Here

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Umetnost je večna, život je kratak“, uči nas latinska poslovica. Ali mi, ljudi kao ljudi, imamo tendenciju da ljudski život stavimo u centar našeg interesovanja, bez obzira što postoje i dugotrajnije stvari od našeg veka. Recimo, kuće u kojima živimo su možda promenile, a možda će tek promeniti na desetine vlasnika i traju ili će trajati generacijama.

Sa svojim „oskarovskim“ filmom Forrest Gump (1994), Robert Zemekis je kroz prizmu života intelektualno hendikepiranog, ali zato srećnog naslovnog protagoniste ispričao istoriju druge polovine XX veka u Americi. Sada pokušava da uradi nešto slično, samo u još širem istorijskom spektru, i kroz bukvalno još suženiju vizuru jedne dnevne sobe u jednoj kući negde u Pensilvaniji.

Za potrebe filma Here, Zemekis je ponovo skupio ekipu ispred i iza kamere s kojom je sarađivao na filmu koji je ove godine proslavio okrugli tridesetogodišnji jubilej. U glavnim ulogama ponovo su Tom Hanks i Robin Rajt koji su za potrebe filma digitalno podmlađivani i postaravani, što će biti posebna tema za diskusiju. Scenario je opet skupa s rediteljem napisao Erik Rot, muziku je napisao Alan Silvestri, direktor fotografije bio je Don Berdžiz, a angažovana je i kostimografkinja Džoana Džonson.

Film u jednom kadru od duboke praistorije do današnjih dana prati prvo jedno parče zemlje, a onda i kuću, odnosno dnevnu sobu u njoj kroz XX i početak XXI veka. Tako ćemo videti kišu meteora koja je potamanila dinosauruse, ledeno doba, ponovni procvat života, indijanski par koji se tamo sastaje, kolonijalno doba i američku revoluciju kroz prizmu sukoba između Bendžamina Frenklina i njegovog nezakonitog sina Vilijama, porodicu koju čine pionir avijacije, njegova zabrinuta žena i kći koja svira violinu, par koji sačinjavaju izumitelj i njegova supruga koji imaju vrlo zdrav seksualni apetit. U savremeno doba, kuću okupira dobrostojeća afroamerička porodica, a na kraju je ona opet prazna i spremna za prodaju.

Glavni deo priče, međutim, prati tri generacije porodice Jang. Kuću su posle rata kupili vojni veteran Al (Pol Betani) i Rouz (Keli Rajli) i tu podigli svoje troje dece. Najstariji od njih, Ričard (Henks) će u kuću dovesti svoju devojku Margaret (Rajt) s kojom će se tu i oženiti kada ona zatrudni, pa će oni tu podići svoju kći Vanesu (Za Za Zemekis, bez zezanja, rediteljeva kći se zaista tako zove).

Centralne teme te centralne priče su prolaznost vremena, traćenje života na brige, razmimoilaženja, neostvareni snovi kojima se vraćamo, a sve kroz prizmu Alovog alkoholizma zbog neuspeha na poslu, Rouzinog šloga, Ričardove zabrinutosti za svoju budućnost zbog čega se odrekao i umetničke karijere, Margaretinog žala za odustajanjem od svojih ambicija, njihovih prepirki oko toga što ona želi da se odseli, a on je zabrinut prvo za svoju karijeru, a onda i za zdravlje roditelja. U dnevnoj sobi se usput slave praznici, dešavaju venčanja, porođaji i smrti, menja se nameštaj i njegov raspored. Život kao takav.

Filmu ne bi bilo teško naći hiljadu mana, od „bumerskog“ nostalgičnog tona, preko, u slučaju Henksa nepotrebnog (glumac ima sinove koji jako liče na njega), a u slučaju Rajt do nivoa jeftine plastifikacije neuspelog digitalnog podmlađivanja, pa do iznuđenosti mizanscena koji uvek deluje krajnje lažno i neprirodno, sa jedinom svrhom da se u kadar strpa ono što je zamišljeno. Problem su i brojne digresije koje retko kada imaju „naplatu“ u glavnoj priči i zapravo samo skreću pažnju, a pritom same nisu dovoljno razvijene da bi funkcionisale samostalno.

Možda je najveći problem nekonzistentna montaža, od ubrzane linearne sekvence kao na reklamama na početku, do skokovite između priča i linije radnji kasnije, pritom „oplemenjena“ najavom skoka kroz stripovske okvire u okviru glavnog kadra. Za tako nešto treba zahvaliti izvornom materijalu, strip-romanu Ričarda Mekgvajera, dok bi Zemekisov eksperiment možda bolje funkcionisao u pozorištu, ali bi tamo bio i predvidljiviji.

Pa opet, dva su nivoa i razloga zašto je Here uspeo filmski eksperiment. Prvo, izvrsno funkcioniše kao vremenska kapsula, i to za isti period kao Forrest Gump. I drugo, Zemekis uspeva da pogodi emotivnu žicu, ma koliko poenta o tome kako vreme leti bila banalna.