Here

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Umetnost je večna, život je kratak“, uči nas latinska poslovica. Ali mi, ljudi kao ljudi, imamo tendenciju da ljudski život stavimo u centar našeg interesovanja, bez obzira što postoje i dugotrajnije stvari od našeg veka. Recimo, kuće u kojima živimo su možda promenile, a možda će tek promeniti na desetine vlasnika i traju ili će trajati generacijama.

Sa svojim „oskarovskim“ filmom Forrest Gump (1994), Robert Zemekis je kroz prizmu života intelektualno hendikepiranog, ali zato srećnog naslovnog protagoniste ispričao istoriju druge polovine XX veka u Americi. Sada pokušava da uradi nešto slično, samo u još širem istorijskom spektru, i kroz bukvalno još suženiju vizuru jedne dnevne sobe u jednoj kući negde u Pensilvaniji.

Za potrebe filma Here, Zemekis je ponovo skupio ekipu ispred i iza kamere s kojom je sarađivao na filmu koji je ove godine proslavio okrugli tridesetogodišnji jubilej. U glavnim ulogama ponovo su Tom Hanks i Robin Rajt koji su za potrebe filma digitalno podmlađivani i postaravani, što će biti posebna tema za diskusiju. Scenario je opet skupa s rediteljem napisao Erik Rot, muziku je napisao Alan Silvestri, direktor fotografije bio je Don Berdžiz, a angažovana je i kostimografkinja Džoana Džonson.

Film u jednom kadru od duboke praistorije do današnjih dana prati prvo jedno parče zemlje, a onda i kuću, odnosno dnevnu sobu u njoj kroz XX i početak XXI veka. Tako ćemo videti kišu meteora koja je potamanila dinosauruse, ledeno doba, ponovni procvat života, indijanski par koji se tamo sastaje, kolonijalno doba i američku revoluciju kroz prizmu sukoba između Bendžamina Frenklina i njegovog nezakonitog sina Vilijama, porodicu koju čine pionir avijacije, njegova zabrinuta žena i kći koja svira violinu, par koji sačinjavaju izumitelj i njegova supruga koji imaju vrlo zdrav seksualni apetit. U savremeno doba, kuću okupira dobrostojeća afroamerička porodica, a na kraju je ona opet prazna i spremna za prodaju.

Glavni deo priče, međutim, prati tri generacije porodice Jang. Kuću su posle rata kupili vojni veteran Al (Pol Betani) i Rouz (Keli Rajli) i tu podigli svoje troje dece. Najstariji od njih, Ričard (Henks) će u kuću dovesti svoju devojku Margaret (Rajt) s kojom će se tu i oženiti kada ona zatrudni, pa će oni tu podići svoju kći Vanesu (Za Za Zemekis, bez zezanja, rediteljeva kći se zaista tako zove).

Centralne teme te centralne priče su prolaznost vremena, traćenje života na brige, razmimoilaženja, neostvareni snovi kojima se vraćamo, a sve kroz prizmu Alovog alkoholizma zbog neuspeha na poslu, Rouzinog šloga, Ričardove zabrinutosti za svoju budućnost zbog čega se odrekao i umetničke karijere, Margaretinog žala za odustajanjem od svojih ambicija, njihovih prepirki oko toga što ona želi da se odseli, a on je zabrinut prvo za svoju karijeru, a onda i za zdravlje roditelja. U dnevnoj sobi se usput slave praznici, dešavaju venčanja, porođaji i smrti, menja se nameštaj i njegov raspored. Život kao takav.

Filmu ne bi bilo teško naći hiljadu mana, od „bumerskog“ nostalgičnog tona, preko, u slučaju Henksa nepotrebnog (glumac ima sinove koji jako liče na njega), a u slučaju Rajt do nivoa jeftine plastifikacije neuspelog digitalnog podmlađivanja, pa do iznuđenosti mizanscena koji uvek deluje krajnje lažno i neprirodno, sa jedinom svrhom da se u kadar strpa ono što je zamišljeno. Problem su i brojne digresije koje retko kada imaju „naplatu“ u glavnoj priči i zapravo samo skreću pažnju, a pritom same nisu dovoljno razvijene da bi funkcionisale samostalno.

Možda je najveći problem nekonzistentna montaža, od ubrzane linearne sekvence kao na reklamama na početku, do skokovite između priča i linije radnji kasnije, pritom „oplemenjena“ najavom skoka kroz stripovske okvire u okviru glavnog kadra. Za tako nešto treba zahvaliti izvornom materijalu, strip-romanu Ričarda Mekgvajera, dok bi Zemekisov eksperiment možda bolje funkcionisao u pozorištu, ali bi tamo bio i predvidljiviji.

Pa opet, dva su nivoa i razloga zašto je Here uspeo filmski eksperiment. Prvo, izvrsno funkcioniše kao vremenska kapsula, i to za isti period kao Forrest Gump. I drugo, Zemekis uspeva da pogodi emotivnu žicu, ma koliko poenta o tome kako vreme leti bila banalna.

Allied

2016.

režija: Robert Zemeckis

scenario: Steven Knight

uloge: Brad Pitt, Marion Cotillard, August Deihl, Jared Harris, Lizzy Caplan, Simon McBurney, Matthew Goode, Thierry Fremont

Prašina koja se digla oko filma Allied je degutantna, ali to valjda ide sa tabloidizacijom i trivijalizacijom medija kao takvih. Priča o navodnoj tajnoj romansi između Brada Pitta i Marion Cotillard je brzo poreknuta od strane glumaca, a ubrzo su i trač-mediji spustili loptu. Francuska glumica nije sklona takvim ekscesima, ali njen američki kolega jeste, uostalom ne bi mu bilo prvi put da zameni svoju životnu partnerku sa onom koju je upravo upoznao na setu, pa je i nekako logično da se mediji zagreju i tamo gde nema vatre.

To povlačenje po medijima možda drži ime filma u kratkoročnoj memoriji prosečnog konzumenta informacija, pa mu tako radi i nekakav marketing, ali nisam siguran koliko je to produktivno. O samom filmu se, naime, u tim napisima nije govorilo ništa drugo nego da je u pitanju ljubavna priča smeštena u doba Drugog svetskog rata. Allied je ipak mnogo više od toga, film zanimljiv za analizu po mnogim pitanjima, od talenta ispred i iza kamere, pa do prilično unikatnog iako ne uvek uspešnog spoja između retro ideja i modernih tehnologija.

Zemeckis je reditelj sa stilom, što demonstrira već u prvoj sceni padobranca koji se lagano spušta u pustinju. Njega, ime mu je Max Vatan i kanadski je obaveštajac / paravojnik, igra Brad Pitt. Max uspeva da bude savršeno kamufliran, a opet elegentan, što je nužno za misiju atentata na nemačkog ambasadora u okupiranom Maroku u jeku afričke kampanje 1942. godine. Na misiji će mu pomoći jednako elegantna pripadnica francuskog pokreta otpora, Marianne Beausejour (Cotillard) koju prvi put vidimo par scena dalje u fantastičnoj ljubičastoj haljini u ne manje impresivnom enterijeru finog restorana. Njih dvoje za potrebe misije glume brak, a Brad Pitt sa svojim anti-talentom za jezike pokušava da se proda kao Parižanin.

Već u prvih nekoliko minuta filma Zemeckis je pokušao da se referira na tri filma. Prva i osnovna ideja mu je bila napraviti ratni film sa špijunažom, ljubavlju, moralnim dilemama i nemalo melodrame, i prva asocijacija na to je legendarna Casablanca. Ne uspeva mu u potpunosti i pored nešto snimanja na lokacijama i verno rekreirane scenografije, ali vremena su se promenila. To i nije nužno loše jer je moderni Hollywood liberalniji i prema seksu i prema psovanju, što će Zemeckis iskoristiti u jednoj umerenoj meri.

Kad smo kod Pitta, druga asocijacija, možda ne potpuno isplanirana, je svakako Tarantinov ratno-eksploatacijski film Inglorious Basterds. Pitt je ovde možda elegantan i coolerski nezainteresovan, ali njegov ponekad “nahovani” francuski je tek za nijansu bolji od zavidnog (ne)znanja italijanskog koje demonstrira u dve antologijske scene kod Tarantina. Marion Cotillard koja mu je bila “coach” je svakako bolja glumica nego što je učiteljica jezika / akcenta. Opet, kad smo kod seksa i hemije, nije preterano čudno da se podigla medijska prašina, iako su glumci profesionalci i vrlo dobro znaju odigrati strast, ali situacija i sa zapletom i sa pozicioniranjem likova pomalo podseća na Pitta i njegovu bivšu suprugu u njihovom prvom zajedničkom filmu Mr and Mrs Smith, dok se replika o brakovima sklopljenim na terenu može meta-filmski preneti i na brakove sklopljene na snimanju, čemu je Pitt i inače sklon.

Bilo kako bilo, fiktivni brak (u filmu, naravno) postaje pravi, začinjen slatkom kćerkicom rođenom pod bombama u Londonu. Tu opet imamo komad kreativne istorije (u marokanskom poglavlju je više na snazi bila kreativna geografija: Casablanca nije ni blizu nekih peščanih dina), naleti tih razmera su do 1943. već bili prestali, ali prilika za dramu je neprocenjiva u inače usporenijem drugom činu koji se bavi njihovim (relativno) idiličnim životom u predgrađu dok je Max na kancelarijskoj dužnosti. U celom tom “settingu” ne vidim previše smisla u tome da Max ima i sestru koja je lezbejka (Caplan) i ne skida ruke sa svoje partnerke, osim možda šoka i poentiranja kako u ratnom haosu neke pojave koje bi inače bile dočekane na nož u konzervativnom društvu ipak prolaze ispod radara ma kako očite bile.

Film će, međutim, skrenuti potpuno u pravcu špijunskog trilera kada Maxu njegovi nadređeni i kontra-špijuni prenesu sumnju da je Marianne nacistički špijun koji njegove informacije prenosi neprijatelju. On joj mora poturiti lažnu poruku da je ona prenese, a ako to učini on je mora svojeručno likvidirati ili visiti na vešalima kao izdajnik. Njega neće samo uhvatiti paranoja, već i podela lojalnosti između žene koju voli i zemlje za koju se bori, a kraj koji nam je iskusni scenarista Steven Knight (Eastern Promises, Locke, serija Peaky Blinders) spremio deluje melodramatično i potpuno off, ali je zapravo vrlo logičan i radikalan je raskid sa praksom zašećerenih završetaka u ratnim melodramama.

Iz perspektive modernih filmova o Drugom svetskom ratu, Allied deluje staromodno i naivno, što je donekle i bila namera autorskog dvojca. Brad Pitt možda nije frajer kao Humphrey Bogart, ali stari filmovi i njihovi glumci puno toga dobijaju i sa patinom vremena. Marion Cotillard je, međutim, savršeno sposobna odigrati ulogu kao diva iz klasičnog Hollywooda i eleganciji i misteriji dodati još i topline. Uz savršeni produkcijski dizajn, scenografiju i kostim, Allied prolazi kao posveta nekim boljim filmskim vremenima.

Problem je, međutim, što se sve to već preselilo na jedan drugi format i nestalo iz filmske umetnosti. Allied je, naime, savršeno moguće zamisliti kao kompjutersku avanturu sa redom akcije, redom infiltracije, redom logičkih zavrzlama i nekoliko misija koje treba ispuniti koje nisu nužno vojničke. U čisto akcionim scenama to posebno dolazi do izražaja sa kamerom koja naše junake hvata ili iza leđa, sa primerene distance i malko s visine, ili zgodno sa strane, kako je to već običaj u igricama.

Allied je tako primer kompetentnog odglumljenog, zanatski solidnog i impozantno dizajniranog filma koji dolazi toliko posle kraja proverbijalnog banketa da ne može ni zagolicati intelekt ni pobuditi dublje emocije.

The Walk

2015.

režija: Robert Zemeckis

scenario: Robert Zemeckis, Christopher Browne (prema memoarskoj knjizi Phillipea Petita)

uloge: Joseph Gordon-Levitt, Ben Kingsley, Charlotte Le Bon, Clement Sibony, Cesar Domboy, Steve Valentine, James Badge Dale, Ben Schwartz, Benedict Samuel

Napad na kule bliznakinje WTC-a je bio zločin protiv čovečnosti. Čak i kad nekako zanemarimo smrt nekoliko hiljada ljudi, zaposlenih, putnika u avionu, turista, prolaznika, vatrogasaca, sama zgrada je neodvojivi deo svetske kulturne baštine XX stoleća. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog svog “krštenja”, predivnog, ludog i hrabrog čina hodača po žici Phillipea Petita koji je tako ušao u Guinnessovu knjigu rekorda. Sam Petit je svoju akciju dokumentirao i deo tog materijala je predivno utkan u Oscarom nagrađeni dokumentarac Man on Wire (2008).

Robert Zemeckis sa The Walk ima barem dva evidentna problema u samom startu. Prvi je kako ispričati priču čiji tok i kraj vrlo dobro poznajemo. Drugi je to što se njegov biopic mora takmičiti sa drugim filmom, dokumentarcem, i to uveliko “odigranim” i jednostavno sjajnim. Uz to, duh i misija su im isti. Zemeckis ima jednostavan odgovor na ta pitanja: romantizacija do maksimuma, savršenstvo u tehnici, napetost kada se za to ukaže prilika i apsolutni feel-good efekat.

Sad, svašta bi tu išlo kada bi scenario bio malo bolji, kada se ne bi oslanjao na poštapalice u vidu likova, naratora i situacija i kada bi dijalog imao više smisla od generičkih replika. Romantizacija je preživljiva, čak i kad Petita pre tog sudbonosnog pohoda predstavlja kao nadobudnog, anonimnog uličnog žonglera i akrobatu, što ne može biti dalje od istine. Mnogo veći problem je to što u njegovoj sviti imamo tipičnu devojku (Le Bon), tipične drugare i šačicu blesavih Amerikanaca koji se priključuju usput. Sevne tu i tamo poneki hvale vredan štos (poput imena Petitovih frankofonih pomoćnika koji su svi Jean-Nešto), poneki kratki razigrani dijalog ili monolog, ali to jednostavno nije dovoljno. Čak su i dvoumljenja i cimovi na najočekivanijim mogućim mestima. A narator (navodno ubačen kao rešenje da Petitu verujemo na reč instantno) zapravo samo guši ritam filma.

Joseph Gordon-Levitt je nesumnjivo dobar glumac, ali je upitno koliko je to što ovde radi gluma. On zapravo izvodi imitaciju, i to ne sjajno detaljnu, ali bez dublje identifikacije ne uspeva da dokuči i odigra Petitovu smirenost i samouverenost, pa čak ni njegov “drive”. Umesto toga, on se oslanja na poneki kliše o takvim ludo hrabrim “podvižnicima”, pa uloga u paketu sa karikaturalnim francuskim akcentom deluje prilično šablonski. Ostali su prošli još gore, recimo Ben Kingsley kao simpatični stari drkoš, Charlotte Le Bon koja posle svojih prvih scena nema šta da radi, pa se smara ili ostatak ekipe pomagača koji možda imaju po jednu osobinu, ako su srećni.

Opet, ugođaj je nekako prijatan i relaksirajući, pa je glupo reći da je The Walk loš film, iako je inferioran dokumentarcu. Zemeckisu se mora priznati da makar ne polazi za jeftinim moralizacijama na koje se rulja pali (a koje su sjebale njegov potencijalno zanimljiv prethodni film Flight), te da je vrlo pažljiv sa skretanjem ka elegičnom tonu na kraju, da i pored toga slavi Petitov čin, a ne lamentira previše o onome što je usledilo. Završni kadar sa kulama je vrlo diskretan i rečit bez ikakvog teksta.

Moguće je da je za sve kriva moja lenjost: gledao sam na kućnom formatu, umesto u kakvom IMAX bioskopu kad je bilo vreme. Dešava se, pogreši čovek, pa sam bio uskraćen za pun ugođaj, vrtoglavicu i visceralnu strepnju dok se Phillipe Petit šeta od jedne kule do druge na nekih 400 metara visine. Međutim, i ovako se vidi Zemeckisovo majstorstvo sa efektima (za Levitta na kipu slobode, scenu koja se pnavlja su očito zmanjkala sredstva) koji su snažni, realistični i na nas ostavljaju jak dojam. Naprosto se oseća da je The Walk tehnički skoro savršen film i Zemeckis kao reditelj uspeva da donekle pokrpi bezvezni scenario. Ali isto tako je nemoguće skriti tu bezveznost, verovatno ne bi bilo moguće ni sa ogromnim platnom, 3D naočarima i preglasnim zvukom. Šteta za tako dobru priču i za takvu tehničku ispoliranost.