Tron: Ares

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se 1982. godine pojavio Tron u režiji Stivena Lisbergera, nije bio baš sjajno prihvaćen od strane onovremene kritike, pa ni od publike. Slavu i status kultnog filma je stekao ipak nešto kasnije jer se ispostavilo da je predvideo neke trendove u tehnološkom razvoju i promenama po pitanju načina života.

Podsetimo se, radnja je pratila dizajnera video-igrica Flina (Džef Bridžis) koji je, u pokušaju da dokaže da ga je šef u kompaniji ENCON, Dilindžer (Dejvid Vorner), pokrao, s još dvoje kolega Bredlijem (Brus Bokslajtner) i Bejns (Sindi Morgan) „uhakovao“ u sistem, ali je i fizički bio premešten u novi elektronski svet zvani Mreža, pa je odatle morao da se spasava boreći se protiv programa i drugih zarobljenih ljudi u jednostavnim, ali smrtonosnim igricama. Istini za volju, relativno jednostavna radnja je ispričana na nepotrebno zakomplikovan način, ali su pohvale za svoj rad dobili glumci i animatori. Tron se sada uzima kao primer pionirske upotrebe računarske grafike na filmu: Mreža je bila kompletno kreirana pomoću vrlo rane varijante CGI animacije.

Tron je televizijsku premijeru imao na Diznijevom TV-kanalu na dan lansiranja, postao hit na tržištu kućnog videa, dobio tematsku vožnju u Diznilendu i gomilu video-igrica na različitim medijima. Na filmski nastavak smo, međutim, morali da čekamo do 2010. godine, a Tron: Legacy (režija Džozef Kosinski) ni u kojem slučaju nije bio revolucionaran kao prethodnik. Ipak su se u međuvremenu dogodili filmski serijali Terminator i Matrix koji su svakako bili inspirisani originalnim Tronom.

Gruba, pionirska grafika zamenjena je upeglanom i flah-digitalnom, a nešto komplikovanija priča ispričana je na još komplikovaniji način. U njoj pratimo Flinovog sina Sema (Geret Hedland) koji je u potrazi za nestalim ocem završio u Mreži gde mora da se suprotstavi programu CLU koji ima avatar mladog Flina, dok na pomoć može da računa jedino od samog Flina (Bridžis) koji je ostao da živi u virtuelnom svetu, programa Trona (Bokslajtner) i algoritma pod imenom Kvora (Olivija Vajld). Jedino polje u kojem je nastavak bio bolji od originala je muzika sastava Daft Punk, ali i to više govori u prilog originalu koji je poslužio kao inspiracija francuskom elektronskom dvojcu.

Ubrzo nakon toga usledila je i animirana serija Tron: Uprising (2012-13), a nakon decenije i po produkcijskih peripetija, sada nam se na repertoaru ukazao i treći film u franšizi podnaslovljen Ares. Pošto je ideja o direktnom nastavku koji bi pratio Sema i Kvoru u stvarnom svetu propala, Dizni je okupio nove ljude, scenaristu Džesija Vigutoua i reditelja Joakima Reninga da napave „soft rebut“ umesto klasičnog nastavka.

Po prvi put u ovoj filmskoj franšizi imamo koherentnu radnju. Uvod kroz naraciju koju dobijamo kroz mehanizam vesti služi da poveže događaje iz prethodna dva filma s ovim. Tako saznajemo da je Flin ostao u Mreži, a da je Sem iz nerazjašnjenih razloga otišao iz ENCON-a na čije čelo su došle sestre Kim, Tesa i Iv (Greta Li). Kako je vizionarka Tesa umrla mlada, pragmatičnija Iv je ostala da sama vodi kompaniju koja najviše zarađuje od igrica, ali njena želja je da prevashodna delatnost bude humani AI.

U smislu posla s veštačkom inteligencijom, kompanija ima rivalski odnos s firmom Dillinger Systems koju sada vodi unuk osnivača, Džulijan (Evan Piters), a njegove ideje o upotrebi veštačke inteligencije nisu baš tako humane. On vidi vojsku kao svog glavnog klijenta a ubilačku mašineriju i super-vojnike kao glavni proizvod. Međutim, kako produkti s Mreže u stvarnom svetu mogu da opstanu samo nešto manje od pola sata, traži se kod permanentnosti.

Iv misli da je kod sakriven na nekoj od starih Flinovih disketa, pa Džulijan šalje naslovnog junaka filma Aresa (Džered Lito) koji je njegov glavni program s mreže i njegovu pobočnicu Atinu (Džodi Tarner-Smit) kako bi kod dobili, bilo u stvarnom svetu, bilo unutar Mreže, gde bi trebalo da ga iščupaju direktno iz Iv, što može da rezultira i njenim „brisanjem“. Pritom, Ares je razvio neke ljudske osobine i sopstveni osećaj za etiku, pa neće baš svaku komandu izvršiti bespogovorno. A Džulijan je beskrupulozan, spreman da žrtvuje čak i sopstvenu majku Elizabet (Džilijan Anderson, uobičajeno fenomenalna) koja ga upozorava da bi takvo neetično postupanje moglo da se obije o glavu i njemu i kompaniji.

Priča se većim delom kroz gipku, kinetičnu akciju, s „set-pis“ scenama i sekvancama borbi i jurnjave bilo u okviru Mreže, bilo u stvarnom svetu, odnosno u neimenovanom velegradu (snimano je u Vankuvaru). Digitalna Mreža je impozantnija nego u prethodniku zbog najnovijih vizuelnih efekata, a i dizajn u kontrastima crnila noći i svetlosti neona odlično funcioniše i u našem svetu koji sve više tako izgleda zapravo. Originalna muzika sastava Nine Inch Nails sjajno se slaže s vizuelnim pejzažom i logična je evolucija saundtreka za Legacy, još glasnija i udarnija.

Iako dijalozi u filmu deluju kao da ih je pisala veštačka inteligencija pazeći pre svega na naivno shvaćenu „ekonomiku“ (kako u što manje reči otkriti što više informacija ili unutrašnjih stanja likova), Vigutou i Rening će nas počastiti i referencama iz sveta Trona, ali i drugih filmova, pop-kulturnom raspravom o Mocartu i sastavu Depeche Mode, pa i poslasticama iz domena retro kompjuterskog sveta kojim i dalje vlada Flin. Džef Bridžis se vraća i po treći put, a njegova minijatura na tragu gurua služi kao podsetnik zašto je on jedan od najboljih živih glumaca.

Kasting je pogođen i za noseće uloge, premda su likovi zasnovani relativno jednostavno. Greta Li, najpoznatija po ulozi Nore u Past Lives, ovde ima nešto lakši zadatak kao osoba jake i plemenite motivacije koja mora postati „fajterka“ i taktičarka kako bi preživela. Evan Piters je takođe u sjajnom izdanju kao pravi filmski negativac, karikaturalno zloban, a kukavica, tipičan je primerak razmaženog derišta s psihopatskim nagnućima. Džered Lito kao glumac jake prezentnosti, ali limitiranog raspona u svojoj pojavi „hipsterskog Isusa“ se takođe pokazao kao pravi izbor za ulogu Aresa, kompjuterskog programa željnog da upozna stvarni, fizički svet.

Najvažnije od svega, Tron: Ares pogađa sadašnji trenutak u vremenu kada moralne dileme o budućnosti veštačke inteligencije dominiraju diskursom. I pritom ne ide linijom straha i panike da će nas, kao u Termintaoru i Matrixu, osvešćene mašine pobiti ili porobiti, već bira moralno kompleksniji put. Programi iz filma se, upoznajući ljudski svet, zapravo ponašaju ljudski. U slučaju Aresa, osnovna motivacija je znatiželja, dok je u slučaju Atine to lojalnost i ispunjavanje naređenja koji joj je zadao ljudski gospodar. Kao što nije uvek poznato u šta će se čovek razviti, tako nije determinirano ni šta će mašina ili kompjuterski program raditi sa svojom svešću, pa u tom slučaju čak i namerna „kontra“ u izboru imena po grčkim bogovima funkcioniše kao jak simbol.

S Aresom smo zapravo na tragu Blade Runnera i večitog pitanja sanjaju li androidi električne ovce, odnosno sanjaju li kompjuterski programi one digitalne, sastavljene od nula i jedinica. I šta znači biti čovek, što je pitanje prisutno u našoj imaginaciji oduvek, s Frankenštajnom i Pinokiom kao poznatim primerima. Tron: Ares možda nije revolucionaran film, ali je sasvim smislen dodatak našem trenutnom svetu.

Steve Jobs

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Danny Boyle

scenario: Aaron Sorkin (po knjizi Waltera Isaacsona)

uloge: Michael Fassbender, Kate Winslet, Seth Rogen, Jeff Daniels, Michael Stuhlbarg, Katherine Waterson, Sarah Snook

Verovatno nisam jedini da se pitam čime je to Steve Jobs zadužio čovečanstvo da posle svoje (svakako prerane) smrti dobije već drugi “biopic”. Svakako je unapredio informacionu i kompjutersku tehnologiju, osmislio i tržištu ponudio nove, vrlo kvalitetne proizvode, ali budimo iskreni: ništa od toga nije on izumeo, pa čak ni te čuvene proizvode nije sam napravio, to su učinili drugi, njegovi prijatelji i saradnici inženjeri kojima je on bio svojevrsni vođa tima.

I o proizvodima kompanije Apple i njihovom doprinusu čovečanstvu se da raspravljati. Oni su svakako kvalitetni, možda kvalitetniji od konkurencije, ali su isto tako dosta skuplji i u krajnjoj liniji nisu bez konkurencije. Za svaki Mac postoji PC, za svaki iPhone neki drugi smartphone, za svaki iPod običan MP3 player. Iseći ću svaku raspravu sa ljubiteljima određenih marki: za mene je i Mercedes samo auto.

Istina je, međutim, da je Steve Jobs bio kontroverzna ličnost i vodio nestandardan život, pa ga je često kačila ironija sudbine. Na poslovnom planu, jedan je od retkih osnivača kompanije koji je iz te kompanije isteran (formalno je sam otišao, ali to je bio iznuđen potez), a još je ređi slučaj njegova situacija da se u tu istu kompaniju vratio, i to trijumfalno. Takođe, proizvodi za koje je on bio odgovoran i koji su ga proslavili su često bili preskupi i nedovoljno kvalitetni, marketinške strategije upitne, filozofija iza njih (potpuno zatvoren sistem kontrole) lihvarska ili čak psihotična, i zapravo su svoje uspehe doživeli tek kada bi se Jobs maknuo iz razvoja.

I na privatnom planu je bio čudak, svojevrsni emocionalni invalid, usamljenik, čudna mešavina hipika i štrebera, umetnika i inženjera, sklon sloganima koji zvuče pametno a ne znače ništa. Možda je razlog za to bio što se, kao usvojen, osećao odbačenim, i to dvaput, od strane bioloških roditelja i prvog para koji ga je usvojio. Zato se povlačio u sebe, udaljavao od ljudi, bio “control freak”, pilao oko detalja dok je na strukturne i suštinske stvari (namerno) zaboravljao. A njegov nepostojeći princip zbog kojeg demonstrativno nije priznao svoju kćerku je sebičan i prezira vredan. To što se razišao sa njenom majkom ga ne lišava obaveze prema drugom, ni za šta krivom ljudskom biću.

Ali dosta o Jobsu, ovde se ipak razgovara o filmu. Za razliku od prethodnog “biopica” Jobs sa Ashtonom Kutcherom koji je bio klasične strukture i, po svemu sudeći, ne baš sjajno izveden (kritika ga je dočekala na nož, a ja ga otpisao kao nezanimljiv), Boyleov film se može nazvati inovativnim i osebujnim, pa se zato i nalazi na relativno bitnom mestu u sezoni nagrada. Dvoje prvopotpisanih glumaca su osigurali nominacije za Oscare, Fassbender za glavnu, Kate Winslet za sporednu ulogu. On se još može pohvaliti nominacijom za Zlatni Globus, a ona čak osvojenom nagradom, kao i scenarista Aaron Sorkin kojem je ipak izmakla nomicija za zlatni kipić.

Kad kažem inovativan i osebujan, mislim pre svega na upadljivo teatarsku strukturu filma. Steve Jobs je jasno podeljen u tri čina, svaki od njih se odvija u i oko sale za promociju jednog određenog Jobsovog proizvoda i naslovni junak (Fassbender) je u sva tri čina u nekakvoj frci i anksiozi. Nije samo stvar treme i straha od povrede sujete, nego se tu radi i o poslovnim, a još više privatnim krizama. Na njegovoj strani je uvek Joanna Hoffmann (Winslet), a u sva tri čina se u različitim svojstvima pojavljuju kolege Andy Herzfeld (Stuhlbarg), Steve Wozniak (Rogen) i John Sculley (Daniels), kao i kćerka Lisa (tri glumice različitih dobi), u prva dva čina zajedno sa majkom Chrisann Brennan (Waterson).

Aaron Sorkin, iskusan na televiziji i u teatru, kao i na filmu, legitimno je pretpostavio da će nam Jobsa kao inovatora, poslovnog čoveka i na privatnom planu najbolje predstaviti u ta tri formativna trenutka kroz rapidne, često duhovite dijaloge koji često prelaze granice svađe i približavaju se zoni nervnog sloma. Zapravo je scenario najjače oružje filma, iako se može shvatiti kao teška konstrukcija. Insistirajući na ponavljajućim se Jobsovim osobinama, ali i svesnim odlukama kao nečemu što oko njega stvara kontroverzu, Sorkin se ne trudi da tu kontroverzu razreši ili da učestvuje u argumentaciji za i protiv Jobsa, čoveka, poslovnjaka i inovatora. Stiče se utisak da je njegov interes fama o Jobsu, a ne sam Jobs koji je, uzgred budi rečeno, svesrdno radio na raspirivanju te fame.

Pozitivna strana ovakvog scenarija je što u velikoj meri trasira put za režiju. Danny Boyle je reditelj čiji filmovi često imaju snažan početak, ali nakon postavljanja premise gube snagu i momentum, upadaju u ponavljanja, moralizaciju, padaju u tempu ili jednostavno ne zna da ih završi. Ovde je taj rizik minimizaran podelom u odvojene celine koje Boyle može tretirati kao zasebne filmove, što odgovara njegovoj “sprinterskoj” prirodi. Njegov zadatak je da održi tempo i dinamiku koju pretpostavlja scenario i to radi znalački, kombinacijom kratkih i dugih kadrova, te dodavanjem nekoliko flashback momenata koji se oslanjaju na dijalog i ne prekidaju ga.

Ovakav film je zahtevan za glumce, ali im pruža priliku da briljiraju. Michael Fassbender to sjajno koristi i uspeva da nam predstavi Jobsa kao kompleksnu ličnost, arogantnog inovatora koji smatra da bi svet bio bolje mesto kada bi sledio njegovu viziju, što nije nužno netačno, ali to naprosto ne ide tako. Za Kate Winslet me čudi osvajanje Zlatnog Globusa, kao i solidne šanse za Oscara. Joanna Hoffmann, stručnjak za marketing, je zamišljena kao jedina osoba koja ima nekakav uticaj na Jobsa i koju će on poslušati uz manje ili više otpora. Iz njene izvedbe nam nije jasno zašto, umesto integriteta (koji Kate Winslet zna da pokaže kad treba), imamo povremeno afektiranje i glumu u njenom “paćeničkom” registru. Zahtevala to uloga od nje ili ne, ona deluje umorno i potrošeno, da ne ulazimo u detalje poput potpuno promašenog istočnoevropskog akcenta za koji čak ne postoji ni valjani razlog. Jeff Daniels je standardno dobar u svojoj epizodi, a Seth Rogen je prijatno iznenađenje jer kao Wozniak uspeva da donese nešto od svoje komičarske aure, ali da ne pretera u karikaturalnosti njegovog “geekovskog” autizma. Katherine Waterson je zaglavljena sa tipskom ulogom žene koja ne zna šta hoće, ali joj za to treba novac, ako je moguće odmah, a Sarah Snook i Michael Stuhlbarg su potrošeni na likove čija je jedina funkcija da se od njihovih imena odnosno nadimaka napravi solidni “running joke”. Još jedna od grešaka u castingu je što uloga punoletne Lise Brennan nije dodeljena glumici sa malo više kilometraže, nego Perli Haney-Jardine koja je do sada u svojoj karijeri imala uglavnom dečije uloge.

Na pitanje sa početka teksta, po čemu Steve Jobs zaslužuje ne jedan nego dva “biopica” i dalje nemam zadovoljavajući odgovor. Iako nisam ni fan ni mrzitelj lika i dela dotičnog, ipak mi nije žao da sam pogledao ovu verziju. Ima tu sasvim dovoljno drame, scenarističke, rediteljske i glumačke veštine da se Steve Jobs može pogledati, a diskretno, sa strane ćemo dobiti i pogled u razvoj sada poznatih proizvoda, kompjuteraških tračeva i kompjuterske tehnologije bez koje teško možemo zamisliti svoju sadašnjost.