept usled svoje pseudofilozofske intrigantnosti.

Ideja je na nekom filozofskom nivou ispitana u animiranom filmu ,,Spider-Man: Into the Spiderverse“ (Piter Remzi, Bob Persiketi, Rodni Rotman, 2018), u čemu se animirana forma pokazala vrlo zahvalnom za stilsko kodiranje različitih univerzuma. Nakon toga su se u Marvelovim filmovima iz različitih univerzuma sa strane pojavljivali likovi iz onih drugih. Finale poslednje ,,Spider-Man“ trilogije je jasno naglasilo da će se upravo u tom smeru razvijati Marvelovi svetovi. A najnoviji film o Doktoru Strejndžu, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ Sema Rejmija prvi je film u kojem se problematikom bavi direktno u nečemu što smo nekada zvali Marvelovim filmskim univerzumum, a od sada ćemo je zvati Marvelovim filmskim multivezumom.

Nisu ni Spajdermen ni Doktor Strejndž bezveze izabrani kao nosioci tog novog koncepta. Prvi kao jedan od najpopularnijih Marvelovih likova koji je već doživeo mnoge ekrenizacije, čak i pre nego što se ideja o filmskom univerzumu javila u glavama studijskih direktora. Drugi, pak, kao figura od autoriteta spremna da popuni upražnjeno mesto na vrhu ili makar pri vrhu superherojske hijerarhije nakon finala ,,Avengers“ (,,Avengers: Endgame“ Entonija i Džoa Rusa, 2019).

Uvođenje Doktora Strejndža kao lika u univerzumu izvedeno je znalački, kako u njegovom „origins story“ filmu Skota Deriksona, tako i u drugim filmovima kao što su ,,Thor: Ragnarok“ (Taika Vaititi, 2017), Avengers: Infinity War (braća Ruso, 2018), kao i ,,Spider-Man: No Way Home“ (Džon Vots, 2021), izvedeno je pametno.

Kao drugi intregrativni faktor mogao bi poslužiti i režiser izabran za najnoviji film o Doktrou Strejndžu, Sem Rejmi, koji je (između ostalog) režirao i prvu ,,Spider-Man“ trilogiju, delimično oživljenu prošle godine u ,,No Way Home“. Rejmi je režiser prepoznatljivog stila u kojem se spajaju horor, akcija, spektakl i fino kontrolisani kemp iz B-filmova i nezanemarive autorske reputacije, što je trik koji ljudi iz Marvela znaju da iskoriste ne bi li podigli profil svojih filmskih proizvoda.

Krajnji rezultat, međutim, biće razočaravajući za sve u publici koji nisu Marvelovi fanatici i manijaci. Razlog tome je pre svega vođenje priče kroz scenario Majkla Voldrona (kreator prošlogodišnjeg televizijskog hita, serije ,,Loki“), usmereno pre svega na fanove i njihovo ekstenzivno znanje o Marvelovim univerzumima.

Utešno je što film ne traje predugo (sa 126 minuta spada u najkompaktnije u svojoj klasi) i što će Sem Rejmi zablistati kada za to dobije priliku u šarenim ili mračnim, a svakako vrtoglavim akcionim sekvencama, zbog čega ćemo na trenutak moći da zaboravimo da zapravo gledamo telenovelu sa obiljem akcije bazirane na kompjuterskim efektima.

Za početak, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ tek je nominalno nastavak filma ,,Doctor Strange“ (Skot Derikson, 2016), dok je za „ulaz“ u njega poznavanje ,,Avengers“ serijala, filma ,,Spider-Man: No Way Home“ i naročito prošlogodišnje televizijske serije ,,WandaVision“. Dodatni kuriozitet je i to da sam Doktor Strejndž (Benedikt Kamberbač) svoje liderstvo mora da deli sa Amerikom Čavez (Ksočitl Gomez) čija posebna, a još uvek neosveštena sposobnost skakanja između različitih univerzuma funkcioniše kao motor još jedne od akcija spasavanja sveta i svetova. Kako od entiteta iz drugih dimenzija, tako i od povređene Vande Maksimof, odnosno Skarletne Veštice (Elizabet Olsen).

Mesto u filmu naći će i mudri Vong (Benedikt Vong), i baron Mordo (Čivetel Edžiofor, Britanac sa glavnom ulogom u aktuelnoj seriji ,,The Man Who Fell to Earth“), Strejndžov nekadašnji prijatelj, a sada neprijatelj, barem u većini svetova. Pa i Strejndžova velika ljubav Kristin Palmer (Rejčel Makadams) koja se u „našem“ svetu udaje za drugoga. Postojanje više univerzuma odnose među likovima u svakom od njih samo još više komplikuje, a opasnost čini većom.

Osnovni problem sa svime time je što je priča filma očito tranzitna, funkcionalna samo u okviru franšize, a, iako se čini zapletenom i zakomplikovanom, u svojoj suštini je zapravo banalna, oslonjena na mehanizme melodrame koji bolje funkcionišu u televizijskim nego u filmskim formatima, i za dobru meru napunjena jeftinom simbolikom (da, da, Ameriku treba stalno spasavati). Likovi i njihove motivacije ne dobijaju vremena da se razviju i prodišu, a haotična postavka multiverzuma samo dodaje na frustraciji.

To pod određeni pritisak stavlja glumce, a ovakva postavka donosi i neke olakšavajuće, ali i neke otežavajuće okolnosti. Olakšavajuća je svakako da su nam likovi većinom poznati, pa mogu funkcionisati u toj nekoj svojoj zadatosti, a otežavajuća, pak, to da im je ta funkcionalnost uglavnom i limit mogućnosti, dok za neku diverzifikaciju (koju multiverzum, je li, podrazumeva) nema prostora.

Jedini izuzetak od pravila je posve novi lik Amerike Čavez, ali i on se može svesti na koncept devojke u nevolji koju treba spasavati, a za ono što je u glumačkom smislu pokazala Ksočitl Gomez ne možemo reći da je na bilo koji način izuzetno.

Elaborirane akcione sekvence tu dolaze kao slamka spasa i u njima potpisni štosevi Sema Rejmija, kao što su vizualizacija onog mračnog i okultnog, ali i tehnička rešenja sa iskošenim uglovima i kamerom koja se kreće pravolinijski i brzo poput projektila. Rejmi svakako poseduje strahovite zanatske veštine i solidnu dozu smisla za humor da se ne bi shvatao previše ozbiljno, ali opet treba podvući da je reč pre o reditelju koji može da napravi izvanredan „set piece“, ali ne nužno o pripovedačkom geniju sposobnom da na koherentan način raspetlja nešto ovako očito veštački zapetljano.

Konačno, poređenja su možda nezahvalna, ali kada smo se već dohvatili koncepta multiverzuma, ovde moramo povući jedno. Nedavno smo imali priliku da vidimo film koji taj koncept tretira s poštovanjem i igrivošću, i gde u srži tog haosa stoji sasvim humana i životna potka. ,,Everything Everywhere All at Once“ autorskog tandema The Daniels još ostaje miljama ispred svega što su u Marvelu smislili, a ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ nije čak najbolji ni u svojoj kategoriji superherojštine.

Zapravo je tek još jedan franšizni proizvod, i to za svoju specifičnu publiku. A, sudeći prema brojkama u prvoj sedmici prikazivanja, nje ima dovoljno da Marvelovu mašineriju održi u pogonu.

The Suicide Squad

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

erovatno se u istoriji filmske zabave nije dogodilo, da jedan toliko objektivno loše sklepan film kao što je to bio originalni ,,Suicide Squad“ spasi matični studio (Warner) i franšizu (DCU) od potpune obliteracije od strane konkurencije (ostali veliki studio i Marvel).

Reč je bila o naknadnom komercijalnom uspehu uprkos uglavnom lošim kritikama. Istini za volju, ,,Suicide Squad“ je bio na samoubilačkoj misiji „vađenja fleka“ nakon promašaja sa „spajanjem svetova“ Betmena i Supermena, te paralelnog razrađivanja celog sinematičkog univerzuma superheroja i zlikovaca iz DC „ergele“.

Cenu je ,,Suicide Squad“ platio kao samostalan film: bio je nekoherentan, natrpan nerazrađenim (ili makar nedovoljno razrađenim) likovima i opterećen slabim negativcima i opštim mestima od njihovih planova o uništenju sveta. Usput se izgubila i osnovna ideja-vodilja o svrsi postojanja jednog takvog odreda mutanata i superzlikovaca uopšte, kao i potencijal za satiru američkog spoljno-političkog angažmana.

U svemu tome, kola su se slomila na scenaristi i režiseru Dejvidu Ajeru (scenario za ,,Training Day“, kompletno autorstvo ,,End of Watch“) koji verovatno tu nije bio mnogo kriv: ruke su mu bile vezane, želje i zadaci od studija menjali su se u hodu, a kolaju priče da mu je na kraju bio oduzet „director‘s cut“, odnosno da je došlo do izbacivanja i dosnimavanja materijala.

Pa ipak, ,,Suicide Squad“ nije bio sasvim neuspešan u smislu izgradnje univerzuma jer je, ako ništa drugo, u filmski promovisao stripovski lik Harli Kvin u interpretaciji maestralne Margo Robi. Tako nadahnuto odglumljena, Harli Kvin je skoro sama spasila film svojim „one-linerima“, ali i enigmom je li bila više seksi, duhovita ili luda. Harli Kvin je u međuvremenu dobila i svoj samostalni film ,,Birds of Prey and the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn“ (Keti Jan, 2020), sam po sebi dobar i kao „origins story“ i kao samostalan film i kao savremena feministička bajka za mlade generacije. Kao takva se ustoličila kao „originalni“ Džoker (otelotvorenje ludila i anarhije) nakon što je Džoker postao zaljubljeni emo (Džered Lito) u ,,Suicide Squad“ i ultimativno od društva napušteni psihički bolesnik (Hoakin Finiks) u filmu ,,Joker“ (Tod Filips, 2019).

Minimalna promena u naslovu novog filma o odredu otpisanih, ,,The Suicide Squad“, govori u prilog tome da se studio pošto-poto želi „oprati“ od bremena originala. I određenim članom poručiti da je ovo pravi, ako već ne može biti prvi film o zlikovcima na tajnoj misiji za Državu.

Pa opet, to ne znači da je novi „kormilar“ Džejms Gan počeo baš sve ispočetka: u film se vraćaju i Harli Kvin i vojničina Rik Fleg (Džoel Kinaman) i „prava“ negativka Amanda Voler (Vajola Dejvis). ,,The Suicide Squad“ je tako delom nastavak, spiritualni i hronološki (mada koncept „odreda otpisanih“ i te kako ostavlja slobodu za „ubijanje“ likova i uvođenje novih na svakoj sledećoj misiji), delom „reboot“ priče koja se otrgla kontroli, a najviše novo čitanje materijala sa iste gomile.

U osnovi, zaplet je sličan prvom delu, što u praksi znači da uvod može i da se preskoči. Voler i tim njoj potčinjenih službenika opet su sastavili odred mutanata iz redova uhvaćenih i osuđenih zločinaca za posebnu misiju i bez papirnatog traga. Po već utvrđenim pravilima: nije šteta ako na misiji poginu, ali ako se pobune, napuste misiju ili odustanu, ona može aktivirati bombu u njihovoj lobanji, a svi oni su, naravno, ucenjeni slabom tačkom koju imaju da bi uopšte pristali na misiju.

Misija ih ovog puta vodi na fiktivno ostrvo nedaleko od Argentine znakovitog imena Korto Malteze gde se upravo dogodio državni udar, a proamerički diktator je zamenjen antiamerički nastrojenim romantičnim nacionalistom, pronacistom, a možda čak i komunistom Silviom Lunom koji deluje kao politički foto-robot Huana Perona. Promena režima u ostrvskoj zemlji sama po sebi nije razlog za zabrinutost, ali ipak jeste činjenica da se na ostrvu nalazi naučno postrojenje Jutenhajm koje su podigli odbegli nacisti, a da u njemu ludi naučnik Mislilac sprovodi tajni projekat Morska zvezda koji uključuje vanzemaljce.

Zastanimo tu na trenutak da promislimo o nazivu države i potencijalnom značenju. Korto Malteze je ikonički stripovski heroj iz pera argentinskog autora Huga Prata, a po detaljima iz Pratove biografije, Korto Malteze je svakako njegov alter ego. I jedan i drugi su zapravo (bili) avanturisti i, što je još važnije, svetionici individualnih sloboda. Izbor je, dakle, skoro sigurno nameran, a kao takav može s jedne strane označavati tipičnu američku aroganciju prema svemu što kulturalno potiče iz inostranstva, ali se može čitati i kao izjava u koristi popularne (populističke) kulture, a protiv nečega što se može smatrati alternativom ili „artom“.

Nazad na priču. Voler i njen tim biraju novi odred. U njemu se, pored Harli Kvin i Flega, nalaze i specijalista za oružje i eksplozive Savant (redovan gost kod Gana, Majkl Ruker), T. D. K. (Nejtan Filion), Bumerang (Džej Kortni), Koplje (Flula Borg), Mongal (Mayling Ng), Blekgard (Pit Dejvidson) i Lasica koja je džinovska mutirana lasica koja ne govori, ali unosi strah u ekipu. Ekipa se iskrcava na plažu i upada u zasedu (reč je o izdaji) i svi osim Harli i Flega (koje zarobljavaju) ginu u prvih petnaestak minuta filma. Kakva moša!

Srećom, Amanda Voler i njeni su pripremili i rezervni tim koji se iskrcao na drugu plažu. Njega sačinjavaju plaćenik Bladsport (Idris Elba), „patriota“ Mirotvorac (bivši kečer Džon Sina) koji „ne žali život nijednog muškarca, žene ili deteta kako bi postigao mir“, Retkečer Dva (Danijela Melkior), kći originalnog Retkečera koja je sposobna da prizove i upravlja živom rekom pacova, psihotičar Polka-Dot Men (Dejvid Dastmalkian) koji je produkt neuspelih eksperimenata svoje majke... I džinovska ajkula Nanau (glas Silvestera Stalonea) čija inteligencija nije na zavidnom nivou, a super moć se sastoji od žderanja protivnika, a kad ogladni, čini se, i prijatelja.

Nakon slučajnog masakra u pobunjeničkom selu, prilikom kojeg se cinični Bladsport i uživljeni Mirotvorac takmiče „u koga je veći“ (što se opet može tumačiti kao satira američke politike „pucaj prvo, pitaj posle“), ekipa uspeva spasiti Flega i upoznati vođu pobunjenika (Elis Braga) koja ih spaja s „vezom“ koja će ih ubaciti u grad. Harli se, s druge strane, umalo udala za predsednika Lunu dok nije otkrila njegove psihoze i pogubila ga, pa ju njen doglavnik strpao u zatvor na „obradu“, odnosno mučenje. Kad se ekipa ponovo sastane, mora spasiti svet, ali se u okviru nje javljaju pukotine u smislu pogleda na svet što će biti dalje razrađivano u sledećim nastavcima.

Ono što Ajer nije uspeo u svom filmu, ili mu nisu dali, svejedno, Gan uspeva u svom. Za početak, Gan je dobio više slobode jer dolazi s pozicije „hitmejkera“ u sličnom registru: on stoji iza serijala ,,Guardians of the Galaxy“, što znači da je sada on jedini filmski autor koji je radio za obe strane Marvel-DC superherojskog duopola.

Gan, dakle, uspeva da izmeša farsu, satiru, akciju, spektakl koji počinje praktičnim efektima, a završava se CGI i komediju koja ne pogađa baš uvek (prvih nekoliko Harlinih „one-linera“ ne uliva nimalo poverenja). Ipak, kako film odmiče, može se iz tog haosa iščitati nekakav metod i duh.

Akcione scene su izvrsno koreografirane, naročito pri sredini filma, i sjajno režirane kroz seriju dugih, neprekinutih kadrova „vožnji“, te propraćene često interesantnim muzičkim izborima. U pauzi između njih, Gan uspeva da prozbori koju o američkom „plaćeničkom“ angažmanu van granica zemlje (u njegovom čitanju, odred otpisanih više liči na Pekinpoovu ,,Divlju hordu“ (,,The Wild Bunch“, 1960) nego li na Oldričov ,,The Dirty Dozen“ (1967)), ali i da razvije likove i uposli glumce.

Danijela Melkior je svojevrsno otkrovenje filma, a njen lik izgleda kao „bumerski“ ili „gen-x“ cinični komentar na milenijalce. Idris Elba još jednom dokazuje koliko je dobar glumac (i kako bi bio idealan novi Bond) spojem fizičke akcije i ukorenjene motivacije, dok Džon Sina potencira komičnu personu tupsona koji malo toga shvata. Njih dvojica imaju sjajnu hemiju kojoj se priključuju Robi i Kinaman, a Elba ostvaruje i povezivanje s Danijelom Melkior kroz poveznicu između njihovih likova na liniji otac-kćerka.

Ajkula i Polka-Dot su možda ekscesno blesavi koncepti, ali u ovakvom filmu i za njih ima mesta. U celom tom kontrolisanom haosu, možda najmanje profitiraju Harli Kvin i Margo Robi kao glumica koja je igra, ali je Harli Kvin u njenoj interpretaciji toliko već profiliran lik da nam koncept „još malo istog“ zapravo i ne smeta.

,The Suicide Squad“ se tako izdiže u zabavan, čak prilično dobar film čiji je haos serviran nama, čini se, pod striktnom kontrolom autora. Gan se već dokazao na tom polju, ali The Suicide Squad ima i dve dodatne note koje se mogu smatrati već pomalo zaboravljenim retrom. Zapravo, „treš“ smo možda i očekivali od njega, budući da je svoje prve filmske korake napravio u kompaniji Troma pod patronatom Lojda Kaufmana i to ovde funkcioniše kao sjajan dodatak. ,,The Suicide Squad“, međutim, najviše podseća na akcione „drugarske“ komedije iz 80-ih i ranih 90-ih, uz dodatnu dozu haosa, šarenila i povremenog mraka tipičnog za savremene superherojske filmove.

The New Mutants

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Josh Boone

scenario: Josh Boone, Knate Lee

uloge: Blu Hunt, Anya Taylor-Joy, Maisie Williams, Alice Braga, Charlie Heaton, Henry Zaga

Super-herojski filmovi svakako imaju potencijal za provlačenje antropoloških i socijalnih metafora kroz priče o svojim nadljudskim likovima, vanzemaljcima, mutantima, mitološkim bićima ili jednostavno super-natreniranim ljudima. U godini u kojoj (još uvek) nismo imali premijeru visokoprofilnog Marvel filma, moramo se zadovoljiti sa novim filmom iz X-Men franšize, odnosno pokušajem »re-boota«, mutacije ili makar proširenja iste, kako je The New Mutants u početku bio zamišljen. Uostalom, ako malo prekopamo po istoriji franšize, ona je već pokazivala potencijal za jaku socijalnu metaforu (Singerov X-Men: First Class je zapravo preslikao svetonazorske razlike Martina Luthera Kinga i Malcoma X na stripovske junake Professora X i Magneta), kao i za mutaciju franšize prema ozbiljnoj i potentnoj drami o starenju i gubljenju moći (Logan Jamesa Mangolda).

The New Mutants je, međutim, bio problematičan projekat od samog početka. Zamišljen je kao nešto što bi usledilo odmah posle Logana i otvorilo manevarski prostor za preoblikovanje franšize koja je patila od zamora materijala. Međutim, studijske prepravke rezultirala su pomeranjima premijere u rasponu od dve godine, što zbog samih prepravki, što zbog traženja idealnog mesta u pretrpanom rasporedu, na kraju i zbog korone, tako da su Mutanti uleteli u kasno-letnji i rano-jesenji bioskopski termin ove čudne godine. Usput su se dogodile i tektonske promene u studijskom sistemu, preuzimanje i kasnija likvidacija 20th Century Fox studija (vlasnika prava na ekranizaciju Marvelovih X-Men stripova) od strane Disneya koji, očito, nema baš jasnu ideju šta bi sa nasleđenim pravima i projektima radio...

Na prvi pogled, The New Mutants se uklapa u koncept »origins story« pogodan za »restart« poznatih likova u novim verzijama. Protagonistkinja je Danielle Moonstar (Hunt), tinejdžerka iz plemena Čejena, koja nakon katastrofe koja pogodi njen rezervat kao jedina preživela završi u instituciji zatvorenog tipa pod paskom doktorke Reyes (Braga). Institucija sama po sebi deluje kao mešavina internata, popravnog doma i ludnice, obavija je polje sile i beg je nemoguć. Jedini izlaz je napredovanje u terapijskom programu o kojem doktorka raportira svojim nikad viđenim i nikad određenim nadređenima.

Dani u tom sosu nije sama, ali je jedina od svojih kolega tinejdž-mutanata koja još nije svesna svoje mutantske super-moći. Dvojica momaka su Sam (Heaton), sirotan sa američkog Juga koji se može lansirati kao topovsko đule, i Roberto (Zaga), brazilski bogati naslednik i navodno zavodnik čija je super-moć da se užari. Sa jednom od devojaka, Rahne (Williams), dobrom curom koja ima vukodlačke sklonosti, Dani odmah »klikne« na prijateljskom, kasnije i na romantičnom nivou, dok je Ruskinja Illyana Rasputin (Zašto filmski Rusi po pravilu imaju kretenska imena?) u interpretaciji odlične Anye Taylor-Joy, dežurna ludača koja razgovara sa svojom lutkom-rukavicom i pretvara se u magijsku princezu-ratnicu. Do kraja filma, zapakovanog u neobično kompaktan format od oko sat i po, Dani i društvo će naučiti da kontrolišu svoje moći i možda saznati svoju sudbinu koju su im namenili autoriteti iz senke...

Po zamisli ko-scenariste i reditelja Josha Boonea, The New Mutants bi pre svega mogao biti tinejdžerska drama o (pubertetskom) buđenju, promenama, moćima, nošenja sa istima i kontroli, te o sudbinskoj povezanosti buđenja sa traumom. Boone je inače najpoznatiji po režiji mega-hitičnog tinejdžerskog »festivala suza« The Fault in Our Stars, tako da su mu tinejdžeri i koncept sudbine tematski bliski. U toj osnovnoj ideji, lokacija zatvorene lokacije kao što je to dotična ludnica / popravni dom, pruža začin horora pojačan vizuelnim manifestacijama trauma iz prošlosti njegovih štićenika. Nakon intervencija, što onih prvih, Foxovih, što Disneyevih, sve ostaje podređeno tipičnoj CGI orgiji u trećem činu i otvaranju vrata za direktni franšizni nastavak.

To samo po sebi i ne bi bilo tako problematično da je izvedeno kako treba, ali na svakom, pa i tom polju, The New Mutants deluje sklepano i jeftino. CGI je neuverljiv, suviše šaren i zapravo nedovoljno strašan. Dramaturgija pada žrtvom brojnih »korekcija«, pa su likovi nerazvijeni i prazni, negativci nakalemljeni i ne-strašni, a promena strane doktorice kao potencijalno najzanimljivijeg lika je telefonirana. Dodajmo na tome haotične trendove u fotografiji i montaži kojih se studijske glavešine drže i eto recepta za katastrofu.

Glumci čine svoje onoliko koliko im je prostora ostavljeno. Akcenat Alice Brage vrluda, ali makar su pojedinačne emocije njenog lika odigrane uverljivo od scene do scene. Što se mlađe generacije tiče, barem u slučaju troje njih, reč je o interesantnim nadolazećim glumcima željnim dokazivanja, a Josh Boone, kojem je rad sa glumcima i inače jača strana, ume da ih usmeri. Maisie Williams, najpoznatija po ulozi u seriji Game of Thrones, pokazuje da je spremna za transfer na veliko platno, a slično važi i za Charlieja Heatona iz serije Stranger Things. Anya Taylor-Joy (The Witch) je rođena filmska zvezda još i većeg kalibra nego njih dvoje, što ovde dokazuje na način na koji se zabavlja sa inače blesavo osmišljenim i loše napisanim likom. Henry Zaga zapravo ima premalo materijala kojim bi se pokazao, a Blu Hunt, glumica sa najmanje iskustva od svih navedenih, profitira od striktnijeg okvira za svoj lik i direktnijeg rediteljskog vođenja.

Kada se crta podvuče, The New Mutants se najbolje može opisati kao propuštena šansa i nerealizovani potencijal u smislu davanja novog života staroj franšizi. Međutim, na širem planu filmske industrije i stripovskog filma u okviru nje, funkcioniše najpre kao dokaz da je zamor materijala sveopšti, a da odgovorni baš i nisu sigurni kojim će se tokovima komercijalni repertoarski film za široku publiku kretati u bliskoj budućnosti.