Send Help

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je u svojoj dugom i bogatoj karijeri radio i druge stvari, Sema Rejmija percipiramo uglavnom kao „horordžiju“. Nije to bez razloga, budući da se horor temeljen na prktičnim efektima, bilo s vulgarnijim, bilo s prefinjenijim efektom, provlači kroz skoro sve njegove filmove, makar po žanru oni bili nešto sasvim drugo. Recimo trileri ili superherojske fantazije.

S time u vezi, njegov najnoviji uradak koji nam se upravo ukazao u bioskopima, Send Help, mnogi vide kao Rejmijev povratak horor-korenima još od 2009. godine i filma Drag Me to Hell. Da podsetimo, u međuvremenu je u svoju filmografiju Rejmi kao reditelj upisao još samo dva filma, oba u visokoj holivudskoj „franšiznoj“ produkciji, Oz Great and Powerful (2013) i Doctor Strange in the Multiverse of Madness (2022). Opet, Send Help skoro da uopšte nije horor, a svakako nije onaj „čisti“ kao Drag Me to Hell, o originalnim Evil Dead filmovima da i ne govorimo, već bi se o njemu pre moglo govoriti kao o spoju satirične komedije, psihološke drame, filma preživljanja i jezivog „čiler“ trilera.

Film počinje na radnom mestu naše junakinje Linde Lidl (Rejčel MekAdams). Ona je analitičarka u odeljenju za strateško planiranje u, pretpostavljamo, velikoj kompaniji koja se bavi nespecifikovanom delatnošću. Iako godinama tamo vredno radi, zasluge prisvajaju drugi, ali joj je vlasnik obećao unapređenje u potpredsednicu. Kada stari vlasnik umre, za generalnog direktora dolazi njegov sin Bredli (Dilan O‘Brajen) koji je potpuna papčina.

O poslu nema pojma, a mizoginiju ne skriva, pa je unapređenje obećao svom drugaru sa studija, iz bratstva i s golfa, a Linda mu svojom nezgrapnom pojavom i neveštim ponašanjem u socijalnim situacijama toliko ide na živce da bi je najradije otpustio. Međutim, pošto ona na poslu nikad nije zapravo zabrljala, on je vabi u zamku da se osramoti na službenom putu u Bankok, sve se nadajući da će se ona uplašiti same prilike i odustati.

To se, međutim, ne dešava, pa Linda tako postaje predmetom sprdnje u avionu punom muških kolega koji se ne boje da se pokažu u svom najtoksičnijem obliku. Dolazi do pomalo urnebesne avionske nesreće koja celu situaciju izvrće naglavačke, a koju preživljavaju samo Linda i Bredli koji završavaju na malom pustom ostrvu negde u Tajlandskom Zalivu.

Tu dolazimo do sledeće spoznaje: Linda ne samo da pasionirano prati „rijaliti“ Survivor i neuspešno pokušava da položi audiciju za isti, već zapravo zna da se snađe i preživi u divljini. Da pronađe ili napravi sklonište, zapali i održava vatru, ulovi, sakupi i pripremi hranu, pronađe ili filtrira vodu za piće. A Bredli, čak iako ne bi bio povređen, ipak je suviše razmažen i „svilen“ da bi mogao da preživi sam.

Odnos snaga između njih dvoje se, dakle, promenio, ali pitanje kojim će se tempom promeniti i dinamika između njih dvoje. Pritom, Bredli želi što brži povratak u civilizaciju, a Lindi se sviđa što je, za promenu, ona sad glavna. Ono što sledi je kolaž od polu-komičnih pregovora o saradnji, lekcija o preživljavanju, ispovesti, nadmudrivanja i natezanja što će sve, pretpostavljamo, kulminirati sukobom. Ali i tu nam Rejmi i njegovi scenaristi Demian Šenon i Mark Svift serviraju preokrete i iznenađenja...

Reference nije teško ubrati, počevši od filma Office Space (Majk Džadž, 1999), preko romana Robinzon Kruso i filmskih varijacija na tu temu, poput filma Cast Away (Robert Zemekis, 2000), ali udvoje, kao u filmu Six Days Seven Nights (Ivan Rajtman, 1998), s hororičnom notom Misery (Rob Rajner, 1990), pa do Goldingovog romana Gospodar muva i poslednje trećine poslednjeg filma Rubena Estluna, Triangle of Sadness (2022). Ovo poslednje je, doduše, samo koincidentalna referenca, budući da je Send Help bio u razvoju i pre Estlundovog filma, odnosno oba filma su na tragu istog „nauka“ da promena okolnosti dovodi do promene onoga što se vrednuje u društvu, pa makar to „društvo“ sačinjavala samo grupica ili par ljudi.

Kada tome dodamo i večito nadgornjavanje između dvoje likova staro koliko i crtani filmovi o mačku Tomu i mišu Džeriju, jasno nam je da tu nemamo ništa novo u smislu ideje. Ali ono po čemu Send Help odstupa od drugih filmova nisu toliko ni bruatlnost, šokovi, preokreti ili grozote, fizičke i metaforičke, koje ionako možemo da očekujemo od Rejmija. Ne, to je rizik koji scenaristi i reditelj preuzimaju po pitanju strukture, a sve u svrhu temeljnog i detaljnog rada na karakterizaciji likova. Naime, u većini filmova gde se dvoje ljudi koje imaju ili isti interes da se međusobno poubijaju ili sukobljene interese, manji deo odlazi na postavku a veći na sukob, dok je ovde situacija obrnuta. Rezultat toga su dubinski profilisani likovi čije se osobine otkrivaju tačno na vreme da svaki njihov postupak, ma koliko se ludim činio, bude savršeno logičan i u kontekstu filma i u nekom širem kontekstu.

U tom smislu, „kasting“ je savršeno pogođen za oboje glavnih likova. Tu prednjači Rejčel MekAdams koju su do sada uglavnom birali za dramske ili romantične uloge, dok joj one komične, ali još dodatno uvrnute leže još i bolje. Ovde ona blista i prolazi kroz veoma fine transformacije. Dilan O‘Brajen je takođe odlično pogođen kao grozni, privilegovani „lezilebović“ koji dolazi za „šefa iz Pakla“, da bi u novoj situaciji brusio svoje sposobnosti preživljavanja u smeru onog što mu najbolje ide, a to je manipulacija, a glumac fino prati korake koje mu je zadala koleginica i s njom čak ostvaruje određenu komičnu hemiju. Oboma pritom savršeno ide tempiranje određenih poteza.

Sad, nije Send Help film bez nedostataka, ali obe grupe njih se mogu podneti i čak smo mogli i da ih očekujemo. S jedne strane, Rejmi ne može da pobegne od sebe, što će reći od ekscesa, gadosti i prepada. I oni su ovde, čak i kad nisu naročito potrebni da se prenese poenta, dobro zamišljeni i savršeno tempirani jer je reditelj ipak majstor za te stvari. Opet, problem je u tehničkoj koncepciji. Naime, Rejmi je „doktor“ za praktične efekte, a ovde su osnova ipak bili oni vizuelni, kompjuterski generisani, jer je ipak to zahtev savremenog doba u filmskoj industriji i rendering onog divljeg vepra je ipak jeftiniji od pravljenja „makete“ istog. Na stranu što taj vepar ne deluje puno životnije od one mečke koja je rasporila Leonarda Di Kaprija i film Revenant (Injaritu, 2015), stvar deluje još za par nijansi nezgrapnije kada Rejmi i njegov tim to „zalije“ s nešto opipljive veštačke krvi, rigotine ili drugih telesnih tečnosti.

Drugi set problema je to što radnja filma teži završnom obračunu. I ma koliko ga scenario odgađao, i ma koliko se kulminacija gradila, odnosno gradirala, i ma koliko obrati koji vode ka tome bili savršeno postavljeni da istovremeno budu i vratolomni i sasvim logični, to sve uzima danak u ponešto predugom trajanju. To vredi i za srednju sekciju na ostrvu koja je mogla biti i pomalo ubrzana čime bi komično-zabavni aspekti bili još izraženiji, pa i za sam finalni obračun od dve-tri „set-pis“ scene koje bi mogle da budu brže i efikasnije.

Pa opet, i tih 15-20 minuta „ekstra trajanja“ u fotografiji Bila Poupa koji savršeno koristi i snima „rajsku“ lokaciju i uz bogatu muziku Denija Elfmana imaju svojih čari i ne predstavljaju teret gledaocu. Na kraju, Send Help postaje sinonim za punokrvnu filmsku zabavu koja pritom i nije „praznoglava“, što se i ne viđa toliko često u bioskopu u ova vremena.

Doctor Strange in the Multiverse of Madness

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Narodna mudrost nam kaže da krčag ide na vodu dok se ne razbije. Prevedeno na jezik biznisa, balon se pumpa dok ne pukne. A kad pukne, neretko ostavlja pustoš.

Primera balona u poslovnom svetu je mnogo, od nekretnina do akcija i obveznica, poslednje pucanje krajem prve dekade novog milenijuma nas je osudilo na nekoliko godina ekonomske krize. Sa sadašnjom inflacijom koju u priličnoj meri pumpaju rastuće cene energenata, situacija u budućnosti ne deluje nimalo ružičasto.

S tim u vezi, Holivud je pre svega poslovni entitet, pa su njegovi filmovi zapravo produkti usmereni na zaradu više nego na umetničke ili makar pripovedne kvalitete. U okviru samog Holivuda, pak, „najposlovnije“ se ponašaju superherojski filmovi. Trend koji je uspostavljen baš negde pred izbijanje ekonomske krize još je na snazi: povezivanje različitih superheroja, kako u stripovima, tako i u filmovima, u zajedničke univerzume, ako je ikako izvodljivo koherentne.

Narativno gledano, inflatorni efekat Marvelovih filmova je odavno morao da rezultira pucanjem balona, najkasnije sa završetkom superherojskog „blender“-serijala ,,Avengers“ i uništenjem dobrog dela univerzuma koji je isti implicirao. To se ipak nije dogodilo, a studio je imao nekoliko pripremljenih izlaznih strategija, od kontrolisanog „izduvavanja“, preko ideja o novim počecima negde po rubovima univerzuma, uvođenja novih univerzuma... I konačno, spajanja istih u multiverzum, što je zapravo i jedini još neko vreme održivi koncept usled svoje pseudofilozofske intrigantnosti.

Ideja je na nekom filozofskom nivou ispitana u animiranom filmu ,,Spider-Man: Into the Spiderverse“ (Piter Remzi, Bob Persiketi, Rodni Rotman, 2018), u čemu se animirana forma pokazala vrlo zahvalnom za stilsko kodiranje različitih univerzuma. Nakon toga su se u Marvelovim filmovima iz različitih univerzuma sa strane pojavljivali likovi iz onih drugih. Finale poslednje ,,Spider-Man“ trilogije je jasno naglasilo da će se upravo u tom smeru razvijati Marvelovi svetovi. A najnoviji film o Doktoru Strejndžu, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ Sema Rejmija prvi je film u kojem se problematikom bavi direktno u nečemu što smo nekada zvali Marvelovim filmskim univerzumum, a od sada ćemo je zvati Marvelovim filmskim multivezumom.

Nisu ni Spajdermen ni Doktor Strejndž bezveze izabrani kao nosioci tog novog koncepta. Prvi kao jedan od najpopularnijih Marvelovih likova koji je već doživeo mnoge ekrenizacije, čak i pre nego što se ideja o filmskom univerzumu javila u glavama studijskih direktora. Drugi, pak, kao figura od autoriteta spremna da popuni upražnjeno mesto na vrhu ili makar pri vrhu superherojske hijerarhije nakon finala ,,Avengers“ (,,Avengers: Endgame“ Entonija i Džoa Rusa, 2019).

Uvođenje Doktora Strejndža kao lika u univerzumu izvedeno je znalački, kako u njegovom „origins story“ filmu Skota Deriksona, tako i u drugim filmovima kao što su ,,Thor: Ragnarok“ (Taika Vaititi, 2017), Avengers: Infinity War (braća Ruso, 2018), kao i ,,Spider-Man: No Way Home“ (Džon Vots, 2021), izvedeno je pametno.

Kao drugi intregrativni faktor mogao bi poslužiti i režiser izabran za najnoviji film o Doktrou Strejndžu, Sem Rejmi, koji je (između ostalog) režirao i prvu ,,Spider-Man“ trilogiju, delimično oživljenu prošle godine u ,,No Way Home“. Rejmi je režiser prepoznatljivog stila u kojem se spajaju horor, akcija, spektakl i fino kontrolisani kemp iz B-filmova i nezanemarive autorske reputacije, što je trik koji ljudi iz Marvela znaju da iskoriste ne bi li podigli profil svojih filmskih proizvoda.

Krajnji rezultat, međutim, biće razočaravajući za sve u publici koji nisu Marvelovi fanatici i manijaci. Razlog tome je pre svega vođenje priče kroz scenario Majkla Voldrona (kreator prošlogodišnjeg televizijskog hita, serije ,,Loki“), usmereno pre svega na fanove i njihovo ekstenzivno znanje o Marvelovim univerzumima.

Utešno je što film ne traje predugo (sa 126 minuta spada u najkompaktnije u svojoj klasi) i što će Sem Rejmi zablistati kada za to dobije priliku u šarenim ili mračnim, a svakako vrtoglavim akcionim sekvencama, zbog čega ćemo na trenutak moći da zaboravimo da zapravo gledamo telenovelu sa obiljem akcije bazirane na kompjuterskim efektima.

Za početak, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ tek je nominalno nastavak filma ,,Doctor Strange“ (Skot Derikson, 2016), dok je za „ulaz“ u njega poznavanje ,,Avengers“ serijala, filma ,,Spider-Man: No Way Home“ i naročito prošlogodišnje televizijske serije ,,WandaVision“. Dodatni kuriozitet je i to da sam Doktor Strejndž (Benedikt Kamberbač) svoje liderstvo mora da deli sa Amerikom Čavez (Ksočitl Gomez) čija posebna, a još uvek neosveštena sposobnost skakanja između različitih univerzuma funkcioniše kao motor još jedne od akcija spasavanja sveta i svetova. Kako od entiteta iz drugih dimenzija, tako i od povređene Vande Maksimof, odnosno Skarletne Veštice (Elizabet Olsen).

Mesto u filmu naći će i mudri Vong (Benedikt Vong), i baron Mordo (Čivetel Edžiofor, Britanac sa glavnom ulogom u aktuelnoj seriji ,,The Man Who Fell to Earth“), Strejndžov nekadašnji prijatelj, a sada neprijatelj, barem u većini svetova. Pa i Strejndžova velika ljubav Kristin Palmer (Rejčel Makadams) koja se u „našem“ svetu udaje za drugoga. Postojanje više univerzuma odnose među likovima u svakom od njih samo još više komplikuje, a opasnost čini većom.

Osnovni problem sa svime time je što je priča filma očito tranzitna, funkcionalna samo u okviru franšize, a, iako se čini zapletenom i zakomplikovanom, u svojoj suštini je zapravo banalna, oslonjena na mehanizme melodrame koji bolje funkcionišu u televizijskim nego u filmskim formatima, i za dobru meru napunjena jeftinom simbolikom (da, da, Ameriku treba stalno spasavati). Likovi i njihove motivacije ne dobijaju vremena da se razviju i prodišu, a haotična postavka multiverzuma samo dodaje na frustraciji.

To pod određeni pritisak stavlja glumce, a ovakva postavka donosi i neke olakšavajuće, ali i neke otežavajuće okolnosti. Olakšavajuća je svakako da su nam likovi većinom poznati, pa mogu funkcionisati u toj nekoj svojoj zadatosti, a otežavajuća, pak, to da im je ta funkcionalnost uglavnom i limit mogućnosti, dok za neku diverzifikaciju (koju multiverzum, je li, podrazumeva) nema prostora.

Jedini izuzetak od pravila je posve novi lik Amerike Čavez, ali i on se može svesti na koncept devojke u nevolji koju treba spasavati, a za ono što je u glumačkom smislu pokazala Ksočitl Gomez ne možemo reći da je na bilo koji način izuzetno.

Elaborirane akcione sekvence tu dolaze kao slamka spasa i u njima potpisni štosevi Sema Rejmija, kao što su vizualizacija onog mračnog i okultnog, ali i tehnička rešenja sa iskošenim uglovima i kamerom koja se kreće pravolinijski i brzo poput projektila. Rejmi svakako poseduje strahovite zanatske veštine i solidnu dozu smisla za humor da se ne bi shvatao previše ozbiljno, ali opet treba podvući da je reč pre o reditelju koji može da napravi izvanredan „set piece“, ali ne nužno o pripovedačkom geniju sposobnom da na koherentan način raspetlja nešto ovako očito veštački zapetljano.

Konačno, poređenja su možda nezahvalna, ali kada smo se već dohvatili koncepta multiverzuma, ovde moramo povući jedno. Nedavno smo imali priliku da vidimo film koji taj koncept tretira s poštovanjem i igrivošću, i gde u srži tog haosa stoji sasvim humana i životna potka. ,,Everything Everywhere All at Once“ autorskog tandema The Daniels još ostaje miljama ispred svega što su u Marvelu smislili, a ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ nije čak najbolji ni u svojoj kategoriji superherojštine.

Zapravo je tek još jedan franšizni proizvod, i to za svoju specifičnu publiku. A, sudeći prema brojkama u prvoj sedmici prikazivanja, nje ima dovoljno da Marvelovu mašineriju održi u pogonu.