Tron: Ares

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se 1982. godine pojavio Tron u režiji Stivena Lisbergera, nije bio baš sjajno prihvaćen od strane onovremene kritike, pa ni od publike. Slavu i status kultnog filma je stekao ipak nešto kasnije jer se ispostavilo da je predvideo neke trendove u tehnološkom razvoju i promenama po pitanju načina života.

Podsetimo se, radnja je pratila dizajnera video-igrica Flina (Džef Bridžis) koji je, u pokušaju da dokaže da ga je šef u kompaniji ENCON, Dilindžer (Dejvid Vorner), pokrao, s još dvoje kolega Bredlijem (Brus Bokslajtner) i Bejns (Sindi Morgan) „uhakovao“ u sistem, ali je i fizički bio premešten u novi elektronski svet zvani Mreža, pa je odatle morao da se spasava boreći se protiv programa i drugih zarobljenih ljudi u jednostavnim, ali smrtonosnim igricama. Istini za volju, relativno jednostavna radnja je ispričana na nepotrebno zakomplikovan način, ali su pohvale za svoj rad dobili glumci i animatori. Tron se sada uzima kao primer pionirske upotrebe računarske grafike na filmu: Mreža je bila kompletno kreirana pomoću vrlo rane varijante CGI animacije.

Tron je televizijsku premijeru imao na Diznijevom TV-kanalu na dan lansiranja, postao hit na tržištu kućnog videa, dobio tematsku vožnju u Diznilendu i gomilu video-igrica na različitim medijima. Na filmski nastavak smo, međutim, morali da čekamo do 2010. godine, a Tron: Legacy (režija Džozef Kosinski) ni u kojem slučaju nije bio revolucionaran kao prethodnik. Ipak su se u međuvremenu dogodili filmski serijali Terminator i Matrix koji su svakako bili inspirisani originalnim Tronom.

Gruba, pionirska grafika zamenjena je upeglanom i flah-digitalnom, a nešto komplikovanija priča ispričana je na još komplikovaniji način. U njoj pratimo Flinovog sina Sema (Geret Hedland) koji je u potrazi za nestalim ocem završio u Mreži gde mora da se suprotstavi programu CLU koji ima avatar mladog Flina, dok na pomoć može da računa jedino od samog Flina (Bridžis) koji je ostao da živi u virtuelnom svetu, programa Trona (Bokslajtner) i algoritma pod imenom Kvora (Olivija Vajld). Jedino polje u kojem je nastavak bio bolji od originala je muzika sastava Daft Punk, ali i to više govori u prilog originalu koji je poslužio kao inspiracija francuskom elektronskom dvojcu.

Ubrzo nakon toga usledila je i animirana serija Tron: Uprising (2012-13), a nakon decenije i po produkcijskih peripetija, sada nam se na repertoaru ukazao i treći film u franšizi podnaslovljen Ares. Pošto je ideja o direktnom nastavku koji bi pratio Sema i Kvoru u stvarnom svetu propala, Dizni je okupio nove ljude, scenaristu Džesija Vigutoua i reditelja Joakima Reninga da napave „soft rebut“ umesto klasičnog nastavka.

Po prvi put u ovoj filmskoj franšizi imamo koherentnu radnju. Uvod kroz naraciju koju dobijamo kroz mehanizam vesti služi da poveže događaje iz prethodna dva filma s ovim. Tako saznajemo da je Flin ostao u Mreži, a da je Sem iz nerazjašnjenih razloga otišao iz ENCON-a na čije čelo su došle sestre Kim, Tesa i Iv (Greta Li). Kako je vizionarka Tesa umrla mlada, pragmatičnija Iv je ostala da sama vodi kompaniju koja najviše zarađuje od igrica, ali njena želja je da prevashodna delatnost bude humani AI.

U smislu posla s veštačkom inteligencijom, kompanija ima rivalski odnos s firmom Dillinger Systems koju sada vodi unuk osnivača, Džulijan (Evan Piters), a njegove ideje o upotrebi veštačke inteligencije nisu baš tako humane. On vidi vojsku kao svog glavnog klijenta a ubilačku mašineriju i super-vojnike kao glavni proizvod. Međutim, kako produkti s Mreže u stvarnom svetu mogu da opstanu samo nešto manje od pola sata, traži se kod permanentnosti.

Iv misli da je kod sakriven na nekoj od starih Flinovih disketa, pa Džulijan šalje naslovnog junaka filma Aresa (Džered Lito) koji je njegov glavni program s mreže i njegovu pobočnicu Atinu (Džodi Tarner-Smit) kako bi kod dobili, bilo u stvarnom svetu, bilo unutar Mreže, gde bi trebalo da ga iščupaju direktno iz Iv, što može da rezultira i njenim „brisanjem“. Pritom, Ares je razvio neke ljudske osobine i sopstveni osećaj za etiku, pa neće baš svaku komandu izvršiti bespogovorno. A Džulijan je beskrupulozan, spreman da žrtvuje čak i sopstvenu majku Elizabet (Džilijan Anderson, uobičajeno fenomenalna) koja ga upozorava da bi takvo neetično postupanje moglo da se obije o glavu i njemu i kompaniji.

Priča se većim delom kroz gipku, kinetičnu akciju, s „set-pis“ scenama i sekvancama borbi i jurnjave bilo u okviru Mreže, bilo u stvarnom svetu, odnosno u neimenovanom velegradu (snimano je u Vankuvaru). Digitalna Mreža je impozantnija nego u prethodniku zbog najnovijih vizuelnih efekata, a i dizajn u kontrastima crnila noći i svetlosti neona odlično funcioniše i u našem svetu koji sve više tako izgleda zapravo. Originalna muzika sastava Nine Inch Nails sjajno se slaže s vizuelnim pejzažom i logična je evolucija saundtreka za Legacy, još glasnija i udarnija.

Iako dijalozi u filmu deluju kao da ih je pisala veštačka inteligencija pazeći pre svega na naivno shvaćenu „ekonomiku“ (kako u što manje reči otkriti što više informacija ili unutrašnjih stanja likova), Vigutou i Rening će nas počastiti i referencama iz sveta Trona, ali i drugih filmova, pop-kulturnom raspravom o Mocartu i sastavu Depeche Mode, pa i poslasticama iz domena retro kompjuterskog sveta kojim i dalje vlada Flin. Džef Bridžis se vraća i po treći put, a njegova minijatura na tragu gurua služi kao podsetnik zašto je on jedan od najboljih živih glumaca.

Kasting je pogođen i za noseće uloge, premda su likovi zasnovani relativno jednostavno. Greta Li, najpoznatija po ulozi Nore u Past Lives, ovde ima nešto lakši zadatak kao osoba jake i plemenite motivacije koja mora postati „fajterka“ i taktičarka kako bi preživela. Evan Piters je takođe u sjajnom izdanju kao pravi filmski negativac, karikaturalno zloban, a kukavica, tipičan je primerak razmaženog derišta s psihopatskim nagnućima. Džered Lito kao glumac jake prezentnosti, ali limitiranog raspona u svojoj pojavi „hipsterskog Isusa“ se takođe pokazao kao pravi izbor za ulogu Aresa, kompjuterskog programa željnog da upozna stvarni, fizički svet.

Najvažnije od svega, Tron: Ares pogađa sadašnji trenutak u vremenu kada moralne dileme o budućnosti veštačke inteligencije dominiraju diskursom. I pritom ne ide linijom straha i panike da će nas, kao u Termintaoru i Matrixu, osvešćene mašine pobiti ili porobiti, već bira moralno kompleksniji put. Programi iz filma se, upoznajući ljudski svet, zapravo ponašaju ljudski. U slučaju Aresa, osnovna motivacija je znatiželja, dok je u slučaju Atine to lojalnost i ispunjavanje naređenja koji joj je zadao ljudski gospodar. Kao što nije uvek poznato u šta će se čovek razviti, tako nije determinirano ni šta će mašina ili kompjuterski program raditi sa svojom svešću, pa u tom slučaju čak i namerna „kontra“ u izboru imena po grčkim bogovima funkcioniše kao jak simbol.

S Aresom smo zapravo na tragu Blade Runnera i večitog pitanja sanjaju li androidi električne ovce, odnosno sanjaju li kompjuterski programi one digitalne, sastavljene od nula i jedinica. I šta znači biti čovek, što je pitanje prisutno u našoj imaginaciji oduvek, s Frankenštajnom i Pinokiom kao poznatim primerima. Tron: Ares možda nije revolucionaran film, ali je sasvim smislen dodatak našem trenutnom svetu.