Mission: Impossible - The Final Reckoning

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Počnimo od kraja. Mission: Impossible serijal se, izgleda, upravo završio nakon skoro trideset godina akcije, i to s istim glumcem i istim likom u glavnoj ulozi, što ga čini svojevrsnim fenomenom. Kažemo „izgleda“ jer je u Holivudu retko kad nešto definitivno, a „šuškavom zovu“ milionske zarade je teško odoleti.

Kada je priča počinjala te sada već davne 1996. godine, sa labavom adaptacijom serije iz 60-ih, Mission: Impossible se činio kao savremenija alternativa poprilično anahronom serijalu o Džejmsu Bondu koji je godinu dana ranije imao „restart“ s Pirsom Brosnanom u ulozi britanskog tajnog agenta. Za razliku od Golden Eye (1995), Mission: Impossible (Brajan de Palma) je bolje shvatao svet i njegov momentum u tom trenutku, pa je umesto „podgrevanja“ hladnoratovske priče ponudio visokotehnološku akciju našeg junaka protiv oportunih negativaca, uz poseban bonus toga da je Tom Kruz ipak svoje vratolomije obavljao sam, bez dublera. Koncept juranjave po svetu i „akcijanja“ po najneverovatnijim mestima je, pak, bio preuzet od „Bondova“ i izvedeno jednako dobro, premda za nijansu hladnije i efikasnije, bez humornih distrakcija.

Jedan od štoseva tih ranijih „Nemogućih misija“ bio je i taj što je zapravo lik Itana Hanta u Kruzovoj interpretaciji, uz prepoznatljivu muzičku temu, bio jedina konstanta, dok su se reditelji i njihovi koncepti akcije smenjivali. U slučaju „dvojke“ (2000), rediteljsku palicu je preuzeo Džon Vu, a scenario je, priča se, bio građen oko akcionih „set pis“ scena koje je Vu prethodno razradio. To se videlo i u krajnjem rezultatu da su od celog filma upamćena ostala dva spota: sastava Limp Bizkit za pesmu Take a Look Around (s inkorporiranom muzičkom temom franšize) i grupe Metallica za stvar I Disappear.

„Trojku“ (2006) je preuzeo Dž.Dž. Abrams, tada producent i scenarista kojem je ovo bila prva filmska režija. Koncept da hladni profesionalac Itan Hant dobije lični život i verenicu, kao i stalnu ekipu osim Lutera (Ving Reimz) je film odvelo u pravcu serijalizacije i franšiziranja, što je nastavljeno i u četvrtom delu s podnaslovom Ghost Protocol (2011) u režiji Breda Berda, inače sklonijem animaciji nego igranom filmu. Od petog, inače prilično osvežavajuće ozbiljnog dela, Rogue Nation (2015), nadalje, na Mission: Impossible i nije bilo moguće gledati na bilo koji drugi način, nego kao na franšizu. Taj i naredna tri nastavka potpisao je Kristofer Mekkvori koji je s Kruzom već bio uspostavio još jednu akcionu franšizu – Jack Reacher.

Već se u „šestici“ podnaslova Fallout (2018) video zamor na dva mesta, što u zapletu koji je postajao sve neverovatniji, što na licu Toma Kruza, tada na pragu šezdesete godine života, koji je i dalje sam izvodio svoje akrobacije. „Sedmica“ i „Osmica“ najavljene su već iduće godine, istovremeno. Da stvar bude čudnija, obe bez scenarija i sa ogromnim budžetima, što je priličan presedan u modernom Holivudu opsednutom kontrolom, ali izgleda da Kruz uživa neviđeni kredit. Greška s Dead Reckoning: Part One je, pored „naduvanog“ trajanja od preko 160 minuta, stajala i u poslednjem delu naslova. Deo publike je najavu „prvog dela“ iz naslova shvatio kao poruku da može pričekati i na drugi, pa pogledati oba jedan za drugim.

To bi tek bila greška, budući da The Final Reckoning traje celih 170 minuta, zbog čega bi cela akcija gledanja oba dogurala do blizu šest sati gledanja. Pritom, za tako nečim nema potrebe jer poslednji nastavak preko sat vremena na svom početku troši ne samo na rekapitulaciju Dead Reckoning čiju priču o lovu na Entitet, veštačku inteligenciju koja preti da uništi svet, nego i na povezivanje s ostalim nastavcima u franšizi, pa i sa originalom. The Final Reckoning, dakle, potpada pod trend „legacy“ nastavaka koji trenutno dominira Holivudom i njegovim franšizama.

Borba protiv Entiteta se, dakle, nastavlja. Na kraju prošlog dela pronađen je i sastavljen „krstoliki“ ključ koji otvara bravu na potopljenoj ruskoj podmornici Sevastopolj. U međuvremenu, Entitet je ovladao šiframa nuklearnih programa „manjih“ sila poput Izraela, Severne Koreje, Indije, Pakistana i Francuske, a za tri dana će ovladati i onima koje pripadaju Velikoj Britaniji, Kini, Rusiji i Americi, pa će pokrenuti nuklearni rat. Situacija za ljudsku vrstu je porazna kako god okrenemo: ili će ih Entitet uništiti, ili će velesile same uništiti Zemlju tako što će pokrenuti preventivne i osvetničke udare.

Jedini spas je, dakle, Itan Hant i njegova ekipa koja mora da pronađe i zarobi Entitetov izvorni kod. Za to im treba modul sa Sevastopolja zvani Potkova, a koji je zapravo Zečija Šapa iz trećeg dela, te „molver“ program koji je Luter razvio, a koji je negativac iz prošlog filma, Gabrijel (Esai Morales), uspeo da uzme od njega pre nego što ga je poslao u junačku smrt. Gabrijel, bivši „sluga“ Entiteta, takođe ima svoj ugao, ali on je različit od onog koji imaju Itan i kolege iz IMF-a. On, naime, misli da može ovladati Entitetom, dok sudbina celog sveta zavisi od toga da ga IMF nekako namami u klopku i zaustavi.

Dok ekipa, dakle, Grejs (Hejli Otvel iz prošlog filma), Bendži (Sajmon Peg, redovni pomagač u prethodnih nekoliko filmova), Pariz (Pom Klementief) i Degas (Greg Tarzan Dejvis), mora da pronađe lokaciju Sevastopolja, za šta ih put vodi preko Ostrva Svetog Matveja između Rusije i Aljaske, Hant mora na tajnoj misiji koju mu je odobrila predsednica Erika Sloun (Anđela Baset, šefica CIA-e iz nastavka Fallout) nekako dospeti do podmornice i izvući modul. Sve dalje vodi do konačnog obračuna na farmi servera u bunkeru u Južnoj Africi.

Priča je sama po sebi nebulozna i daleko preko ruba „treša“, toliko da možemo pre da je očekujemo u nekakvoj parodiji na temu špijunskih akcionih filmova nego zaista u nekom ozbiljnom akcionom „špijuncu“. Ono što tek dodaje „so na ranu“ su nebuloze i u pojedinostima tih pojedinačnih koraka da prisebnom čoveku dođe da se zapita ko je to pisao (odgovor je Kristofer Mekkvori i Erik Jendresen, kao i u slučaju Dead Reckoning) i za koga. Odgovor na to drugo pitanje bi verovatno glasio: „za debile“, a evo i zašto. Scenaristi upadaju u zamku da svoje nebuloze objašnjavaju u nedogled i time još pumpaju vreme trajanja dok su bistriji već na nekom od prethodnih nastavaka shvatili da tu nema puno smisla i da ga ne treba tražiti, pod uslovom da je akcija dobro osmišljena i izvedena. Opet, uz toliko objašnjavanje gluposti, na tu akciju treba pričekati.

Istini za volju, i konkurentska Bond-franšiza je znala da pati od nebuloza, ali ih je makar iznosila s jednom dozom auto-ironije. Ovde umesto toga imamo nabijanje patetike i Hantovog/Kruzovog „mesijanskog kompleksa“ kako on jedini može spasiti svet, odnosno film kao umetnost od napada zloćudne veštačke inteligencije. Poenta patetisanja je na jednom mestu još dodatno pojačana humorom u pokušaju, kada Hant jednom izdajniku poruči da „suviše visi na internetu“. Ta doza patetike i težine šteti i onome po čemu je serijal bio najprepoznatljiviji – muzici, prepoznatljiva tema jedva da se čuje, a umesto nje imamo epski pretencioznu orkestraciju, sa sve „tuševima“ na udaraljkama i fanfarama.

Zapravo, osim povezivanja franšize, u čemu ima nekoliko lepih posveta, posebno prvom (i najboljem) delu – epizodu će dobiti Rolf Sakson kao Vilijam Donlou, konstruktor ONOG sefa u koji je Hant upao, a Brigs (Šej Vigem) će dobiti poveznicu s Felpsom, izdajnikom iz prvogdela – čini se da su jedino čemu se posvetila dužna pažnja dve kaskaderske sekvence. Jedna uključuje ronjenje po Sevastopolju koji se pritom, valjda pod Kruzovom težinom, prevrće kao da nije grdosija od podmornice, već potopljeni čamac. Druga, pak, uključuje obračun između Itana i Gabrijela na avionima-dvokrilcima, gde Kruz mora dvaput da se popne na avion u letu, od čega jednom da pređe s jednog na drugi. Obe sekvence su fizički impresivne, naročito druga, ali dok se Tom Kruz igra likova iz filmova Džejmsa Kamerona ili poput Dragoljuba Aleksića praktikuje „nevinost bez zaštite“, za neke druge, jednostavnije scene kao da traži „poštedu“. Tako, na primer, finale jedne od ranijih tuča Hanta protiv dvojice Gabrijelovih „gorila“ gledamo kao Grejsinu reakciju.

Jasno, kao i prethodna dva nastavka, i The Final Reckoning nije ništa drugo nego glumačko-kaskaderski ego-trip. Na njega Tom Kruz kao jedna od poslednjih filmskih zvezda starog kova ima pravo. Ali jesmo li mi dužni da taj ego-trip trpimo? Moramo li uz njega da trpimo scenarističke nebuloze, patetisanje i budalaštine? I, na kraju, moramo li to sve da trpimo u formatu od skoro tri sata?

Mission: Impossible - Rogue Nation

2015.

režija: Christopher McQuarrie

scenario: Christopher McQuarrie, Drew Pearce (po motivima televizijske serije)

uloge: Tom Cruise, Jeremy Renner, Simon Pegg, Ving Rhames, Rebecca Ferguson, Alec Baldwin, Sean Harris, Simon McBurney, Tom Hollander

Znam da sam lenjština jer sam dozvolio da mi se jedan letnji akcioni “blockbuster” vuče na listi za gledanje skoro do Nove Godine. Praštajte mi, bila je ovo izuzetno aktivna godina za mene u smislu festivala i filmskih događanja, pa u slučaju “normalnih” filmova ispada da dolazim na kraj banketa. Uz to, molim vas da uzmete u obzir i moje generalno nepoverenje prema franšizama i nastavcima kao takvim.

Recimo, nisam još pogledao novog Bonda, ali sa Bondom imam poseban odnos. Volim Bondove sa patinom vremena, kad izađe neki novi to mi uglavnom nije napeto. Možda za kakvih desetak godina prihvatim ove nove Craigove “dark & gritty” filmove kao legitimne, ali još uvek mi ne leže. Taj moj “wait and see” stav prema Bondu datira još od razočaranja sa prvim gledanjem Golden Eye u klinačkoj dobi, a jedan od uzroka tome je i što se samo godinu dana kasnije pojavio alternativni akciono-špijunski filmski heroj primereniji svom vremenu i unipolarnom svetu 90-ih. On se zvao Ethan Hunt.

Prvi, de Palmin Mission: Impossible je bio sve što onovremeni Bond nije bio - zanatski perfektan akcioni film sa oportunim zlikovcem i akcionim scenama da ti pamet stane, a bez klimavog pokušaja oživljavanja Hladnog rata. Drugi je bio još akcioniji, ali je zbog toga stradala priča koja je postala potpuno nebitna. Pročitah negde da je Robert Towne scenario pisao oko akcionih scena koje je John Woo već bio osmislio. Rezultat toga je bila čista akcijada, pomalo praznjikava, ali sa jednim zanimljivim scenarističkim rešenjem o otrovu sa odloženim dejstvom. Treći nastavak u režiji J.J. Abramsa, tada sveže pridošlice s televizije, a sada frajera koji potpisuje i Star Wars i Star Trek, već nisam uspeo da izdržim do kraja, iako je imao ponajboljeg od oportunih negativaca. Džaba to kad je ceo film bio opterećen naivnom pozadinskom pričom o Huntovoj budućoj ženi koja misli da je on patroldžija na autoputu ili tako nešto. Ghost Protocol nisam ni gledao i verovatno sam pogrešio: po svemu sudeći u pitanju je dobar film koji konačno ubacuje kontekst i ne troši sporedne likove kao sitan novac. Rogue Nation je peti nastavak i bio sam spreman da ga propustim bez griže savesti, ali sam se nećkao da ga maknem sa kompa. Razlog tome svakako nije bio Tom Cruise, niti reditelj Christopher McQuarrie sa kojim glumac već ima novi serijal Jack Reacher, nego prilika da vidim Aleca Baldwina u ulozi birokratskog drkadžije koja mu stoji kao salivena.

Film počinje u Belorusiji jednom od onih potpisnih akcionih scena. Hunt se keša na avion koji poleće, naš znanac kompjuteraš Benji (Pegg) mu iz trećeg pokušaja otvara prava vrata, a i Brandt (Renner) je prisutan kao planer akcije. Fino. Sad, ta scena je uglavnom nepovezana sa ostatkom filma, osim što saznajemo ime glavnog negativca, organizacije Syndicate koja skuplja napuštene agente svih obaveštajnih službi i pravi sranja po svetu. Huntov prvi susret s njima prolazi lošije po njega, uspeva da se izvuče, ali jedva, i to uz pomoć misteriozne dvostruke agentice Ilse Faust (Ferguson).

U međuvremenu, novi CIA-in direktorčić, pomenuti birokratski drkadžija Hunley (Baldwin) je rešen da ukine IMF zbog tajnosti njihovih operacija i zato što mu se njihovi uspesi čine kao čista sreća koja ostavlja krš i lom iza sebe i košta u smislu publiciteta, a objašnjenje o super-tajnom Syndicatu mu se čini neuverljivim. Ostatak tima se ili povlači ili uklapa u druge CIA-ine operacije, a Hunt ostaje ostavljen na cedilu i sa metom na leđima, pa se sklanja u ilegalu. Dok njega traže svi živi, on na osnovu jedne fotografije traži vođu organizacije...

Dalje kreće već regularni pičvajz, jurnjava po svetu (Beč, Casablanca, London), okupljanje tima pod pritiskom vremena, akcija od koje zastaje dah i moralne dileme. Kada smo kod akcije, scena u bečkoj Operi jako podseća na scenu sa prijema u Pragu u prvom delu, dok scena upadanja u vodom čuvani trezor u Maroku po vratolomnosti nadmašuje i onu provalu u CIA-in sef takođe u prvom delu. Naravno, Tom Cruise, koji svoje kaskaderske “stuntove” navodno izvodi sam, mora da visi s nečega, i to je ovde avion, a scene vožnje i jurnjave su snimane tako da liče na kompjuterske igrice. Prema tome, adrenalinska zabava za ljubitelje akcijada ni ovog puta nije izostala.

No dobro, to smo i očekivali. Čak i minimalne promene da Ethan Hunt sada nije vuk-samotnjak koji se može osloniti isključivo na tehnologiju, nego pre svega igrač u timu su uglavnom očekivane kad već film za filmom “nasleđujemo” njegove pomagače. Čak smo i auto-ironiju (Baldwin koji objašnjava Hunta kao “živu manifestaciju sudbine” je blago neprocenjive vrednosti) mogli nekako da predvidimo znajući da franšiza traje već skoro 20 godina. Ono što je prijatno osveženje je činjenica da sad imamo i kontekst, ne samo priču oko ukidanja IMF-a, nego i vrlo moćnu organizaciju negativaca umesto oportunog pojedinca ili potpunog ludaka koji sledi ne baš produktivnu destruktivnu filozofiju.

Reč-dve o tome. Prvo, Syndicate približava franšizu trenutno popularnoj “dark & gritty” odrednici, ali sa time ne gnjavi. Drugo, Syndicate i naročito njihov vođa Solomon Lane (Harris) predstavljaju savršen antipod IMF-u i Huntu. Ne samo da su u pitanju odbačeni i besni agenti, nego su oni organizacija sa vrlo modernim anarhističkim idejama (koje kruže po svim tim velikim protestima, ali ih zastupaju ljudi koji ne prelaze s reči na delo), razumljivim i sa kojima je čak moguće i složiti se. Organizacija u službi anarhije postaje glavni protivnik grupi anarhista kojima je cilj očuvati postojeći poredak. Vrlo zanimljiva tema za filozofsku raspravu u filmu je tek natuknuta, valjda da ne bi oterala postojeću publiku željnu kaskaderske akcije i eksplozija, ali je svejedno hvale vredan dodatak.

Problem sa tim je što sam Lane u interpretaciji Seana Harrisa nije ni izbliza dovoljno zastrašujući, čak ni u onom smislu ludog filozofa kao što bi to morao biti. Ne, frajer zapravo deluje kao besni, otpušteni računovođa koji je proveo vikend režući ženine fotografije i razbijajući zajedničko posuđe: još uvek besan, ali zapravo na izmaku snaga. Naravno, otkrićemo i pozadinu Syndicata, ali ni ona neće biti naročito uverljiva, niti će Laneova metiljavost s tim otkrićem postati podnošljivija. Naprosto, za takvog negativca je potreban i bolje napisan lik i konkretniji glumački zadaci, možda čak i jači glumac.

Drugi problem je što u filmu postoji ceo jedan ženski lik, dok su ostale u najboljem slučaju statistkinje sa zadatkom. Istini za volju, Ilsa Faust je možda i najbolji i najkompleksniji ženski lik u celom serijalu i relativno nepoznata švedska glumica (ovo joj je drugi film na engleskom jeziku, posle trashy Herculesa, a igrala je i u dve TV serije) Rebecca Ferguson uspeva da je uverljivo odigra kao odlučnu, tajnovitu, vrlo sposobnu, ali ipak ranjivu ženu. Međutim, ona je JEDINI ženski lik, i nema veze je li zapravo jedina ravnopravna Huntu i da li ćemo je gledati u sledećem nastavku (pregovori su u toku, prostor je ostavljen), kada Hunt čak niti nema neke usputne ženske ili makar protivnice. Za razliku od Bonda, Hunt nije džentlmen i bonvivan koji voli biti u društvu žena sa porno-imenima ili nadimcima, nego je efikasni tehno-frik fokusiran na svoj zadatak, ali previše je previše, odnosno premalo je premalo. Odnos između njih dvoje do samog kraja nije čak ni platonski, jednostavno je poslovni.

I pored tih sitnih nedostataka mogu reći da sam uživao u petom delu franšize za koju sam mislio da je definitivno izgubila moje interesovanje. Za očekivati je da pogledam i šesti deo najavljen za dve godine. Ekipa će uglavnom biti ista i očekujem u svakom slučaju zabavn film. Pitanje je koliko još tako nešto može trajati, Tom Cruise ipak nije rosno mlad ma kako se folirao. Mada i Bond je postao Bond tek kad je Sean Connery ustupio mesto Rogeru Mooreu. Mislite o tome.