The Piano Lesson

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako već ne možemo s punom odgovornošću tvrditi da je Ogast Vilson najbolji afroamerički dramski pisac, makar možemo reći da je najpoznatiji i najcenjeniji. Njegovi komadi se redovno izvode na pozorišnim daskama, a sam Vilson je dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade za dramu. Ono po čemu Vilsona svakako možemo svrstati u sam vrh drame XX veka je njegov ciklus od deset drama koje su sve smeštene u milje afroameričke radničke klase u Pitsburgu, ali u različite decenije prošlog veka.

Od 2016. godine, pod producentskom palicom Denzela Vošingtona, svake prestupne godine (slučaj je tako hteo) dolazi nam po jedna filmska adaptacija drame iz ciklusa. Prvo je Denzel sam blago adaptirao i režirao Fences (2016) u kojem je i odigrao glavnu ulogu, a koji je toplo primljen od strane kritike i institucija. Ma Rainey‘s Black Bottom (2020) Džordža K. Vulfa imao je tu nesreću da koincidira s pandemijom, ali je svejedno imao nekoliko nominacija u sezoni nagrada. Sada je red došao na Denzelovog sina Malkoma da ostvari svoj dugometražni režijski prvenac sa The Piano Lesson, Vilsonovom dramom iz istog ciklusa smeštenom u 30-te godine prošlog veka.

U centru priče nalazi se, dakle, naslovni klavir, ali lekcija je dosta manje „sviračka“, a više istorijska i socijalna. Klavir je predmet spora u nasledstvu između brata i sestre, Boj Vilija (Džon Dejvid Vošington, sin Denzelov i brat Malkomov) i Berenis (Denijel Dedvajler). Vili je, naime, ostao da živi na Jugu, u Misisipiju odakle familija vuče korene, a u Pitsburg je došao s drugom Lajmonom (Rej Fišer) i njegovim kamionom punih lubenica kako bi ih prodali i zaradili novac. Berenis, pak, u Pitsburgu živi kao udovica sa kćerkom Maritom (Skajler Alis Smit) i ujakom Doukerom (Semjuel L. Džekson).

Vili novac namerava da potroši na kupovinu farme od belog gazde Satera čiji su preci u doba robovlasništva posedovali Vilijeve i Berenisine pretke. Ali on nema dovoljno ni kad se saberu zarada i ušteđevina, pa želi da ubedi Berenis da prodaju klavir koji pritom ima ugravirane portrete porodičnih predaka koje je jedan od njih sam ugravirao. S druge strane, Berenis ne želi da se klavir proda, iako ga ona sama ne svira više još otkad im je majka umrla.

Sudbina tog klavira je pogonsko gorivo za dramski sukob u kojem će učešća uzeti brat i sestra, ali i ujak i još par posetilaca kuće, kao što su propovednik Ejveri (Kori Hokins) koji se mota oko Berenis i trgovac i „instruktor urbanog života“ Vajning Boj (Majkl Pots). Naravno, klavir nije samo klavir, kao što ni nasleđe nije samo materijalno nasledstvo, pa on funkcioniše kao metafora o odnosu prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Dok je Fences bio gotovo stereotipni primer filmovanog teatra u kojem su Vošingtonove intervencije u izvorni tekst bile minimalne, a Ma Rainey‘s Black Bottom je bio oplemenjen infuzijom džez-muzike kao miljea, pa je funkcionisao gotovo kao mjuzikl, The Piano Lesson kao da pokušava da se smesti negde između njih. Izvorni tekst diktira jednu jedinstvenu lokaciju dnevne sobe s klavirom kao središtem, ali Malkom Vošington pokušava da stvar razigra na nekoliko načina. Prvo, ne boji se da radnju izvede izvan sobe i izvan kuće, što čini ubačenim scenama dolaska, prodaje lubenica i poseta klubovima gde se sviraju džez i bluz. Zatim, koristi intrument flešbeka kako bi ilustrovao porodičnu istoriju i traumu kako ropstva, tako i potonjeg „Džim Krou“ perioda u kojem su Afroamerikanci bili formalno oslobođeni, ali i dalje ekonomski zavisni od bivših gospodara. Na kraju, imamo i kasnije žanrovsko skretanje od drame prema egzorcističkom hororu koje je dosta oštro.

Problem je što taj miks, kao ni u prethodna dva filma, ni ovde ne funkcioniše u potpunosti. Još skokovitiji prelazi između žanrova predstavljaju još jedan problem. Na kraju, i glumci kao glavni aduti filma, više ostaju u teatarskom ključu, što ima smisla u čisto „pozorišnim“ deonicama filma, ali ne uspevaju da iz tog modusa izađu ni kasnije. Na kraju, The Piano Lesson funkcioniše najviše kao podsetnik da je Vilsonovim dramama ipak mesto pre svega na „daskama“.