Honey, Don‘t!

 

2025.

režija: Ethan Coen

scenario: Tricia Cooke

uloge: Margaret Qualley, Aubrey Plaza, Chris Evans, Lera Abova, Gabby Beans, Talia Ryder, Charlie Day, Kristen Connolly, Jacnier, Josh Pafchek

Osećalo se ponešto kreativnog zamora, krize ideja i auto-reciklaže kod braće Coen i pre nego što su se, bar na neko vreme, kreativno raskantali. Čini se da Joelu ta pauza više prija nego Ethanu jer radi manje, ali kreativnije i inovativnije, ako je suditi po The Tragedy of Macbeth (2021). Ethan je, pak, svoju kreativnu energiju udružio sa svojom suprugom Triciom Cooke, pa njih dvoje rade na „lezbejskoj B-filmskoj trilogiji“ s Margaret Qualley kao glavnom glumicom u svakom od filmova. Drive-Away Dolls (2024) je bio katastrofa s tek par momenata uspelog humora iako su sastojci – film noir, road movie, komedija zabune i radnja smeštena u 90-te – u teoriji obećavali „coenovski“ zabavan film.

Drugi deo trilogije, Honey, Don‘t (2025) nešto je uspeliji, ali ne puno. Razlog tome može biti nešto jači „casting“, pa tako osim Qualley u nešto boljem, sigurnijem i uigranijem izdanju, imamo i Aubrey Plazu, Chrisa Evansa, a i Charlie Day ima upečatljivu minijaturu. Drugi razlog je fina sinergija između scenografije, kostima i fotografije koji daju simpatičan retro-ugođaj pustare od grada. Taj ugođaj je, doduše, sam sebi cilj jer je radnja smeštena u sadašnji trenutak i u Bakersfield koji ipak nije baš tolika rupa od grada. Treći razlog su fore i fazoni koji su bolje napisani i izvedeni, kao što je to slučaj s jednom ranijom scenom u kojoj se broj dece koju sestra glavne junakinje (Connolly) ima eksponencijalno umnožava u kadru, od mlađe ka starijoj.

Radnju pratimo iz perspektive naslovne junakinje (Qualley). Ona je privatna detektivka koja ili izbegava posao ili ga obavlja ofrlje, pa tako zapravo posao nju stiže, a ne ona njega. Razlog za to mogu biti pizdarije na intimnom planu jer je Honey promiskuitetna lezbejka i teška alkoholičarka, a i stalno mora da priskače u pomoć sestri i njenoj deci. Trenutno je u najvećem problemu Corinne (Ryder) koja se spetljala s kretenom od dečka. Pritom, Honey se trudi da uljudno odbija još trapavijeg policijskog detektiva Martyja (Day) i da smisli kako da održi vezu s policajkom MG (Plaza) s kojom deli puno toga.

Čini se da su njeni slučajevi nekako povezani: žena koja je ubijena, pa joj je priređena saobraćajna nesreća kontaktirala ju je pre toga, a meta sledeće istrage postaje žrtva prilikom pokušaja da kupi drogu na crtu od nervoznog kurira (Jacnier). Tragovi vode do crkve koju vodi licemerni, korumpirani i napaljeni sveštenik Drew (Evans), a oko njega se mota i misteriozna francuskinja (Abova) čiju ulogu tek treba ispitati.

Teoretski, sve to treba da se poveže u jedan zamršeni slučaj, ali se to ne dešava. Zašto je to tako, ostaje da pitamo bračni par Coen-Cooke. Vrlo je moguće da je u pitanju „truizam“ neke vrste, recimo o tome da sranje nikad ne dolazi samo, a da je situacija po tom pitanju još gora za neorganizovane osobe, što Honey svakako jeste, i što Margret Qualley savršeno dočarava i sama, ali i u igri s drugim glumcima, najviše Gabby Beans koja joj igra sekretaricu. A moguće je i da Coen i Cooke pokušavaju da postingu Burn After Reading efekat, ali se ne trude dovoljno i ne idu u pravom smeru jer njihovom scenariju fali još nekoliko „draftova“. Kada na to dodamo i da film relativno kratko traje (ispod 90 minuta) i da montaža ne drži ritam, pa sve nekako ispari u trećem čini punom slučajnih preokreta, jasno nam je da imamo problem.

Još jedan problem je, pak, to da nas Coen i Cooke ničim izazvani zasipaju moralno-ideološkom ispravnošću svoje „linije“. Naravno da je dečko koji maltretira curu naoružani MAGArac i naravno da mu detektivka jebe mater, polomi pušku i retrovizor na kamionetu, pa i prelepi nalepnicu na braniku nakon što ga prebije. Problem je što za to predavanje šta je ispravno, a šta nije nema nikakvog dramaturškog i uopšte filmskog opravdanja, već služi da se nabije na nos. Zašto detektivka-lezbejka ne bi bila anahronizam u neo-noir filmu koji je već po žanru anahron? Zašto film ne bi bio samo film? Zašto mora da bude i predavanje?