Kraven the Hunter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako nešto ugasi filmsku industriju, onda će to biti „fandom“ koji tera studije na besomučno pričanje ispričanih priča i mamuzanje mrtvog konja superherojskih filmova. Bilo da se ide u pravcu multiverzuma ili nepovezanih paralelnih univerzuma, to beskonačno širenje priče i izbora likova vodi samo i isključivo u pravcu telenovele bez kraja i konca. Nekonzistentni preokreti kako bi se oni prilagodili novim situacijama se podrazumevaju.

U tom smislu, možda je Spajdermenov univerzum kompanije Sony Pictures i najveći prekršilac i kreator gluposti. Ne samo zbog toga što u tom univerzumu Spajdermena uglavnom nema, pa svaka šuša od njegovih protivnika dobija film u kojem postaje problematičan, ali uglavnom legitiman anti-heroj. Veći je problem što su to po pravilu loši, čak užasni filmovi i što je njihov broj sada već došao do šest komada.

Krivci su, pre svega, fanovi. Na primer oni koji su ustali i „odbranili“ Venoma od oštrog, ali pravednog kritičarskog pera, pa je to đubre doguralo do tri nastavka. U međuvremenu smo dobili još i generički lošeg Morbiusa i prilično katastrofalnu Madame Web. Red je izgleda došao i na lovca Krejvena za kojeg je čak bilo planirano da se pojavi i ranije, kao moćni protivnik u filmu Black Panther, ali je Sony držao prava za njega, pa je priča propala.

Bilo kako bilo, Kraven the Hunter je sada pred nama i, zar smo sumnjali, u pitanju je teška nebuloza. S pozitivne strane, toga su, izgleda, svi upleteni svesni od samog početka, pa na film možemo gledati i kao na preko potrebno osveženje koje superherojske gluposti vraća korenima u B-filmu. Oni uvređeni će tu videti samo nekontrolisani „treš“ koji se približava odrednici „nenamerne komedije“, dok će oni skloniji čitanju između redova prokljuviti da je to možda baš i bila namera svih upletenih u proces stvaranja ove budalaštine. Uostalom, reditelj Džej Si Čandor i ko-scenarista Ričard Venk imaju dovoljno legitimnih „kredita“ da možemo posumnjati da se sa ovim stvarima zezaju.

Pa ipak, prvo pravilo „marvelovštine“ koje glasi: „ako film nema broj u naslovu, onda je to priča o poreklu junaka ili zlikovca“ se nisu usudili da prekrše, iako se isprva činilo da baš to rade. Kraven the Hunter počinje s prevozom zatvorenika među kojima je i naš naslovni junak (Aron Tejlor-Džonson) u snegom pokrivenu koloniju usred ničega u Sibiru. On tamo dobija da deli ćeliju s ludakom koji je svoje prethodne cimere ubio, ali kaže da će se zadržati najviše tri dana. Već prilikom prvog izlaska napolje prebije dvojicu siledžija koji ga ometaju u dizanju tegova, pa ga čuvari sprovedu do glavnog robijaša Semjona Crnog koji neformalno zavodi red među populacijom. Ispostavlja se da mu je baš on meta. Jer on je „Lovac“, strah i trepet svakog kriminalca, pa uspeva da svoju metu zakolje zubom tigra koji je skinuo s kože na podu, a onda i da pobegne.

Radnja nas onda vraća nekih 18 godina u prošlost i vodi u internat u državi Njujork. Mladi Sergej (Levi Miler) i Dimitri (Bili Barat) su sinovi ruskog mafijaša Nikolaja Kravinova (Rasel Krou koji odnosi nagradu za najpreteraniji ruski akcenat u oštroj konkurenciji celog ansambla) koji dolazi po njih usred školske godine. Njihova majka koja je, navodno, bila slaba i luda preminula je u bolnici, a on će ih povesti u Afriku u lov na lavove, posebno ciljajući na legendarnog Cara, kako bi od njih napravio muškarce. U „sviti“ je i jedan slabašno izgledajući mafijaš nižeg reda Aleksej (Alesandro Nivola) koji pokušava da privuče Nikolajevu pažnju, e da bi ga ovaj ponizio pred svima.

Lov na Cara se, očekivano, izjalovi jer Sergej nije hteo da puca na njega, a u pokušaju da zaštiti slabašnog Dimitrija, sam se ponudio kao žrtva. Opasna CGI zverina ga je ozbiljno povredila, ali ipak ostavila u životu i slučajno mu darovala i kap svoje krvi, a lokalna devojčica koja se tu našla, Kalipso, zalila mu je rane magičnim pripravkom svoje bake-vidarke. Sergej je, pogađate, preživeo, ali ga je susret sa smrću promenio, pa je razvio natprirodne moći da oponaša postupke životinja-grabljivica. Kako nije želeo da sledi „obuku“ svog surovog oca koji bi ga spremao za svog naslednika, Sergej je pobegao od kuće i tamo ostavio Dimitrija.

Nazad u sadašnjost... Sergej je postao Krejven, lovac koji živi u šumi na istoku Sibira u harmoniji sa CGI životinjama od divljih goveda do snežnih leoparda, ali zato prezire lovokradice, preprodavce i gangstere koje nemilosrdno tamani na svojim misijama. Od ljudi, stalo mu je samo do brata (ulogu je preuzeo Fred Hečinger) kojeg tu i tamo posećuje za rođendan. Takođe, uspeva da uđe u trag devojčici koja ga je spasila, a Kalipso (Adriana Debouz) je sada advokatica u Londonu.

Ipak, vest o smaknuću mafijaškog bosa u sibirskom zatvoru stigla je i do njegovog oca, ali i do njegovog rivala Alekseja koji je takođe razvio natprirodne moći i postao Nosorog (interesantno, već smo imali post-sovjetskog mafijaša s tim nadimkom, i to u daleko boljem, ozbiljnijem i realističnijem filmu Rhino Olega Sencova). Sada se obojica bore za Semjonovu teritoriju, pa Nosorog odluči da otme Dimitrija koji je postao pevač-imitator ne bi li na čistac isterao i ostarelog Nikolaja koji se boji da pokaže slabost, ali i Krejvena. Za to je angažovao i natprirodno moćnog Stranca (Kristofer Abot), atentatora koji svojim umom savija prostor i vreme, a Krejven može da računa jedino na Kalipso i njene veze.

Da, suludo je i blesavo kako se čini, pa i više od toga, ali makar nijednog trenutka se ne može osetiti pretenzija da ovo ikako postane ozbiljan superherojski film kojih smo imali na lopate poslednjih dvadesetak godina. Svakom dobronamernom ta namerna ridikuloznost mora biti jasna u svakom trenutku, čak se može reći da je i CGI sve do poslednje borbe koja je obavezno orgija istog jedno od ironijskih oružja u rukama Čandora koji kao da izvodi „masterklas“ na temu „kako zezati klijenta, a svejedno naplatiti honorar“. U tome ide toliko daleko da čak na par mesta citira samog sebe iz svojih boljih i uspelijih ranijih filmova, recimo koristeći dizajn iz svog filma A Most Violent Year kao model za dizajn klubova i mafijaških jazbina.

Iako naslovni junak dobija najviše vremena na ekranu, on nije naročito zanimljiv lik, a ni Aron Tejlor-Džonson nije naročito „jak“ glumac da se upusti u subverziju, pa pokušava da ubere ležerne poene s Adrianom Debouz koja „mesečari“ u svojoj ulozi, a one ozbiljne kroz bratsku dinamiku s Fredom Hečingerom koji daje nešto emotivne težine Dimitriju. Srećom, svi su shvatili da je film ovog tipa jak otprilike koliko su jaki i negativci, pa tu imamo takmičenje u preglumljivanju gde Rasel Krou, svom trudu uprkos, mora da prizna primat Kristoferu Abotu koji deluje kao da se ni najmanje ne trudi i Alesandru Nivoli koji kanališe energiju Endija Garsije, ali „s buvljaka“.

Dokaza u prilog tome da je ovo sve jedno veliko zezanje ima napretek, od silnih upadljivo lažnih i nekonzistentno preteranih vrludajućih ruskih akcenata, pa čak do referenci na Dostojevskog i Braću Karamazove. Neverovatno ali istinito, to je dovoljno za sat i po bioskopske zabave koja više liči na globalno-akcionu nego na superherojsku. Nažalost, taj namerni „treš“ mora da se prekine u jednom trenutku, pa onda dobijamo generičku superherojsku završnicu jer je rigidni okvir naprosto takav.

I to je šteta. Jer, iako je Čandorova karijera u padu, čini se da će ovom sprdnjom i spačkom sebi zatvoriti mnoga vrata budući da je u Holivudu smisao za humor prilično presušio. Ali, gledano u kontekstu Sonijevih filmova o Spajdermenovim negativcima, Kraven the Hunter deluje kao epska žurka za zatvaranje propale firme. A i to je nešto!